Iako je loše vreme…Knez Mihajlova je naravno prepuna…
Kao i uvek u ovo doba godine…kada kruzeri krenu Dunavom…
Kinezi i Japanci škljocaju li školjacuju…kao da se život sastoji od toga da na silu zapamtite neki trenutak…a ne od toga da ga doživite…
Nekoliko Grka se dere na sav glas…svoji na svome…kao da su na sred Atine…kao i uvek…i kao što bi to radili bilo gde na svetu…
Turci špartaju sa kesama iz šopinga i sa torbicama prebačenim napred…preplašeni od Istanbulskih džeparoša…
Italijani dobacuju ono simpatično „ ćao bella“ sa prstima ispred…iz grupice…svakoj zgodnoj devojci koja prođe…u stvari svakoj devojci…
Porodica prelepih Afroamerikanaca sa troje dece…đuska sa oduševljenjem ispred onog pretalentovanog Majkl Džeksona sa harmonikom…sa početka ulice…
Jedna sasvim obična nedelja…
U jednoj od najlepših ulica na svetu…
Spolja jesen…a po kalendaru proleće…
I onda njih Dvoje…
Par koji ima tu privilegiju da oko sebe nosi svoje sopstveno godišnje doba…
Sve se utišava…
I sve se oko njih zamračuje…
I kao da sve ostalo ostaje u slow moušnu…
Osim njih dvoje jarko osvetljenih…u gro planu…na sred pozornice…
On viši taman toliko…da kad zagrljeni šetaju gradom…ona može da mu se utisne…toliko jako da između njihovih međurebarnih prostora više nema ni milimetra…i da tako lepo složeni…kao da je evolicija i na to mislila…kad je dizajnirala ovu našu vrstu…još uvek mogu povremeno čak i udahnuti…
On je ščepao…ona ne bi odatle niđe…
Uvežban korak…očigledno dugo uhodavan…
Nežnost…
Pozitivna energija…
Mladost…
I neka Aura Zaljubljenosti koja leprša oko njih…
Prolaze sad već sasvim blizu meni i mogu da ih čujem kako veoma živo pričaju o nečemu što je verovatno samo njima važno…
Na primer o tome da li je on njoj danas rekao koliko mu je lepo sa njom…ili je slučajno zaboravio…
Ili ga ona tera da se seti šta je ono jutros lupao dok su bili na Kalemegdanu…kad se ona zacenila od smeha…
Ili ga ona zeza kako ne zna da kine…i kako je to presmešno…
Ili o tome na kom će se moru ove godine ljubiti…
Ili koja je to trenutno njihova pesma…
Uglavnom tako neke teme od suštinske važnosti za sve zaljubljene…
Mladi su…i srećni…
Čitav svet je njihov…
Ali ti Osmesi…
Ako nešto treba da bude reklama za ovaj grad…to su onda oni…
Široki…blistavi…dobronamerni…iskreni…i zarazni…
Kakve crne zgrade i muzeji…
Prava turistička ponuda ovog grada su baš njih dvoje…
Baš u ovom trenutku…
Slikani krišom…da se Čarolija slučajno ne bi pokvarila…nekom namerom…
Mada bi ladno mogli biti i manekeni nekog psihoterapijskog kongresa…
Naravno ukoliko bi pristali da sa nama podele Tajnu kako postati srećan…uprkos svemu…
Kako osmisliti život uprkos nedaćama…
Kako se fokusirati na rešenja umesto na izgovore…
I kako shvatiti da nas apsolutno ništa ne može definisati…ma koliko to nešto mi imali ili nemali…i koliko god nam do toga nečega bilo stalo…
I kako ništa nije užasno dok mu mi ne nakačimo tu titulu…
I da čovek može da izdrži apsolutno bilo koje kako…ukoliko pronađe svoje zašto…
I da način da se život oboji postoji i u najcrnjim sudbinama…
Ili možda još i ponajbolje kao reklama za neki oftalmološki skup…
Na primer o tome kako da osmislite život ukoliko ste slepi…gde bi njihova Dva Crveno-Bela Štapa…kojima upravo lupkaju u širokim polukrugovima ispred sebe…a tik ispred mojih nogu…mogli zajedno formirati Improvizovano Srce…oko njih…kako bi njihovi osmesi…ma što da ne i poljubac…došao još više do izražaja…
Voleo bih da čujem to predavanje…
Mislim da bih bio nadahnut mesecima…
Realnost je manje više često ružna…
I mi nemamo moć da biramo svoju sudbinu…
Niti tačno posebne nijanse Crne…koje će nas poprskati…
Naše je da našljiskamo Bele…koliko god možemo…
Da je stvorimo kako god znamo i umemo…
Naše je da stalno posvetjujemo…tu sliku koja simbolizuje naši život…
Da toj stalnoj crno-beloj alteraciji…ponekad čak udahnemo i Boju…
Kao što ovo dvoje Umetnika Življenja to upavo rade…
Invaliditet je uvek u glavi…
Mentalni Kavezi su uvek najveći problem…
Nema tih Rešetaka koje nas spolja mogu toliko zarobiti…
Mislite da će njima dvoma večeras nešto faliti…u njihovom Domu…u kome znaju tačno gde se šta nalazi?
I kome je sve postavljeno na svoje mesto…
Čaše…vino…otvarač…dugme na daljinskom gde se muzika pojačava…i gde se…što je mnogo važnije…može stišati…
Tajni prekidač kojim se dvosed pretvara u igralište…
Gde su usne…prsti…grudi i dah…
Sreća…radost…suština i smisao…
Mislite da su se oni dopisivali 6 meseci da bi izašli prvi put?
I besomučno gledali jedno drugom storije dok su se simpatisali?
I plašili se da naprave prvi korak?
Mislite da njemu smeta što nema auto?
A njoj celulit?
Mislite da će oni večeras žuriti u predigri?
I zaboraviti da se ljube ovako nevezano preko dana…makar i omašili prvobitno željenu destinaciju poljupca?
Kao da je i važno…gde će poljubac završiti…
Zaboraviti da se grle…eto zato što postoje i što su zajedno?
Golicaju?
I glupiraju onako bez razloga?
Mislite da njima nešto fali?
O naravno da ne…
Oni imaju sasvim sve što im je potrebno…
Taktika je vrlo prosta…
Ako nam život uvali Crveno-Beli Štap da ga s njim otkrivamo…
Naše je da s njim dolupkamo do onoga što nam je zaista važno…
A to je suštinski uvek moguće…
Uvek postoji kreativan način da se usrećimo…
Imam neki prijatan osećaj da znam u kom će stanu u Beogradu večeras dugo goreti Svetlo…
A možda će čak i ceo kraj sijati…