Архиве категорија: Psihoterapija

Malčice

Psihoterapija je najlepši poziv na svetu…
Kreativan…intelektualan…izazovan…težak…ali sa povremenim satisfakcijama koje zaista nemaju cenu…
Poneko…definiše psihoterapiju kao red suza…red smeha…
I zaista ponekad…kada vidite nečiji osmeh po prvi put…tek nakon nekoliko meseci terapije…i shvatite zašto se time bavite…
Humor je u REBT-u blagotvoran…i zasta nema boljeg leka za neke iracionalnosti…od starog dobrog smeha…i treba ga maksimalno negovati…
Najsmešnija priča koju sam ikada čuo od klijenta je polu romantična…polu erotska…a 100 % simpatična…makar meni…
Priča ide otprilike ovako…
Moj klijent se našao nakon „burne noći“…izlaska…dobre muzike…i tone alkohola…u stanu sa devojkom…finom…i lepom…sa malo garderobe…i puno oblina…sve kako valja i trebuje…
Seksualna privlačnost…Energija Polova…Večita Igra…feromoni…maligani…opuštena atmosfera i dodiri su odradili svoje…i ona se malo po malo našla u njegovom krilu… u lakoj predigri…koju je on naravno pokušavao što pre da prevede u seks…kakav takav…sasvim pošteno…i momački…uobičajno…
Tome se čvrsto usprotivila njena savest…“pravila iz kuće“…uputstva sa stalnih edukacija kod frizerke…“kako ne treba nikako nikada nikome dati prvo veče“…licemerni komentari poznanica iz grada koje je nerviraju…“hej zamisli sa kim je Ivana otišla kolima sa splava prošli vikend“…lažnog morala…“kako je za ženu sramota da želi seks“…tako karakterističnog za Balkan…i malograđanštine…koja se zapatila i po pristojno velikim gradovima…
No…da ubrzam priču…
Nakon dva sata ubeđivanja…Majakovskog…Balaševića…Elitnih Odreda…par masnih fazona „ala batica iz kraja“…pokušanih svih fora kojih se mogao setiti iz mens helta…i sa savetovanja tokom trećih poluvremena nakon sporta…“kako nema predaje…i kako neće uspeti lepi…nego uporni“…ništa se još nije desilo…
Rezultat nula : nula…
On je uporno napadao…ona se još bolje branila…stoički…taktički perfektno…Italijanski…
Lopta je faktički sve vreme bila na sredini terena…
Sve dok u jednom trenutku…njemu već nije bilo dosta…moglo bi se akademski reći da je popizdeo…i kada se smorio…onoliko koliko se već može smoriti muškarac koji nije dobio ono čemu se nadao…od osam te večeri…i kada je njegovo telo već satima to očekivalo…kada se iznenada…kao grom iz vedra neba…odjedanput našlo Solomonsko Rešenje…
Za njenu savest i njegovu želju…
On je naravno u sekundi pristao na njena novouspostavljena pravila igre…
Skinuće se…i on će moći da uđe samo sa početim delom svog penisa…takoreći “MALČICE“…
Osmeh…promptna maksimalna erekcija…garderoba u trenu na podu…udarac jedinicama tokom poljubaca…naježenost od uzbuđenja…žmurenje…i on medju njenim butinama…
Godine evolucije…fiziologija…nagoni…instinkti…i najnormalniji sled događaja…
Naravno…da je moj klijent uradio ono što bi pretpostavljam svaki čestiti muškarac u toj situaciji uradio…
Samo ne znam kako to da da nemasno opišem…
Suštinski je ušao maksimalno…do poslednjeg milimetra…koliko god da je dug…upro…da kažem “muški“…
Osećaj sreće…ekstaze…ispunjenosti…nekog posebnog muškog ponosa…“kakav sam ja car“ u mislima…“kresnuću je ipak…“(podjednako malograđanskog i licemernog…klinačkog i nezrelog…samo ne znam čiji su kompleksi stariji…šta je čemu prethodilo…tojest ko je sve to prvi zakuvao…seljaci ili seljanke?)
Na njenom licu…faca…“samo da ne vidi da uživam…i da sam ovo htela…i znala da će se desiti“…isto tako od osam…
Da se u ovom trenutku završila…priča bi još uvek bila hepi end…makar za njega…
Da se nije desilo nešto što će posle dugo pamtiti…i on…a Boga mi i ja…
Repetitivni osećaj prijatnih senzacija…i jedan od najlepših prirodnih osećaja koje jedan prosečan čovek može osetiti…je u jednom trenutku prekinuo njen romatnični hrapavi glas…polu promukao…polu dubok…iz porodice onih najseksipilnijih…između dva udaha…
„Uf…dobro…nek ide život…hajde…stavi ga celog“… 🙂
Ja se odmah nasmešim kad se toga setim…
„Molim“…pomisli u sebi…moj klijent…
Šta sad?
Kako reštiti dostojanstveno i momački ovu situaciju?
„Možda ipak bolje ne…“
„Stvarno nije u redu….bolje sada da stanemo….neću da se osećaš iskorišćenom…ne želim da te povredim“…
„U pravu si bila…možda bolje neki drugi put…kad se bolje upoznamo“
„Ama…zemljače…kasno je sad…šta je tu je…udri“…reče ona kroz neki poseban osmeh…sa posebnim pogledom… 🙂
I tako se taj seks…nekako ipak odigrao…
Neko vreme su se i zabavljali…
Ne znam šta je bilo posle…sa njima…
Ono što znam je da bi svako od nas trebalo da zna šta hoće a šta ne…
Nema arbitražnih pravila…
Uputstava za život…
Ne postoji nijedna knjiga…u kojoj piše…“kako treba živeti“…
Nema udžbenika za to…
Mi ga trebamo napisati…svako za sebe…i po tome se se ravnati…
I uvek raditi ono što je najbolje za nas…
Ne ono što društvo ogrezlo u lažnom moralu od nas očekuje…
Licemeri i malograđani…
Tako ispravni…čestiti..moralni…i pošteni Balkanci…kojima je seks najveći problem…
Jer oni će pričati…pa će pričati…i raditi sto puta gore stvari…kao i uvek…
Ne bi bilo zgoreg da i mi imamo šta da ispričamo…ili makar čega da se setimo…
Makar i ovakvih Slavnih Anegdota…
Jer kajanje će uvek biti tu…
I za stvari koje smo uradili…ali nažalost i za one koje nismo…
To je posao za koji se savest i školovala…čitavo detinjstvo…
A naš je da živimo onako kako mi želimo…i kako mislimo da treba…
I što pre to shvatimo…
To jest…sa što manje godina…
Imaćemo više vremena da se zabavljamo…
Da budemo zadovoljni…
Neogorčeni…
I da smejemo…
Onako Muški…

