Архиве категорија: Psihoterapija

Depresija i sinuzitis

Zamislite da su se u vašoj porodici svi vazda žalili na bolove u predelu sinusa…
Da mamu pamtite po tome kako ide po kući i kuka…sa krpom vezanom oko čela…a da deka nosi šubaru i na plus 30 da ga ne bi uhvatila promaja…
Da ste čitavo detinjstvo proveli u hladnom i vlažnom suterenu gde se uvek štedelo na grejanju…
I da ste za vikend neočekivano pokisli do kostiju i da vas je nakon toga jako izduvao vetar…
Ne bi bilo uopšte čudno što vas jutros ubija glava…što kada je savijete na dole imate utisak da će vam čelo eksplodirati…i što imate temperaturu…sve vas boli i generalno vam nije ni do čega…
Verovatno bi uzeli par dana za sebe…neki sinacilin…malo inhalacija i sledeći put biste se više pazili…
Niko vam ne bi zamerio…
Niti biste se osećali manje vrednim…
Niti bi vas bilo sramota što ste pasovali sinuzitis…
Niti biste to krili…da se ne otkrije da ste slabić…
Zar ne?
A sad zamislite da su u vašoj porodici svi vazda bili tužni…mračni…melanholični…bezvoljni i bez mogućnosti da se raduju…da je mama vazda ležala…širila negativnu energiju i pričala kako joj se ne živi…a da je deda mrzeo ceo svet prepodne…dok se ne napije i postane agresivan prema toj istoj mami popodne…
Da ste odrasli u domu u kome nije bilo ljubavi…podrške…pažnje…sigurnosti i nežnosti…jer ljudi koji su to trebali da vam obezbede…zbog svojih muka i problema…jednostavno to nisu bili u stanju…
I da ste za vikend ostali bez posla…ili vas je ostavila devojka…ili ste pali godinu na fakultetu…ili vam je ponovo preselo što vam apsolutno ništa ne ide od ruke…
Da li bi bilo čudno što ste jutros ustali depresivni…što vam se ne ustaje iz kreveta…što vas ništa ne raduje…i što vam se više ne živi…
Između sinuzitisa i depresije ne postoji apsolutno nikakva razlika…
Oba jako neprijatna…bolna i onesposobljavajuća stanja nastaju u sadejstvu tri grupe faktora…
Genetike…
Odgoja i uslova u detinjstvu…
I trenutnih životnih okolnosti…
Ko ima sve tri okolnosti pozitivne moći će i na Antarktik po ledenoj kiši bez kape…i da izdrži na nogama život sa svim svojim uobičajnim nedaćama…udarcima…smrtima…gubicima…nepravdama…poniženjima i porazima…
Ništa mu neće faliti…
Problem je u tome što retko ko od nas ima sve tri stvari dobre…
Obično svakome od nas nešto manjka…
U manjoj ili većoj meri…
I to nas ne čini manjim ljudima…
Već samo Ljudima…
Ali dobro…
Hvala Bogu…
2022-ta je…
Sve više ljudi je dovoljno emancipovano da ne pravi više ogromnu razliku između telesnih i psihičkih bolesti…
I dovoljno mudro da se leći na moderne načine…
Nemam ništa protiv tople krpe na čelenci…ali ja bez sinacilina na put ne polazim…
Slično bi trebalo da bude i sa depresijom…
Najpre dobra dijagnostika o čemu se zapravo radi…
Pa bolovanje…vreme za sebe…eventualno antidepresiv ukoliko su ispunjeni svi potrebni kriterijumi…pa psihoterapija…bihejvioralna aktivacija…i dugotrajno povišenje kvaliteta života…
Odmor…oporavak…ishrana…spavanje…fizička aktivnost…
Druženje i bilo kakav hedonizam…najpre na silu…uporno i istrajno…dok u jednom trenutku ne počne da prija…
Tona saosećanja…podrške i razumevanja…
Edukacija…emancipacija…i usvajanje bezuslovnog prihvatanja sebe pogotovo kada nam ne ide…jer kad nam ide to zaista svako može i to ne treba ni računati…
Depresija je ionako samo bolest nas…a ne pokazatelj ko smo to mi…
Kvar na motoru…koji treba opraviti…a ne razlog za prodaju automobila…
I eto nas…
Sinuzitisa se maltene niko više ne plaši…
A kamoli stidi…
Svi znaju da se lepo leči…
Ponekad je potrevno vreme…ali će svako uspeti…
Niti sam skoro čuo da neko kaže za sebe da je nikakav zato što ga eto žiga čelo…
Svakom se desi da pokisne…
I da se prehledi…
To je tako ljuski…
Verujem da nas čekaju dani kada ćemo sve to isto moći da kažemo i za depresiju…
Uostalom…
Ja nemam bliskog čoveka na ovoj planeti koji nije bio depresivan…
Uključujući i mene samog…
A kako stvari stoje…biće toga i jos…
Pa šta?
I prošli put smo se izvukli…
Što ne bismo ponovo?
Kako bismo se inače i uzdigli kao ljudi?
I omudrili…
Shvatili šta je suštinski važno…
I šta nam dušu zaista raduje…
Padovi zbog Ustajanja uostalom i postoje…

