Архиве категорија: Psihoterapija

S kim na More?

Ukoliko se dvoumite sa kim bi trebalo da budete…

Ponekad vrlo pomaže jedno sasvim jednostavno pitanje…

Najobičnija vežba imaginacije…

Potrebno je samo da zamislite…

Sa kim bi vam bilo lepše 10 dana na nekom Moru?

Ne pijanu noć…

Niti ludi vikend….

Ali ni kišnu godinu..

Niti predugu i nepredvidljivu deceniju…

Tačno 10 dana…

E baš sa tom Osobom i trebate da živite…

Da postanete nešto Novo…

Ili da ostanete u Starom…

Sve ostalo je čisto proseravanje…

Zavaravanje…

Laganje drugih….

Ali…

Što je mnogo važnije…i opasnije…laganje sebe…

Ili kako bi…jednostavno i genijalno…svojevremeno rekla stari „psihoterapeut“…i emancipator…Koko Šanel…“sa muškarcem treba da ti bude lepo…da ti bude loše…to možeš i sama…“

Sve u svemu…

Naše želje su tako male i obične…i uvek iste…od iskona…

A život vrlo jednostavan…

Mi ga samo maksimalno zakomplikujemo…koristeći svoju pamet na zbunjivanje…rasejani zbog banalnosti…i ubedjeni da ima vremena…

Planirajući…plašeći se…udovojavajući…i usrećujući druge…u našim samostvorenim tesnim zonama komforama…zlatnim kavezima…i pustarama bez igde ikog…bez ičega lepog…

Stoga…

Odbacite dobre namere…

Prestanite da popločavate…

I da pazite na svaki korak…

Ionako se…koliko god se pazili i trudili.. život  svede na par suštinskih trenutaka…susreta…i odluka…

Čime ćemo se baviti?

Zbog čega ćemo živeti?

Zbog koga bi umrli?

I šta je to što nas čini zaista srećnim?

Kada to otkrijete…

Onda možete da prestanite da briljirate u planiranju…i u maštanju…

I da svečano postanete đjak prvak u delanju…

Pa da lagano okrenete kormilo sa „sigurnog“ kursa… koji vodi ka samom Paklu…

I da ga usmerite po Sebi…

I po svojim ličnim preferencijama…

Ka svojoj ličnoj Srećnoj Destinaciji..