Advertisements

Ljubavni savet

Najbolji mogući ljubavni savet u 2017-toj…

Umesto da…

Budeš sa Nekim ko će te učiniti srećnim…

Budi Neko ko će te učiniti srećnim…

PS…

Srećne…

Nas je mnogo lakše zavoleti…

A kad nas zavole…

Ni nesreća nije smak sveta…

Preguraće se nekako…svaka muka…

Stoga…

Dleto u ruke…

I oblikujte vaš Život…

Od danas…

Tako što ćete maksimalan trud posvetiti ostvarivanju prvog principa očuvanja mentalnog zdravlja…

Ispuniti se!

Ostvariti svoje fundamentalne ciljeve u sklopu svog ličnog sistema vrednosti!

I…

Samim tim…

Postati srećan!

Ravod i amputacija

 Kada bi se striktno poštovalo staro pravilo da sve ono što nije korišćeno duže od godinu dana treba izbaciti iz kuće…stope razvoda bi još drastičnije skočile…

Što svakako ne bi bilo ništa strašno…

Razvod je ipak civilizacijska tvorevina…

Evolutivni korak napred od ugovorenih brakova dece sa 8 godina…prodatih i obespravljenih žena osuđenih na doživotno zlostavljanje…harema…ženskih prava u arapskom tumačenju… i malograđanskog licemerja…po sistemu „spolja gladac iznutra jadac“…i rečenica „ćuti…barem me ne tuče“…

