Архиве категорија: Psihoterapija

Razlomak

Sve što sam stariji sve više shvatam jednu od najvećih istina ikada…
Da…
„Čovek je kao razlomak, čiji je brojilac ono što on jeste, a imenilac ono što on misli o sebi. Što je imenilac veći, razlomak je manji“
Lav Nikolajevič Tolstoj
Čoveče…
Koliko je ovo samo primenjivo…
U svim vremenima…
U svim situacijama…
I na sve ljude…
Koliko je samo ljudi koji ne dodiruju zemlju…ubeđeni da su nešto posebno…zbog Nečega Što Imaju…sa kojima ni kafu ne bi trebalo popiti…
I koliko je samo ljudi koji gmižu po zemlji…samoubijajući se u pojam stalnim obezvređivanjem sebe…zbog Nečega Što Nemaju…a koji su u stvari veličanstveni…i koje prosto treba odvesti na pivo…
Prava je šteta…što ni jedni ni drugi toga nisu svesni…
Što je i jednima i drugima imenilac potpuno izvitoperen…i netačan…
Jednima prevelik…drugima premali…
No šta sad da radimo…
Prvima najčešće nema spasa…tako da je tu najbolje spasiti sebe…ignorisanjem i udaljavanjem…od njih…
Nemati ih u životu je sasvim dovoljna nagrada…
Drugima možda i ima…ukoliko im se približimo…i pomognemo da shvate koliko greše…
Imati ih opravljene u životu je pravi blagoslov…
Sve u svemu…
Mi imamo naš razlomak…
Ulažimo u brojilac…
Uravnotežujmo imenilac…
I biće sve u redu…

Advertisements

(S)trpljenje

Prećutati…dobro promisliti…pustiti da prespava…i izdržati…su spasli više života nego svi lekari na svetu…zajedno…
Ni u čemu se plačljivo derište…i mudra starina ne razlikuju više…od kapaciteta da budu strpljivi…
Ta sposobnost…da se ne mora sve desiti sad i odmah čim to poželimo…i da je ponekad sasvim ok da SA TRPLJENJEM (prim. aut. koliko je samo prelep srpski jezik) čekamo na to ostvarenje…je i fundamentalna osobina zrelosti…
I često najstrmija deonica na putu ostvarivanja naših snova…
Neizostavni deo studiranja…dijeta…treniranja…sviranja…rada…stvaranja…uspeha…čestitosti…i generalno života…
I…
Čak iako je jako teško prihvatiti činjenicu da nažalost važi i za nas…
Tojest da i naše presjajne…predivne…i preposebne malenkosti potpadaju pod to…
STRPLJEN SPAŠEN…je svakako jedna od najvećih mudrosti ikada…
I prava je sreća…da iako mnogo okolnosti nije…ostvarenje te mantre…je u
potpunosti pod našom kontrolom…
Uostalom…
Svi oni koji će vam na kraju zavideti na uspehu…će vam u stvari zavideti na tome što ste bili sposobni da istrajete u trpljenju neprijatnosti na putu ka svom cilju…po principu što veći San to veća i Muka…svesni i ponekad besni na sebe što oni to nisu mogli…prosto im je bilo preteško…
Jednostavno će vaše sijanje osvetliti njihove slabosti i mane…neistrajnost…brzopletost i razmaženost…
Ali…
Šta sad da radimo…
To je svakako posao za njih…i njihove psihoterapeute…
Nama je ponedeljak…
Poklonite se i počnite da trpite…
Ili nastavite da istrajavate u istom…
I zapamtite…
Koliko god sada bolelo..
Biće vam drago…
Kada dođe na naplatu…
Srećno!

Još jedan krug

„Kada god nekoga čujem da kaže kako je život težak, uvek sam u iskušenju da ga pitam – u poređenju sa čim?“
Sydney J. Harris
Slično je i kada je u pitanju Ljubav…
I ona ponekad bude vraški teška…
Beskrajno komplikovana…
I jako boli…
Ali u poređenju sa alternativom…
Uvek glasam za Još Jedan Krug!

Pohovane lignje

Dušu svoju ispovraćah tokom vikenda…
Plus…znate kako smo mi muškarci osetljivi na temperaturu… i kako se hrabrimo međusobno ispod deset jorgana kada imamo…ne daj Bože…37.1 C…ono „Legendo izdrži!“…i ceo taj fazon…
I to je svakako jedno „sjajno“ iskustvo koje je bukvalno svaki Beogradjanin imao priliku da iskusi ove jeseni…
Ne znam u čemu je problem…
Ili je košava bila prevruća za neke viruse…
Ili je neka od teorija zavere istinita…
Ko to može znati?
Uglavnom…i nije preterano važno…niti neki sad poseban smak sveta…
Možda sam malčice i smršao…
Međutim…
Ono što je mnogo gora stvar je činjenica da ja više nikad neću jesti pohovane lignje ponovo…
Omiljeni fast food obrok…i siguricu po mediteranskim restoranima…koje sam toliko voleo…i jeo barem milion puta pre…
Jednostavno…
Ne mogu…
Čim pomislim na njih…nešto mi se prevrne u želucu…osetim veliku mučninu…i krene pljuvačka da mi se luči…kao uvertira pred povraćanje…

