Архиве категорија: Psihoterapija

Čistači

„Nisu oni đubretari sine…mi smo đubretari…oni su Čistači“…
Reče unuku dobroćudni debeljuškasti deka…sa brkovima i naočarima kao iz crtaća…na semaforu koji sam imao privilegiju da čekam sa njima dvojicom…u trenutku kada je ispred nas projurio poznati narandžasti kamion…koga svi uzimamo zdravo za gotovo…
Naravno dok jedan jedini dan ne obustave rad…kada nam veoma brzo postane jasno koliko su važni…
I oboji mi Jun…
Koliko se samo ne brinem za malog…
I koliko će samo biti lepo imati ga za komšiju…sugrađanina ili zemljaka…
Negde sam pročitao da švedsko osnovno obrazovanje ne služi samo da spremi đake za dalje školovanje ili zanat…već je glavni cilj u stvari da stvori Šveđanina…
Koji će sa ponosom moći da nosi tu titulu…
I podjednaku obavezu…
Da bude slobodan…
I da ne ugrožava tuđu slobodu…
Da živi i da pusti druge da žive…
U jednoj od najsrećnijih i najuređenijih zemalja na svetu…
Nekako se za malog uopšte ne sekiram…
Naučiti sa sedam godina od rođenog dede koga voliš…na čiju si ruku navikao…i sa kojim svakodnevno provodiš kvalitetno vreme da svakog posmatraš ravnom sebi…
Ni boljim ni gorim…
I da ga tretiraš podjednako…
Saosećajno i sa poštovanjem…
I onako kako bi voleo da on tebe tretira…je ozbilljno dobar početak…
I neviđeni kapital za život…
Nek’ im je srećom obojici!

Bergen

Jako mi se dopao fazon koji mi je ispričao kolega koji je emigrirao za Bergen na moje pitanje kako se adaptirao na vreme u Norveškoj…
Vic ide otprilike ovako : “Pitali momka iz Bergena da li je ikada video dan bez kiše…a on na to odgovori – Nisam…ali dobro ja imam tek šesnaest godina“… 🙂
Drugi podatak koji me je fascinirao je činjenica da Bergen ima najveći broj servisa kišobrana po glavi stanovnika na svetu…
Sve u svemu Bergen nije grad za nekoga kome smeta kiša…
S obzirom da smo potom diskutovali o strahu od bolesti i o smrti pade mi na pamet jedna analogija…
Kao što Bergen nije dobro mesto za život ako je nekome lepo samo kada je sunčano…i kada ne pada kiša…tako ni ovaj svet nije baš zgodno mesto za život za nekoga ko je jako plaši bolesti i smrti…
Jednostavno su pravila na ovoj planeti takva kakva su…
Nema potrebe preterano se jediti i fokusirati se na pitanje „a šta ako se razbolim ili šta ako umrem“…s obzirom da će jednostavno sve nas koji smo imali tu vrašku privilegiju da se rodimo bolest kad tad zakačiti…srećnije kasnije…a manje srećnije ranije…i da ćemo apsolutno svi umreti…sasvim sigurno…
Možda je stoga mnogo pametnije fokusirati se na zahvalnost i na neslućene mogućnosti kako sve možemo živeti…ukoliko imamo tu neviđenu privilegiju i toliki smo srećnici da smo danas…samo igrom slučaja…živi i zdravi…
Prava je sreća da Norvežani imaju još jednu izreku…“da nema lošeg vremena već samo loše garderobe“…i svuda ćete ih prepoznati po onim nepromočivim jaknama i suvim čizmama…i začuđeno će vas pogledati ukoliko vam padanje kiše nešto remeti u planovima…(sećam se jednog kongresa u Pragu kad sam pokušavao kolegi Norvežaninu da objasnim da će umreti od zapaljenja mozga…jer mu je mokra kosa…a promaja je u tramvaju…i njegovog bledog pogleda…na mene kome su samo oči virile ispod kape i kapuljače i šala…ps živ je i dalje…mada ga i dalje proveram s vremena na vreme na fejsu…zna promaja da presudi kasnije…kad se čovek opusti)… 🙂
I to je otprilike to…
Ukoliko pada kiša…
Naše je da se dobro obučemo…da smanjimo verovatnoću da se skvasimo…i da ne dozvolimo da nam kiša pokvari planove…i da jednostavno krenemo tamo gde smo se zaputili…da se zabavimo i doživimo nešto lepo sa ljudima koje volimo…pa nek pljušti koliko hoće…
Slično je i sa bolestima…i sa smrću…
Ne pitamo se mi tu previše…
One su datost ovog univerzuma…za svakoga ko diše na ovoj planeti…
Naše je da smanjimo verovatnoću da se razbolimo…tako što ćemo živeti kao emancipovani prosvećeni ljudi…čuvati se i koristiti privilegije medicine 21 veka…i tako što ćemo živeti u skladu sa našim vrednostima…
Ukoliko neko pronađe planetu na kojoj se ne razboljeva i ne umire…eto mene i svih mojih Đurića u redu za tamo…ne pitamo koliko je karta…i kakvo je vreme tamo…
Do tada…
Pravila su ovakva…kakva su…džabe se ljutimo na sudije…
Suština racionalnosti je u prilagođavanju na realnost…
A ne u traženju posebnih prava…jer bi nam bilo tako lakše i lepše…kako smo mi zamislili…
Uostalom…
Kažu smi moji poznanici koji žive na Moru da u jednom trenutku prestaneš da ga primećuješ i da mu se raduješ…
Ničemu se nisam kao dečak više radovao nego Soniju iznajmljenom na 24 sata…kakvo crno spavanje…
Pitanje je da li bi bez crne bela uopšte i vredela…što bi rekao dobri Đole…kome verujem da je i Gore dobro…kao i svim dobrim ljudima…
Suština je u tome šta možemo naslikati dok još imamo Kičicu u rukama…i sve moguće Boje…
Uzgred…
U Bergenu postoji i ronilački klub…
Pod vodom vam kiša ionako uopšte ne smeta…
A Ugođaj je potpuno nestvaran…