I u njemu svakako nije problem…

I razvod nije nikakav bauk…

Ionako je najčešći uzrok razovoda…

I svakako stvar bez koje razvod ne bi ni postojao…

Ipak…

Samo…

Brak…

I to loš…

Medju neadekvatnima partnerima…

Sa nekompatibilnim karakterima…

I pogrešno usmerenim sudbinama…

Najobičniji ishod sukoba između očekivanja i realnosti…

Kao što je amputacija strašna procedura…

I najteža odluka koju ortopedi ponekad moraju doneti…

Osim kod gangrene…

I karcinoma lokalizovanih po ekstremitetima…

Tada je to zicer…

I lek…

Koji spašava glavu…

I ne možemo amputaciju ni za šta kriviti…

Ona je takva procedura…kakva je…ni kriva ni dužna…mora neko i to raditi…

Koliko god drastična…ružna… i bolna bila…

I sa hiljadu i jednom posledicom i neprijatnošću koju nosi…

Koliko god posledičnih pogleda punih sažaljenja i osude nosila sa sobom…

Ona je svakako korak u pravom smeru…

I Blagoslov…za Bolje Dane…

Prvi korak na putu od hiljadu milja…ka Srećnim…

I podsetnik za sve nas…

Da ne sudimo ni o kome…

Dok se ne stavimo u njegove cipele…

I ne pređemo njegovim putem…

Makar nekoliko ozbiljnijih uzbrdica i nizbrdica…

S kim na More?

Ukoliko se dvoumite sa kim bi trebalo da budete…

Ponekad vrlo pomaže jedno sasvim jednostavno pitanje…

Najobičnija vežba imaginacije…

Potrebno je samo da zamislite…

Sa kim bi vam bilo lepše 10 dana na nekom Moru?

Ne pijanu noć…

Niti ludi vikend….

Ali ni kišnu godinu..

Niti predugu i nepredvidljivu deceniju…

Tačno 10 dana…

E baš sa tom Osobom i trebate da živite…

Da postanete nešto Novo…

Ili da ostanete u Starom…

Sve ostalo je čisto proseravanje…

Zavaravanje…

Laganje drugih….

Ali…

Što je mnogo važnije…i opasnije…laganje sebe…

Ili kako bi…jednostavno i genijalno…svojevremeno rekla stari „psihoterapeut“…i emancipator…Koko Šanel…“sa muškarcem treba da ti bude lepo…da ti bude loše…to možeš i sama…“

Sve u svemu…

Naše želje su tako male i obične…i uvek iste…od iskona…

A život vrlo jednostavan…

Mi ga samo maksimalno zakomplikujemo…koristeći svoju pamet na zbunjivanje…rasejani zbog banalnosti…i ubedjeni da ima vremena…

Planirajući…plašeći se…udovojavajući…i usrećujući druge…u našim samostvorenim tesnim zonama komforama…zlatnim kavezima…i pustarama bez igde ikog…bez ičega lepog…

Stoga…

Odbacite dobre namere…

Prestanite da popločavate…

I da pazite na svaki korak…

Ionako se…koliko god se pazili i trudili.. život  svede na par suštinskih trenutaka…susreta…i odluka…

Čime ćemo se baviti?

Zbog čega ćemo živeti?

Zbog koga bi umrli?

I šta je to što nas čini zaista srećnim?

Kada to otkrijete…

Onda možete da prestanite da briljirate u planiranju…i u maštanju…

I da svečano postanete đjak prvak u delanju…

Pa da lagano okrenete kormilo sa „sigurnog“ kursa… koji vodi ka samom Paklu…

I da ga usmerite po Sebi…

I po svojim ličnim preferencijama…

Ka svojoj ličnoj Srećnoj Destinaciji..

