Kada sam davne 2019. godine krenuo na svoj prvi evropski psihijatrijski kongres i bio pomalo uzbuđen i impresioniran tim zgoditkom…jedan od mojih Kumova me je ispratio sledećom porukom na telefonu…

„Pred polazak u Carigrad knez Miloš Obrenović je dao savet Petru Ičku…prvom srpskom ambasadoru kod turskog sultana…koji je ušo anale srpskih diplomatskih anegdota…
„Pazi, dobro Petre, kad budeš tamo pred Sultanom. Da se ku*čiš bre, da vide Turci da Srbija nije mačiji kašalj. Ne mogu oni da rade kako oni hoće. Ali Petre, dobro vodi računa. Ako na to tvoje ku*čenje, počne i Sultan da se ku*či, e… ti Petre, odma’ da odku*čiš, jer je Srbija ipak mala zemlja.
I da znaš – Sultan je slab na pare i na muško dupe, a mi pare da ti damo nemamo.“ 😀
I tako…
Ponekad je suština dobrog mentalnog zdravlja u prijateljstvu…
U podršci…
U iskonskom saznanju da vas neko voli i da je tu za nas…
I u neuzimanju života suviše ozbiljno…
Hvala Kume moj…
Dupe sačuvano…
Srbija lepo predstavljena…
Psihijatrija još više zavoljena…
Hvala što si tu sve ove godine i u dobru i u zlu…
I hvala što si uvek donosio Dugu u mračne periode…
I za to što su mi…za razliku od ostalih…mišići za smeh evo već 25 godina stalno nabildovani…
Ni ne znam kako bismo preživeli bez tog…

Često u razgovorima sa pacijentima o anksioznosti zaključimo da je glavni uzrok njihove patnje ne ono što im se zaista dešava već ŠTA AKO razmišljanje…
Šta ako mi se desi ovo…šta ako mi se desi ono…i onda samo upišite po ličnoj preferenciji omiljeni horor scenario…
I onda se često setim i spominjem jednu od mojih omiljenih priča o Spartancima…koje nekako još od dečačkih dana baš jako gotivim…
„Nakon što je uspeo da pokori većinu grčkih polisa, Filip II Makedonski je poslao poruku Spartancima koja je sadržala jasnu pretnju: „Ako dođem sa svojom vojskom u vašu zemlju, vaše kuće će goreti, vaši gradovi će biti opustošeni a vaše žene će postati udovice“!
Usledio je lakonski odgovor Spartanaca: „Ako“…“ 😀
I zbilja nema boljeg leka za anksioznost no rešavati probleme TEK onda kada se i dese…
Nikako pre…
A vreme pre njih umesto na užasavanje u tome kako će nam biti ako nas nešto zadesi…potrošiti na građenje sebe…svojih vrlina…rast i razvoj…i usavršavanje karaktera i filozofije življenja koji su junački…
Anksioznost je prosto uvek precenjivanje potencijalnih opasnosti a potcenjivanje sopstvenih sposobnosti…
A jasno vam je na čemu se tu najviše i može raditi…
I gde je mogućnost unapređenja neograničena…
Teško će neko biti anksiozan spram smrti i rata ukoliko se od malena pripremao da pogine za nešto važnije od života…
Za čast i slavu i vrednosti u koje veruje…
Ništa mi nije fascinantnije od činjenice da je jedini način da dobijete zagrobnu ploču u Sparti bio ili da poginite na bojnom polju ukoliko ste muškarac ili da umrete na porođaju ukoliko ste žena…
Kakva veličanstvena i junačka kultura…
Bravo Đuriću…
Spartanče…
Stvarno ćeš neopisivo stradati i namučiti se AKO ti i ove nedelje ne stigne onaj naručeni deo za kola…i ako ti ne bude dobra ona važna supervizija na edukaciji…
Neopisiva muka…
Idi malo u svoju sobu i jako se sekiraj…i potom kad presvisneš od nervoze tiho se isplači…biće ti lakše…
Ratniče moj neopevani…😉

