Urezalo mi se skoro kako je moja prijateljica sva ustreptala objašnjavala šta joj se to toliko dopalo na momku u koga se zacopala…onako do ušiju…
1. Stalno se smejem sa njim…obrazi me bukvalno bole…
2. Neustrašiv je i snalažljiv na neki toliko sexy muški način…
3. Vidu mu se da je sve sam sebi stekao enormnim trudom…upornošču i pameću…pa mu se može sad da uživa…zaslužio je…a i u tome je pravi majstor…Hedonista od glave do pete…i to mu tako lako i lepo ide i od ruke…a dobri moji da vam kažem i od ostalih delova…i razvuče Onaj Ženski Osmeh što žene samo na jednu temu šire od uha od uha…kad su jako zadovoljne…namirene i srećne… 😀
4. Nekako znam da šta god da me snađe…on će biti deo rešenja a ne deo problema…i da se pored njega mogu opustiti…da će me on štititi od svega što mi može nauditi…
Pomislio sam i tad…a i sad nešto mislim…kako lep opis Pravog Muškarca…
I kako bi lepo bilo da ova moja Carica bude stručni konsultant za one muške časopise tipa Men’s health itd…gde savetuju šta bi to sve pravi muškarac trebalo da bude i da ima…
Od onih njihovih sa trbušnjacima se još niko leba nije najeo…
To bre gladno i nervozno i prepadnuto oko svega i svačega po celi dan…
Ali uz Majstore…koje prave Majstorice milenijumima znaju najpre da nanjuše…pa potom da odaberu i onda im sasvim olakšaju da ih oni kao osvoje…život obično zna da postane prava pesma…
Ona Morska Ljubavna…što se uvek nasmešimo kad je čujemo…

Reče skoro jedan moj pacijent…kome se u šest meseci desilo toliko ružnih životnih stvari…da bih ja lično bio ozbiljno suicidalan na njegovom mestu…a većina ljudi na ovom svetu makar psihijatrijski hospitalizovana zbog teške depresije…
„Ja sam vam trenutno doktore kao oni Jastozi što su na Titaniku čekali po akvarijumima da budu skuvani i pojedini…čekam da ovaj moj životni brod opali u neki ledenjak…bukvalno mi treba samo malčice pomoći…pa da konačno okrene i na moju stranu…i da stanem na noge ponovo..
Do tad…NEMA PREDAJE…
IDEMO DALJE…“
Kad biste vi samo znali koliko često svaki psihijatar na ovom svetu pomisli „Čoveče…kakve Heroje ja imam za pacijente“…
Najlepši deo ovog poziva je što i u njemu važi ono s kim si takav si…
Kad biste vi samo znali čega sam ja sve prestao da se bojim uz ove moje Heroje…
I kakav sam Bubašvaba Mentality usvojio…
Nek padne nuklearka…
Samo ćemo ja i Ovi Moji iz ordinacije izgmizati…
Jes…
Ovi moji preživeli sve moguće Scilie i Haribde…
I ostali da se bore…
A ja da se besim zbog gluposti…
Nema šanse…
A uostalom…
Ako ne bude ledenjaka na vidiku…
Ko kaže da jastozi ne mogu skakati u vis s antenom…i trčati šprint sa svim nožicama preko palube ka Moru…
Gledajte nas samo… 😉

Na psihoterapiji mi uglavom slušamo teške i tužne priče…
Pogotovo iz detinjstva…
No od lepih…
Često se izdvaja jedna…
Ljudi iz nekog razloga nikada ne zaboravljaju ko ih je vodio na More…
A pogotovo ako inače nije imao ko…
Ako nisu imali roditelje…
Ili ako su ih imali a bolje da nisu…
Ili njihovi roditelji to jednostavno nisu mogli…iz ovog ili onog razloga…najčešće tužnog…
Ili nisu znali da treba…
A pogotovo ako su bili na tom jednom jedinom letovanju…kojem i dalje pamte svaki svakcati trenutak…
Barem sto puta sam do sada slušao o nekoj tamo tetki…ili ujaku…đedu od pašenoga…baki koja ima kućicu na primorju…komšiji sa čijom decom su zajedno odrastali…koleginici…roditeljima najboljeg druga iz odeljenja…profesorki engleskog…učitelju šaha…ili treneru karatea…a da ne kažem o vaspitačima ili stručnjacima za okrpljavanje Duše iz Zvečanske…ili Dečijeg Sela…
Deca to prosto nikada ne zaboravljaju…
Ko ih je učio da plivaju…
Ko im je izronio zvezdu…
Ko im je kupovao sladoled…
Ko im je sekao picu…
I ko im je noću mazao jogurt na crvenilo…jer niko ne crveni kao deca koja jednom godišnje vide more…
Urezalo mi se nekako to…
Kakva je samo sreća da život ima svoje ciklične krugove…
I da se sve nekako vraća…
A pogotovo dobro…
I da ta deca sada nekoga isto tako vode…
Po iskonskoj listi prioriteta…
Ko najmanje može njega prvo…
A kakva je tek sreća da i mi možemo postati ti Ljudi…koji shvataju da je uzimati sjajno samo dok si svega željan i dok imaš malo…
Čim se pređe neka prosečna razina životnog standarda radosti je neuporedivo više u davanju…
A uostalom…
Stalno ljudi kukaju na kakve sve gluposti bacaju novac i vreme…
Za pružiti ljubav i pažnju nekome kome to treba kao žednom vode se još niko nikada u istoriji univerzuma nije žalio…