Pa da već jednom krenete ka tom Moru…sa tom Vašom Osobom…

Jer…

To je obično najbrži put do Raja…

Advertisements

Preljuba

„Doktore…tolika je kriza udarila… da sam morao ljubavnicu da prebacim na samofinansiranje“…
Biseri psihoterapije…
Najlepseg posla na svetu…
Psihoterapeuti definitivno nisu sveštenici…
I ne bi trebalo da donose arbitražne odluke o tome da li je nešto dobro ili ne…
Da li je ispravno ili nije…
I da li je neko nešto trebalo da uradi ili ne…
Prevara za nekoga može biti čudotvorni lek…a za nekoga smrtonosni otrov…
Najbolja ili najgora stvar…koju je neko uradio sebi…ili drugome…
Pitanje je samo ko ste vi?
U kom uglu tog vatrenog trougla (ili četvorougla) ste smešteni…i kakav je iz tog ugla pogled na situaciju…tojest…šta su vaše želje i interesi…
Za psihoterapeuta…najbolja pozicija je pozicija potpune neutralnosti…uz maksimalan trud da se objektivno sagleda cela situacija…
Moralne vrednosti i životna pravila terapeuta ne bi smeli da utiču na savetovanje klijenta…
Psihoterapeut je tu da postavi prava pitanja…a ne da donosi genijalne odgovore…
Odgovori su uvek pod jurisdikcijom klijenta…
Kao i njegove krajnje odluke…
Psihoterapeut je u obavezi da uloži maksimalan napor da taj put bude ispravan…racionalan…promišljen…i mudar…
Da se odbace zablude…predrasude…iracionalna uverenja…i stranputice…
A poslednja stanica je uvek pod patronatom onoga ko drži volan…
A to bi uvek trebalo da bude klijent…
Biti ljubavnik…ili imati ljubavnika…biti ljubavnica ili imati ljubavnicu…sa aspekta psihoterapije je sasvim ok…
Ono što psihoterapeuti u tim situacijama analiziraju je psihopatologija koja je eventualno prethodila neverstvu….psihopatologija koja evenutualno postoji za vreme samog čina…i psihopatologija koja se javlja posle njega…
Ukoliko je nema…
(što je doduše retko)…
Sve je u savršenom redu…
I ponekad imamo osećaj da nam se klijenti samo hvale…a da je naš život vrlo dosadan…
Ali to je već druga…dosta duža… i vrlo tužna priča…
Ipak…
Ja obožavam na seansama da pričam o zaljubljenosti…o ljubavi… o uzbuđenosti…o požudi…o zabranjenim željama…o nemogućnosti da se nešto desi…i o nemogućnosti da se nešto ne desi…o trenucima slabosti… o trenucima sreće…i o posledičnoj griži savesti…a pogotovo o seksu…kao najdelikatnijem…najinteresantnijem i najintrigantnijem polju ljudske psihe…
To mi je sto puta lepša i prijatnija tema…od priča o dečijim leukemijiama…karcinomima sa 6 meseci preostalog života…saobraćajnim nesrećama…sa posledičnim kvadriplegijama… i sahranama…
Ne zato što ne volim takve klijente…i njihove sudbine…(naprotiv…baš im se divim…svaki put…kao pravim Diskretnim Herojima)…
Već zato što su nam u tim situacijama vezane ruke…ishodi i ciljevi terapije variraju ponekad toliko blisko nuli…ponekad nam je cilj samo da neko ne izvrši suicid….“samo depresivnost“ bi oberučke prihvatili…koliko god da je patološka…i mi i klijent…jer je jednostavno sudbina suviše teška…i nepromenjiva…
U ljubavi…seksu…prevarama i preljubama sve je reverzibilno i promenjivo…
U sekundi…
Uvek postoji mogućnost da klijent zastane…da se predomisli…pokaje…i prestane da radi stvari koje za njega nisu dobre…
Ili za njegove bližnje…
Porodicu…ženu…muža…decu…
Ili čak ljubavnicu… njenog muža…i njenu decu…
Na primer…
Da prestane da bude veran…
Ženi koju ne voli…
Ili…
Možda čak i…
Da prestane da bude neveran…
Ženi koja to ne zaslužuje i koja ga voli…jer je to za njega dugoročno najbolje…
Ponekad tu odluku umesto njega donesu njegove Žene…
Rođena žena ili ljubavnica…
Nakon savetovanja sa svojim psihoterapeutima…ili advokatima…ili novim muškim prilikama…koji su tako divni…tako lepo znaju da saslušaju…i posavetuju…
U stvari…
Najbolje bi…i za sve njih…a i za nas bilo da…
Kada god ne znamo šta bi trebalo da uradimo…
I šta je to Dobro…
Da se setimo one stare…
Da je Dobro uvek ono što će učiniti najviše moguće srećnim…najveći mogući broj ljudi…

Duševne bolnice

Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini…prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima…
Doduše…
Fascinantno lepim…
I još fascinantnije ružnim…
Uspešnim i neuspešnim porođajima…
Uspešnim i neuspešnim reanimacijama…
Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida…
Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima…
Međutim…
Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak…kao jedno najobičnije popodne… u vreme posete… u „Ludnici“ na kraju grada…
Malena soba…maksimalno sređena za srpske uslove…uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima…čiste zavese…jedan bolnički krevet…jedna stolica…jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima…u potpunoj diskrepanci…sa tek donešenim bananama…
Domaćin…obrijan…i uredno potšišan…u pidžami…nasmejan…
Muškarac i žena u gospodskoj garderobi…zabrinuti…u poseti…
On srećan što mu je neko došao u posetu…“čak i na ovakvo mesto“…i što je to neko „njegov“…
Oni rastuženi…i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije…
Druga…koji je jednom bio tako lep…tako mlad…i zgodan…poletan…i nesalomiv…inteligentan…sa svim peticama…kapacitet…i potencijal…
Uvek raspoložen i nasmejan…
Sve do II godine ETF-a…kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama…i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega…
I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici…
I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji…na odeljenju za agitirane pacijente…
Pa ubrzo i drugi…
Pa za tili čas… i dvadeset i drugi put…
Druga…koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno…telesno i psihički…
Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka…
Samo ljuštura prethodnog sebe…
Sećanje na mogućnost…da bude srećan…
I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu…hranila ga…kupala…oblačila…i „terala“ da pije lekove…
Jedine osobe koja ga je jednom rečju…volela…
(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih…osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina…)
I koji je potom vrlo brzo završio na ulici…kao beskućnik…bez hrane…i još važnije… lekova…
Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena… koja je upravo u poseti… slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese…tadašnjom celokupnom imovinom…bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu…i da mu ponudi delić kifle…koji joj je bio previše…što i inače radi…kada vidi nekog…manje blagoslovenog…
I da u trenu prepozna Njegove Oči…i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar…
I da se šokira…potpuno zamrzne… doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju…a da se još brže motiviše…
Da organizuje odeljenje…
Da telefoni zazvone…
Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju…a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu…po svemu…dobrom…
I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac…kako zna i ume…
Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice… sada vrsnog advokata… da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom…
I najgoreg đaka iz odeljenja…kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje…kako bi se makar malo oporavio…nahranio…okupao…i ugrejao…jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije…tako što mu je Drug… nakon svojih… uradio i njegove zadatke…i poslao mu ih na puškici… na poslednjem kontrolnom te godine…
I na kraju…i najveću štreberku odeljenja…sada već docentkinju…uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru…koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje…
„Raspitala sam se…mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji…postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano…maltene kao u Evropi…imaće tamo sve što mu treba…hranu…negu…lekove…lekare…moćiće tamo da se odmori od svega…i da spasi svoju dušu…a i mi ćemo puno uraditi za naše“…
Odeljenska zajednica je bila jednoglasna…kao i uvek…
Napravili su žiro račun…i raspored poseta…svake nedelje po dvoje iz odeljenja…uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva…i godišnjice mature…koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije…
Sećam se tog Naježa…dok mi je koleginica pričala sve ovo…
Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi…i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor…
I razmišljao…
Da li je ovo moguće u našoj zemlji?
U 2010-tim?
Nakon svega što smo prošli?
Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?
Ljudi sa velikim Lj…
Ispravni…čestiti…i dobri…
Altruistični i empatični…
Koji hoće da pomognu…
Ljudi zbog kojih vas je sramota…koliko god da ste do tada uradili…
I koji pokazuju da je sve moguće…ukoliko nešto želite…
I ukoliko tražite načine…a ne izgovore…
Sećam se razmišljanja…kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije…ljubav…ponos…zahvalnost…iskren osmeh…deljenje…prijateljstvo…odanost…i ljudskost…
One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami…
Oni za koje je Pravi Život pregrub…
I mislio se…
Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo…
Kao ni genetiku…
Niti bolesti koje ta genetika nosi…
Niti težinu sudbine koja nam je namenjena…
Ali prijatelje možemo…
Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj…
Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat…
Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži…
Osim očima punim zahvalnosti…
Ma koliko te oči bolesne bile…
I na posletku…
Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica…
Jer…
Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…

