„Dobar dan…poštovanje…uz osmeh…dobre oči…i laganim i ljubaznim tonom postavljeno pitanje…da li biste mogli da mi pomognete u vezi sa…pa upišite konkretno u vezi čega vam je u toj pojedinačnoj situaciji potrebna pomoć…od bobine do nekog spasonosnog leka…“ mi je u više vrata otvorilo i više puta pomoglo u životu nego sve škole zajedno…
I dalje verujem da su ljudi generalno dobronamerni…pristojni i fini…
Makar ogromna većina…
I da imaju duboko urođen osećaj da treba pomagati kad god možeš…
Ako ne urođen…onda hiljadama godina uvežbavan…još u ono doba kad je to bio jedini način da se preživi u zajednicama…koje su disale kao jedno…
Pokušajte…
I videćete…
Čuda čini…
A što je i najbolje…čvrsto verujem da se potvrdno odgovaranje na njega…i nesebično pomaganje koliko god je to moguće u situacijama kada nama neko postavi to isto pitanje…ipak negde Gore piše…
I da se sve kad tad vraća…
A što je najlepše…
Retko kada od onih kojima smo mi pomogli…
Već od sasvim neočekivanih izvršilaca…na najneobičnijim mestima…na najfascinantnije načine…
Knjigu bih mogao o tome napisati…
A još deset iz priča mojih pacijenata i prijatelja…
Ta dobra energija kruži u prirodi kao voda…
I ne može ni da nestane…
Ni da prestane…
Pa…
Dodajmo našu Kap…kad bude naš red…
I hvala svima koji u toj Veličanstvenoj Igri već hiljadama godina učestvuju…
Ponekad zaista mislim da je Pomaganje iskonski Nektar Života…
Retko šta nas je toliko održalo…
Odvajkada…
I dok je toga…
Uopšte se ne treba sekirati za nas…

Bilo mi je baš simpatično kad nam ne jedan Profa iz Berlina na evropskom kongresu… pokušavajući da nam objasni zašto je upoređivanje sa drugim ljudima ozbiljan kradljivac radosti…i kako je svako od nas jedinstven i suviše kompleksan da bismo se uopšte i mogli uporediti…te je zbog toga najbolje da se posmatramo sasvim jednakim…pokazao sjajan slajd sa još boljom metaforom…
Na slajdu je pisalo sledeće…ajkula je neuporedivo brža od mene u vodi…ja sam neuporedivo brži od nje trčeći na kopnu…te će se pobednik u triatlonu odlučivati na osnovu toga ko je brži na biciklu…
I dalje mi velika bela koja pedalira iz sve snage raduje dušu kad god je zamislim… 😀
I zbilja…
Majkl Džordan sto puta bolje od mene igra košarku…ja sto puta bolje od njega poznajem psihijatriju…ko je tu onda vredniji kao čovek…
Ne pričam o novcima i popularnosti…to je potpuno jasno…već o ljudskoj vrednosti i ljudskim pravima…
Tu možemo biti samo jednaki…i potpuno istih prava…
I eventualno se podružiti ukoliko prijamo jedno drugom i na isti način vidimo svet…
A da ne kažem da me je prenerazilo kad sam malo porastao i shavtio da…iako je na terenu bio neprikosnovnen…mimo terena je imao hiljadu i jedan problem…i bio veoma poročan i problematičan čovek…specifičnog i teškog karaktera…vrlo oštećujučeg za njegove najbliže…
To je bilo jedno od najbolnijih rušenja sneška ikada…
Baš mi je trebalo vremena da se oporavim…
No dobro posle se čovek već nekako i navikne…
Da veliko traži u malom…
I da ne meša babe i žabe…
Biti slavan i uspešan nije isto što i biti vredan i dobar čovek…tu je možda to i ređe…no na nekim diskretnijim i običnijim mestima…
Smiruje me to…
Da niko nije iznad…
I još važnije…da niko nije ispod…
To se na psihoterapiji lepo može videti…
Odakle god dolazili…
I iz kakvog god života…
I kakvi god bili…
Svi smo samo ljudi…
Obični…nesavršeni…pogrešivi i ranjivi…
Zato je i važno da se ne upoređujemo i ne takmičimo jedni protiv drugih…
Već da se podržavamo i da budemo saosećajni i nežni jedni prema drugima…