Flaša pića

Primanje poklona od strane klijenata na psihoterapiji je najstrože zabranjeno…
Uprkos tome…mi maltene više nemamo mesta u bifeu u ordinaciji gde bismo mogli smestiti neku novu Flašu Pića…
Jer…
Objasnite vi nekom Crnogorcu…Hercegovcu…Šumadijcu…Pazarcu ili Sremici da ne možete primiti poklon koji su vam od srca poneli…sa dobrom namerom…i još boljom energijom…
Drugi problem je što ja maltene više uopšte ne pijem…kao i moje kolege…jer znate već…da je najbolji lek za mamurluk imati do 25 godina starosti…
A i ko u ovim godinama ima vremena za alkohol taj obično nema vremena ni za šta drugo…
Stoga sam odlučio da od sutra pokrenem jedan novi projekat u okviru borbe za očuvanje mentalnog zdravlja – Transklijentski Transfer Dobrih Namera i Energije i – TTDNE… 🙂
Prva sledeća klijentkinja koja se razvede i uspe da se odalji od muža koji je urniše od batina će za nagradu dobiti flašu prvoklasnog francuskog vina…
Prvi klijent koji da otkaz na sigurnom poslu u državnoj službi u kome je zaglupljen…ponižen i nemotivisan…i koji pokrene sopstveni biznis će dobiti flašu prvoklasne hercegovačke loze…
Prva klijentkinja koja raskine sa narcističkom i sebičnom mamom koja se razboli svaki put kada ona pođe na dejt…će dobiti divnu višnjevaču…
Prvi klijent koji se vrati u Srbiju iz inostranstva…zato što mu tamo nije lepo iako bi trebalo da mu bude lepo će dobiti flašu odlične domaće šljive…
Prvi student koji pokupi papire sa fakulteta koji su mu roditelji toplo savetovali da upiše… i počne da se bavi sa onim za šta je talentovan i što mu zaista raduje dušu će dobiti flašu nekog stranog likera koji ne znam šta je ali ima 55 % alkohola…to ionako samo studenti mogu da svare…
Prva preanskiozna mlada žena koja uspe da uprkos paničnim napadima i nenormalnoj ankisoznosti kroči na fakultet i izađe na ispit će dobiti campari…pogotovo ako padne…
Prvi prepadnuti mladić koji uzme tri broja telefona na faksu od slatkih koleginica i pošalje tri poruke na tinderu koje nisu hej ili ćao…će dobiti neku fensi votku…pogotovo ako bude seenovan…
Prvi klijent koji uspe da se izdigne iz gojaznosti…prejedanja…obezvređujućeg ležanja u krevetu i raznišljanja o smrti nakon nekoliko velikih promašaja u životu i istrči polumaraton će dobiti flašu balantajnsa…na cilju…
I tako dalje…
Neka Dobra Energija poteče…
Tolike knjige pročitamo a zaboravimo osnovnu suštinu psihoterapije…
Da budemo tu za nekoga…
Zajedno u muci…
Dobronamerni i prijateljski nastrojeni…
Oslonjeni na istinu i zdrav razum…
Okrenuti ka lepom…zdravom…normalnom i dobrom…
I da budemo ponosni na naše klijente kada nešto veliko ostvare…
Makar to bilo veliko samo za njih…
Da ne zaboravimo da ih ponekad i pohvalimo zbog nenormalnog truda koji ulažu da bi im bilo bolje…
I da ih podsetimo da trebaju biti jako ponosni na sebe i na put koji su prešli…
Pa da ih…što da ne…ponekad i počastimo i nagradimo…
Jasno je da smo jako protiv alkoholizma…
Ovo je više mali znak pažnje…
I Vetrić u Leđa…
Pa ko zna…
Na kom će intimnom slavlju oni tu flašu popiti…
U kom društvu…
Ili kome će je i oni pokloniti…
Znate i sami da (Dobra) Energija ne može nestati…
Ona se samo može transformisati iz jednog oblika u drugi…