Odavno volim priču o Abd al-Rahmanu III… kalifu Kordobe iz desetog veka…
A evo i zašto…
Iako je vladao više od 50 godina…bio neverovatno uspešan…moćan i bogat…i živeo bolji život od 99% svojih savremenika…na samrti je ostavio zapis iz njegovog privatnog dnevnika koji služi kao jedna divna lekcija o sreći…
„Sada vladam preko pedeset godina u pobedi ili miru; voljen od svojih podanika, strah i trepet svojim neprijateljima, i poštovan od svojih saveznika. Bogatstvo i čast, moć i zadovoljstva, čekali su na moj poziv, i nijedan blagoslov ovog sveta mi nije nedostajao.
U ovoj situaciji, marljivo sam izbrojao dane čiste i istinske sreće koji su mi pripali: bilo ih je četrnaest.“…😀
Često ovu priču spominjem na psihoterapiji…
Pogotovo sa mladim klijentima naivno ubeđenim u ideju da im život nešto duguje i da je biti srećan prosto imperativ u životu…
I da će univerzum baš u njihovom slučaju napraviti izuzetak i postati jako izdašan po pitanju iste…
Da je osećanje sreće uobičajno i normalno stanje…i da je trpeti…biti nesrećan…i nezadovoljan i frustriran makar i na tren prosto neizdrživo lično prokletstvo…koje mora odmah prestati…
A i sam pokušavam da je na sebi primenim…
Da navežbam smirenost…skromnost i krotkost…
Pčelinje Oči za sve lepo što imam…i na šta u svom životu nailazim…
A pogotovo mudrost najveću od svih…da je najbrži način da se usrećim jednostavno prestati da zahtevam da budem jos srećniji…
Da prestanem da tražim još…još i još…
No da zaista osvestim i počnem guštati u tome što već sada i ovde uveliko imam…
Da umesto nezasitosti…gramzivosti i razmaženosti postanem šampion u zahvalnosti…
Pa ko zna…
Možda dobacim do četrnaest dana godišnje…
Već bih imao pedeset puta bolji život od brata Abdija… 😉

Kako je samo lepo Dostojevski ovo sročio…
„Jednoga se samo plašim: da ne budem dostojan svojih patnji.“…
Neobično me smiruje uvid da je na kraju ipak do nas a ne do težine života…
I da umesto što život pokušavamo da prilagodimo sebi…spas se obično nalazi u promeni nas samih…u stoičkom prihvatanju neminovnog…u izgrađivanju snage i karaktera da se spasi što se spasiti može…i nekako izdrži sve ono što nas je zadesilo…u upornosti…izdržljivosti i pameti da se uredi ono što je u većoj meri do nas…i u mudrosti da se sve te stvari razlikuju…
AMOR FATI…
Voli svoju sudbinu…
I sve njene sastavne delove…
Stara stoička mudrost…
Filozofski stav prema kojem pojedinac ne samo da treba da prihvati sve što mu se u životu dešava…već da to i aktivno zavoli…sve sastavne delove života a pogotovo patnju…gubitak…nepravde i teške trenutke…
Jer su i oni isto tako integralni deo ljudskog iskustva…
I apsolutno…ali apsoultno će nas sve kad tad zadesiti…
Zato je i neuporedivo bolje da umesto da želimo da stvari budu drugačije…da život bude cveće…proleće…i duga…i da nam samo bude lepo i lako…da ga sagledamo u celini i realistično…bez traženja posebnih prava i crvenog tepiha…i da svaki događaj…bez obrzira na to da li je povoljan ili nepovoljan…vidimo kao neophodan i koristan za naš lični razvoj…sve do trenutka dok ne postanemo najbolja verzija nas…dok se konačno ne smirimo…i ne dovedemo u poziciju da nam je lako da budemo srećni i zadovoljni…
I nakon dve hiljade godina ne postoji bolji način da se sudbina prihvati…
Da se živi…
Da se preživi…
Da se bude čovek…
Da se bude Ljudina…