Rođaci bi takvi i trebali biti…
A na neki način…svi smo Zemljani upravo to…
Prah sa dalekih zvezda čarolijom organizovan tako da može da shvata svet oko sebe i da ima dušu koja oseća…
Koja može jako da boli…ali i još više da se raduje…
Iako smo možda autsajderi…
Uvek ću iz sve snage biti na strani Radosti…
Iako je toliko toga protiv nas to je zaista jedina prava strana…
A svakako ste vrlo dobrodošli da nam se pridružite…
Zamislite samo kakav bi to Svet bio…da nas je više…

Jedan od nadelotvornijih i najpouzdanijih lekova u medicini je stari dobri Simetikon…kod nas često prodavan kao Espumisan…lek za gasove…nadimanje… napetost i bolove u stomaku…ili ti Lek za Bolje Prdeže što bi rekao jedan moj slatki sestrić od 6 godina…😀
Taj lek šljaka odlično…ljudi a pogotovo bebe koje imaju grčeve se potpuno preporode na njemu…i on suštinski nema nikakvih neželjenih dejstava…
E sad se verovatno pitate zašto bi jedan psihijatar pisao o gastroenterološkom leku…a da nije dobio novac za reklamu…mada je često nadut…i bio bi dobar meneken za lek protiv nadutosti jer mu telesna građa baš ide u prilog tome…😀
Iz dva razloga…
Najpre većina mojih anksioznih…depresivnih…besnih…povređenih…nezadovoljnih i jako nesrećnih pacijenata će imati neki oblik gastroenteroloških tegoba…te im ja ponekad lečim i tu problematiku…sa obe strane…i gornje i donje…jer čvrsto verujem i učen sam da čoveka treba lečiti kao celinu a ne samo kao skup simptoma iz različitih oblasti bez trunke empatije…
A zatim i zbog toga što mehanizam dejstva tog leka krije u sebi jednu lepu metaforu…
Naime…Simetikon deluje tako što menja površinski napon mehurića gasa…suštinski čini da veliki mehurići postaju sve manji i manji…a onda se ti manji mogu lakše raspršiti i eliminisati podrigivanjem ili ispuštanjem flatusa po latinskom iliti prdeža po sestrićevom jeziku…pogađate koji preferiram uz širok osmeh…😀
To čak ukoliko hranite nekog bebirona mlečnom formulom možete videti svojim očima u flašici…jer će se mehurići raspršivati slično kao i kad biste otvorili kiselu vodu…
Voleo sam to da gledam dok sam hranio tog istog malenog mudraca…
Manje sam voleo krajnji efekat leka…kad vas zapljusne odozdole po čemu mi je sestrić vazda bio kandidat za evropsko u prdežima… 😀
Razmišljam…
Bože kako je to mudro…
Zarobljeni gas u velikim mehurima najpre razbiti na manje mehure…pa ga tako eliminisati…
I mislim se kako ta paradigma važi i za neuporedivo veće životne probleme od prdeža…
I to za apsolutno sve…
Ako ne možemo da rešimo problem odjednom najpametnije bi bilo da pokušamo da ga razdelimo i smanjimo na seriju manjih a rešivih problemčića…koje ćemo onda lakše moći…
Fakultet počinje da se završava jednim dobrim naučenim ispitnim pitanjem koje češ se radovati ako izvučeš…
Gojaznost počinje da se rešava jednom nedeljom pravilne ishrane i fizičke aktivnosti…
Razvod od nasilnika počinje da se rešava jednim odlaskom kod posvećenog i podržavajućeg advokata…
Siromaštvo se rešava iskrenim pitanjem sebi šta je to što volim da radim i mogu u tome postati dobar a čovečanstvo voli da za to i plati…
Usamljenost se rešava tako što kreneš da radiš na jednom svom ulepšavanju i unapređivanju…i pođeš na jednu aktivnost na kojoj postoji šansa da sretneš nekog svog…
Porodični problemi tako što najpre odbaciš ideju da ćeš imati bolju porodicu no što je imaš…a potom počneš da nalaziš mesto ovima koji su ti zapali baš takvim kakvi jesu a ne onakvim kakvi bi bilo lepo da su…ili nađeš i napraviš ili rodiš sebi novu porodicu…
