Većini ljudi je poznata ona stara izreka da onaj koji kupuje ono što mu ne treba će na kraju najverovatnije morati da prodaje i ono što mu je najpotrebnije…
Manji procenat ljudi je svestan da vremena i energije takođe nema neograničeno…
I da i za njih važi potpuno isto pravilo…
Ko ih razdeli na nebitne ljude i manje prioritetne aktivnosti…taj ga jednostavno neće imati dovoljno za najvažnije osobe u svom životu…i za najveće vrednosti…
Na medicini postoji jedna okrutna interna šala koja glasi otprilike ovako…tata vrhunski hirurg…mama posvećeni anesteziolog…deca narkomani…
I ja bih svakako voleo da me takav neko prvoklasan i požrtvovan leči…
Ali ne bih voleo da živim kao on…
Niti da sam mu dete…
Zato su prioriteti veoma važni…
I postavljanje jasnih granica…
I saznanje da se ne može sve…
Ali da je moguće da ono što je najvažnije…bude najčešće…i da ga bude najviše…
Pa onda redom…
Svakom po zasluzi…
I u skladu sa tim koliko je važno po našem sistemu vrednosti…
Ko tu sebe najpre ispoštuje…
Retko će pogrešiti…
I možda ga neće baš svi voleti…
Ali oni do kojih mu je najviše stalo hoće…
A možda će i on sam uspeti da bude među njima…

Briljantni Irvin Jalom kaže da je za oporavak u procesu tugovanja nakon gubitka nekoga koga smo jako voleli najbitnije da kako tako prođe ta prva godina…od kada taj neko više nije sa nama…
Sva četiri godišnja doba…
I svi oni važni datumi koje smo provodili sa tom osobom…
Rođendan…
Godišnjica…
Božić…
Uskrs…
Nova godina…
Da se obiđe jedan krug…
Ovaj put bez tog nekoga koga smo jako voleli…
I to je definitivno tačno…
I posle obično bude lakše…kako tako…
Razmišljam…
Koliko smo samo blagosloveni mi koji imamo tu godinu pred sobom…
I sve te datume…
I trenutke…
Sa nekim koga jako volimo…
Još uvek…
Bože…
Kakva je to samo privilegija…
I koliki je to potencijal…za uživanciju…radost i slavlje…
I ima li uopšte većih srećnika na svetu od nas?