Ponekad neki tviteraš sublimira sate i sate psihoterapije…u jedan jedini tvit…
„Osoba koja ti kaže da nije uopšte za vezu, laže.
To je samo osoba koja nije za vezu sa tobom.
Jedina prava istina“
Helen of Troy @IvanaTrifunovi3
Bravo!
‘Ukoliko se prepreke nalaze ISPRED tebe, ideš u dobrom pravcu“
Koliko ste puta ludeli čekajući u saobraćajnom kolapsu na Gazeli?
Koliko ste puta cupkali u redu u vašoj banci za vaš rođeni novac?
Koliko ste puta popizdeli u povratku iz Grčke kada vidite kolonu na našoj granici?
Koliko ste puta histerisali kada dostava hrane ne shvata da ste gladni i nervozni?
Ili se jednom rečju nervirali kada gubite vaše vrlo ograničeno vreme na neku glupu i neprijatnu obavezu?
Ukoliko jeste…a siguran sam da jeste…vi ste pravi pravcati srećnik…
Jer…
Koliko ste puta pratili Nekog Svog u Bolnicu?
Na rutinsku intervenciju…
Sa relativno dobrom prognozom…
Jednu od onih što 99 puta od 100 prođu savršeno ok…
Stajali pored te Osobe…i razmišljali koliko je statistika jedna beskorisna nauka…kada je Neko Vaš u pitanju…
Kada je Neko ko vam je sve…samo obično x u toj jednačini…(koja se rezrešava na Nekom Drugom Mestu…)
I kada sebi postavite pitanje da li je baš on taj neviđeni Baksuz…baš taj jedan od sto…
Ili ste to možda vi?
Koliko ste puta stajali u redu u nekoj Bolnici i zahvaljivali se Bogu što kod nas ništa ne funkcioniše…što su redovi toliko veliki…i što ćete sa tom Osobom provesti SIGURNO još barem 45 minuta u redu…
ZAGARANTOVANIH i IZVESNIH 45 minuta…
Koje niko ne može da vam oduzme…
Srećni zbog svake sulude administrativne gluposti i birokratske zavrzlame koja sada koči i usporava napredovanje u tom redu…
Jer više nigde ne žurite…
Samo bi stajali makar i tu…
Na tom nesrećnom mestu…
Sa tom vašom osobom…
Lupali…i pokušavali da je nasmejete i opustite…kao da je to svaki dan…i da uopšte nije strašno što će joj neko šetati sa nekim instrumentima po stomaku…
Pokušavate na svaki način da odložite trenutak kada će proći…kroz nevidljivu granicu…u deo koji je samo za pacijente…gde vi ne možete…
Gledate tog prokletog portira i mrzite ga iz dubine duše…što se drznuo da vas razdvaja… kao da je on nešto kriv…kao da je on odlučio ko će danas na operaciju…a ko ne…od vas dvoje…
I mislite kako je u potpunosti u pravu genijalni Ajnštajn…
Kako je sve zaista relativno…
Kako se sekiramo zbog trivijalnosti…
I rasipamo vreme na gluposti…
Nerviramo se zbog uobičajnih frustracija…
Saobraćaja…novca…vremenske prognoze…i dijete…
A zanemarujemo Naše Lične Vrednosti…
Osobe koje su nam najvažnije…
Aktivnosti u kojima najviše uživamo…
Najmanje pažnje posvećujemo suštinski najvažnijim stvarima…
Budisti kažu da svakog dana treba meditirati minimum 20 minuta…osim u danima kada nemamo vremena za to…
Tada treba meditirati minimum sat vremena…
Kako bi posložili misli…
Utvrdili prioritete…
I shvatili gde to žurimo kao muve bez glave…
Fokusirani na raznorazne detalje…zanemarujući suštinu…
Isto je i sa ljubavlju…
I sa voljenjem naših voljenih…
Prvo trebamo to pokriti…obezbediti i utvrditi…štiklirati kad završimo za taj dan…
Pa sve ostalo…
Jer vremena ionako nema…
I svakako je potpuno relativno…
Pa što ga onda ne bismo potrošili na najbolji mogući način?
Ne biramo da budemo rodjeni…ali vrlo biramo kako ćemo živeti…
Kako se oblikuje naša Sudbina?
Tako što…
„Vaše verovanje postaje vaša misao.
Vaše misli postaju vaše reči.
Vaše reči postaju vaša dela.
Vaša dela postaju vaše navike.
Vaše navike postaju vaš karakter.
Vaš karakter postaje vaša sudbina.“
Mahatma Gandi
Ukoliko se dvoumite sa kim bi trebalo da budete…
Ponekad vrlo pomaže jedno sasvim jednostavno pitanje…
Najobičnija vežba imaginacije…
Potrebno je samo da zamislite…
Sa kim bi vam bilo lepše 10 dana na nekom Moru?
Ne pijanu noć…
Niti ludi vikend….
Ali ni kišnu godinu..
Niti predugu i nepredvidljivu deceniju…
Tačno 10 dana…
E baš sa tom Osobom i trebate da živite…
Da postanete nešto Novo…
Ili da ostanete u Starom…
Sve ostalo je čisto proseravanje…
Zavaravanje…
Laganje drugih….
Ali…
Što je mnogo važnije…i opasnije…laganje sebe…
Ili kako bi…jednostavno i genijalno…svojevremeno rekla stari „psihoterapeut“…i emancipator…Koko Šanel…“sa muškarcem treba da ti bude lepo…da ti bude loše…to možeš i sama…“
Sve u svemu…
Naše želje su tako male i obične…i uvek iste…od iskona…
A život vrlo jednostavan…
Mi ga samo maksimalno zakomplikujemo…koristeći svoju pamet na zbunjivanje…rasejani zbog banalnosti…i ubedjeni da ima vremena…
Planirajući…plašeći se…udovojavajući…i usrećujući druge…u našim samostvorenim tesnim zonama komforama…zlatnim kavezima…i pustarama bez igde ikog…bez ičega lepog…
Stoga…
Odbacite dobre namere…
Prestanite da popločavate…
I da pazite na svaki korak…
Ionako se…koliko god se pazili i trudili.. život svede na par suštinskih trenutaka…susreta…i odluka…
Čime ćemo se baviti?
Zbog čega ćemo živeti?
Zbog koga bi umrli?
I šta je to što nas čini zaista srećnim?
Kada to otkrijete…
Onda možete da prestanite da briljirate u planiranju…i u maštanju…
I da svečano postanete đjak prvak u delanju…
Pa da lagano okrenete kormilo sa „sigurnog“ kursa… koji vodi ka samom Paklu…
I da ga usmerite po Sebi…
I po svojim ličnim preferencijama…
Ka svojoj ličnoj Srećnoj Destinaciji..
Pa da već jednom krenete ka tom Moru…sa tom Vašom Osobom…
Jer…
To je obično najbrži put do Raja…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 