Radovanje

Uvek mi se jako dopadao onaj fazon koji vam dekan isprica na uvodnom predavanju prvog dana kada upišete medicinu…i koji vam tada deluje simpatično i smešno…jer još uvek ne znate u šta ste se uvalili…i mislite se u sebi…“ma ne može to biti toliko teško koliko pričaju…pametan sam ja…“
Naravno…bez ikakve uvrede prema drugim fakultetima koje ja svakako nikad ne bih završio jer jednostavno nemam taj tip inteligencije i imaginacije…a svaki je težak na svoj način…i prosto se divim mom advokatu kada krene da priča napamet naučene članove zakona…ili mom drugu inženjeru koji je pokušao da mi objasni kako u stvari radi procesor…gde sam ja ostao na tome da se jako greje…i da im je to problem u daljem razvoju…
Naime…fazon zvuči otprilike ovako…
Dođe jedan dan profesor i kaže studentu ETFa, studentu prava i studentu medicine da treba da nauče telefonski imenik…
Student prava se odmah pobuni i zapita: “ Možemo li da naučimo samo imena?“…
Student ETFa se na to nadoveže i zapita: „Možemo li da naučimo samo brojeve telefona?“…
A student medicine unezvereno i polunadrndano zapita – „Za kad to treba da se nauči?“… 🙂
Eto…
Čisto da znate što ne pišem ovih dana…
I sporo odgovaram na poruke…
Učim jedan vrlo specijalizovani i ogromni imenik…
I ne bi me začudilo da sretnem samoga sebe na stepenicama kad se budem vraćao iz šetnje…koliko sam rasejan…i zanesen…
Ali dobro…
Sve je to deo puta…
Intenzitet Radosti koju ćemo osetiti kada nam se neka želja ostvari vazda zavisi od lične važnosti koji taj cilj ima za nas…od količine muke…vremena čekanja i nivoa tenzije koju smo nagomilali pokušavajući da ga ostvarimo…
Kako sada stvari stoje…
Vala ću se radovati… 🙂