Pardon…
Izvinite na kratkoj pauzi…
Da sam znao da ću nagrabusiti…ne bih ih na brzinu smrndžao u kratkoj pauzi između prepodnevne specijalizacije i popodnevnih seansi…u petak…
Ko je mogao znati da ću noć provesti zagledan u dubine wc solje…
To je jednostavno evolucija…
I sistem koji služi da bi preživeli…
Arhencefalon…stari mozak u kome se nalazi sve ono suštunski važno i fundamentalno…svi sistemi bez kojih nema života…svi strahovi…intuicija…i sve emocije…
Sva uskladištena pravila…
Svi sisari ga imaju…i svima radi savršeni posao…
Šipmanza koja dobije proliv i temperaturu nakon nekih bobica…ih neće ponovo jesti…nema te sile…
Mačak koji upadne u neku vodu i uspe da se ne udavi…će sa gađenjem gaziti i po ulici mokroj od kiše…
Dete koje se opeče na ringlu…neće prići više šporetu…
Hajde uostalom probajte da ubacite prste u šteker…na silu…nešto vam neće dati…
To je upravo on…
Naš mozak pamti…i ubacuje nova pravila u bezbedonosne protokole…stalno apdejtujući softver koji će nas posle štititi…
I to je prosto savršen mehanizam…
I šljaka perfektno…
U džungli…
I ukoliko ste sisar ili dete…
Ukoliko ste malo stariji i pametniji sisar stvari postaju mnogo komplikovanije…
Šta će vaš mozak izvući kao naravoučenije ukoliko zateknete muža među koleginicinim nogama…
Ili vas žena ostavi jer ne zarađujete dovoljno…
Ili izgubite bebu pri kraju vantelesne…
Ili se obrukate tokom nekog javnog govora…
Ili vas neko siluje ili pretuče nakon bezbrižnog povratka iz grada…
Ili vam propadne nešto u šta ste uložili godinu dana truda…
Uradiće ono što najbolje zna…
Pokušaće da vas zaštiti…
Postaraće se da nikad ponovo ne budete povređeni…i da ne osetite tu vrstu bola…
Zaključiće da sa muškarcima ne treba ništa imati…jer su svi đubrad…
Kao ni sa ženama…koje su sve bezosećajne materijalističke kučke…
Da ni ne treba više da pokušavate…i da je možda i bolje da nemate decu…da vi to ni ne želite u stvari…
Da nikad više ni slučajno ne smete biti u centru pažnje…da se ne bi ponovo otkrilo da ste nesposobni…smotani…i glupi…
Da kuću ne treba napuštati…nikad…ni zbog čega…nenaoružan…
Ili da nikad ništa i ne treba pokušavati…jer je sve ionako besmisleno…
Njegovi prinicpi zaključivanja su jasni…
„Donesi pravilo koje će nas zaštititi od bola i smrti!“…
Rigidno…kratko…i jasno…
Primenjivo u svim sličnim situacijama…
I lako za tumačenje…
Jedeš…ne jedeš…
Prolaziš tuda…ili ne…
Pokušavaš…ili ne pokušavaš…
Smeš ili ne smeš…
Medjutim…
Život nije takav…
On nema jasna pravila…
Niti algoritam…
Ne postoje pravila raspodele lepog i ružnog…
Više je kao rulet…
Može biti crveno triput…ali i deset puta zaredom…
Pokušajte da se kockate pa će videti…
Ne postoji sistem koji će predvideti gde će se kuglica zaustaviti…
Koliko god se upinjali da provalite Igru…
I da pobedite Kuću…
Najveća zabluda je biti Kockar…i misliti da to možete…koliko god vaš genijalni sistem delovao pametno…
Jednostavno nije..
I uvek je pogrešan…
Jer pravila prosto nema…
I zato je…
Najopasnije kada na osnovu potpuno promenjivih parametara i veoma malog uzorka…maltene potpune Entropije i Haosa…donesemo veoma rigidne zaključke i pravila življenja…
Aksiome koje više nikada ne proveravamo…
Ne upoznajemo nove ljude…
Ne idemo za našim snovima…
Odbacimo i etiketiramo sebe kao propalicu…
Zabijemo se u mišlju rupu…
Bez ikakave inicijative…ikada…
Jer smo jedanput ili nekoliko puta zaredom propatili i olupali se…o neki sopstveni Zid…
A najgore je…
Što nam onda to i život sam potvrdi…
Ukoliko ne pokušavamo i ne trudimo se…na kraju stvarno ni ne upoznamo nikog…ne ostvare nam se snovi…ne uspemo…propadnemo…i jednostavno polako izbledimo i nestanemo…
I ko će nas onda ubediti…
Da može biti bolje…
I da ima smisla truditi se…
Ako nikada ne pojedem ponovo lignje…
Ko će me ubediti da one nisu bile krive?
Ne znam…
Život je prekomplikovana jednačina…sa premnogo nepoznatih…
Možda nije ni predviđeno da je mi možemo rešiti…
Možda to i nije pitanje za nas…
Jednostavno to nije naš nivo poznavanja Matematike…
Možda ne bi ni bilo interesantno…
Pa zaista…
Ko se jos oduševljava sa sabiranjem…
Ali zato industrija predviđanja budućnosti šljaka fenomenalno…
Prava je šteta što ne radi…
Možda je do nas samo da se trudimo…i da idemo za svojim snovima…koji su izrasli iz našeg sistema vrednosti…i naših fundamentalnih želja…
Uporno…i stoički…
Pa nek boli…ponovo i ponovo…
Takva je Igra…
Samo su stvari steknute u Agoniji zaista i vredne…što bi rekli stari Grci…
I možda je najbolji savet da baš i ne verujemo svemu što mislimo…
I što ovaj odozgore poručuje…
To je njegov posao…i on se trudi…
Ali je sasvim ok da ga ponekad samo oslušnemo…
Ali da krenemo za nosem…
Ko u onom crtaću…
Da poslušamo Srce…
Iako je znalo da nas boli…
Verujem u Lignje…
I za mene je važno da ponovo mogu da ih jedem…jer me to čini srećnim…
I odoh do moje omiljene ribarnice…
Pa šta mi Bog da…
PS. Ako ne bude više tekstova…ja sam nešto pogrešno prekopčao…a vi samo ne primenjujte ovo što sam napisao…

