Uvek me je fascinirala ona priča da ako bi negde pala atomska bomba u tom predelu bi samo Bubašvabe preživele…
Ono što me još više fascinira su moji klijenti i pacijenti sa Bubašvaba Mentality-ijem…koji iz svojih ličnih nuklearnih katastrofa…ponekad i serijskih…nekako iznova i iznova izlaze…
Nikome se više ne divim…
I ako se pitate zašto većina psihoterapeuta obožava svoj posao…to je onda upravo zbog toga…što su ta energija…hrabrost…prkos i ponos prosto zarazni…
Iako su kod nas Kiše uporne i duge…nigde nećete naći raskošnije Duge…
Pa svi malo po malo postajemo neuništive Bubašvabice…
Jer…
Kako ja da se predam kad su Ovi Moji stoput gore prebrodili…nekako pretekli…i nastavili dalje ka onome što im je najvažnije…
Hvala za to…
Ponekad se pitam ko je tu zaista stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja…
I ko tu koga zaista leči…
No to možda nije ni važno…
Bitno je da smo svi zajedno na strani Svanuća…

Neposredno blizu mog savetovališta na Vračaru sa jedne strane ulice sa nalazi dragstor a sa druge ćevabdžinica…
Uvek istu asocijaciju imam kada tu prolazim…idući na seanse…
Kako ispred dragstora sede Jovan…Marko…Milica…Ljilja i Zoran…a u ćevabdžinici isti takvi samo sa potpuno drugačijim životima Jovan…Marko…Milica…Ljilja i Zoran…
Na gajbicama ispred dragstora…u čemernoj atmosferi…bez ijednog osmeha…i trunčice nade…sede Jovan koji nije mogao da se zaposli u ono vreme kada se jedino moglo zaposliti preko veze…pa se naljutio na život…i vremenom shvatio da mu je lakše kada stuče pola flaše rakije…pa se polako propio…
Pa onda Marko izbeglica iz Knina…koji je sve tamo izgubio…i jedva spasavši živu glavu došao za Beograd sa porodicom…upao u hiljadu i jedan problem…krenuo stranputicom…pa se polako propio…
Milica koja nije imala sreće da može da rodi dete…pa ju je i dečko ostavio…kao nerotkinju…koja je nakon nekoliko psihijatrijskih hospitalizacija…ipak odlučila da tu nesnosnu izdaju i bol…ipak pokuša da utuli sa votkom…pa se polako propila…
I Ljilja koja je od najvažnijeg profesora…kada je bila najkrhkija dobila najstrašnije moguće seksualno uznemiravanje…pa su joj se sva vrata zatvorila…a onda za inat počela da doručkuje…ruča i večera crveno vino…pa se polako propila…
I na kraju Zoran koji je bio najtelentovaniji košarkaš u generaciji…sve dok mu koleno nije nekoliko puta puklo…i koji nikako nije mogao da prihvati da sada može biti samo taksista koji pametuje…pa je krenuo polako sa pivom…koje mu je davalo maštariju da i dalje može da zakuca preko trojice…pa se polako propio…
Tuga…čemer…jad…pogledi zagledani u preduboke čaše…
U ćevabdžinici preko puta za velikim stolom sede…njupaju ćevape…piju pivo…i smeju se na sav glas…Jovan koji je nakon toga što nigde nije mogao da se zaposli nekako…zaobilaznim putem…kroz mala vrata…i preko trnja a ne preko crvenog tepiha…čistim trudom…pameću i nesalomivim karakterom ipak postao najbolji advokat u svom godištu…usko specijalizovan da brani slabe od nepravde…
Marko…isto izbeglica iz Knina…koji je preko vožnje kamiona…konobarisanja i desetogodišnjeg zlopaćenja po građevinama postao jedan od najboljih keramičara u gradu…cenjen…poštovan i imućan baš onoliko koliko i vredni…pošteni i sposobni ljudi i trebaju biti…
Milica koja u krilu drži usvojeno žgebče od 7 godina…najlepše i najsrećnije na svetu…svo zamusavljeno od ćevapa i kajmaka…dok slobodnom nogom gura kolica sa blizancima…koje je prirodno dobila nakon usvajanja prvog deteta…kako to i obično biva…kad muka…stres…obezvređivanje sebe i kortizol malo splasnu…i kad se zdraviji…snažniji i spretniji u plivanju spermatozoidi uzmu u razmatranje…baš tamo gde i trebaju biti…krajiško je to seme…a da vidite samo kakvo im je kupatilo…sve u cvetiće…u Versaju nema takvih pločica…Marko se tu baš potrudio…pa gde će ako neće kod sebe kući…