I tako dalje…i tako dalje…
I najneuređeniji životi se mogu urediti serijom sitnih unapređivanja…
Kao Rubikova Kocka…
Mic po mic…
Red po red…
Stranu po stranu…
To često upali…
I na kraju vas moram upoznati sa još jednom mudrošću mog divnog sestrića zvanom Probni Prdež…
Drevnu veštinu da naprimer u autobusu za ekskurziju ili učionici ne gruneš odmah onako iz sve snage…bučno i puno smrdljivo…i inkriminišuće da svi znaju da si ti…nego da ga pustiš tek onako da krene…mrvicu po mrvicu…da vidiš kakva je situacija i da li može još…pa ako može…tek onda polako dodaješ još…
Naš Filozof…😀
Ne mogu dočekati da me zameni na mestu najvećeg Mudrosera u porodici…
Poslaću vam link kad napravi stranicu… 😉

Uvek mi je bilo presimpatično kada ljudi o retrovizor okače one Detinje Patofnice…
Njihovo njihanje u vožnji mi je uvek donosilo neku radost…i mislio sam da ih baš zbog toga ljudi i kače…
A onda mi je pre neki dan Takstista – Erudita objasnio zašto se one zaista nose…
Najpre da podsete da je potpuno suludo jurcati i rizikovati u vožnji…i ugrožavati sebe zbog nečega toliko nebitnog kao što je par minuta gore dole…ukoliko kući imaš nešto toliko dragoceno i lepo kao što je Dete…
Zatim…da i u najtežim danima…kad ti nije ni do čega…kad je gužva…i kada voziš sve neke teške…tužne i nadrndane ljude…nema veće motivacije da se trudi…bori…radi i stiče no da bi se nekome za koga si ti odgovoran i ko u potpunosti od tebe zavisi obezbedila blaženost i sigurnost…prilika da neometano procveta…a na svakih par meseci…ako Bog da…i novi par patofnica…
Dodao je da je ponekad pre Mališe imao problema sa motivacijom kad ujutru upali mašinu i krene da vozi…a da mu od kada njega ima ne bi bilo teško ni da prihvati vožnju do Tokija…
I na posletku…
Da one zaista donose neopisivu sreću…kao uostalom i sve što ima veze sa Decom…možda i najsmislenijom…najdragocenijom i najlepšom pojavom u Kosmosu…
Palo mi je napamet kakvom sam blistavom životnom master class-u upravo prisustvovao…da bi mi to razmišljanje prekinuo sa pokazivanjem slike koja mu je na pozadini telefefona…
Nasmešeni bistrooki dečaćić u neki Sunčan Dan…
Reklama za Radost…
Pomislih kakav je to samo srećnik kada je ovom čoveku zapao…
Ako je mene ovoliko oplemenio od Novog Beograda do Vračara…zamislite dokle će Mališa da dogura…

Ukoliko smo nekoj osobi do koje nam je jako stalo već ponudli apsolutno sve što možemo…i to nije dovoljno…ono što nam jedino preostaje je da toj osobi ponudimo naše odsustvo…
To će u malom procentu slučajeva uroditi plodom…jer ljudska bića po svom prokletstvu mnogo bolje primećuju kada nečega prestane da ima…nego dok toga ima u izobilju…i ta osoba će nas možda konačno uvažiti…i dati nam priliku da zablistamo…
A u mnogo većem procentu slučajeva…ta osoba to neće ni primetiti…i samo će nastaviti sa svojim životom…jureći za svojom srećom i snovima…a ponekad i crnohumorno se isto tako lomeći oko nekoga ko njih neće…i dva posto ih ne zarezuje…što će dovesti do vrlo bolnog ali isceljiteljskog otvaranja naših očiju…i sazanja da je potpuno suludo trošiti više i jedan sekund vremena trudeći se u odnosu koji je za nas vrlo oštećujući…
Voleti nekog zaista je i dozvoliti mu pravo da bira…
I viteški prihvatiti činjenicu da mi nismo i nikada nećemo biti taj izbor…što nikada nije smrtonosno ukoliko mi ta prava dozvolimo i sebi…i shvatimo da i mi imamo prava da biramo…jer je to jedan od najuzvišenijih načina čuvanja sebe…
A najsmešnije bi bilo da Ovaj Odozgor’ uredi da baš nas hoće osoba koja neće ovoga koga hoće osoba koja nas neće…