Miran san

Maločas pročitah da su opsežna naučna istraživanja pokazala da postoji direktna statistička povezanost između nesanice i siromaštva…
U smislu što manje para to manje i sna…
A s druge strane…
Svaka mudra starina će vam reći da ne postoji bolji hipnotik na svetu od mirne savesti…
Što bi značilo da ako želimo da lepo spavamo treba da budemo bogati i da imamo mirnu savest…
Kakva nezgodna kombinacija…
Pogotovo spram geografije na kojoj smo se zatekli…
Izgleda da nam je jedina preostala opcija Učenje…
Bilo čega što nas interesuje…u čemu možemo postati dobri…i nečega što je ljudima potrebno…pa će želeti i da plate za to naše znanje…
I vredan i pošten Rad…koji sluti na dostojanstvo…koji će nam obezbediti mogućnost da imamo privilegije…manje sekiracije i zaslužene ugođaje…
A što je najvažnije…alternative…da ništa ne moramo…što je već pola puta do toga da se ne moramo ni stideti…
Jer…
Ništa ne uspavljuje tako dobro kao ideja da smo vala i zaslužili da se odmorimo nakon svog tog truda…
I da je svo to odricanje imalo smisla…
Jer nas sutra kad se probudimo čeka neki Bolji Život…pošteno zarađen…

Budući muž

Reče mi pre neki dan klijent…
„Dobri moj doktore…kako sada stvari stoje…ukoliko nastavim ovoliko da se sekiram…ovoliko da radim…ovako da živim i ovoliko da ne obraćam pažnju na sebe i na svoje zdravlje sve što sam u životu stekao i sva zadovoljstva koja sam odlagao potrošiće i proživeće budući muž moje sadašnje a tada već uveliko bivše žene…šarmantne i dobrodržeće udovice“ 🙂
I nasmejasmo se od srca…
Pre no što ćemo zaplakati…
Obojica…
Ali dobro…
Uvid je pola zdravlja…
I nikad nije kasno da se sve izokrene naopačke…
Možda je najlakše početi tako što ćemo umesto „nemam vremena za nešto“ početi da govorimo „nije mi to priritet“…
Jer…
Sasvim drukčije zvuči „nemam vremena za zdravlje“ od „nije mi prioritet da budem zdrav“…
Ili „nemam vremena da budem srećan i da uživam“ od „nije mi prioritet da budem srećan i da uživam“…
Ili „nemam vremena za porodicu i prijatelje“ od „nisu mi prioritet porodica i prijatelji“…
Jer vremena uvek ima…
Samo ne može sve biti na prvom mestu…
I tu se redni brojevi rađaju uobičajno…
Prvo mesto…pa drugo…pa treće…pa šta ostane…
Pa ko zna…
I aktuelni muževi su žive duše…
Možda je vreme da se i oni malčice zabave… 🙂

Poziv

Juče razgovaram sa prijateljem koji mi objašnjava pravi rolerkoster emocija koji je iskusio pre neki dan dok je silazio niz stepenice Klinike neposredno nakon što je položio svoj specijalistički ispit…i kako se osećao kada je izašao ispred…na sunčani dan…raspoložen i srećan…uhvatio se za džep i shvatio da ne može da pozove svoju majku da joj javi da je položio…
Kako je inače radio…svaki put kad se nešto baš važno i radosno desi…čitavu prethodnu deceniju studiranja…
Te linije nažalost još nisu uvedene…
Majka nije više dostupna na ovim predelima…
Čvrsto verujem da se preselila u Ložu…da se odatle sladi…bude ponosna…i autentično srećna zbog njegovih uspeha…
I razmišljam kako možda i nije problem u našim anksioznostima i samim telefonima…pa se uvek naježimo kad zazvone…sa onim zloslutnim „šta li je sad?“…
Možda je suštinski problem u manjku Dobrih Vesti…koje saopštavamo i primamo…
I u manjku zahvalnosti…jer takvih uvek ima…
I u tome što ne koristimo tu Privilegiju veću od svih što imamo koga pozvati…dok još to imamo…
Ako smo kojim slučajem i dalje Neviđeni Srećnici…da imamo i dalje prisutnog Nekog Našeg ko nas voli…i ko će se radovati našim uspesima…i biti ponosan na nas…
Ne vidim kako bi se ovo prolećno prepodne moglo bolje iskoristiti…
A najbolja okolnost je što…ako nas taj neko zaista voli…ne moramo imati apsolutno nikakav poseban uspeh…da bi to danas uradili…
Ponekad je sasvim dovoljno da se igrom slučaja zovemo baš isto kao i to ime što svetli na telefonu…dok se taj neko smeši…