Pomagač

Ukoliko pomognete jednoj osobi to možda neće promeniti ceo svet…
Ali će zato definitivno promeniti svet za tu jednu osobu…
Dobro poznat citat…
Iz maltene svake stručne psihoterapijske knjige…
I svakako…
Nema veće satisfakcije od toga da nekome pomognete…
Zato smo svi i navučeni na ovaj posao…
Ili bolje rečeno poziv…
A znate šta je velika tajna?
I mogućnost…
To što svako to može…
Svako može biti entuzijasta…
Svako može pokušati…
Volonterski i sa dobrom namerom…
LJUDSKI…
Pa sad…koliko ko može…
Možete pozvati svoju usamljenu socijalno anksioznu prijateljicu i izvesti je u poslastičarnicu na kolače…
Možete pozvati svog depresivnog prijatelja i reći mu da ga volite takvog kakav je…i odvojiti jednu noć da dođete do njega i da izbindžujete omiljenu seriju…
Možete uhvatiti vašu besnu koleginicu za ruku i odvesti je na kafu i cigaru…pre no što demonstrativno da otkaz…iako to nije mudro za nju…
Možete povesti vašeg povređenog kolegu koga je ostavila devojka na vikend putovanje do Segedina za 20 evrića…obično tu bude nasmejanih kovrdžavih studentkinja…idealnih koterapeuta…
Možete pozvati majku i reći joj da je najbolja majka na svetu…i da ste presrećni što je baš vaša…i da ne biste postali to što jeste da nije nje…
Možete pozvati oca i reći mu da je sve ono oko čega vas je smarao na kraju bilo veoma važno za vas…i da vas je…taj njegov nadrndani a potom vaš unutrašnji glas u glavi… zaštitio od ozbiljnih muka i problema…i izveo vas na zelenu granu…
Možete pustiti mail Profesoru koji vam je rol model…i reći mu koliko vas je nadahnuo…i koliko vam je značilo to što je bio tu uz vas…onomad…kad je gorelo…
Možete malog komšiju čiji su roditelji prezauzeti sticanjem naučiti dvokorak…ili kako se stavlja kondom…
Mnogo će im to značiti…
Obojiće im Novembar…možda čak i celu jesen…
Mi zaista nemamo pojma kakve sve bitke neko vodi…dok sa njim zaista duboko i iskreno ne porazgovaramo o tome…
Zato je važno da budemo fini…pristojni…topli… ljubazni…i saosećajni…
Uvek…
A u poverenju…
Tajna je u tome…
Da će vam to pomaganje…
Ta posvećenost i povezivanje na ljudskom nivou…
Mnogo prijati…
Zaista mnogo…
Toliko…
Da će i Vas lečiti…
I usrećiti…
Besplatno je…
Kiša je i hladno…
Još malo je ostalno vremena u 2018-toj…
Maltene nemate šta da izgubite…
Ionako je prošla…
Daleko joj lepa kuća bila…
Pokušajte…
Srećno…
I blago Vašima…
A Boga mi…
I Vama…