Leptir i larva

Obožavam ovu … 🙂
I neopisivo mi je simpatična ova slika…
Nikada… nikome…i ni zbog čega…se ne treba pravdati…
A pogotovo ne zbog toga što smo u međuvremenu porasli…sazreli…i evoluirali….u sledeći Stadijum Razvoja….
I zbog toga što više nismo Larve…
Ni bivšima…
Ni budućim bivšima…
Ni nadređenima…
Ni komšiluku…
Ni društvenim mrežama…
Ni kolegama…
Ni drugovima…
Ni rodbini…
A pogotovo ni Larvama koje su to još uvek…glavom i pipcima…
Tu energiju treba potrošiti mnogo mudrije…
Na primer…
Na traženje Novih Cvetova…
Kao što svi pravi Leptiri rade…

 

Na posletku

Uvek kada imam loš dan setim se jednog čoveka…i odmah bi bude za nijansu lakše…
Njegovo ime je Ronald Wayne…
Malo ljudi je za njega čulo…
On je jedan od trojice ko-osnivača kompanije Apple…koji je 1976. godine po ugovoru o vlasništvu imao 10% akcija kompanije…
Taj čovek je jedanaestog dana od osnivanja kompanije Apple prodao svoj udeo u vlasništvu za 800 dolara…
Mislio je da je to vrlo dobar posao…
Danas bi te akcije vredele oko 62 milijarde dolara…
Pre tri-četiri godine paket od 100 % akcija Firme Vladimir Đurić je vredeo oko 300 dinara…
Kolika je i inače tržišna vrednost prosečnog mladog intelektualca…u Predelima od Krvi i Meda…
Na svu sreću…bilo je par ludaka…mazohista…hazardera…kockara…i adrenalinskih ovisnika…koji su ih tada hteli kupiti…
I uložiti…
Par Osnivača…par ljudi iz istog Legla…par ljudi koji su tu maltene od početka Muke…par Uzora…par Altruista i Ljudina…nekoliko njih kojima se dopao potencijal početne verzije softvera…i par njih po kojima se taj softver unapređivao…da bi ih mogao ispratiti…par osmeha…i jedne oči…
Ni dan danas mi nije jasno zašto?
Šta su oni to videli?
I kako je moguće da vas neko toliko voli?
Čudni neki ljudi…
Važno je da se povremeno zapitate…
Ko poseduje vaše akcije?
Koliki udeo?
Da li im redovno isplaćujete dividende?
Da li ih zovete za jubileje i novogodišnje koktele?
Da li im poklanjate satove za godine vernosti?
Da li ste zahvalni na početnom kapitalu…dok ste još bili nejaki i lomljivi?
I na vođstvu i podrsci dok ste se otiskivali sa dna?
I na ostajanju uz vas kada vam je krenulo…
I na praštanju vaših uspeha…
Na strpljenju…
Na poverenju…
Na veri u vas…
Na pažnji…
Na odanosti…
Na sposobnosti da vas nasmeju…
Na ljubavi…
Ja jesam…
Nedovoljno…ali se trudim…
I to mi je Ideja Vodilja…
Životni Cilj…
Glavna motivacija i izvor elana…
Lek za lenjost…i penicilin za besmisao…
Da Oni budu srećni…
Da im se isplati…
Da budu ponosni…
Da se ispostavi da su bili u pravu…
Da je vredelo ulagati…
I da svako od njih dobije hiljadu puta više no što je uložio…
Možda…
I da bi moji lični Waynovi imaju o čemu da pričaju…za nekim mračnim šankom…o tome kako su bili lakomisleni i brzopleti…
A da Mi slavimo još jače…jos glasnije…da Grohot oko Nas bude jači…zagrljaji čvršći…a oči nasmejanije…
Da smo još povezaniji…
I na posletku…
Da Nas je više…