Ljilja je upravo doletela iz Osla…gde je morala otići nakon što joj je profesor sa kojim nije želela da spava rekao da joj niko nigde neće dati specijalizaciju…dok je on živ…i gde je vlasnica klinike za dermatovenerologiju…
lagana…i opuštena…kao i svi skandinavci…ali ipak i dalje pomalo zaljubljena u Jovana…kome ovo skupo advokatsko odelo baš bre nekako dobro stoji…
Zoran insistira da on časti jer je njegov košarkaš iz tima…kome je on bio posvećeni trener od kadeta…upravo potpisao višemilionski ugovor na koledžu u Americi…i maločas ga pozvao vrišeći da mu je on drugi otac…i da svega toga ne bi bilo bez njega…njegove podrške i ljubavi…i stalnog popovanja da je škola ipak najvažnija…jer nikad ne znaš šta sutra donosi…
Jedno obično veče…
Dve strane ulice…
S jedne strane kišni oblak…
S druge strane duga i spektakularno lep zalazak sunca…
I deset potpuno različitih sudbina…koje su imale potpuno ista uvodna poglavlja…
Obožavam onu sjajnu Duška Radovića kako „Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije. Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola.“
Ali ona nije sasvim istinita…
Problemi savršeno plivaju u alkoholu…
I teško ih je potopiti…
A nesreća je u životu neminovna…
Kao i nepravda…
Kao i nefer odnos…
Kao i bol…
Kao i patnja…
Kao i nailaženje na loše ljude…
Kao i izdaja…
Kao i gubici…a pogotovo oni nezasluženi…
No životi su Maraton…a ne trke na sto metara..
I to kako će neko odreagovati na svoje lične gore navedene Dementore…je već pitanje pameti…karaktera…čojstva…hrabrosti…i časti…
A da ne kažem srca…
I one stvari…
Gore pomenutih petoro se razlikuju u možda samo jednoj jedinoj odluci…da li će na nesreću odreagovati destruktivno…i krenuti nizbrdo…uz taj savršeni alibi…nisam ja kriv…što je neuporedivo lakše na početku…ili će na nesreću odreagovati konstruktivno…i krenuti uzbrdo…baš onda kada su najslabiji…i najkrhkiji…i sa najmanje snage…bez obzira što nisu ni krivi…ni dužni…dovoljno dugo i uporno…dok ih to mukotrpno pentranje uzbrdo ne dovede do najlepših Vidikovaca…
A onda su ćevapi sa prijateljima tako ukusni…
I sasvim je ok popiti pivo ili dva…
Pa i zapevati…
Zagrljen sa drugarima…
Zaslužilo se vala…
A i imali su se rašta i roditi…
Jedna od lepota života je što on maltene svakome da priliku da pokaže od kog je materijala sastavljen…
I da zablista…
Što se obično samo frikcijom i pritiskom i može postići…
Dobri Kapetani kad tad shvate da mirno more i nije toliko interesantno za plovidbu…
I da se dobrim manevrisanjem pre ili kasnije može stići…uprkos svemu…baš tamo gde si i naumio…
A tu su slavlja najlepša…
I što tu ne bi slavili na sav glas…

33 % situacija zbog kojih sam se jako razbesneo u životu su bile najobičnije posledice gladi… žeđi… neispavanosti… iscrpljenosti…premorenosti…ili toga što mi se baš dugo ništa lepo nije desilo…a ružnog je bilo baš previše…pa mi je tako već nadrndanom i nesrećnom i malo falilo…
33 % situacija zbog kojih sam se jako razbesneo u životu su nastale zbog običnog nerazlikovanja toga šta je neprijatnost a šta tragedija…jer složićete se da se gužva na Gazeli ne može uporediti sa time da me negde ni krivog ni dužnog skrca kamion i da ostanem kvadriplegičan…niti se kašnjenje wolt dostavljača…(prosto ću umreti gladan i debeo😀)…može uporediti sa time da sam se smrtno razboleo od nečega…pa sada u nekoj čekaonici čekam na lečenje koje mi neće ni pomoći…ni blizu…
33 % situacija zbog kojih sam se jako razbesneo u životu samo potpada pod onu genijalnu misao koju sam čuo od Monaha tokom boravka u Hilandaru…“da su gorivo za vatru drva…a gorivo za razdražljivost je visoko mišljenje o sebi“…i koja me je potpuno fascinirala svojom istinitošću…ali se i dalje često prenerazim kada nije sve onako kako je prestolonaslednik Đurić zamislio…i kada ne ide sve po loju…
