Архиве категорија: Psihoterapija

Ruža i bašta

Bitna zabluda u ljubavi je da je dovoljno da nam se neko jako sviđa…i da nam je prelepo kad smo sa njim…
Podjednako…a možda i važnije je kako nas taj neko tretira…
I koji je dugotrajni efekat koji taj neko ima na nas…
Jer…
Naši pacijenti kažu…da bukvalno nema lepšeg osećaja nego kada se na primer heroin veže za receptore u mozgu…naviknute na njega…
Sve se odjedanput smiri…
I blagostanje i sreća zavladaju…
Naravno…
Dok ne prestane dejstvo…
Kada počinje živi pakao na zemlji…
Sve najgore na kub…
I nema puno gorih pozicija u koje možemo zabrazditi…
Od narkomanije…
Osim možda od Narkomanskih Odnosa…
Koji su ponekad smrtonosniji…
I prave veći pustoš…
A koji funkcionišu po potpuno istim principima…
Malo lepo…
Pa puno ružno…
Bitan deo mentalnog zdravlja je biti iskren i pošten prema sebi…
Znati kada da se pomazimo…i da damo sebi oduška…
A kada sebi da lupimo šamarčinu…i da uradimo baš ono što najmanje želimo…i što će nas najviše boleti…zarad boljeg sutra…i boljih nas…u tom sutra…
Dobar savet je da u taj odnos koji imamo postavimo nekoga koga mnogo volimo…sestru…sestričinu…ili nekog prijatelja…
I da uradimo ono…
Što bismo i njih posavetovali…
Ne verujem da bi mlađem bratu navučenom na heroin rekli pa dobro uzmi jedan gram…razumem te…i opusti se…zaslužio su…iako bi vas molio na sav glas…
Već bi ga odneli na Kliniku…
Makar i zavezanog…
Isto treba i sa sobom…
Saosećajno…
Iskreno…
I pošteno…
Jer aspolutno niko neće doći da nas spasi…
Ukoliko mi sami to ne uradimo…
I ne postavimo sebe na prvo mesto…
Prosto je…
Ako nisi dobar za mene dugoročno…
Ne trebaš mi…
I neću…
Makar crk’o sledećih nekoliko nedelja bez tebe…
Jer…
Kad Ruža ne cveta…
Obično nije problem u Ruži…
Već u Bašti…

Prosečni životni vek

Po jednom od najnovijih istraživanja očekivani prirodni životni vek Homo Sapiensa je 38 godina…
Sve ostalo je dostignuće medicine…
I zaista po tom pitanju nikada nije bilo bolje živeti nego sad…
Na primer u Danskoj…gde je očekivani životni vek 84 godine…
S druge strane…
Dvadeset i prvi vek će biti vek gerijatrije…
Ja uvek komentarišem sa pacijentina da ko god je prebacio tridesetu…može da se opusti po pitanju velikih psihijatrijskih bolesti…sve do 65-te kada otprilike počinju demencije…
Naravno…
Ukoliko smo toliko privilegovani i obazrivi da uopšte i dobacimo do njih…
Iako predstavljaju jednu od najdramatičnijih i najpotresnijih stanja u psihijatriji…
Staračke demencije treba shvatiti kao deo puta…
Sve je to život…
Rađamo se nemoćni…
I umiremo tako…
U međuvremenu treba zavrteti Točak ljubavi i pažnje…
Multiplikovati i vratiti Energiju uloženu u nas…
Čuvati i voleti one koji su čuvali i voleli nas…
Stoga…
Biti neprijatno iznenađen staračkim izmenama i popuštanjima je na neki način bogohulno…
Nećemo se ljutiti na polovnjaka sa placa što mu nešto lupa tapacirung na proslavi jubiralnog polamilionitog kilometra…
Suštinsko pitanje je gde su ti kilometri pređeni..
Sa kojim ciljem…
I u kom društvu…
Pravi problem je u onome o čemu sam pričao sa mojom koleginicom pre neki dan…
Koja se sita isplakala kada je gledala kako odlazi Korsa-Duško koja je bila član njihove porodice prethodnu deceniju…
„Znaš ti šta smo mi sve sa njim prošli…i groblja…i porodilišta…
Duša me bolela dok su ga odvozili…
Žao mi je što ga nisam još jedanput poljubila…kao što sam radila posle svakog dužeg putovanja…pred rastanak“…
A to je samo lim…
Stoga…
Mislim da je moj auto zaslužio prvo pranje u ovoj godini…
I da vidimo…
Koga sve danas imamo na Spisku za Poljupce…

Živeti pošteno

„Najgori oblik očaja koji može zavladati u jednom društvu je sumnja da je uzaludno živeti pošteno“
Corrado Alvaro
Najgori oblik očaja koji može zavladati u jednoj duši je sumnja da je život vredan življenja nemoguć…
Da je taj brod odavno otplovio…
I da je to stanje nepromenjivo…
Stoga je i suštinsko pitanje svake psihoterapije ono koje uvek na seansama postavlja dobri i premudri Irvin Jalom…
„Šta biste mogli da uradite u narednih godinu dana kako biste počeli da živite život bez kajanja?“

Ljubavnici iz Valdara

Ukoliko bi nekome ko nije sa ove planete trebalo u jednoj jedinoj fotografiji objasniti svu suštinu življenja na ovoj planeti…
Mislim da ne postoji puno boljih kandidata…
Od „Ljubavnika iz Valdara“…
Šest hiljada godina starih skeleta pronađenih blizu Verone…
Para koji se voleo…
Koji je bio zajedno…
I u životu…i u smrti…
I koji je izgleda u potpunosti shvatio poentu…