Od srca sam se nasmejao kada sam pre neki dan pročitao na internetu kako je neka žena imala problem sa mravima i pozvala stručnjake za dezinsekciju da dođu kod nje kako bi rešili problem…a potom insistirala da se to uradi na neki prirodan način…te ju je šef ekipe za dezinsekcije posavetovao da je u tom slučaju najbolje da uzme mravojeda…
Genijalno…
Zacenio sam se bukvalno…🤣
No to me je i asociralo na osećaj koji imam kada razgovaram sa pacijentima koji imaju baš jako lošu genetiku…još gore detinjstvo…užasnu životnu poziciju…limite na maltene svim resursima…nijednu olakšavajuću okolnost.. niti bilo kakvu podršku i posledično…sasvim očekivano…veoma teški oblik depresije…koji me obično pitaju…sa potpunim pravom…jer smo malčice svi zajedno izgubili bitku sa teorijama zavera i antinaučnim pristupom tako predominantim na mrežama…“Ima li doktore ipak nešto prirodno za ovo moje…ne bih lekove?“…
Nažalost Depresivojeda nema…
Ali zato dobro odmerena kombinacija lekova…psihoterapije…filozofije…nege sebe…podrške…vere…pokretanja najpre na silu a potom i redovno dok ne počne da prija…uređivanja života…rešavanja problema…traženja adekvatne pomoći…vere…nade i borbe…često šljaka savršeno…
Pa na kraju krajeva i dobar i zdrav humor…
Suze mi kreću pri pomisli na Mravojeda konsultanta kako sedi u radnoj uniformi u kombiju ekipe za dezinsekciju…i mlati onim dugim jezikom na vetru kroz prozor kao neki labrador…🤣
Doduše jedna naša divna profesorka iz Rima ima štivlju kucova konsultanta u ordinaciji…
Tu je zbog atmosfere…dobre energije…očiju koje leče…nade…saosećanja…neosuđivanja i zasigurno donosi sreću i ovako…kako da kažem volonterski i svakodnevno…a kamoli kada ga protrljate i pomazite…i kad vas obliže onako podržavajući i isceljiteljski iz dubine duše…
Hm…
Možda je vreme da i ja proširim konsultantski tim…😉

Zatvaram polako prijave za radionicu u subotu i baš me je nekako oduševila i ljudski dirnula činjenica da skoro 1/5 ljudi koji su se prijavili uopšte nije htelo da uplati učešće za sebe na radionici o prevenciji burnout-a već za nekoga do koga im je stalo…koga jako vole i za koga brinu…
Brat za sestru u korporaciji…
Mama za ćerku na specijalizaciji…
Baka za unuku apsolventa…
Prijateljica za koleginicu „zmajicu“…
Baš mi je to nekako ugrejalo Dušu…
Pričam ja stalno…
Ljubav će spasiti Sve(t)…

Dragi svi…
Od srca vas pozivam na moju prvu Online radionicu koju ću održati preko Zoom platforme u Subotu 7.februara 2026.godine.
Dođite da izDUŠImo zajedno…
Zaslužili smo…😊

Tema radionice:
„Feniks ili pepeo? Kako ne sagoreti u vreme preopterećenja?“

Burnout sindrom nije znak slabosti, već signal da je vreme da zastanemo, razumemo bolje sebe i pozabavimo se (ali ovaj put zaista) svojim mentalnim zdravljem i kvalitetom življenja. Da shvatimo ko smo zaista, šta nam je stvarno važno i da ne možemo imati sve, ali da možemo urediti živote tako da onoga do čega nam je najviše stalo bude i najviše, a da neizbežni kompromisi po pitanju vremena i energije koje opredeljujemo za različite životne identitete budu u potpunosti u skladu sa time ko smo mi suštinski i šta nam je zaista vrednosno i najbitnije, a pogotovo u skladu sa time šta će nam na duge staze doneti najveće duševno i telesno blagostanje, osećaj ostvarenosti, mir, zadovoljstvo i radost.
Ova radionica donosi jasno razumevanje mehanizama kako nastaje Burnout sindrom, koji su njegovi karakteristični simptomi i kako da ga na vreme prepoznamo (dok ne bude kasno), kao i konkretne stručne (ali i sasvim ljudske) savete kako sačuvati mentalno zdravlje i profesionalno blagostanje u ovo „ludo“ vreme. Radionica ima za cilj da u toploj, osećajnoj, intelektualnoj i podržavajućoj atmosferi ponudi ljudima stručne alate (i poneki duhoviti i alternativni predlog 😀) za negu Duše, poboljšanje mentalnog zdravlja i jedan sveopšti procvat na svim suštinskim životnim poljima.

📅 Datum: Subota 07. 02. 2026.
🕚 Vreme: 10 – 12h (trajanje 2h)
📍 Platforma : ZOOM
📌 Kotizacija za učešće: 6000 dinara (50€ za uplate iz inostranstva)
📌 Kome je namenjeno: Homo Sapiensima😀 (nije neopohodno stručno obrazovanje iz oblasti mentalnog zdravlja
📌Prijave i informacije: edudjuric@gmail.com

Uplata kotizacije garantuje rezervaciju mesta.
Broj mesta će biti ograničen u cilju bolje interakcije i komfora učesnika.
Mesta će se popunjavati po principu „first come, first served“.

dr Vladimir Đurić
Psihijatar
(i nekadašnji šampion u burnoutu 😉)