Odbojkašica

Kad se setim samo koliko je patila moja jako visoka drugarica…odbojkašica od metar i devedeset…što ne može da nađe momka…što je svi gledaju kao džina…što je niko neće i što treba da se pogrbi da bi čula nekog momka koji joj se udvara…
Patila je sve dok se nije smuvala sa momkom koji je košarkaš od dva i deset…dok se nisu našli i zavoleli tamo gore…
Mislim da su im deca sada najviša u godištu u Srbiji…
Sličan vam je lek i za jake žene…
I za muškarce koji vole širinu i slobodu…
Ima ona lepa izreka koja kaže da za prijatelje uvek treba birati ljude koji su bolji od nas…
Slično važi i za ljubav…
Svako treba sebi da nađe svoje…
Makar za nijansu bolje u tome što nam je zaista važno…i čemu se divimo…
Kako bi posle mogao dugo da uživa u tim Visinama…

Cakljenje očiju

Jako su me nasmešile dve rečenice koje sam skoro čuo na terapiji…
„Lep je taj novi veš…boja…čipka i sve to…ali suštinski problem je u tome što je ispod i dalje moja žena“…
I…
„Onaj moj i dalje pametuje i bistri svetsku politiku…licka se…ide u teretanu svaki dan i sekira se oko svake nove sede…ja se mislim u sebi…idi brate pravi pare…dokle ćeš se zamlaćivati s glupostima“…
Najlepša stvar psihoterapije je što ona ako je dobra nikada nije u rukavicama…i ljudi tu zaista pričaju sasvim iskreno o onome što ih muči…
I to me podseti na onu staru Čerčilovu izreku…“Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“…
Ništa istinitije od toga…
Problem je samo što se ta izreka može jako primeniti i na to koliko ćemo ostati u nekom braku…na nekom poslu ili u nekoj zemlji…
Ništa nije večno…
I sve je i tu jako promenjivo…
I s ove i s one strane…
Osim naravno onoga zbog čega nam cakle oči…
Ko to shvati…
Neće imati nikakav problem da nas zadrži…
Ili da nas lepo i prijateljski pozdravi dok odlazimo ka svojim Strastima…koja su možda i najmanje promenjiva stvar kod jednog čoveka…
Jer tu zaista ne bi trebalo da bude ljutnje…
Ili možemo nekome zacakliti oči…ili ga trebamo pustiti da odcakli dalje…
Sve ostalo je zaista mučenje…
I za nas…
I za njih…
Simple as that…
Samo ne smemo zaboraviti da i naše lične oči imaju pravo da cakle…
Da je to samo naša odgovornost…
I da na to i trebamo potrošiti najviše vremena i enrgije…
Što je veći stepen tog cakljenja…to će nam i život biti bolji…
Jer i mi sami imamo pravo da ostajemo…ili da odlazimo…
I iz brakova…
I sa poslova…
I iz zemalja…
Kada bi svako našao sebi mesto gde mu je lepo…
I kada bi se okružio ljudima kojima je igrom slučaja tu isto tako lepo…i koji i sami jako žele da budu tu…
I kada bi Cakljenje Očiju postalo standard življenja…i sasvim redovna pojava…
Ovaj svet bi postao pravi Raj…

Poziv

Prvih šest meseci psihoterapije – „on/ona/oni/život je kriv“…
Drugih šest meseci psihoterapije – „ja sam kriv“…
Trećih šest meseci psihoterapije – „niko nije kriv…to je bila samo lekcija…a ne smrtna presuda…i najverovatnije nije bilo ništa lično…šta mogu da naučim iz toga…i gde sam se ja ono zaputio beše…šta je za mene zaista vredno…i šta će me učiniti zaista srećnim?“
Dve godine kasnije – „doco…samo da se javim…ništa nije onako kako smo planirali…ali uspeo/la sam…sve je dobro…i ja sam dobro…šaljem pozdrave iz *„…pa onda najrazličitije moguće pozadine sa parom nasmešenih očiju i zubima ispred…
Sedim tako i razmišljam…
Osim u Nasmešenim Apoenima…
Da li je moguće da smo još i zaista plaćeni za ovakav posao?
Pa ima li većih Srećnika?