(Ne brinite ni ja ne mogu da ukapiram šta sam hteo da kažem…nije do vas 😀)…
Kakva bi to samo kosmička pravda bila…
Kako bi to samo duhovito bilo…
Kakva bi to samo Fešta bila…
Pravi pravcati Karneval…

„Doco…pa i nije ovo tako loše ispalo za jednog prepadnutog čoveka“…reče sa širokim osmehom na licu i prepun ponosa na sebe…moj pacijent koji je prvoj godini od kako je počeo da radi na svojoj dugogodišnjoj anksioznosti uspeo da izgovori frizeru da mu se ne dopada frizura…da ima svoj prvi let avionom do Tivta…da otpliva prvi put do bove bez napada uvek neugodnih jadranskih ajkula…da uplati letovanje bez da zna da li u krugu od nekoliko kilometara postoji makar jedan omanji univerzitetski kliničko-bolnički centar ukoliko se nenadano razboli…da popravi zub koji ga je jako dugo boleo bez da umre od straha kod stomatologa…da krene na ples…da ne padne u nesvest od dodirivanja žena sa kojima pleše…za sad po leđima ali radimo na tome…tek je prva godina lečenja😀…da bude makar sedam puta odbijen od strane jako slatkih žena…a da ga onda na kraju i usvoji jedna još i najslađa…kako to obično i biva…kad ne pobegneš od prilike…i daš šansu životu da odradi svoju magiju…i da na kraju obavi The Razgovor sa majkom…sa malim m…u kojoj su se vrlo oštećujuće porodične dinamike koje su i presuvno doprinele visokoj anksioznosti po prvi put nazvane pravim imenom…a potom i onemugućene da dalje oštećuju jasnim i zdrvo postavljenim granicama…
Baš mi je nešto bilo milo…te sam u tom tonu i odgovorio – „Mislite bivšeg prepadnutog čoveka“…i nasmešio se…😀
Trebalo bi da u ordinaciji imamo one fotoaparate što te slikaju i odmah dobiješ slike…
Kakvih bi tu ponosnih…dirnutih…zasuzenih…nasmešenih i srećnih faca bilo…
Lepši bismo pano imali no one klinike za vantelesnu sa nasmešenim bebironima koji su se tu ispilili…
Jer…
Prosto je…
Anksioznost malo šta može pokretnoj meti…
Svaki strah od koga pobegnemo se udvostruči…a mi se smanjimo…
No kad mu se suočimo…pa kad puklo da puklo…da vidite kako se klackalica lako okrene na našu stranu…
I kako i najvevići strahovi postanu nekako sitni i ne toliko opasni…
Sad prelazimo na drugi deo terapije…
A to je Molitva…i redovno paljenje sveća…😀
Da ne pogine negde…
Jer ovi naši anskiozni kad se konačno dočepaju života obično kupe one velike motore…krenu da se veru po Alpima…i napadaju i ne baš sasvim slobodne žene…pa onda silaze trkom niz oluk…😀
No dobro…
To je već lakši deo posla…
I Fortuna tu pomaže…
Ona uvek prati hrabre…

Hrabrost je jedan od najvažnijih prediktora kakav će neko život imati…
Što je neko hrabriji to će mu život biti lepši i dalje će u njemu dobaciti…
Ono što me još od studentskih vežbi iz psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj intrigira je saznanje da neko postaje hrabar tako što mu neko ko ga jako voli još od najranijeg detinjstva obezbedi uslove u kojima će se osećati dovoljno bezbedno…sigurno…voljeno i zaštićeno…a onda mu postepeno…mic po mic…izazovno a ne preplavljujuće pokaže zašto je važno da se bude hrabar…kako se to postaje…da poteškoće i opasnosti na putu do onoga što nam je važno i služe da bi nešto naučili…da bi porasli…a vala i da bi se na kraju još više radovali…a možda i ponajviše šta je sve taj neko ko ga podučava o hrabrosti i sam u životu postigao baš zato što je hrabar…od vožnje bicikle…datog koša u odsutnom trenutku…preko osvajanja devojaka i položenih ispita…do štićenja sebe i porodice onda kada baš zagusti…