Svega 1 % situacija zbog kojih sam se jako razbesneo u životu je bilo sasvim opravdano…i to onda kada je život baš jako udarao…iz sve snage…i pokušavao da mi oduzme ono što mi je najbitnije…no tada sam začuđujuće smireno i staloženo reagovao…i branio sam do poslednjeg atoma snage ono što mi je najsvetije…za šta je bes kao emocija i dizajniran…(vidi pod Mama Mečka i ugrožena joj mladunčad)…te se tada i nisam zbog toga osećao toliko loše…no me je taj bes…pravilno kanalisan…i možda pretvoren u konstrukitvni inat…koga ćete uvek prepoznati po tome što na kraju krajeva čini ipak nešto dobro za nas…i vodio ka rešenju…
Pokušavam svega ovoga da se setim kada god se razbesnim…
I ponekad mi uspe…
A nadam se da će i vama…
Jer se zaista iz dubine duše divim smirenim…laganim…opuštenim…i nasmešenim ljudima…koji oko sebe emituju neku dobru i pozitivnu energiju…
Odavno ne znam veći dokaz superiornosti…

Sećam se koliko mi je bilo fascinantno kada sam iz fiziologije čitao objašnjenje zašto ljudi ne mogu piti morsku vodu…
Jednostavno je preslana…
I iako bi prijala dok biste je pili ako ste puno ožedneli…vašim bubrezima bi trebalo skoro tri puta više slatke vode da biste svu tu so mogli izmokriti…a ako je ne biste imali odakle popiti…što se na primer dešava brodolomcima…ta voda bi bila izvučena iz vaših tkiva i ćelija…što bi dovelo do vrlo brze smrti…
Ono što mi je tek skoro palo napamet je da i svi ostali poroci funkcionišu po potpuno istom principu…
Malo prijaju…
A zatim ubijaju…
Pre ili kasnije…
Brže ili sporije…
Alkohol…droga…kocka…slatkiši…
Sve isti princip…
Klasične Ljudlovke…
A trenutno ih svuda oko nas ima kao mora oko nekog brodolomnika…
Zato je i važno shvatiti da je sve to smrtonosna zamka…
I odabrati kurs…odmeriti struje i vetar…i iz sve snage zaveslati ka nekom Pustom Ostrvu…gde obično ima pijaće vode…skupljajući usput svaku kap kišnice…ma koliko bilo teško…
Iako nije izvesno da će veslanje doneti spas…
Ne predati se i umreti dok veslaš je najhrabrija moguća stvar…
I nema svetije ljudske dužnosti od te…

Kada sam pre par meseci prvi put držao predavanje „Kako ne upropastiti sebi život (već u mladosti)?“ preko ZOOM-a to je bio potpuni spektakl…
Srednjoškolci…studenti i omladina…koji su u velikom broju u njemu učestvovali…su bili vrlo ljubopitljivi i opušteni u učestvovanju…ja sam bio raspoložen kao i uvek kada razgovaram sa bistrim i duhovitim ljudima…te smo ostali skoro tri sata umesto planiranih dva…i verujem da nam je svima to jako prijalo…
U danima posle…sam dobio sigurno preko deset mailova u kojima se ljudi (i roditelji im) zahvaljuju na divnoj radionici…i kažu da ih je ista naterala da na neki drugi način sagledaju sve izazove mladosti…
Međutim…
Jedan mail mi se urezao…
U njemu se javila ljutita baka…koja je svojoj unuci od 20 godina uplatila radionicu…koju je potom zajedno slušala sa njom…i koja ju je veoma razočarala…
Naime…baki je zasmetalo što sam previše pričao o seksu…smatra da je to bezobrazno…i da nije ona platila unuci da joj neko tupi o seksu…već se nadala da ću je nešto konstruktivno naučiti…a ne nešto što njoj još nije potrebno…
Ja sam…kao neko ko je navikao da ga Bakice obožavaju 😀…bio pravo da vam kažem zaprepašćen i preneražen…jer sam brat bratu na predavanju od skoro tri sata maksimum pričao o seksu 45 sekundi do minut ipo…u delu gde pričam o tome koliko je bitno naći sebi nekog svog…i kako je važno da nam taj neko bude kompatibilan…između ostalog i po pitanju seksa…jer je on zaista važan i za mentalno zdravlje i za sve ostalo. 
