Ukoliko smo nekoj osobi do koje nam je jako stalo već ponudli apsolutno sve što možemo…i to nije dovoljno…ono što nam jedino preostaje je da toj osobi ponudimo naše odsustvo…
To će u malom procentu slučajeva uroditi plodom…jer ljudska bića po svom prokletstvu mnogo bolje primećuju kada nečega prestane da ima…nego dok toga ima u izobilju…i ta osoba će nas možda konačno uvažiti…i dati nam priliku da zablistamo…
A u mnogo većem procentu slučajeva…ta osoba to neće ni primetiti…i samo će nastaviti sa svojim životom…jureći za svojom srećom i snovima…a ponekad i crnohumorno se isto tako lomeći oko nekoga ko njih neće…i dva posto ih ne zarezuje…što će dovesti do vrlo bolnog ali isceljiteljskog otvaranja naših očiju…i sazanja da je potpuno suludo trošiti više i jedan sekund vremena trudeći se u odnosu koji je za nas vrlo oštećujući…
Voleti nekog zaista je i dozvoliti mu pravo da bira…
I viteški prihvatiti činjenicu da mi nismo i nikada nećemo biti taj izbor…što nikada nije smrtonosno ukoliko mi ta prava dozvolimo i sebi…i shvatimo da i mi imamo prava da biramo…jer je to jedan od najuzvišenijih načina čuvanja sebe…
A najsmešnije bi bilo da Ovaj Odozgor’ uredi da baš nas hoće osoba koja neće ovoga koga hoće osoba koja nas neće…
(Ne brinite ni ja ne mogu da ukapiram šta sam hteo da kažem…nije do vas 😀)…
Kakva bi to samo kosmička pravda bila…
Kako bi to samo duhovito bilo…
Kakva bi to samo Fešta bila…
Pravi pravcati Karneval…

„Doco…pa i nije ovo tako loše ispalo za jednog prepadnutog čoveka“…reče sa širokim osmehom na licu i prepun ponosa na sebe…moj pacijent koji je prvoj godini od kako je počeo da radi na svojoj dugogodišnjoj anksioznosti uspeo da izgovori frizeru da mu se ne dopada frizura…da ima svoj prvi let avionom do Tivta…da otpliva prvi put do bove bez napada uvek neugodnih jadranskih ajkula…da uplati letovanje bez da zna da li u krugu od nekoliko kilometara postoji makar jedan omanji univerzitetski kliničko-bolnički centar ukoliko se nenadano razboli…da popravi zub koji ga je jako dugo boleo bez da umre od straha kod stomatologa…da krene na ples…da ne padne u nesvest od dodirivanja žena sa kojima pleše…za sad po leđima ali radimo na tome…tek je prva godina lečenja😀…da bude makar sedam puta odbijen od strane jako slatkih žena…a da ga onda na kraju i usvoji jedna još i najslađa…kako to obično i biva…kad ne pobegneš od prilike…i daš šansu životu da odradi svoju magiju…i da na kraju obavi The Razgovor sa majkom…sa malim m…u kojoj su se vrlo oštećujuće porodične dinamike koje su i presuvno doprinele visokoj anksioznosti po prvi put nazvane pravim imenom…a potom i onemugućene da dalje oštećuju jasnim i zdrvo postavljenim granicama…
Baš mi je nešto bilo milo…te sam u tom tonu i odgovorio – „Mislite bivšeg prepadnutog čoveka“…i nasmešio se…😀
Trebalo bi da u ordinaciji imamo one fotoaparate što te slikaju i odmah dobiješ slike…
Kakvih bi tu ponosnih…dirnutih…zasuzenih…nasmešenih i srećnih faca bilo…
Lepši bismo pano imali no one klinike za vantelesnu sa nasmešenim bebironima koji su se tu ispilili…
Jer…
Prosto je…
Anksioznost malo šta može pokretnoj meti…
Svaki strah od koga pobegnemo se udvostruči…a mi se smanjimo…
