„Doktore…
Kad biste vi znali koliko su mene do ludila dovodile te njegove Gomilice Čarapa koje je ostavljao svuda po kući…gde god se izuje…
I koliko sam se samo puta izdrao na njega…da ih momentalno skloni u korpu za veš…
Sada…dok je u bolnici…obilazim oko njih kao oko nekih Hramova…
Stanem…
Pogledam ih…
Zaplačem…
Pa se nasmešim kao neki ludak…
I obuzmu me odjedanput neka mila radost…tuga…i nesnosno nedostajanje…
Sve pomešano…
Ako sve bude dobro…i ako ikad izađe iz Tiršove…a hoće…znam da hoće…(krsti se užurbano)…pobacaću majke mi sve police za čarape koje imamo…
U našoj Kući se više nijedna nikada neće složiti…
Nemamo mi više vremena za gluposti…“
Psihoterapija…
Blistavo i strašno zanimanje…
Potresno…
I isceljujuće…
Psihoterapeuti po statistikama ne žive preterano dugo…
Ali makar svaki dan imaju vrlo upečatljive podsetnike na to šta je u životu najvažnije…
Na šta vreme treba trošiti…
I kako u stvari i treba živeti…

Postoji samo jedna stvar koja je važna kada se predstavljate…a to je da u drugoj rečenici…koja sledi onu u kojoj ste rekli vaše ime i prezime…ne počnete da nabrajate izgovore zašto nešto nemate ili niste…
Ako slučajno to radite…
Nije nikakav smak sveta…
Svi smo ljudi i svi grešimo…
E sad…
Ukoliko se pravdate zbog nečega što je nepromenjivo…prihvatite to…i ne dozvolite da vas nešto što nemate ili niste definiše…ne dopustite da vaš invaliditet postane vaš identitet…ma koliko veliki bio…paraolimpijske igre su ionako svake četiri godine…a ne organizuju se samo u sportu…najveći Životni Šampioni se ionako nikada nisu ni bavili njime…već su trčali svoje Intimne Trke…ka svojim ličnim ciljevima…
A ukoliko je promenjivo…
Šta čekate?
Sebe celog obezvređivati zbog nečega pojedinačnog što nemamo je suludo a zbog promenjivih stvari je pomalo i glupavo…
To je kao da kažete da vam je kuća bezvredna zato što je neokrečena…
Četke u ruke dame i gospodo…
Važniji životni zadatak do toga ne postoji…
I ako se nekome divim to su klijenti koji su pod stare dane prestali da se bilo kome pravdaju i izvinjavaju…
A pogotovo sami sebi…
Već su se polomili godinu ili pet da sebi nešto dokažu i ostvare…
Pa sad mogu da se šepure…
I da imaju bogatstvo veće od svih…
A to je da budu ponosni na sebe…
I nasmešeni kad god se pogledaju u ogledalo…
Za njih se više uopšte ne sekiram…
Znam da takvi mogu sve…

Kakve crne zemlje porekla…nacionalnosti…veroispovesti…boje kože…materijalni statusi…nivoi obrazovanja…i društvene pozicije…
Ljude delim isto kao i Muziku na:
Pojačaj do daske…
I gasi to đubre…

Zašto uvek treba biti u vezi sa partnerom koji je Dobra Prilika:
1. Dobre Prilike su obično srećne i zadovoljne sobom…a sa takvim ljudima je uvek lako…lepo…opušteno i zabavno biti…bez nepotrebne drame…
2. Uvek treba biti u dobrom društvu…i provoditi što više vremena sa ljudima koji su bolji od nas…sve dok i mi sami ne postanemo takvi…
3. Prema Dobrim Prilikama morate biti dobri…jednostavno će zahtevati da ih tretirate lepo…zdravo i normalno…i da se stalno unapređujete…ili odoše oni…što je sjajna motivacija za stalni rad na svojim potencijalima…i prezervaciju svega onoga dobrog što već imamo u sebi…svaki sportista će vam reći da je za karijeru uvek najbolje igrati u Najboljoj Mogućoj Ligi…gde te vrhunska konkurencija stalno primorava da daješ sve od sebe…
4. Od Dobrih Prilika je lako rastati se…jer oni rastanke ne shvataju smrtonosno…i kao trajno prokletstvo da nikada više neće biti srećni…zašto bi…kad će se ionako pola grada obradovati što su ponovo slobodni…i stajati u redu da dobije priliku da ih učini srećnim…nema tu puno razloga za plakanje…ljubav je u stvari veoma jednostavna…ako ne možemo više zajedno biti srećni…zašto to ne bismo bili odvojeno…svako za sebe…sa nekim novim Društvom.. i na nekom novom Putu…
A najbolje je što Dobra Prilika možemo postati i mi sami…
Ukoliko se iz petinih žila potrudimo da porastemo na apsolutno svim mogućim poljima koja su važna…
Većeg repelenta za nesreću u ljubavi jednostavno nema…
Ma šta u ljubavi…
Ni za sreću u životu nema veće Amajlije…

