Месечне архиве: јул 2022

Poziv

Prvih šest meseci psihoterapije – „on/ona/oni/život je kriv“…
Drugih šest meseci psihoterapije – „ja sam kriv“…
Trećih šest meseci psihoterapije – „niko nije kriv…to je bila samo lekcija…a ne smrtna presuda…i najverovatnije nije bilo ništa lično…šta mogu da naučim iz toga…i gde sam se ja ono zaputio beše…šta je za mene zaista vredno…i šta će me učiniti zaista srećnim?“
Dve godine kasnije – „doco…samo da se javim…ništa nije onako kako smo planirali…ali uspeo/la sam…sve je dobro…i ja sam dobro…šaljem pozdrave iz *„…pa onda najrazličitije moguće pozadine sa parom nasmešenih očiju i zubima ispred…
Sedim tako i razmišljam…
Osim u Nasmešenim Apoenima…
Da li je moguće da smo još i zaista plaćeni za ovakav posao?
Pa ima li većih Srećnika?

Dobra i dobro

Jedan od načina kako roditelji mogu jako oštetiti svoju decu je da se mnogo više fokusiraju na to da im deca budu dobrA…umesto da im deca budu dobrO…
Najveća posledica tog tipa vaspitanja je da će svako iole pametno dete u jednom trenutku ukačiti činjenicu da se ljubav…pažnja i divljenje od roditelja dobijaju SAMO ukoliko sve urade onako kako treba…i ako oni nemaju nijednu jedinu manu…
Dvadeset godina kasnije te osobe će biti čvrsto ubeđene da ako uspeju da budu savršene i sve stvari uspeju da odrade savršeno da onda i zaslužuju da budu bezbedne i voljene…
Što ne bi bilo toliko strašno da iko može biti savršen…i da postoji iko ko sve radi savršeno…
A s obzirom da takvih nema…niti je bilo…niti će biti…ta deca sada već ljudi će se jako namučiti u životu…
Najpre boreći se sa nenormalnom anksioznošću da li će uspeti da budu savršeni…i da li će sve ispasti kako treba…pa sa ogromnim besom prema sebi u trenutku kada to ne uspeju…a niko ne uspeva zauvek…i sa posledičnom depresijom kasnije kada već to uveliko nisu uspeli…jer naravno ko ih i može voleti takve nikakve nesavršene…
Boji način roditeljstva je sledeći…
„Volim te jako…
Ponosan sam što si naš…
I naravno da zaslužuješ sva ljudska prava…
Ovo ne smeš da radiš da ne bi ugrozio sebe ili nekoga drugog…
A ovo su poželjne aktivnosti ako želiš da imaš bolji život…
I ja sam uvek tu za tebe jer vidi pod jedan…“
Naravno…
Savršeni roditelji ne postoje…
Odnosno postoje…samo još uvek nemaju decu…
Ali opet…
Ako nekako hoćemo promeniti svet…
Možda bi najbolje bilo da prvo naučimo kako da volimo svoju Porodicu…

Roditelji i smrt

Po pitanju roditelja ljudi se dele na dve kategorije…
One koji su već izgubili roditelje…
I one koji se plaše da će izgubiti roditelje…
I ogromno je pitanje ko tu više pati…
Ljudi koji su ih već izgubili ne mogu tu više ništa uraditi…osim da tuguju…da se sećaju…da žale za propuštenim prilikama…i da pronalaze načine da nastave dalje…
Ljudi koji ih još nisu izgubili su ponekad paradoksalno i u podjednako teškoj situaciji…jer je anksioznost ponekad i gora od realnosti…i plašiti se je ponekad mnogo gore od suočavati se nečemu…
Jedino što ljudima koji su jako uznemireni povodom smrtnosti njihovih roditelja preostaje je sledeće:
1. Da prihvate datosti univerzuma…na jedan zreo i razuman način…nema posebnih pravila i crvenog tepiha za Đuriće…mada svakako ako neko otkrije način da ljudi koje volim postanu besmrtni i večno srećni…neka me kontaktira na mail…prepisaću mu sve što imam…
2. Da svakodnevno smanjuju verovatnoće da se roditeljima nešto desi…od obilaženja…savetovanja…čuvanja…podrške…rrešavanja uobičajnih staračkih problema…svake moguće pažnje…do vodanja po lekarima i smeštanja u starački dom pred kraj kada je to jedina humana opcija i za roditelje i za njih same…
3. Da budu tu za njih kada stvari krenu po zlu tako što će Beograd okrenuti naopačke da dođu do najboljih mogućih lekara i nege…bez obzira na sve…makar ih i samo držali za ruku..
4. Da izgrade sebi safety net…kao oni cirkuzanti u cirkusu…da kada zlo dođe po svoje ne padnu sa sto metara direktno na nos…već u zaštitnu mrežu svoje novonastale porodice…u zagrljaj svog muža…ili krilo svoje supruge…da izrode svoju decu…kako bi se circle of life nastavio…da nađu nešto u šta će verovati…da izgrade odnose sa svojim prijateljima koji će uvek biti tu…a pogotovo kad je nenormalno teško…i što je moguće kvalitetniji i smisleniji život kome će moći da se posvete kada roditelja više ne bude bilo…kako bi kako tako pretekli…
Najveća komparativna prednost ljudi koji još uvek imaju roditelje je u petom…
A to je da oni još uvek imaju tu neverovatnu privilegiju da još uvek mogu provesti Neki Čarobni Trenutak sa nekim koga jako vole…i ko je još uvek tu…od najobičnijeg sedanja na terasi…ispijanja kafe…i jedenja omiljenog kolača koji su za tu priliku spremili…preko slavljenja malih porodičnih jubileja…kojima se svi raduju bez obzira na godine…a pogotovo dok su nam stolovi puni…malih ludiranja i samo njihovih rituala…do toga da povedu mamu ili tatu na neko mesto gde će oni biti zaista srećni…i o kome su možda čitav život maštali dok su se odricali da nas podignu…neko Pecanje…neko Pozorište…neko More…ili neki Pariz…
To je jedino što nam preostaje…
Neke stvari na ovoj planeti nisu izlečive…
Ali je većina lečiva…
Ukoliko shvatimo kako stvari stoje…
Shvatimo da smo obični Zemljani…i da sve što važi za ostale…važi i za nas…
Prihvatimo neprihvatljivo…
I fokusiramo se na na Lepo i Važno…
Svakako da je jako nezgodno što smo svi mi koji smo se drznuli da nekoga volimo jako izloženi i ogoljeni pred životom…
Ali šta je uopšte alternativa?

