Архиве категорија: Psihoterapija

Adekvatna motivacija

Ponekad smo neuspešni u nekim poduhvatima samo zato što nam motivacija nije ispravna i jednostavno nas lično uopšte ne radi…i ne dotiče…
Na primer…
Ja sam prethodnih dvadeset pokušaja držanja dijete prekinuo između ostalog zato što je motivacija za mršavljenje bila to što želim da budem lep i zgodan…
A kad malo bolje razmislim šta će meni uopšte to?
U ovim godinama…muškarci koji se klade samo na lepotu i zgodnoću ili imaju samo to…ili nemaju ništa drugo što je vrednije…i što će im više raditi…
A ja svakako nisam ni jedno ni drugo…
Niti ću takav biti…
Nažalost…
Ili na sreću…
Radikalna promena se desila onog trenutka kada sam počeo da se zdravo hranim i da ne preskačem obroke i da ne jedem junk food iz jednog mnogo iskonskijeg razloga…
Ja jednostavno želim DUGO I LEPO živeti…
I to baš jako…
Što duže i što lepše i što bolje…
I do toga mi je stvarno neviđeno stalo…
Kada sam to osvestio…i kada sam se setio divnih i traumatičnih predavanja koje sam imao na fakultetu na kojima se pričalo o tome kako vas gojaznost potera na metabolički autoput smrti…sa samo jednom krajnjom destinacijom…pre ili kasnije…a češće pre…
Onda se mržnja prema sebi i odricanje zamenilo u ljubav prema Vladimiru Đuriću i ulaganje u njega…i u njegovo dugotrajno blagostanje i uživanje…
I sve je postalo mnogo lakše…
I sad me svaka pomisao da se ožderem podseti na to kako će mi taj raskošni prežder …ma koliko neviđeno prijao…krajcovati jedan sunčani prolećni dan na nekom Moru…gde bih mogao sedeti i uživati kao neki vitalni dekica…čitati nešto…pijuckati…i pričati sa nekim ko je duhovit…šarmantan i prepametan…smejati se na sav glas…i kontemplirati o životu…
A nažalost…
Ili na sreću…svakodnevno razgovaram sa ljudima koji se bore za svaki dan…
I znam koliko je jedan jedini dragocen…
I važan…
Čim prestane da ih bude…
Čim se neminovni Kraj približi…
I kako bi ljudi tada sve drugačije…da mogu ispočetka…
Pa što ne bih tu izvesnost odložio…
Što ne bih zaista ugodio sebi…
Što se ne bih stvarno čuvao…
Na duge staze…
Što ne bih razdelio uživanje na više rata…
Razumem i ono što će vam svaki pošten kriminalac reći…“bolje jedan dan kao Lav nego sto godina kao Miš“…
I to je sasvim legitimno…
I svako ima pravo na svoj vrednosni sistem…
Ali osamdesetak…kao neki zategnutiji Meda…je sasvim po mom ukusu… 🙂