Tako da sam izvukao pouku…
Na ovom predstojećem predavanju 12. Septembra ću pričati makar pola sata o seksu…😀
Jer je siguran način da nešto bude interesantno i korisno omladini to da je tako nešto too much za matore…
Tako da praštajte drage bakice…
Ali to je veoma bitna tema…
Medijana gubljenja nevinosti u Beogradu je 16 godina…
Neželjene trudnoće su najčešče u periodu do 25 godine…
I dalje ne znam da li postoji teža odluka od one da li abortirati ili zadržati dete…a pogotivo ako tu odluku donosiš krhk i neiskusan…
Najčešća kontracepcija kod nas je i dalje „izvadi ga molim te na vreme“…
Hpv infekcije…sida i hepatitis c…i ostale seksualno prenosive bolesti…će nas desetkovati…
Urezalo mi se na specijalizaciji kada su mi dve koleginice rekle da nikada nisu bile na ginekološkom pregledu jer ih je sramota da im neko vidi onu stvar…da Bog sačuva…
A s druge strane jedan od najčešćih žaljenja mojih sredovečnih klijenata i klijentkinja je to što se nisu zabavili i proveli i nauživali…kada je tome bilo vreme…pa sad mogu samo da kukaju u nekim godinama sa sto obaveza…ili kao što reče moja klijentkinja prve seanse nakon što je ušla u menopauzu…“e moja doktore…prođe život…a dva penisa sam videla za svoga vakta…jedan od njih i nije bio nešto“…😀
Tako da draga omladino dobrodošli…
Uostalom…
Da svi mislimo isto…
Gde bi išao ovaj svet…
Važno je da se složimo da se ne slažemo i da svako nastavi dalje svojim putem…
Uz puno uvažavanje…
Barem deset najvažnijih životnih postulata sam naučio od moje Baka Stanke…
No o seksu sam se morao raspitati na drugim mestima…
Mada ko zna…
Možda jednostavno nismo o tome stigli pričati…
Ali je nekako uvek saosećajno znala da mi ostavi njen stančić u kome smo cimerski živeli tokom mog studiranja…(u koga me je primila kao prestolonaslednika i najrođenijeg…i u koji sam ušao sa 80kg kao bruocoš a izašao sa 110 kg kao svršeni doktor…jer kako jedinac bez krempite da uči…neće mu mozak dobro raditi😀)…i da se izgubi na vikend…kad god bi shvatila da imam devojku…
Jer znate već onu najveću studentsku muku…imaš s kim…imaš s čim…a nemaš gde…
I uvek ću se diviti cool bakicama…
I daću sve od sebe da jednom i ja budem takva…
Ionako pod stare dane nije neka velika razlika jesi li deda ili baba…😀
Ubeđen sam da omladini svi želimo isto…
Samo su nam Putevi Ljubavi i Podrške drugačiji…
Pa srećno nam svima bilo…

Dopalo mi se kada mi je jedna moja divna drugarica skoro rekla da je ostavila momka onog momenta kada je shvatila da joj on više nije plus jedan…već da sve više postaje minus jedan…to jest neko uz koga život više nije lepši…lakši…zabavniji…nasmejaniji…smisleniji i manje strašniji…već obratno…
A onda je dodala nešto još moćnije…“ja se njemu više ne diiivim i ne raduje mi se duuuša više pri pomisli da sa njim krenem u neku novu avantuuuru“…što još lepše zvuči sa tim milozvučnim crnogorskim akcentom…i kad joj vidite te bistre i nasmešene oči…
Čoveče…
U moru užasa koje svake nedelje slušam na psihoterapiji dok pokušavam da ohrabrim moje zlostavljane pacijente i pacijentkinje da spašavaju kako znaju i umeju svoju živu glavu od budala koje su zavoleli…