Pa da već jednom krenete ka tom Moru…sa tom Vašom Osobom…

Jer…

To je obično najbrži put do Raja…

Preljuba

„Doktore…tolika je kriza udarila… da sam morao ljubavnicu da prebacim na samofinansiranje“…
Biseri psihoterapije…
Najlepseg posla na svetu…
Psihoterapeuti definitivno nisu sveštenici…
I ne bi trebalo da donose arbitražne odluke o tome da li je nešto dobro ili ne…
Da li je ispravno ili nije…
I da li je neko nešto trebalo da uradi ili ne…
Prevara za nekoga može biti čudotvorni lek…a za nekoga smrtonosni otrov…
Najbolja ili najgora stvar…koju je neko uradio sebi…ili drugome…
Pitanje je samo ko ste vi?
U kom uglu tog vatrenog trougla (ili četvorougla) ste smešteni…i kakav je iz tog ugla pogled na situaciju…tojest…šta su vaše želje i interesi…
Za psihoterapeuta…najbolja pozicija je pozicija potpune neutralnosti…uz maksimalan trud da se objektivno sagleda cela situacija…
Moralne vrednosti i životna pravila terapeuta ne bi smeli da utiču na savetovanje klijenta…
Psihoterapeut je tu da postavi prava pitanja…a ne da donosi genijalne odgovore…
Odgovori su uvek pod jurisdikcijom klijenta…
Kao i njegove krajnje odluke…
Psihoterapeut je u obavezi da uloži maksimalan napor da taj put bude ispravan…racionalan…promišljen…i mudar…
Da se odbace zablude…predrasude…iracionalna uverenja…i stranputice…
A poslednja stanica je uvek pod patronatom onoga ko drži volan…
A to bi uvek trebalo da bude klijent…
Biti ljubavnik…ili imati ljubavnika…biti ljubavnica ili imati ljubavnicu…sa aspekta psihoterapije je sasvim ok…
Ono što psihoterapeuti u tim situacijama analiziraju je psihopatologija koja je eventualno prethodila neverstvu….psihopatologija koja evenutualno postoji za vreme samog čina…i psihopatologija koja se javlja posle njega…
Ukoliko je nema…
(što je doduše retko)…
Sve je u savršenom redu…
I ponekad imamo osećaj da nam se klijenti samo hvale…a da je naš život vrlo dosadan…
Ali to je već druga…dosta duža… i vrlo tužna priča…
Ipak…
Ja obožavam na seansama da pričam o zaljubljenosti…o ljubavi… o uzbuđenosti…o požudi…o zabranjenim željama…o nemogućnosti da se nešto desi…i o nemogućnosti da se nešto ne desi…o trenucima slabosti… o trenucima sreće…i o posledičnoj griži savesti…a pogotovo o seksu…kao najdelikatnijem…najinteresantnijem i najintrigantnijem polju ljudske psihe…
To mi je sto puta lepša i prijatnija tema…od priča o dečijim leukemijiama…karcinomima sa 6 meseci preostalog života…saobraćajnim nesrećama…sa posledičnim kvadriplegijama… i sahranama…
Ne zato što ne volim takve klijente…i njihove sudbine…(naprotiv…baš im se divim…svaki put…kao pravim Diskretnim Herojima)…
Već zato što su nam u tim situacijama vezane ruke…ishodi i ciljevi terapije variraju ponekad toliko blisko nuli…ponekad nam je cilj samo da neko ne izvrši suicid….“samo depresivnost“ bi oberučke prihvatili…koliko god da je patološka…i mi i klijent…jer je jednostavno sudbina suviše teška…i nepromenjiva…
U ljubavi…seksu…prevarama i preljubama sve je reverzibilno i promenjivo…
U sekundi…
Uvek postoji mogućnost da klijent zastane…da se predomisli…pokaje…i prestane da radi stvari koje za njega nisu dobre…
Ili za njegove bližnje…
Porodicu…ženu…muža…decu…
Ili čak ljubavnicu… njenog muža…i njenu decu…
Na primer…
Da prestane da bude veran…
Ženi koju ne voli…
Ili…
Možda čak i…
Da prestane da bude neveran…
Ženi koja to ne zaslužuje i koja ga voli…jer je to za njega dugoročno najbolje…
Ponekad tu odluku umesto njega donesu njegove Žene…
Rođena žena ili ljubavnica…
Nakon savetovanja sa svojim psihoterapeutima…ili advokatima…ili novim muškim prilikama…koji su tako divni…tako lepo znaju da saslušaju…i posavetuju…
U stvari…
Najbolje bi…i za sve njih…a i za nas bilo da…
Kada god ne znamo šta bi trebalo da uradimo…
I šta je to Dobro…
Da se setimo one stare…
Da je Dobro uvek ono što će učiniti najviše moguće srećnim…najveći mogući broj ljudi…