Dobra i dobro

Jedan od načina kako roditelji mogu jako oštetiti svoju decu je da se mnogo više fokusiraju na to da im deca budu dobrA…umesto da im deca budu dobrO…
Najveća posledica tog tipa vaspitanja je da će svako iole pametno dete u jednom trenutku ukačiti činjenicu da se ljubav…pažnja i divljenje od roditelja dobijaju SAMO ukoliko sve urade onako kako treba…i ako oni nemaju nijednu jedinu manu…
Dvadeset godina kasnije te osobe će biti čvrsto ubeđene da ako uspeju da budu savršene i sve stvari uspeju da odrade savršeno da onda i zaslužuju da budu bezbedne i voljene…
Što ne bi bilo toliko strašno da iko može biti savršen…i da postoji iko ko sve radi savršeno…
A s obzirom da takvih nema…niti je bilo…niti će biti…ta deca sada već ljudi će se jako namučiti u životu…
Najpre boreći se sa nenormalnom anksioznošću da li će uspeti da budu savršeni…i da li će sve ispasti kako treba…pa sa ogromnim besom prema sebi u trenutku kada to ne uspeju…a niko ne uspeva zauvek…i sa posledičnom depresijom kasnije kada već to uveliko nisu uspeli…jer naravno ko ih i može voleti takve nikakve nesavršene…
Boji način roditeljstva je sledeći…
„Volim te jako…
Ponosan sam što si naš…
I naravno da zaslužuješ sva ljudska prava…
Ovo ne smeš da radiš da ne bi ugrozio sebe ili nekoga drugog…
A ovo su poželjne aktivnosti ako želiš da imaš bolji život…
I ja sam uvek tu za tebe jer vidi pod jedan…“
Naravno…
Savršeni roditelji ne postoje…
Odnosno postoje…samo još uvek nemaju decu…
Ali opet…
Ako nekako hoćemo promeniti svet…
Možda bi najbolje bilo da prvo naučimo kako da volimo svoju Porodicu…

Roditelji i smrt

Po pitanju roditelja ljudi se dele na dve kategorije…
One koji su već izgubili roditelje…
I one koji se plaše da će izgubiti roditelje…
I ogromno je pitanje ko tu više pati…
Ljudi koji su ih već izgubili ne mogu tu više ništa uraditi…osim da tuguju…da se sećaju…da žale za propuštenim prilikama…i da pronalaze načine da nastave dalje…
Ljudi koji ih još nisu izgubili su ponekad paradoksalno i u podjednako teškoj situaciji…jer je anksioznost ponekad i gora od realnosti…i plašiti se je ponekad mnogo gore od suočavati se nečemu…
Jedino što ljudima koji su jako uznemireni povodom smrtnosti njihovih roditelja preostaje je sledeće:
1. Da prihvate datosti univerzuma…na jedan zreo i razuman način…nema posebnih pravila i crvenog tepiha za Đuriće…mada svakako ako neko otkrije način da ljudi koje volim postanu besmrtni i večno srećni…neka me kontaktira na mail…prepisaću mu sve što imam…
2. Da svakodnevno smanjuju verovatnoće da se roditeljima nešto desi…od obilaženja…savetovanja…čuvanja…podrške…rrešavanja uobičajnih staračkih problema…svake moguće pažnje…do vodanja po lekarima i smeštanja u starački dom pred kraj kada je to jedina humana opcija i za roditelje i za njih same…
3. Da budu tu za njih kada stvari krenu po zlu tako što će Beograd okrenuti naopačke da dođu do najboljih mogućih lekara i nege…bez obzira na sve…makar ih i samo držali za ruku..
4. Da izgrade sebi safety net…kao oni cirkuzanti u cirkusu…da kada zlo dođe po svoje ne padnu sa sto metara direktno na nos…već u zaštitnu mrežu svoje novonastale porodice…u zagrljaj svog muža…ili krilo svoje supruge…da izrode svoju decu…kako bi se circle of life nastavio…da nađu nešto u šta će verovati…da izgrade odnose sa svojim prijateljima koji će uvek biti tu…a pogotovo kad je nenormalno teško…i što je moguće kvalitetniji i smisleniji život kome će moći da se posvete kada roditelja više ne bude bilo…kako bi kako tako pretekli…
Najveća komparativna prednost ljudi koji još uvek imaju roditelje je u petom…
A to je da oni još uvek imaju tu neverovatnu privilegiju da još uvek mogu provesti Neki Čarobni Trenutak sa nekim koga jako vole…i ko je još uvek tu…od najobičnijeg sedanja na terasi…ispijanja kafe…i jedenja omiljenog kolača koji su za tu priliku spremili…preko slavljenja malih porodičnih jubileja…kojima se svi raduju bez obzira na godine…a pogotovo dok su nam stolovi puni…malih ludiranja i samo njihovih rituala…do toga da povedu mamu ili tatu na neko mesto gde će oni biti zaista srećni…i o kome su možda čitav život maštali dok su se odricali da nas podignu…neko Pecanje…neko Pozorište…neko More…ili neki Pariz…
To je jedino što nam preostaje…
Neke stvari na ovoj planeti nisu izlečive…
Ali je većina lečiva…
Ukoliko shvatimo kako stvari stoje…
Shvatimo da smo obični Zemljani…i da sve što važi za ostale…važi i za nas…
Prihvatimo neprihvatljivo…
I fokusiramo se na na Lepo i Važno…
Svakako da je jako nezgodno što smo svi mi koji smo se drznuli da nekoga volimo jako izloženi i ogoljeni pred životom…
Ali šta je uopšte alternativa?