Pijanci

Svaki dan u putu do posla prolazim pored grupice pijanaca na uglu Vojvode Milenka i Resavske…
Maltene smo kolege…u izgaranju…doduše…svako u svojoj oblasti…i svom polju ingerencija…
Skoro da sam ih i zavoleo…
Mirni su…nenapadni…maltene simpatični…zaronjeni u svoje priče…prvobitni smeh i galamu…u rano popodne… kada odlazim na posao…i posledičnu tugu…zagledanost i ćutanje…kada se vraćam…noću…
Razmišljam kako sve pijance ovoga grada (ili Planete) vežu dve identične stvari…
Prva je da je svako od njih pojedinačno imao neki problem zbog kog je počeo da pije…
Da li je to nepravednost komunizma…ili kapitalizma…Tito ili Sloba…90-te ili 2000-te ili 10-te…strog profesor na fakultetu…neuzvraćena ljubav…nepravda…izneverena očekivanja…ili bruka pred bitnim očima…neprepoznat talenat…nezaposlenost…ili impotencija…siromaštvo…ili nepovoljna geografska širina porodilišta…ili užasan primer za ugledanje u kući…neočekivana smrt nekoga važnog…ili prokleta genetika…neuravnoteženost hemije u mozgu koja vapi za hemijom spolja…
To je svakako manje važno…
A druga zajednička stvar je da niko od njih taj problem nije rešio alkoholom…
Potpuno je jasno da nas bežanje u poroke samo drži u začaranim krugovima odlaganja patnje…
Životni problemi rađaju nezadovoljstvo…tugu…frustraciju i ljutnju…emocije koje su zdrave iako su negativne to jest neprijatne…i koje su prirodna reakcija na nesreću…
Kao što nas ruka jako zaboli kada je prislonimo na vrelu ringlu…
Taj intenzivan bol služi da bi je istog sekunda sklonili…da bi se spasili od većeg problema…
Evolutivno taj bol postoji da bi se pokrenuli…da bi preživeli…
Ukoliko mi lečimo taj bol…a ne sklanjamo ruku…ili ne gasimo ringlu…mislim da vam je jasno šta će se desiti na duže staze…mada verovatno ne znate koliko se lako umire od opekotina…ili od Nesrećnosti…
Ukoliko mi anesteziramo te negativne emocije…alkoholom ili bilo kojim drugim „lekom“…
Mi u stvari na taj način ubijamo prirodnu motivaciju koja nam je neophodna da bi se promenili…
I tonemo sve dublje i dublje…
Tada alkohol predstavlja samo bocu sa kiseonikom koja nas vuče na dno okeana…
Koja kao pomaže i preživljavamo dok je ima…
Manje nas boli i baškarimo se opušteno dok idemo ka mestima sa manje sunčeve svetlosti…ka mračnijim dubinama…
Čudimo se stvorenjima koja srećemo usput kako se muče…koja daju sve od sebe da izrone…
Jer mi imamo kiseonik…i baš nas briga…
Ali gravitacija je neumitna…
Boca je teška…i ograničena..
I ostaćemo bez kiseonika u najgorem mogućem trenutku…na samom dnu…
I tada stvarno nema izlaza…
Nikoga neće biti tu…i naši mišići će od nevežbanja biti potpuno neupotrebljivi…
I nećemo moći da se vratimo na površinu…prosto je predaleko…i nemoguće…
Jednostavno stvari su tada nepopravljive…i nerešive…
Vreme je nepovratno izgubljeno…
I propustili smo sve prilike…za spas…
Stoga…
Plivajte iz petinih žila kada bujica krene da vas nosi ka dnu…
Jako…uporno…i koliko god to bilo bolno i neprijatno…
Batalite olakšice…i lažne pomagače…
Jedina suštinska brana psihopatologiji je Sreća…
A ona je uvek uzvodno….