No kad mu se suočimo…pa kad puklo da puklo…da vidite kako se klackalica lako okrene na našu stranu…
I kako i najvevići strahovi postanu nekako sitni i ne toliko opasni…
Sad prelazimo na drugi deo terapije…
A to je Molitva…i redovno paljenje sveća…😀
Da ne pogine negde…
Jer ovi naši anskiozni kad se konačno dočepaju života obično kupe one velike motore…krenu da se veru po Alpima…i napadaju i ne baš sasvim slobodne žene…pa onda silaze trkom niz oluk…😀
No dobro…
To je već lakši deo posla…
I Fortuna tu pomaže…
Ona uvek prati hrabre…

Hrabrost je jedan od najvažnijih prediktora kakav će neko život imati…
Što je neko hrabriji to će mu život biti lepši i dalje će u njemu dobaciti…
Ono što me još od studentskih vežbi iz psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj intrigira je saznanje da neko postaje hrabar tako što mu neko ko ga jako voli još od najranijeg detinjstva obezbedi uslove u kojima će se osećati dovoljno bezbedno…sigurno…voljeno i zaštićeno…a onda mu postepeno…mic po mic…izazovno a ne preplavljujuće pokaže zašto je važno da se bude hrabar…kako se to postaje…da poteškoće i opasnosti na putu do onoga što nam je važno i služe da bi nešto naučili…da bi porasli…a vala i da bi se na kraju još više radovali…a možda i ponajviše šta je sve taj neko ko ga podučava o hrabrosti i sam u životu postigao baš zato što je hrabar…od vožnje bicikle…datog koša u odsutnom trenutku…preko osvajanja devojaka i položenih ispita…do štićenja sebe i porodice onda kada baš zagusti…
Naravno…tokom svog tog učenja od presudne važnosti je dati mogućnost detetu koje se zaista prepadne od nečega što ga u tom trenutku prevazilazi…da zna da ima u čiji zagralj da se zaleti…malo isplače i onako detinje izjeca…a onda da dobije u vidu nežnosti…empatije…i intelektualne obrade toga šta se uopšte i desilo…i šta iz toga možemo naučiti…i preko potrebnu isceljiteljsku utehu…
To će nekad biti stavljanje hanzaplasta na krvavo koleno…a ponekad i rečenica „ajde bre dete prvi razvod i bankrot su ti najteži…tu sam ja uz tebe…zajedno ćemo mi to…“
Ko je sve to dobio tokom mladosti život će mu biti lagan…kao u onoj detinjoj slikovnici što kaže „pre no što se uplašiš mraka…pomisli a šta ako se mrak plaši tebe“…
Ko to nije dobio…najpre mora shvatiti da nije kriv za ranu…tako mu zapalo…ali je odgovoran i zadužen za isceljenje samog sebe…ukoliko i on želi da malo proživi i uživa…
Što pre to bolje…
Postati hrabar je jedan od najvažnijih životnih razvojnih zadataka…
Ništa toliko ne menja sudbinu nabolje…
Zato je psihoterapija važna…i lepa…i moćna…
Jer na njoj mi stalno svedočimo tim postepenim transformacijama…koje su uvek moguće…ma iz kog ponora neko polazio…
Svi volimo one tople klipove na internetu kad se ugroženi…zanemareni…a ponekad i zlostavljani štenac konačno dočepa neke normalne porodice koja ga usvoji…pa ga mic po mic…ljubavlju…nežnošću i pažnjom…oporave…pa onda u jednom trenu taj štenac postane pas kakav i treba da bude…razdragan…opušten…radoznao… poletan…i neustrašiv…
Ako je to moguće sa štencima…zamislite dokle mogu dobaciti Ljudi…

Dosta me je ljudi pitalo vezano za Radionicu „Početak kraja ili najbolje godine ikad?“ koju ću održati preko Zooma sledeće subote…kojem rasponu godina je ta radionica zaista namenjena?