Ukoliko ste u poslednje vreme razočarani u apsolutno sve…
U sebe samog…
U neku vašu važnu osobu…
I u čitav život…
Ukoliko ste razdražljivi kao osica…i imate utisak da vam fali još samo jedna jedina kap da eksplodirate…i sve vas nervira…
Ukoliko vam je porasla psihopatologija kojoj ste genetski skloni…meni će na primer depresivost…mojoj prijateljici hipohondrija…a drugu sklonost ka zavisnostima…
I ukoliko ste u skorije vreme preterali sa poslom…što nije preterano teško…i za moj posao podrazumeva da ste radili više od svega 16 seansi nedeljno…mada je slično i za sve jako intelektualno zahtevne i odgovorne poslove…
Verovanto ste sagoreli…
Imate taj čuveni Burn Out o kome svi pričaju…
Lečenje je jednostavno…
Šestonedeljno bolovanje…
Lekovi ko je baš zabrazdio…
Psihoterapija ko baš ne zna da se čuva…i ne misli da je to potrebno za ubuduće…
Dve nedelje apsolutnog mira i opuštanja…
Dve nedelje uživanja u nečemu što apsolutno volite i što vam potpuno sigurno puni baterije…
I dve nedelje postepenog i nežnog vraćanja u novouspostavljene rutine…koje će nas više čuvati…
Naravno…
Evo 15 godina karijere…nikada nisam imao priliku da se negde isključim na šest nedelja…
Niti ću verovatno…
Zato je bitno sebi dati odmora koliko god je to moguće…
Jedan produženi vikend mesečno…
I Divčibare…ili Fruška Gora…potpuno nebitno…
I onda se pozabaviti prevencijom…
Da do Burn Outa ni ne dođe…
Jer je potpuno jasno da se svaki požar mnogo lakše gasi dok se ne razbukta…
Raditi posao u kome smo dobri…
U kome osećamo smisao…
Što manje…
Za što više novca…
Dobro jesti…
Dovoljno spavati…
Izbeći poroke…
Baviti se sportom…
Naći makar tri hobija ili navike koje će nas puniti radošću…i opuštati…i koje ćemo raditi samo za svoju dušu…
Poći na liturgiju…
I u kafanu…
Naći sebi nekog svog…
Ili svoje koji će nas uvek puniti dobrom energijom…i čuvati takve dragocene ljude kao suvo zlato…
I shvatiti da se ne može sve…
A i da se može…džaba nam ako izgubimo mentalno zdravlje usput…
I da…
Samo da znate…
Nikoga nije briga…
Niti će iko doći da nas spase…
Naše mentalno zdravlje je samo naša stvar…
I ne treba očekivati od sveta…koji divno živi od toga što ga nemamo…da ga on spašava…
Zato je to i najintimnija stvar…
I trebalo bi da bude najvažnija…
I najsvetija…
Jer prosto…
Nema bogatstva većeg od tog…