Naravno…tokom svog tog učenja od presudne važnosti je dati mogućnost detetu koje se zaista prepadne od nečega što ga u tom trenutku prevazilazi…da zna da ima u čiji zagralj da se zaleti…malo isplače i onako detinje izjeca…a onda da dobije u vidu nežnosti…empatije…i intelektualne obrade toga šta se uopšte i desilo…i šta iz toga možemo naučiti…i preko potrebnu isceljiteljsku utehu…
To će nekad biti stavljanje hanzaplasta na krvavo koleno…a ponekad i rečenica „ajde bre dete prvi razvod i bankrot su ti najteži…tu sam ja uz tebe…zajedno ćemo mi to…“
Ko je sve to dobio tokom mladosti život će mu biti lagan…kao u onoj detinjoj slikovnici što kaže „pre no što se uplašiš mraka…pomisli a šta ako se mrak plaši tebe“…
Ko to nije dobio…najpre mora shvatiti da nije kriv za ranu…tako mu zapalo…ali je odgovoran i zadužen za isceljenje samog sebe…ukoliko i on želi da malo proživi i uživa…
Što pre to bolje…
Postati hrabar je jedan od najvažnijih životnih razvojnih zadataka…
Ništa toliko ne menja sudbinu nabolje…
Zato je psihoterapija važna…i lepa…i moćna…
Jer na njoj mi stalno svedočimo tim postepenim transformacijama…koje su uvek moguće…ma iz kog ponora neko polazio…
Svi volimo one tople klipove na internetu kad se ugroženi…zanemareni…a ponekad i zlostavljani štenac konačno dočepa neke normalne porodice koja ga usvoji…pa ga mic po mic…ljubavlju…nežnošću i pažnjom…oporave…pa onda u jednom trenu taj štenac postane pas kakav i treba da bude…razdragan…opušten…radoznao… poletan…i neustrašiv…
Ako je to moguće sa štencima…zamislite dokle mogu dobaciti Ljudi…

Dosta me je ljudi pitalo vezano za Radionicu „Početak kraja ili najbolje godine ikad?“ koju ću održati preko Zooma sledeće subote…kojem rasponu godina je ta radionica zaista namenjena?
Ja u principu i nemam odgovor na to pitanje…jer sam razgovarao i sa ljudima koji su načisto propali sa 16…i sa onima koji su faktički umrli sa 26 samo će se malo kasnije pokopati oko 70…i sa ljudima koji sa 45 umesto da okreću planetu naopačke i dalje slušaju šta im roditelji naređuju da rade…ili se još gore ravnaju „po svom selu“…grdno iznenađeni kako im nije uspelo da se usreće…kao da su oni sami tu i ikada bili u jednačini…ali i sa ljudima koji žive punim plućima u 90…ronio sam sa mladićem od 72…i svedočio na psihoterapiji sjajnim izokretanjima života naopačke i uzimanjima sudbine u svoje ruke u 50-tim…a da ne kažem koliko je lepo videti Majstore Življenja već i sa 20…30…ili 40…
Hajmo to sročiti ovako…
Radionica je namenjena ljudima koji imaju 18+…jer ću…(zlobnici bi rekli kao i uvek 😀)…poprilično pričati o seksualnosti…i o porocima…kao i o ostalim temama koje mogu moriti ili usrećivati odrasle…a gornja granica u godinama ne postoji…uslov je da neko diše…i da shvata da su najbolje godine upravo onda kada shvatiš i zaista osvestiš da ih nema puno…da vreme neviđeno brzo prolazi…i da je život samo jedan…da niko neće doći da nas spasi…i da od toga da se život uredi po sebi…i za sebe…nema važnijeg zadatka…niti većeg uspeha…
Zato sam i napisao…
Dobrodošli Vršnjaci…
Ma koliko godina imali…
A da se našalim…u skladu sa ovim da stalno pričam o seksu…
Jako volim fazon moje predivne prijateljice…
Ona uvek uz raskošni osmeh i te prepametne oči tvrdi da i nije važno koliko imaš godina nego koje su godine U TEBI…
Kada biste znali kakva je to Kraljica…
I kako joj igra brk dok to priča…
Znali biste da pod tim naravno misli na godine momka sa kojim ovih dana spava…😀
Uostalom…
I nema puno boljih načina da se čovek podmladi…
I da neka godina dobije šansu da se svrsta u najbolje…