Ja u principu i nemam odgovor na to pitanje…jer sam razgovarao i sa ljudima koji su načisto propali sa 16…i sa onima koji su faktički umrli sa 26 samo će se malo kasnije pokopati oko 70…i sa ljudima koji sa 45 umesto da okreću planetu naopačke i dalje slušaju šta im roditelji naređuju da rade…ili se još gore ravnaju „po svom selu“…grdno iznenađeni kako im nije uspelo da se usreće…kao da su oni sami tu i ikada bili u jednačini…ali i sa ljudima koji žive punim plućima u 90…ronio sam sa mladićem od 72…i svedočio na psihoterapiji sjajnim izokretanjima života naopačke i uzimanjima sudbine u svoje ruke u 50-tim…a da ne kažem koliko je lepo videti Majstore Življenja već i sa 20…30…ili 40…
Hajmo to sročiti ovako…
Radionica je namenjena ljudima koji imaju 18+…jer ću…(zlobnici bi rekli kao i uvek 😀)…poprilično pričati o seksualnosti…i o porocima…kao i o ostalim temama koje mogu moriti ili usrećivati odrasle…a gornja granica u godinama ne postoji…uslov je da neko diše…i da shvata da su najbolje godine upravo onda kada shvatiš i zaista osvestiš da ih nema puno…da vreme neviđeno brzo prolazi…i da je život samo jedan…da niko neće doći da nas spasi…i da od toga da se život uredi po sebi…i za sebe…nema važnijeg zadatka…niti većeg uspeha…
Zato sam i napisao…
Dobrodošli Vršnjaci…
Ma koliko godina imali…
A da se našalim…u skladu sa ovim da stalno pričam o seksu…
Jako volim fazon moje predivne prijateljice…
Ona uvek uz raskošni osmeh i te prepametne oči tvrdi da i nije važno koliko imaš godina nego koje su godine U TEBI…
Kada biste znali kakva je to Kraljica…
I kako joj igra brk dok to priča…
Znali biste da pod tim naravno misli na godine momka sa kojim ovih dana spava…😀
Uostalom…
I nema puno boljih načina da se čovek podmladi…
I da neka godina dobije šansu da se svrsta u najbolje…

Većina roditelja sa kojima razgovaram su zaista dobri roditelji…
Ono što oni ponekad zaborave…najčešće iz najboljih namera…i rasčerečeni između hiljadu i jedne obaveze…i jureći da sve stignu i postignu je to da njihovoj deci uopšte nisu potrebna ni jedna nova aktivnost…nijedno raskošno ulaganje u njihov razvoj i znanje…niti bilo kakva nova igračka…niti bilo šta materijalno…
Deci nije potrebno čak ni više vremena…koga nikada nema dovoljno…i koje je najdeficitarniji resurs na ovoj planeti…koje će roditelji provesti sa njima…
Njihova deca najčešće već dobijaju sasvim dovoljnu količinu ljubavi…tako da im čak ni toga više ne treba…
Ono što je toj deci zaista potrebno je da vide svoje roditelje kako žive živote koje vredi kopirati…
Roditelji su dužni da pokažu deci kako izgleda živeti Dobar Život…
Kakve god da su im okolnosti…
I kakve god da su im karte podeljene…
A to je uvek moguće…
Ukoliko neko majstorski odigra sa njima…što je i pravo umeće…jer sa dobrima zna svako…
Naučiti ih kako da biraju prioritete…
Kako da postavljaju granice…
Kako da čuvaju sebe…
Kako da se bore iz petinih žila za svoje ciljeve i ono što im je najvrednije…
Kako se bira i voli svoj partner…
Kako se bira i voli svoj posao…
Kako se bira i voli svoja zemlja…
Kako i na koji način se trudi da se Porodica učini bezbednom i opuštenom…kako se ona svim silama štiti i stavlja na prvo mesto…
Kako se druži…
Kako se smeje…zafrkava i ludira…
Kako se sluša muzika…
Kako se pleše…
Kako se uživa u nekoj aktivnosti koje se baš jako voli…koja god to ona bila…od baštovanstva do ronjenja…
Kako se slave Mali Trenuci Radosti i Ljubavi…kao najvrednija imovina u kosmosu…
Veoma je jednostavno…
I niko to nije bolje primetio od dobrog Duška Radovića…
„Deca ne podnose vaspitavanje…Morate kriti od dece da ih vaspitavate…Pa ako na kraju i primete da su prevarena I vaspitana – biće im krivo…ali će tada već biti kasno…“ 😀
Deca prosto nemaju veliku sposobnost slušanja…
Prava je sreća da su u imitiranju nenadmašna…
Biti im Dobra Mustra je stoga najsvetija roditeljska dužnost….