Razmišljam…
Kako je to samo lep razlog za ostavljanje…
Kakva je to samo lekcija…
Uvek me je fasciniralo kako ljudi različito gledaju na život…i kako sebi postavljaju lestvice koje žele preskočiti kako bi bili srećni i zadovoljni na sasvim različitim visinama…
Neki prenisko…
Neki previsoko…
A neki baš taman…
U ljubavi bi to uvek trebalo da bude sasvim jasno…i jednostavno…
Sa muškarcem (ženom) treba da ti bude dobro (bolje)…
Da ti bude loše (gore) to možeš i sam sebi da obezbediš…
Zato su nam bistrooki ljudi i važni…
Ka’ Svetionici…
Moramo se po nečemu ravnat’…

Ne postoji važnija mentalna akrobatika koju svako od nas treba odraditi od one da razmišljanje kako je danas samo još jedan dan više promenimo u nešto mnogo istinitije…a to je dramatična spoznaja da je danas u stvari samo još jedan dan manje…
Baš zato je i svaki dan važan…
Baš zato je i dragocen…
Baš zato ga i treba proživeti punim plućima…
Često razgovaram na psihoterapiji sa ljudima kojima su dani jasno medicinski odbrojani…
I svi oni su veoma svesni gore pomenute istine o vrednosti svakog pojedinačnog dana…
Ma šta dana…svakog sata ili minuta…
Međutim…
Svi smo po tom pitanju manje ili više kolege…
Sve umiremo brže ili sporije…
Pre ili kasnije…
I to je jednostavno tako…
Najmudriji među nama će u međuvremenu vala i proživeti…
Ne postoji važniji ljudski poduhvat od tog…
Uvek sam na letovanjima kao dete poslednjeg dana ostajao u Moru sve dok se sasvim ne smežuram…kako bih što više uživao…i kako bih se što duže radovao tom lepom osećaju…
Kako naivno…i početnički…
Sad shvatam da je to trebalo raditi od prvog dana letovanja…
No dobro…
Možda mogu slično pravilo primeniti i na celokupno življenje…
A vi mi se slobodno pridružite…
Uostalom…
Dobro proživljen život je ne samo najbolji lek za prolaznost…
I jedini pravi protivotrov strahu od smrti…
Več njega u svojoj biografiji imaju sve one Dobre Komšije…i ljudi na koje kada naletite od tog trena će vam taj dan biti lepši i lakši…
Pa što se ne bismo svi zajedno malo potrudili da ulepšamo naš Komšiluk…
Ako smo kolege po smrtnosti…
Onda smo vala i Komšije…ma gde bili nastanjeni…
A Komšije treba da se pomažu…
I da se oslanjaju jedni na druge…
Iako ne možemo pobediti u toj večitoj borbi osuđenoj na propast makar možemo…“na čelične vojske sa drvenim mačem“…(Lj.Simović)
Ne pada mi napamet ništa hrabrije od tog…
A šta je smrt ikada mogla Hrabrima…

Ako se nečemu divim to su onda muškarci koji su uspeli da zauzdaju svoju napaljenost i žene koje su uspele sebi da obezbede svoje parče hleba…
Kao i svakom muškarcu i ženi koji su uspeli da navežbaju fokusiranost na dugoročni hedonizam umesto kratkoročnog…
I da osveste da je disciplina najuzvišeniji oblik ljubavi prema sebi…
A upornost…neodustajanje…i sklonost ka stalnoj kreativnosti u rešavanju problema…najbolji kontigent osobina koje neko može imati…
Od takvih…
Retko ko više kontroliše svoju sudbinu…
Retko ko može više da bira…
Retko ko manje mora da mora…
A kad je tako…
Onda je tu i sreća odmah iza ćoška…
I nisam baš siguran da ona uvek prati hrabre…
Ali zato Mudre…na duge staze…maltene uvek…