Lutalica i džukela

Ekstremno je važno da svi shvatimo razliku između lutalice i džukele…
Lutalica je napušten i odbačen pas koji pokušava da preživi na ulici…
Džukela je osoba koja je tog psa ostavila na ulici…
Kada biste samo znali koliko često jedan prosečan psihijatar svedoči sličnoj dihotomiji…
Situaciji u kojoj se njegov lični pacijent dugi niz godina jako muči i ekstremno pati zbog toga što neki članovi njegove porodice nisu bili svesni ili nisu želeli da budu svesni toga koliko su bolesni…poremećeni…hladni…oštećujući ili zli…
To je možda i najteži deo psihijatrije…
No dobro…
Videti gladnu i izmrcvarenu lutalicu sa onim Kučećim Pogledom je takođe jako teško…
Sve dok je ne nahranite…i malo ne pomazite po grudima i iza ušiju..
Nakon toga je to najlepši mogući trenutak u tom danu…
Ili u bilo kom danu…
Još ako ih zaista spasete…i nađete način da dugotrajno budu dobro…mirno i zaštićeno…
Veće satisfakcije jednostavno nema…
Iako je ponekad jako teška…
Upravo je zato psihijatrija toliko i lepa…

Visine Ajfelove kule

Samo Sveci među nama nemaju apsolutno nikakvu potrebu da beskrajno kontempliraju o prošlim vremenima…o trenucima kada je sve otišlo dođavola i da se svete ljudima koji su za to odgovorni…
Oni jednostavno shvate…oproste…okrenu se sebi…porastu i odjure dalje ka svojim visinama…
Većini nas ostalih je potreban Dobar Život i Vreme da bismo tu potrebu izgubili…
Jer većeg leka za ekstremno nezdrave emocije i tu orkansku potrebu za mračnom destrukcijom sebe i drugih jednostavno nema…
Savet je veoma prost…
Pre no što potrošimo svu svoju energiju i vreme na menjanje prošlosti…i na to da se osvetimo nekome ko je imao udela u našoj ličnoj propasti…možda bismo trebali da pokušamo da neko vreme obezbedimo sebi dobar život u kome ćemo jako uživati…pa da onda ponovo sednemo i razmislimo šta nam je zaista najvažnije…i čemu bismo dalje trebali da se posvetimo…
Ili što bi rekao jedan moj pacijent…“uopšte me više doktore ne vuče da pijem zbog Ljiljane otkad mi je lepo s Jovanom“… 🙂
Ili jedan od mojih najimućnijih prijatelja koji nam nikada ne dozvoljava da podelimo kafanski račun…koji dok plaća za sve nas zajedno uvek pobedonosno kaže…“šta je to za jednog uglednog beogradskog privatnika…hvala državnoj službi što me nije htela…nikad ne bih imao sve ovo što sada imam da me ne daj Bože…i pu pu pu daleko bilo…jeste htela…ajde da smo mi živi i zdravi braćo…“
I to me podseti na način kako se čuveni francuski pisac Guy de Maupassant borio sa time što ga je jako nervirala novoizgrađena Ajfelova kula i što mu je zaklanjala pogled na ostale lepote Pariza…
Njegov način je bio dosta jednostavan…
I kreativan…
Kad god je mogao on bi ručao i večerao u vrhunskom restoranu smeštenom upravo na vrhu Ajfelove kule…provodeći vreme udvarajući se najdražesnijim damama tog doba…i ispijajući najkvalitetnija francuska vina…
Sa tih Visina mu ništa više nije smetalo…
Možda je to pravi put i za sve nas…