„Brate…znaš kako nam je lepo bilo na Moru…
B je jedno tako divno ljudsko biće…veselkasto…radosno…opušteno…po vazdan nasmešeno i preduhovito dete…i jedna prelepa…preintelignenta…presenzualna i presexy žena koja me je potpuno preporodila…uz koju se ponovo osećam kao pravi muškarac…ništa mi nije teško…i život mi ponovo ima smisla…jeb’o me pas kud se ne razvedoh pre deset godina“… 😀
Reče Jedan Moj Prijatelj pre neku godinu nakon prvog putovanja sa svojom novom devojkom nakon što se konačno razveo…i ratosiljao se knjiškog primera ekstremno lošeg braka…koji mu je dušu pojeo…
I zbilja…
Nema češćeg komentara o razvodima koje čujem…
Od zdravih…sposobnih…emancipovanih i hrabrih ljudi…
Što u savetovalištu…što u ordinaciji…što ovako u razgovorima sa prijateljima i prijateljicama…
Imajte to u vidu…
Ako vam je trenutno mnogo teško…
Niko vas na voli…
I vi nikoga ne volite…
Niste nadahnuti…
Niti radosni…
Ne pamtite kad ste se nasmešili…
Svaki dan vam je živi pakao…
I davno ste umrli kao muškarci ili žene samo čekate da vas pokopaju…
Jednom se živi…
Sa muškarcima ili ženama bi trebalo da nam bude lepo…
Da nam bude loše to možemo i sami sebi da obezbedimo…
A možda i jedina stvar u kojoj se ne slažem sa dobrim Đoletom Balaševićem je da su sve prave ljubavi tužne…i da voleš samo jednom u životu…
To je možda bilo nekad…
Danas smo mnogo slobodniji i imamo mnogo više mogućnosti…
Plus mnogo duže živimo…
A smrt i nije nešto najgore što nas u ovom životu može snaći…
Uvek je mnogo opasnije bilo to da nismo ni proživeli…
A voleti i biti voljen je svakako nešto najbliže besmrtnosti što čovek na ovoj planeti može osetiti…
Ko je to sebi obezbedio…
Makar i iz osmog deljenja…
Imao se za šta i roditi…
Živeli svi Golupčići ovog sveta…
A pogotovo oni sa Okrpljenim Krilima…
Takvi se uvek mnogo više raduju svakom novom Letenju…ot

Ako sam nešto naučio za ovih petnaestak godina u psihijatriji…a pogoto razgovarajući sa mojim umirućim pacijentima…to je da je najpametnije živeti UZGRED…
Ne čekati posebne trenutke i da se apsolutno sve u životu posloži i uredi i da nemamo nijedan jedini problem…i da sve postignemo i štikliramo…pa da onda sebi priuštimo neku radost i ugođaj i vreme za Dušu…
Najpametniji se obezbede na vreme…
Jednostavno ne zaborave da i uživanje treba da bude na listi prioriteta…i to visoko…
Jer smrt će doći jednog običnog utorka…u sred naših nedovršenih poslova i planova…i svet će samo nastaviti da postoji i bez nas…
Ništa mu neće faliti…
Iako nema nekog preteranog naučnog objasnjenja i potvrde…verujem u ono filmsko da će nam kada dođe taj sudnji čas da zalepršamo ka Gore najpre proleteti kroz glavu najvažniji i najlepši trenuci našeg života…
Siže momenata koji su bili zaista važni…vredni…i lepi…
Blistavi trenuci kada smo zaista živeli…radovali se…uživali i bili srećni…
Kakva je samo sreća da taj Film može scenaristički…režiserski i produkciono biti u potpunosti naš autorski projekat…
I da ako ovo čitate…a ja još mogu da vam napišem…i danas možemo škljocnuti sa onim čudom sa kojim započinju scene…i reći Četvrtak 25.Jun…prvi put…i snimiti danas neko romantično…avanturističko…estetično… strasno…duboko i duhovito…Remek Delo…
Onako baš po našem ukusu…
I onako baš za našu Dušu…
Mislim…
Može to i sutra…
Ali najmudriji među nama će to uraditi baš danas…