Dirnulo me je do kostiju kada mi je skoro jedan od najuspešnijih i najimućnijih ljudi sa kojima razgovaram na psihoteraliji rekao da je krucijalni trenutak koji je pokrenuo lavinu događaja koji su doveli do svih tih veličanstvenih uspeha bio trenutak kada je kao tek svršeni diplomac trebalo hitno da plati neku postdiplomsku edukaciju…koja se kasnije pokazala kao Zlatna Kočija…i kada je potpuno očajan zvao svoje roditelje sa halo govornice (mlađi nek gugluju šta je to 😀)…da mu hitno pošalju kako znaju i umeju trideset hiljada dinara…da će ih čekati sutra oko podneva u pošti…
Kaže da se tačno seća tog prepodneva…
Mirisa kiše sa beogradskog asfalta u nozdrvama…
Ideje da mu se život tog trenutka lomi…
I trenutka kada je podigao 22780 dinara…koje su mu stigle postnetom…
Bilo mu je jasno kao dan…da je to bukvalno zadnji dinar koji su imali da mu pošalju…
I da se u njegovoj malenoj rodnoj kući neće baš preterano jesti do kraja meseca…
Potom mu je cimer iz studenjaka…današnji CFO…pozajmio ostatak novca…
I ostalo je istorija…
Volim onaj fazon da ponekad ti tražiš motivaciju a da ponekad motivacija nađe tebe…i prateću sliku bicikliste koji pedalira iz sve snage kroz šumu bežeći od medveda… 😀
Slično je i u životu…
Ponekad je najsigurniji način da uspeš to da ne možeš sebi da priuštiš da ne uspeš…
Jer znaš ko je sve na tvojoj strani…
Koliko su se odrekli…
I koliko će im to značiti…
Prosto neuspeh nije opcija…
Nema te Planine koja će zauzdati Bistru i Hrabru Planinsku Rečicu čvrsto namerenu da stigne do svog Mora…
Raduje me što su mu roditelji još uvek živi…
Raduje me što su već jako dugo srećni i ponosni…i nadasve siti…
Raduje me to što je sve na kraju dobro ispalo…i što je svaki minut njihovog zajedničkog truda vredio…
Raduje me ona genijalna misao Marka Aurelija da je sve do trenutka smrti…svaki poraz samo psihološki…
A najviše me raduje što ne postoji zanimanje gde čovek može tome više posvedočiti od mog…
Kakva je to samo vraška privilegija…

Medicinska definicija alkoholizma je da od njega pati svaka osoba koja popije više od 14 jedinica alkoholnih pića nedeljno…(14 rakijica…14 čaša vina itd)…
Psihijatrijska definicija alkoholizma se ne bavi toliko količinom već postulira da je to svaka upotreba alkohola koja dovodi do pada i propadanja na fizičkom…psihičkom…socijalnom… profesionalnom…životnom ili reputacionom planu…
Međutim ja najviše volim onu da je najsigurniji pokazatelj alkoholizma razlog zašto se pije…
Ko ga pije zbog tuge ili straha ili bola ili muke ili životnih problema…vrlo lako će postati alkoholičar…
Stvar je tu matematički vrlo jasna…
Život je prepun gore pomenutih mračnih razloga…
I ako nam je jedini način kako znamo da se uhvatimo u koštac sa njima to da se napijemo…i ako nam nisu izrasli zreliji i mudriji načini borbe sa problemima…na kraju ćemo se uvek propiti…
Jednostavno je teških dana previše…
I prosto su prečesti u životu…