Životne okolnosti je ponekad mnogo lakše ZAmeniti nego PROmeniti…
Jedna od lepota mog posla je što se može raditi i preko onlajn platformi…
Pa sam ja ponekad u tri u Dubaiju…u četiri u Vankuveru…a u pet na Tenerifima…
I ponekad mi je lakše da iz ugodne fotelje i dobro klimatizovane prostorije u Beogradu razumem koliko je apsurdno kukati što je u Emiratima mož’ misliti vrućina…u Kanadi ledeno…a na Tenerifima toliko lepo da niko neće ništa da radi…svi samo uživaju…i plate su onda sasvim logično srazmerne tome…
Ponekad je teže…
Slušati satima o besmislu državih službi…
Surovosti srpskog kapitalizma…i okrutnosti korporacija…
Primitivnim i zatucanim muževima…koji ne daju trunčicu podrške…
Posesivnim i ljubomornim ženama…koje guše dok ne uguše sve što je lepo…
Toksičnim i bolesnim članovima porodice koji sve uvek pokvare…i sa kojima je svaki trenutak samo bol…
Ili o tome kako je ovo naše društvo u svakom smislu otišlo dođavola…
A pravilo je isto…
Neće se Dubai razladiti…
Niti Vankuver zgrejati…
Niti će Tenerifljani čudotvorno postati brutalno vredni radnici…životno fokusirani na materijalno sticanje…
Mi možemo samo da odlučimo gde je nama bolje…
Pa da prihvatimo realne datosti tamošnjih okolnosti…
I da odaberemo da li je vreme…
Za selidbu u toplije/hladnije/vrednije krajeve…
Ostanak sa fokusiranjem na lepotu koju svaki predeo realno ima…i na nošenje klime/radijatora/bankomata na leđima…
Ili je vreme za alternativna i kreativna rešenja…
Uzimanje najboljeg iz svih svetova…
Oduševio me je zaljubljeni par koji se nekoliko godina zaredom nalazio u hotelčiću na amsterdamskom aerodromu…jednom mesečno po 48 sati da bi se ljubio…i držao za ruke dok silaze na doručak…mada su ga često i preskakali…da ne gube vreme…pa se vraćali svako na svoj kraj sveta…sličan ovim gore pomenutim…dok nisu uspeli da urede svoj život šišajući ovce u nekoj Australiji…jer je prioritet bio da ostanu zajedno…i da im deca (Amsterdamčići) odrastaju u normalnoj i bezbednoj zemlji…a sve ostalo manje važno…navikne se čovek i na paukove i zmije kad mu je lepo…
Na kratko je mnogo lakše kukati na okolnosti…jer to ne zahteva od nas nikakvu promenu i trud…
I to svako može…
Eto šta da se radi…
Jadni mi…
Prži sunce u ovoj pustinji…duva vetar sa Atlantika…i zamisli koliko niko ništa neće da radi…svi bi samo koktele i da plešu…
Na duge staze je to potpuno suludo…
I zaista nikoga nije briga…
Osamdesetogodišnje kukanje će nas ostaviti u istoj bodljikavoj poziciji u kojoj smo i počeli da kukamo…
Samo ćemo mi u međuvremenu propištati majčino mleko…i izgubiti svu snagu…
I mladost ukoliko smo tvrdoglavo uporni u zlopaćenju bez ikakvog smisla…
I lupanju sopstvenog nosa o hermetički zatvorena vrata…
Ne pitajte kako znam…
Pustinje…zaleđene tundre…i ekvatorijalna tropska ostrva će ostati upravo samo to…
I neko će u njima moći da bude srećan…neko pomàlo uz dobre ostale uslove…a neko nikada ne…
Naše je da nađemo svoje Mesto pod Suncem…ne idealno…već najbolje od ponuđenih…i da napravimo život u skladu sa sopstvenim vrednostima…
Jer i Dubai ima skijalište…
Vankuver tropikarijum…
A još ne upoznah nesrećnog vlasnika beach bara…pa ne verujem da takvih ima i na Tenerifima…i ako prestanem da pišem…da znate da sam otvorio jedan takav omanji…negde na svetu…
Posao šankera je ionako maltene potpuno isti… 🙂
Shvatiti šta je promenjivo a šta zamenjivo u našim životnim okolnostima je u stvari prava mudrost…
Pustite fakultete…titule…i novce…
Koliko je neko srećan…toliko je u pravu…
Radostan…smisleni…uređen i najbolji mogući život na odgovarajućem mestu po nečijem ukusu je pravi Majstorski Pečat…
Jedna od boljih okolnosti Homo Sapiensa je što nije drvo…
Imati noge je tako čarobna stvar…
A ko zna…
Danas biramo kontinente…
Možda ćemo jednom moći da biramo i Galaksije po svojoj meri…

U uzrastu od 40 godina imate manje više četiri grupe muškaraca…
1. Workaholičare nolajfere…fokusirane na novac…slavu…karijeru…hijerarhiju i to da svima dokažu da je baš njihov najveći…
2. Petar Panove…večite dečake…koji ga žive pun gas…piju…drogiraju se…jure žene…kockaju se…lude po gradu do zore…maksimalno sebi uvek ugađajući…i sa kojima nikada nećete imati problem dok god im se divite…i dok vam nešto od njih ne zatreba…
3. Ubijene u pojam…koji sede kući ispred televizora…ili ispred prodavnice na gajbici sa zidaraskim pivom u ruci…vazda se svađajući sa nekim…besni na sve…i državu…i roditelje…i Boga…i zvezde…i sudbinu…a najviše na sebe same…i sa hiljadu i jednim izgovorom…zašto im nije uspelo…a trebalo je…da je pravde na ovaj svijet…
4. Majstori…dobre prilike…najčešće razgrabljene i retke…koji su uspeli da stignu sve…da se iškoluju…da se mukotrpno probiju i nađu svoje mesto pod suncem…pa da zarade novac koji daje sigurnost i slobodu za njihove voljene…i poziciju da ih niko ne može maltretirati…i mogućnost da budu glavni zaštitnici svojih porodica…Granitni Stub…na koji će se okačiti svi oni nejaki oko njih kojima je to i potrebno…dok se ne uzdignu i prolepršaju…ali koji su uspeli da usput izbegnu sve one đavolje zamke i žive peskove koje život nosi sa sobom…i oni koji uvek nekako pronađu vremena i za prijatelje…i za uživanciju…i za prave vrednosti…i za svoje druge identitete…male hobije i radosti koji im pune dušu…kako bi uspeli da ostanu na nogama uz sve te izazove koje nose na svojim plećima i nastavili da budu blistavi primeri mentalnog zdravlja…i Stene…koje oko sebe uvek šire samo lepo…optimistično i pozitivno…
Divim se takvim Ljudinama…
Ponosan sam što ih imam za prijatelje…
I za Rol Modele…
Ovaj svet je mnogo lepše mesto uz njih…
I nikada niko sa takvim Muškarcima nije imao problem…
Živeli Šampioni…