Lutalica i džukela

Ekstremno je važno da svi shvatimo razliku između lutalice i džukele…
Lutalica je napušten i odbačen pas koji pokušava da preživi na ulici…
Džukela je osoba koja je tog psa ostavila na ulici…
Kada biste samo znali koliko često jedan prosečan psihijatar svedoči sličnoj dihotomiji…
Situaciji u kojoj se njegov lični pacijent dugi niz godina jako muči i ekstremno pati zbog toga što neki članovi njegove porodice nisu bili svesni ili nisu želeli da budu svesni toga koliko su bolesni…poremećeni…hladni…oštećujući ili zli…
To je možda i najteži deo psihijatrije…
No dobro…
Videti gladnu i izmrcvarenu lutalicu sa onim Kučećim Pogledom je takođe jako teško…
Sve dok je ne nahranite…i malo ne pomazite po grudima i iza ušiju..
Nakon toga je to najlepši mogući trenutak u tom danu…
Ili u bilo kom danu…
Još ako ih zaista spasete…i nađete način da dugotrajno budu dobro…mirno i zaštićeno…
Veće satisfakcije jednostavno nema…
Iako je ponekad jako teška…
Upravo je zato psihijatrija toliko i lepa…

Visine Ajfelove kule

Samo Sveci među nama nemaju apsolutno nikakvu potrebu da beskrajno kontempliraju o prošlim vremenima…o trenucima kada je sve otišlo dođavola i da se svete ljudima koji su za to odgovorni…
Oni jednostavno shvate…oproste…okrenu se sebi…porastu i odjure dalje ka svojim visinama…
Većini nas ostalih je potreban Dobar Život i Vreme da bismo tu potrebu izgubili…
Jer većeg leka za ekstremno nezdrave emocije i tu orkansku potrebu za mračnom destrukcijom sebe i drugih jednostavno nema…
Savet je veoma prost…
Pre no što potrošimo svu svoju energiju i vreme na menjanje prošlosti…i na to da se osvetimo nekome ko je imao udela u našoj ličnoj propasti…možda bismo trebali da pokušamo da neko vreme obezbedimo sebi dobar život u kome ćemo jako uživati…pa da onda ponovo sednemo i razmislimo šta nam je zaista najvažnije…i čemu bismo dalje trebali da se posvetimo…
Ili što bi rekao jedan moj pacijent…“uopšte me više doktore ne vuče da pijem zbog Ljiljane otkad mi je lepo s Jovanom“… 🙂
Ili jedan od mojih najimućnijih prijatelja koji nam nikada ne dozvoljava da podelimo kafanski račun…koji dok plaća za sve nas zajedno uvek pobedonosno kaže…“šta je to za jednog uglednog beogradskog privatnika…hvala državnoj službi što me nije htela…nikad ne bih imao sve ovo što sada imam da me ne daj Bože…i pu pu pu daleko bilo…jeste htela…ajde da smo mi živi i zdravi braćo…“
I to me podseti na način kako se čuveni francuski pisac Guy de Maupassant borio sa time što ga je jako nervirala novoizgrađena Ajfelova kula i što mu je zaklanjala pogled na ostale lepote Pariza…
Njegov način je bio dosta jednostavan…
I kreativan…
Kad god je mogao on bi ručao i večerao u vrhunskom restoranu smeštenom upravo na vrhu Ajfelove kule…provodeći vreme udvarajući se najdražesnijim damama tog doba…i ispijajući najkvalitetnija francuska vina…
Sa tih Visina mu ništa više nije smetalo…
Možda je to pravi put i za sve nas…