Prevencija destrukcije

Ne postoji veći trud koji neko može da uloži…niti veći uspeh koji se može postići na psihoterapiji…od toga da se neko naviknut na kratkotrajne destrukcije pokrene na put dugotrajnog truda…koji će kad tad rezultovati dugoročnim hedonizmom…
Da se taj prvi zalogaj porodične pice sa dodatim kačkavaljem promeni u salatu sa piletinom…i redovan trening…
Da se taj prvi gutljaj iz tek otvorene flaše rakije promeni u zrelo suočavanje sa problemima i njihovo postepeno rešavanje mic po mic…ma koliko strašni bilo dok je neko trezan…
Da se heroin zameni antidepresivom…i psihoterapijom…i stoičkim prihvatanjem neprijatnosti…i krivice…i na javi…
Da se odlazak u kazino zameni dobro plaćenim poslom…
Da se poruka onom zgodnom momku koji vas je zlostavljao promeni u šetnju sa momkom koji vas voli i za koga znate da vam želi dobro…
Da prestane trud i pažnja oko devojke kojoj niste uopšte ni bitni i koja vas redovno ponižava samo zato što je lepa i preusmeri se ka nekoj koja se prema vama ponaša kao čovek…i drug…i koja vas može voleti…
Naravno…
Lako je pametovati…
Kad ste potpuno prazni i bezvredni i najgori i osećate da ne zaslužujete ništa dobro i lepo da vam se desi ne postoji ništa „lepše i delotvornije“ na ovom svetu od destrukcije…
Em prija…
Em ubija…
Taman…
Baš kako ste i zaslužili…
Takvi nikakvi…
Zato je oporavak najbolje započeti upravo i tamo gde treba…
Unutra…
Na pitanju zašto smo bezvredni?
Zašto smo najgori?
Zašto ne zaslužujemo ništa dobro i lepo?
Zašto smo prazni?
Preko deceniju se bavim ovim poslom i još nisam čuo adekvatno objašnjenje na ova četiri pitanja…koje bi opravdalo destrukciju…
A bilo je zaista svakakvih priča…
Loših genetika…
Još gorih detinjstava…
Grešaka…promašaja…i loših odluka…
I potpuno urušenih života…sa suludo lošim navikama…i okolnostima u koje su ljudi zapali…
Ali dobro…
Prava je sreća da svaki svetac ima prošlost…a da svaki grešnik ima budućnost…što bi rekao mudri Oskar Vajld…
Naravno…
Ukoliko se ka toj budućnosti krene…
Ukoliko se prestane sa menjanjem prošlosti…
I ukoliko se odbaci ideja da će isti postupci rezultovati čudotvorno drugačijim ishodima…
Naučiti da negujemo sebe i da se čuvamo i kada se ne volimo…i kada nismo zaslužili…i kada nismo ponosni na sebe je možda i najveća brana ozbiljnim destrukcijama…i psihopatologiji…
Kao što biste svakako dali večeru svom sinu ili mlađem bratu čak iako je kažnjen što je bio nevaljao…nevaspitan…bezobrazan ili popustio u školi…
Ok…neće baš biti palačinki…
Ali jesti se mora…
Ipak je on naš…
I popraviće se…
Kad tad…
Dobar je on u suštini…nego ponekad tako zabrazdi…
Pa znate šta…
I mi smo naši…
I mi smo nečije dete…
I mi se možemo popraviti…
Možda je za početak sasvim dovoljno da ne kvarimo…
Ma ponekad samo i da prođe noć…bez destrukcije…pa ćemo od jutra ponovo u borbu…korak po korak…
I da se uporno trudimo da bude bolje…
I da postanemo bolji…
I da gradimo svoj život i svoje okolnosti…
Mic po mic…
I dan po dan…
Pa će doći na red i te Palačinke…

Džordan

Potpuno me je fascinirala činjenica koju sam maločas pročitao…
Majkl Džordan…jedan od mojih detinjih idola…rol modela i svakako jedan od najboljih…ako ne i najbolji košarkaš svih vremena…je tokom svoje karijere promašio 12345 šuteva…
Dvanaest hiljada trista četrdeset i pet puta je pretrčao u polje napada…trudio se da izgradi što je moguće bolju poziciju…uzeo loptu u svoje ruke i šutnuo ka košu za željom da pogodi…i jednostavno nije uspeo…
Bože…
Kakva paradigma za život…
I najveći promašuju…
I to relativno često…
Veliki Džordan je promašio 50.3 % svih šuteva koje je ikada uputio ka košu…
Ono što ih čini velikim je što se ne predaju…
Što nastavljaju da se trude…
I da nenormalno treniraju…
I nastavljaju da šutiraju…
Verujući da će dati koš onda kada je to najvažnije…
Izgradili smo kulturu koja slavi samo uspehe…
A neuspesi…promašaji i padovi su mozda i podjednako važni…
Jer…
Da ih nema…
Kako bismo znali ko ima dovoljno snage…volje i karaktera da se iz njih ponovo uzdigne…
I da nastavi tamo gde je zacrtao…bez obzira na sve…
Promašaji nas ne čine promašajima…
Padovi nas ne čine propalitetima…
I ne postoji ništa ljudskije od neuspeha…
Prava je sreća da Čarolija počinje tek nakon njih…
Tek tu možete prepoznati ko je pravi Majstor…
Oni uvek ustaju…
Oni nikad ne odustaju…
Oni se ne predaju…
I pokušaće uvek makar još jedanput…
Zato i postaju Šampioni…