Još ako imamo nesrećnu genetiku za zavisnosti…i Rupu u Duši koja je u nekom trenutku nastala u vidu neke traume…sve je predodređeno da sasvim propadnemo pijući…
Stoga…
Alkohol ili ne treba piti…
Ili ga treba piti retko i malo i u sasvim posebnim prilikama kada se nešto veliko i dugočekano slavi…
Alkohol je samo za Srećne Dane…
Ti dani su toliko retki…da ćemo biti sasvim bezbedni…

Kada razgovaramo o postporođajnom periodu…uvek izazovnom pogotovo za majke…ali i za očeve…
Uvek spominjem ove tri stvari…
Izreku koju mnogo volim da je ovaj svet prepun grešnika koji misle da su sveci i svetaca koji misle da su grešnici…
Zatim…da je najveći znak da je neko dobar roditelj upravo i stalna zapitanost da li to uopšte i jeste…
Mada to važi i za ostale zanimanja…tek sam na evropskom nivou psihijatara prvi put čuo odgovore „Ja to ne znam…nisam siguran…ja se tim delom psihijatrije ne bavim…proveriću…pitaću…konsultovaću se sa literaturom“…i gledao Najveće kako su ekstraordinarno skromni i ponizni pred veličanstvenim prostranstvima Nauke…
I na kraju nepobitnu činjenicu da je roditeljstvo teško samo dobrim roditeljima…
Lošima je to sasvim lagan hobi…
Mada…
Iako je teško…
Nema svetije dužnosti…
Važnije za tu Čeljad…
Važnije za nas same…
Važnije za Planetu…

Ovako izgledaju slušalice preko kojih već jedanaest godina svakog ponedeljka i četvrtka radim online psihoterapiju sa našim Ljudima rasutim svuda po svetu…
Ponekad pomislim da je za ovaj njihov izgled…k’o da su iz rata pobegle…zaslužno to što su se zaista svega naslušale…i što su toliko previše puta čule…
„Ostavio me je suprug“…
„Dobio sam otkaz“…
„Izgubila sam bebu“…
„Nije dobar onaj razultat patohistologije“…
Mada…
S druge strane…
Jako su mi mile…
I drage…
I udobne…
A i dalje sasvim dobro rade…doduše desna…levoj je zvuk malčice stradao nakon poslednjeg strasnog randevua sa vrelom kafom…u koju sam ih slučajno umočio…
Ali nešto mi se ne menjaju…
Vezao sam se za njih…
Ipak su te iste Sluške toliko puta čule i…
„Hej ipak sam izašla sa onim kolegom…doktore…pa izgleda da nije u meni bio problem…sve mi dole radi baš kako treba“…
„Hvala Bogu da me otpustiše onomad…nikada ne bih pokrenuo ovo svoje“…
„Doktore…samo da vam javim da sam se porodila sinoć…blizanci su mi medeni…toliko sam srećna“…
„Čist je magnet doco moj…nema više ni traga bolesti…u pravu je bio Profa…medicina to danas jako lepo leči…1:0 za mene…idem sad na More…da se malo osunčan…pa se vidimo uživo kad se vratim“…
I neka mi ih…
Dok se iole bude čulo nešto na njima…neću ih menjati…
Ko zna možda su…nakon svega preživljenog…specijalizirale i Višu Amajlijsku…
Pa pomažu i one koliko mogu…
I volonterski donose sreću…
Sigurno da Mrak ima svoju snagu…
I da je ponekad vraški nezgodan suparnik…
No nismo ni mi vala za bacanje…
Dok god su ove moje Malene Junakinje na strani Svanuća…
Nimalo se ne sekiram…
Smislićemo već nešto…
Da kad-tad okrene na Ovu Našu Stranu…