Duševne bolnice

Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini…prisustvovao sam brojnim fascinatnim prizorima…
Doduše…
Fascinantno lepim…
I još fascinantnije ružnim…
Uspešnim i neuspešnim porođajima…
Uspešnim i neuspešnim reanimacijama…
Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida…
Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima…
Međutim…
Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak…kao jedno najobičnije popodne… u vreme posete… u „Ludnici“ na kraju grada…
Malena soba…maksimalno sređena za srpske uslove…uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima…čiste zavese…jedan bolnički krevet…jedna stolica…jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima…u potpunoj diskrepanci…sa tek donešenim bananama…
Domaćin…obrijan…i uredno potšišan…u pidžami…nasmejan…
Muškarac i žena u gospodskoj garderobi…zabrinuti…u poseti…
On srećan što mu je neko došao u posetu…“čak i na ovakvo mesto“…i što je to neko „njegov“…
Oni rastuženi…i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije…
Druga…koji je jednom bio tako lep…tako mlad…i zgodan…poletan…i nesalomiv…inteligentan…sa svim peticama…kapacitet…i potencijal…
Uvek raspoložen i nasmejan…
Sve do II godine ETF-a…kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama…i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega…
I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici…
I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji…na odeljenju za agitirane pacijente…
Pa ubrzo i drugi…
Pa za tili čas… i dvadeset i drugi put…
Druga…koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno…telesno i psihički…
Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka…
Samo ljuštura prethodnog sebe…
Sećanje na mogućnost…da bude srećan…
I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu…hranila ga…kupala…oblačila…i „terala“ da pije lekove…
Jedine osobe koja ga je jednom rečju…volela…
(Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih…osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina…)
I koji je potom vrlo brzo završio na ulici…kao beskućnik…bez hrane…i još važnije… lekova…
Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena… koja je upravo u poseti… slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese…tadašnjom celokupnom imovinom…bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu…i da mu ponudi delić kifle…koji joj je bio previše…što i inače radi…kada vidi nekog…manje blagoslovenog…
I da u trenu prepozna Njegove Oči…i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar…
I da se šokira…potpuno zamrzne… doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju…a da se još brže motiviše…
Da organizuje odeljenje…
Da telefoni zazvone…
Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju…a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu…po svemu…dobrom…
I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac…kako zna i ume…
Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice… sada vrsnog advokata… da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom…
I najgoreg đaka iz odeljenja…kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje…kako bi se makar malo oporavio…nahranio…okupao…i ugrejao…jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije…tako što mu je Drug… nakon svojih… uradio i njegove zadatke…i poslao mu ih na puškici… na poslednjem kontrolnom te godine…
I na kraju…i najveću štreberku odeljenja…sada već docentkinju…uglednu načelnicu odeljenja na kliničkom centru…koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje…
„Raspitala sam se…mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji…postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano…maltene kao u Evropi…imaće tamo sve što mu treba…hranu…negu…lekove…lekare…moćiće tamo da se odmori od svega…i da spasi svoju dušu…a i mi ćemo puno uraditi za naše“…
Odeljenska zajednica je bila jednoglasna…kao i uvek…
Napravili su žiro račun…i raspored poseta…svake nedelje po dvoje iz odeljenja…uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva…i godišnjice mature…koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije…
Sećam se tog Naježa…dok mi je koleginica pričala sve ovo…
Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi…i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor…
I razmišljao…
Da li je ovo moguće u našoj zemlji?
U 2010-tim?
Nakon svega što smo prošli?
Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek?
Ljudi sa velikim Lj…
Ispravni…čestiti…i dobri…
Altruistični i empatični…
Koji hoće da pomognu…
Ljudi zbog kojih vas je sramota…koliko god da ste do tada uradili…
I koji pokazuju da je sve moguće…ukoliko nešto želite…
I ukoliko tražite načine…a ne izgovore…
Sećam se razmišljanja…kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije…ljubav…ponos…zahvalnost…iskren osmeh…deljenje…prijateljstvo…odanost…i ljudskost…
One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami…
Oni za koje je Pravi Život pregrub…
I mislio se…
Kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo…
Kao ni genetiku…
Niti bolesti koje ta genetika nosi…
Niti težinu sudbine koja nam je namenjena…
Ali prijatelje možemo…
Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj…
Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat…
Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži…
Osim očima punim zahvalnosti…
Ma koliko te oči bolesne bile…
I na posletku…
Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica…
Jer…
Retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…

Leptir i larva

Obožavam ovu … 🙂
I neopisivo mi je simpatična ova slika…
Nikada… nikome…i ni zbog čega…se ne treba pravdati…
A pogotovo ne zbog toga što smo u međuvremenu porasli…sazreli…i evoluirali….u sledeći Stadijum Razvoja….
I zbog toga što više nismo Larve…
Ni bivšima…
Ni budućim bivšima…
Ni nadređenima…
Ni komšiluku…
Ni društvenim mrežama…
Ni kolegama…
Ni drugovima…
Ni rodbini…
A pogotovo ni Larvama koje su to još uvek…glavom i pipcima…
Tu energiju treba potrošiti mnogo mudrije…
Na primer…
Na traženje Novih Cvetova…
Kao što svi pravi Leptiri rade…