Savet Duška Radovića

Dobri Duško Radović je još davno primetio jedan od najvažnijih limitirajućih faktora uspešnosti psihoterapije u domenu životnog rasta i razvoja…i ostvarivanja važnih životnih ciljeva…
„Na pitanje – Kako oslabiti? – Postoji jedan jedini odgovor: Treba manje jesti. I na drugo pitanje – Kako doći do para? – Odgovor je takođe cinično prost: Treba raditi. Ovako logični i jednostavni odgovori nisu popularni. Njih daju oni koji se prave da nisu razumeli pitanje. Jer pravi smisao tih pitanja glasi: Kako oslabiti a ne odricati se jela, i kako doći do para ne radeći, i kako položiti razred ne učeći, i kako postići nešto u životu ne trudeći se? To se traži. Bilo bi dobro da tu postoji neki štos, neka duhovita caka i rešenje. Prokleta neka je pamet, koja na laka pitanja daje tako teške, nemoguće odgovore!“
Prosto je…
Kada odbacimo izgovore…
Kada shvatimo da ne postoje prečice…
I kada prestanemo da istrajavamo u laganju samoga sebe…
I da pokušavamo stalno na isti način da dobijemo čudotvorno različite ishode…
Kada zakoračimo u predele gde vladaju istina i zdrav razum…
I kada shvatimo da je cilj bez plana samo najobičnija želja…
Nema toga što ne možemo ostvariti…
Ukoliko se zaista jako i dugo potrudimo…
Nažalost…
Na ovoj planeti se sve nekako svede na izbor između bola discipline i bola kajanja…
Ili na sreću…
Za one koji su se uspeli opredeliti…i onda tome posvetiti…
Pa sada jako uživaju…
Dok ubiru Plodove svojih izbora…

Svi ostali

Po pitanju ljudi sa kojima ćemo biti okruženi…sasvim je dovoljno da izbegnemo tri grupe ljudi…
One sa kojima je sramota biti tužan…
One sa kojima je sramota biti srećan…
I one koji su večito normalni…uzdržani…hladni…i sa kojima nikad nećemo znati na čemu smo…
S obzirom da ne postoji ništa ljudskije od osećanja…
Ma kakvog polariteta ona bila…
Svi ostali su sasvim ok…

Istina

Još uvek mi odzvanjaju reči moje profesorke sa specijalizacije koja nam je uvek govorila da je najveći izraz poštovanja prema našim pacijentima da budemo iskreni prema njima i da im uvek govorimo istinu…
Baš onakvu kakva i zaista jeste…
Ma koliko to teško bilo i za njih…i za nas…
I da je to jedini način da ne izgubimo njihovo poverenje…
Kako bismo se onda mogli zajedničkim snagama uhvatiti u koštac sa bilo kakvom istinom…
Zamislite automehaničara koji neće da vam slomi srce saznanjem da vam je osovina malčice napukla…
Baš bi vam pomogao…
Laži u medicini isto tako ne pomažu…ma koliko prijale…
Slično je i u životu…
Ako istina može ubiti neki odnos koji imamo…
Neka ga nek’ umre…
Ionako bi se pre ili kasnije tako nešto i desilo…
Zašto gubiti vreme…
Koje možemo iskoristiti na gradnju novih odnosa…
Na novim osnovama…
Pravim…čvrstim i istinitim…
Ne gradi se kuća od krova…
Dobri Temelji su već sasvim druga priča…

Uporan rast

Ako bi neka izreka mogla promeniti nabolje čak i najgore i najbeznadežnije živote…to je onda ona stara Marka Tvena koja kaže da je…
„Kontinuirano unapređivanje bolje od odloženog savršenstva“
Ništa ne ide preko noći…
Nekoliko meseci truda već uopšte ne zvuči loše…
A da ne pričam o nuklearnom potencijalu koje godine imaju…ukoliko se okrenemo pravom smeru i upornom rastu…
Tu je zaista samo nebo granica…

