U moru komičnih situacija iz moje prakse jako volim onu kada me je moj dobri prijatelj zamolio da primim nekog njegovog drugara koji je malčice posustao u životu…i kome je jako porasla anksioznost u poslednje vreme…toliko da je čak počeo da ima i panične napade…
Ja sam ga naravno primio preko reda…i to je bila jedna od onih ekspresnih psihoterapija kakve obično i budu sa pametnim ljudima koji i nisu nešto preterano bolesni…već više zaglavljeni…u nekim životnim izborima…bolje rečeno živim peskovima…
Uglavnom nekoliko meseci nakon završetka te psihoterapije sam sreo mog prijatelja koji mi je…uz taj prepoznatljivi šeretski osmeh…samo rekao kako sam neviđeni stručnjak i pregalac u borbi za mentalno zdravlje…i kako zaista treba da mi se oda počast i kaže svaka čast…jer „eno ga njegov drug se posle psihoterapije razveo…dao otkaz u korporaciji…svako veče pijan po gradu do zore sa novom ženom…dužan k’o Grčka…sav ispijen…ne zna gde udara“…
Ja sam mogao samo reći u svoju…ali i u odbranu struke koju mnogo volim…“ali nije više anksiozan“… 😀
I tako smo se slatko ismejali…
Pogotovo kada smo zaključili „da ga već dugo nije video tako srećnog i nekako zadovoljnog svojim životom“…
Mada doduše…
U svakoj šali pomalo i istine…
Neke anskioznosti i panični napadi su obični egzistencijalistički vakumi…
Ništa strašno…
Samo krik duše i tela „da ovako kako smo odlučili da živimo više ne može“…
Zato su ponekad ti problemi i tako lako rešivi…
Čim naši pacijenti odluče da toj Duši nađu ugodno mesto na ovom svetu…
Onako baš po njihovoj meri…
Pa makar to mesto malčice i štrčalo…nama ostalima uobičajno nesrećnima…
Duša će znati da joj je dobro…
A od toga veći Lek još dugo nećemo izmisliti…