Ušteđevina

Svi postupci i terapije koje se primenju u dečjoj i adolescentnoj psihijatriji se mogu podvesti pod aktivnosti koje će potenciranjem zaštitinih i stimulativnih faktora a smanjivanjem i isključivanjem riziko faktora omogućiti detetu da razvije maksimum svog biološkog potencijala…
I ne bih sad dužio o tim pojedinačnim faktorima…
Oni su većini normalnih i pristojnih ljudi sasvim poznati…
I ovi dobri…
A pogotovo oni loši…
Ono na šta bih se fokusirao je jedna neumitna činjenica koje je svestan svaki profesionalac koji se bavi tom tematikom…
Ma koliko dete imalo nesrećnu genetiku…nepovoljnu porodičnu atmosferu… teške trenutke u odrastanju…i prokletu sudbinu…jedan jedini autentični…črsti… dobrobamerni…sigurni…i posvećeni Ljudski Odnos pun ljubavi…pažnje…nežnosti…i dobrote…može to dete spasiti…
Jedan Ujak…
Jedna Tetka…
Jedan Đed stric…
Jedna Baka od strinine sestre…
Jedan Komšija…
Jedan Učitelj…
Jedan Trener…
Jedan Sveštenik…
Jedan Posvećeni Profesionalac u nekoj od institucija…koji još uvek nije izgubio nadu i elan…
Jedna jedina osoba koje će iskonski voleti to dete…podržavati ga…govoriti mu istinu…čuvati ga i paziti…i biti tu za njega…
Koja će mu dati priliku da se razvije…nadahnuti ga na sve moguće plodonosne načine…a omogućiti mu da ima gde da se vrati kada postane čupavo…
Koliko je to samo lepo…
Obožavam one klipove sa usvojenim psima…kad ih uzmu traumirane i prepadnute…pa ih posle snimaju srećne…kad se opuste i razgale po nekom porodičnom dvorištu….
I psi imaju neviđenu sposobnost rezilijentnosti spram ružnog…
A kamoli deca…
Naravno ukoliko im damo i mrvicu lepog…podsticajnog i sugurnog…
A najlepša stvar je da ne postoji niko od nas ko se tome ne bi mogao posvetiti..već danas…
Svi mi imamo kome to pružiti…i kome se posvetiti…
Kažu da bi bilo dobro da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu…
Ne vidim u šta bi sigurnije bilo uložiti…
Zamislite taj grad…zemlju ili planetu…za dvadesetak godina…
Možda baš kad mi onemoćamo…
I kada naša sposobnost rezilijencije padne na minimum…
Kakva je to samo Ušteđevina…
I kakav bi to samo Raj bio…

Osmeh

Prvo kašnjenje u razvoju deteta koje zahteva neodložnu konsultaciju kod dečjeg psihijatra je potpuno odsustvo osmeha…i aposolutno nepokazivanje topline i zadovoljstva sa 6 meseci starosti…
Ukoliko se dete autentično osmehuje…99% je u potpunosti psihički i neurološki zdravo…
Koliko je to samo fantastično…
Ta činjenica da je Osmeh najeklatantniji miljokaz normalnog mentalnog razvoja…
Uostalom…
Situacija se bitno ne menja ni kasnije…kada ostarimo…
Potpuno odsustvo osmeha u poslednjih šest meseci je svakako potpuno legitiman razlog da posetimo stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja…
I da se pozabavimo kvalitetom sopstvenog života…
I za odrasle je Osmeh fantastičan lakmus papir za mentalno zdravlje…
I vrlo bitan dijagnostički parametar…koji uvek treba proveriti…potražiti…i stimulisati…
Ko još uvek može da se autentično osmehuje…ne treba puno da brine…svanuće kad tada…
Od vajkada nema puno boljih i zrelijih koping mehanizama spram života od humora…i neuzimanja stvari suviše lično i ozbiljno…
Sposobnost šegačenja je ultra brzi skrining za ljudskost i normalnost…
Uostalom…
Odavno verujem da od Osmeha nema puno bolje Lozinke za Ljude…