Kako mi je nešto bilo puno srce pre neku nedelju kada me je jedan moj dobri prijatelj pozvao telefonom i zamolio da naručim od njegove supruge neku prirodnu kozmetiku za posle kupanja…
Ja nisam mogao da odolim a da ga ne pitam- „Da li se šlogirao i šta će pobogu muškarcu…a tek ovakvom Međedu… kozmetika posle kupanja ako još uvek ima kod kuće onaj šampon od koprive od pet litara što može i za pranje kola…i za sudove…i za prozore…i za kosu…i pazuhe…i za međunožlje?“ 😀…ali mi je onda drug samo rekao…“Ajde ne pametuj molim te…nego naručuj…poslaću ti pare“…
Tek mi tada ništa nije bilo jasno…no onda su se kockice polako složile…
Njegova Cica…ženče i po…majka četvoro dece…i jedno divno ljudsko biće…je pokrenula neki online biznis prodaje te kozmetike…kako bi mogla i ona nešto da privredi i da doprinese kućnom budžetu…kako bi prehranili i podigli svu tu čeljad a da opet ne radi od devet do pet za nečiju tuđu decu a da svoju ne viđa…i kako bi stigla i da ih redovno iscmače i izgrli dok im je to još potrebno…ali joj jednostavno ne ide…
Iako se puno potrudila…sa ogromnom pažnjom sve dizajnirala…čestito zapela…i sve dobro smislila…prosto niko ne naručuje tu kozmetiku…prevelika je konkurencija…pa se ovaj moj dosetio da je okuraži tako što ćemo svi mi iz njegovog najbližeg kruga ljudi naručiti po paket…a on će nam to platiti…čisto da joj malo krene i da povrati samopouzdanje…i da ne odustane…
Prosto da je podrži kad je najkrhkija…
Sećam se kako je isti takav bio kad su se zlopatili…skupljali za vantelesne…i za učešće za stančić u Mirijevu…gde će svako od njih šestoro imati po svojih devet kvadrata…malih ali njihovih….i najsrećnijih na opštini Zvezdara…
Znate one Ljude Buldožere…što nikada ne kukaju…već samo hukću kao neki Parni Valjci ka snovima koje su zacrtali…što ih ništa na ovoj kugli zemaljskoj ne može zaustaviti…
Toliko mi je to bilo lepo…da sam naručio tri paketa…i posvađao se oko plaćanja…kao što to i u kafani obično znamo oko toga ko će platiti…
Neće mi ništa bit ni od nekoprivaste kupke…a gde piše i da Međed ne može na lavandu zamirisati…
Jer prosto…
Kao i svaki psihijatar…sa ružnim znam vrlo dobro…i sve me manje iznenađuje koliko je život kreativan na tu stranu…
Prosto sam školovan da sa time budem vičan…
No me Lepo sve češće potpuno rasturi…
Ljubav…
Podrška…
Nežnost…
Kreativnost spram nedaća…
Zajedništvo…
I Porodičnost…
Najvažnije sile u kosmosu…koje me sve više i više diraju tamo gde sam najosetljiviji…
Ako neka Porodica treba da uspe…i da im sve ide od ruke…to je onda ova Cicina i Buldožerova…
A hoće…
Znam da hoće…
Ljubav je uvek i bila rad na potencijalima osebe koju voliš…i stvaranje idealnih uslova da ta osoba pored tebe može maksimalno procvetati…
A kad nam se Cica razmaše…
Ceo Beograd će na lavandu mirisati…
Samo da krene…
Da se upali i razmaše Lokomotiva…
No dok je Buldožera iza nje…
Dok je te čarobne ljubavi i podrške…najvećih supermoći koje Homo Sapiensi poseduju…
Uopšte se ne sekiram…
U stvari Nivea bi trebalo…
Ne zna ona s kim ima posla…

Pustite napredne i visokosofisticirane dijagnostičke metode…jedini pravi test nečije inteligencije…karaktera i sveukupnog mentalnog zdravlja je to da li je taj neko uspeo sebi da ostvari sve ono što zaista želi u životu…i da živi onako kako baš on misli da treba…i kako će mu duša često i lako biti nasmešena…
Što su gore bile nečija startna pozicija i životne okolnosti to je taj uspeh veći…a sigurnost u njegovo mentalno zdravlje…hrabrost…snagu…pamet i kvalitet ličnosti izvesnija…
Kad je uostalom mirno more stvorilo dobrog Kapetana…
Zanemarite akademske titule…novac…slavu…društvene mreže…hijerarhijske lestvice i popularnost…
Koliko je neko srećan…i zadovoljan sobom i svojim životom toliko je u pravu…