Ljudi Vetrenjače

Loša vremena i problemi se jednostavno dešavaju…
Sve je to jednostavno samo sastavni deo života…
Ako je nešto dobro u njima…to je što će nas oni podsetiti na to koliko malo pažnje posvećujemo Dobrim Stvarima koje imamo u životu…
Koliko ih malo cenimo…vrednujemo i slavimo…uzimajući ih zdravo za gotovo…dok ih još imamo…i dok nam ne trebaju…
I što nas neće pustiti da idemo dalje dok nešto ne naučimo o životu…ljudima…i što je možda i najvažnije…o sebi…
Ko zna…
Da li bi…što bi dobri Đole rekao…bez Crne Bela uopšte i vredela…
I kakve bismo Slamčice ostali bez Vihora koji stalno pušu…
A kakve samo grandiozne Vetrenjače od Ljudi poznajem…
Blago njima…
I blago njihovima…
Neće takvima biti hladno…ma koliko jaka zima bila…

Muškarci

Reče moja klijentkinja ovo uz osmeh…pre neki mesec…i nasmeja me od srca…
„Dobri moj doktore…muškarci su vam toliko glupi da meni ne pada na pamet da bilo šta radim…
Ne…ne…nije to za mene…pa nisam ja tamo neka mučenica…
Moje je da zagospodarim nad nekim određenim mužjakom koji ispunjava moje jasne kriterijume…da ga potpuno opčinim i zaludim…pa će on mukica sve ostalo sam da uradi…i obezbedi…čvrsto ubeđen do samog kraja da je to sve njegovo maslo…uspeh i pobeda…
A to vam u principu i nije toliko teško…
Samo mu treba lepo uviti i prodati iluziju da mora da je on nešto posebno čim je jedna ovakva Pregospođetina izabrala da bude baš sa njim“… 🙂
Biseri psihoterapije…
Najlepšeg poziva na svetu…
Koji se vazda učio od pametnih klijenata/kinja…koji vam podare uvid u njihovu životnu argumentaciju i način gledanja na svet…koji im na duge staze uvek i obezbede baš onakav život kakav su i zaslužili…
Koliko se samo za neke od njih uopšte ne sekiram…jer znam da će se čuvati…
I da neće stati dok im ne bude lepo…
I koliko sam samo ponosan na njih…
I srećan kad im ide…
I kad vidim da su i oni srećni i ispunjeni…
I da dobro žive…
Baš onako kako su oni sami odlučili da treba…bez pravdanja bilo kome…
I koliko sam samo zahvalan na privilegiji što mogu provoditi vreme u njihovom društvu…

Ljubav prema sebi

Jedan od utabanijih načina za stradanje je da  shvatimo nečiji manjak ljubavi…poštovanja i pažnje kao vrhunski izazov da ga moramo ubediti u našu sopstvenu vrednost…
Kao…
Ako nas baš taj neko zavoli e onda smo ok…i vredimo…
A ako ne…e onda ništa…definitivno ne valjamo…i ne vredimo…i ne zaslužujemo ljubav uopšte…ni od koga drugog…
Nekada nam ta tapija da smo vredni na nekim mestima i pred nečijim očima jednostavno nije ni ponuđena…
Što je smrtonosno samo dok mi sami to dozvoljavamo…
A u stvari je sasvim ok da nas neko ne voli…ne poštuje i da nam ne da ni trunčicu svoje pažnje…dok god sve to mi sami sebi dajemo…i obezbeđujemo…
I dok se trudimo da budemo po sopstvenom ukusu…
Mogu tačno da zamislim kako mladog Šabana Bajramovića gledaju potpuno belo na nekom čistunskom muzičkom konzervatorijumu u Beču…koji jako ceni tradiciju…preciznost i pravila izvedbe…
I kako je nešto stariji Sam Bog Sveti u nekoj zadimljenoj mehani na Jugu…kako se smeši od uveta do uveta…okružen ljudima sa sjajem u očima…širokim srcima…vatrom u dušama…i sa kukovima koji sami od sebe poskakuju na svaki dobar ritam…
Najvažnije je u stvari otkriti svoj sopstveni sistem vrednosti…
I ono što se nama zaista dopada…
I što nas čini zaista srećnim na duge staze…
Pa ispoštovati sebe tako što ćemo se uporno okrenuti našem ličnom rastu i jako se potruditi da postanemo vrhunski u tome što smo izabrali da postanemo…
I na kraju dobiti kao nagradu život kakav smo i zaslužili…
Ljubav prema sebi je zato uvek unutrašnji posao…
Nikako i nikada spoljašnji…
I uvek je moguća…
Čim je potražimo na mestu gde se zaista i može pronaći…