Socijalna inteligencija

Po pitanju međuljudskih odnosa…i socijalne inteligencije nema puno većih istina od one koju je rekla pesnikinja Maya Angelou…da će ljudi zaboraviti apsolutno sve o nama osim toga kako su se osećali povodom nas…
Po tome se treba uvek ravnati…
I tretirati svakoga isto…
Od prosjaka…do profesora…
Ne znam da li karma postoji…
Niti koliko se treba uzdati baš u nju…
Ono u šta sam potpuno ubeđen je da se možemo uzdati u naše lične emotivne investicije lepog…prijatnog…duhovitog…kulturnog…finog…obzirnog…poštenog…čestitog i saosećajnog…
Koje smo nesebično zasejali usput…
Nema puno boljih Valuta na ovome svetu…

Porodica

Mislim…
Naravno da vi to pročitate hiljadu puta dok učite principe Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije…
Osnovni postulat da se sve sme i da ništa ne mora da se dogodi…ma koliko to bilo nezgodno i neprijatno…
I da je suština racionalnosti i mudrosti u prilagođavanju Jedara na Vetar…a ne u kontemplaciji i filozofiranju što baš odatle mora da duva…kad nismo tako isplanirali…
I da je mnogo lakše ukoliko svet posmatramo iz ugla preferencija…
Ja želim…ili ne želim…da se nešto dogodi…
Nego iz ugla rigidnih apsolutističkih zahteva…ovo mora…a ono ne sme…da se dogodi…
Međutim…
Nekako uvek ostaje trunčica nade da pravda postoji…da će sudbina biti fer…i da život neće biti pretežak…i bez ikakavog smisla…
I da će sve biti onako kako i treba da bude…
Sve dok ne čujete neku od priča…koje odzvanjaju u psihiterapijskim sobama na svim meridijanima…svakoga dana…
Priču o paru koji je rodio bolesno dete…
Priču o ocu koji „to“ ne može da podnese…i koji odlazi…
Priču o majci koja ostaje…sa bolesnim detetom…sa poslom kod privatnika…i sa Srbijom…
Priču o majci…koja neposredno pred samoubistvo…kreće na psihoterapiju…čisto da još i to pokuša…pred put…
Priču o tome kako tu…između ostalog…dobija i sasvim uobičajni savet da obavezno ode i učlani se u udruženje roditelja koji imaju isto toliko bolesnu decu…
Priču o saosećanju…o razumevanju…o pomoći…o podršci…o nadi…i o veri…
Priču o Diskretnim Herojima…
Priču o podeljenoj muci…
Priču o drugom ocu kome se desila ta ista priča…samo s’ druge strane…i njegova supruga nije mogla „to“…
Priču o njihovom upoznavanju…o prvoj kafi…o prvoj crnohumornoj šali…“k’o je nas dvoje kleo taj nije dangubio“…o prvom dodiru…i o prvom osmehu…posle sto godina…
Priču o ljubavi…kojoj se niko nije nadao…
Priču o prijateljstvu…najvažnijem od svih…spram Muke…
I kada imate tu privilegiju da u rukama držite njihovu porodičnu fotografiju sa Ade…
Svo četvoro nasmejani od uha do uha…
U prolećnu nedelju…
I onda znate…
Sve se sme…
I ništa ne mora…
Bol je u ovom životu siguran…
Patnja je stvar izbora…
Život će terati svoje…
Naše je da i mi to isto uradimo…
Kako bi Dobro i Dobri pobedili…
Da damo sve od sebe…
Pa kud puklo da puklo…
Ono što je sigurno…
Nema tog besmisla koji se ne može osmisliti…
Niti te muke koja se ne može utuliti…
I nema te patnje koja nije lakša u dvoje…
Da ne kažem u četvoro…
Ja da sam sudbina…
Bojao bih se da ovu Porodicu dalje testiram…
Pokazali su se vala…
I dao bih im apsolutno sve što požele…
U stvari…
Sve što zaslužuju…

Specijalistički

Sećam se kao da je juče bilo…
Prošle godine…prvog oktobra…kada sam počeo da spremam svoj specijalistički ispit iz psihijatrije…
Laganica…opušteno…sto-sto pedeset strana dnevno…fino…polako…sa razumevanjem… i izlazim na ispit k’o Gosopodin…
Danas…
Ako do kraja juna svakog dana pređem 584 stranice…prestanem da jedem…i spavam…i ne primetim proleće…izlazim na ispit…onako…momački…na srce… 🙂
Eto…
Ode i poslednja prilika u životu…da „izneprokrastiniram“…i da se bespotrebno ne stesiram… 🙂
No dobro…
Sve je to deo Igre…i Puta…
Do sad je uvek bilo ok…
Još tri meseca mučenja…pa čitav život specijalista…
Malo li je za životni san…
Dok stojim nad kalendarom sa digitronom i ikonom Svetog Vasilija Ostroškog u ruci…ne mogu a da se ne setim stare dobre izreke Generala Dvajta Ajzenhauera…
„Planovi su ništa, planiranje je sve“…
Takođe…
Oštro protestvujem povodom letnjeg računanja vremena…
I zahtevam da mi se vrati moj sat…
Kako sada stvari stoje…
Baš taj će mi faliti…da zablistam… 🙂