Prvo me je začudilo zašto neko u kružnom toku vozi bukvalno deset kilometara na sat…no kad sam projurio pored njih i video ono veliko slovo P na zadnjem staklu…sve mi je bilo jasno…
Mali hjundai…zalegao skroz do zemlje…i kako to da kažem…jedno pegavo…kovrdžavo…prestravljeno i nasmešeno pile od osamnaest godina i jedan dan…sa onim štreberskim cvikerima.. koje drži ruke na volanu onako kako drže samo ljudi koji su bukvalno juče položili i cela familija u kolima…tata napred…za svaki slučaj…a mama i brat pozadi kao večita podrška…navijači…i zadirkivačka sekcija…
Nedelja popodne…
Jedan mali ogromni dan za *****iće…
I verovatno prva porodična vožnja na koju će ih Malena odvesti…
Mogu tačno da ih zamislim kasnije u kući…
Kako cvrči pile i krompirići za velikim stolom u kuhinji…gde svako ima svoje mesto…
Kako miriše Kolač od Višanja…
Kako svako svakog za nešto zeza…
Kako grohot odzvanja kao i uvek iz njihovog stana..
Kako je ona sva važna dok objašnjava kako se snašla na polaganju vozačkog…
A oni ponosni…
Što su je tako milu i hrabru i pametnu i sposobnu i dragu podigli…
Mali dan…
A toliko veliki…
I setih se onoga što često zaboravim…
Za ovu današnju Nedelju…bih pre deset godina dao bubreg…tri četvrtine jetre…i sve što imam materijalno…
Prosto je u jednom trenutku okrenulo…i sve se nekako posložilo po pitanju mojih velikih želja…i život je postao nekako lep i smislen…
No to uvek zaboravimo…
Jer prosto čovek je proklet…
Što bi rekao genijalni George Bernard Shaw „Postoje dve tragedije u životu…jedna je da ne dobiješ ono što ti srce želi…a druga je da dobiješ“…
Jer…
Ili nešto nemamo…
Ili imamo a ne uvažavamo…
Stoga…
Hvala Hjundajćani na kratkom podsetniku…
Svi Đurići su trenutno zdravi…
Još se volimo…
Još smo na okupu…
Još se pilići i krompirići mogu peći…
Još je višanja pun zamrzivač…
Još imamo Nedelju…
I Nedelje pred nama…
Proklet bio ako ikad išta više zatražim…

Ma koliko neki muškarac bio snažan…zgodan…hrabar…uspešan…moćan…ostvaren i bogat…i ma koliko neka žena bila lepa…zgodna…hrabra…uspešna…moćna…ostvarena…i bogata…o njima uvek najviše govori to kako tretiraju druge ljude…
Ne postoji veći dokaz nečije inferiornosti od toga da je neko bahat…bezobrazan…grub…nepristojan i da oko sebe širi onu toliko poganu i ružnu negativnu energiju…a pogotovo u kontaktu sa ljudima koji mu to ne mogu uzvratiti i gde se ne mora ni malo pretvarati…
Trebalo je da me vidite kako sam sa jednog poslovnog sastanka koji je mogao biti jako unosan momentalno ustao i otišao čim je prepodobna i premoćna pobednica pentranja po korporativnom lestvicama jedne preuspešne kompanije počela da maltretira i ponižava konobare…Braću Moju Napaćenu…u mom prisustvu…
Još uvek duva promaja na tom splavu…od kad sam ja u veleslalomu projurio ka izlaznim vratima…
Jer odavno znam…
Tako bi i mene…da joj za nešto ne trebam…
I da nisam sebi (bravo ti ga Đuriću) obezbedio životnu poziciju da ništa ne moram…
Što je najveći protivotrov tome da vas ikad iko ponižava…
I najuzvišeniji oblik ljubavi prema sebi…
Jako volim onu Betovenovu da „Ja ne znam nijedan drugi znak superiornosti, osim dobrote“…
I to je zaista tako…
O nečijem postignuću…veličini…ljubavi prema sebi…i ostvarenosti najviše govori to koliko je pristojan…ljubazan…dobronameran…lagan i opušten u kontaktu sa drugima…
Ljudi veruju da psihijatri mogu proceniti ljude veoma brzo…ponekad i na prvi pogled…
Da se ne lažemo…
To je samo ponekad istina…
Ali gore pomenuto pravilo…
Da su Veličine fine…pristojne…nežne i podržavajuće…i da će vam u njihovom prisustvu makar za mrvicu biti lepši i lakši dan…
A Mali bezobrazni…grubi…bahati… ponižavajuće nastrojeni…i da će vam u kontaktu sa njima sve postati zamračeno i ružno…a dan pretežak…prosto nikada ne maši…
Pokušajte…
Nećete se pokajati…
Pečata mi specijalističkog…