Na slici je kanadski bračni par Lemej – Peletije sa njihovom dečurlijom…
Troje od četvoro njihove dece boluje od retke genetske bolesti koja se zove Retinitis pigmentosa…
Ta bolest dovodi do progresivnih oštećenja vida…i u jednom trenutku sasvim izvesno do potpunog slepila…
Bolest je na današnjem nivou medicine apsolutno neizlečiva…i ne postoji ništa što oni mogu uraditi da bi se tako nešto sprečilo…
Ono po čemu je ova porodica posebna je način kako su oni odlučili da se bore sa sudbinom koja im je namenjena…
Rutinski odlazak kod oftalmologa i njegov savet da bi deca dok još vide trebalo da imaju što više vizualnih sećanja…kako bi se lakše mogli adaptirati na sve što ih čeka kada ne budu više videli…im je sasvim promenio živote…
Porodica Lemej – Peletije je tada odlučila da pođe na Put oko Sveta…
Kako bi deca…dok još imaju priliku…videla sve ono što i žele da vide…
I od marta ove godine…oni su na tom putovanju…
Možete ih pratiti na njihovim društvenim mrežama…
Na slikama jašu slonove…hrane žirafe…zezaju se na talasima u moru…kisnu posmatrajući ogromne vodopade…i jurcaju kroz Afriku u džipovima za safari…
U Kapadokiji su leteli u onim balonima na vruć vazduh…
I sada su…ako sam dobro shvatio…negde u Mongoliji…voze se nekim starinskim vozom…jedu neku čudnu domaću hranu…i idu ka Himalajima…
Zajedno su…
Deluje da se jako vole…
I maltenene na svakoj slici se smeju od uveta do uveta…
Razmišljam…
Bože kakvi Heroji…
Koliko im se divim…
Koliko navijam za njih…
I koliko se nadam da će medicina ipak nešto smisliti dok ne bude kasno…
A onda opet…
Na pamet mi pada jedna druga neumitna činjenica…
Svi ćemo mi oslepeti…
Neko pre…
Neko kasnije…
Srećniji među nama od katarakte…u starosti…
A nesrećniji od nas neće ni dobaciti do te divne privilegije da im oči ostare…već će se neka druga nesreća isprečiti…još pre…
Ne postoji veća zabluda na ovoj planeti od one da ima vremena…
Možda je pravi trenutak da se i svi mi zapitamo na šta to trošimo Poglede…
I tu neverovatnu privilegiju da možemo videti…
Zato su nam ovakvi Heroji i važni…
Kao Uzori…
I uputstvo za to kako treba živeti…
Jer…
Nikada i nije do Podeljenih Karti…
Uvek je do Igrača…

Shematski prikaz bitnog razloga zašto većini nas veoma često ne ide u životu…
I zašto nekim Malobrojnim Srećnicima nekako čudotvorno ide…
Pritom ne mislim na Gospon Prodavca Magle desno…sa gužvom ispred štanda…koji će jako lepo živeti eksploatišući i unovčavajući iskonsku ljudsku slabost i potrebu da bez muke i veoma brzo dođu do svojih velikih želja…radosti…i uspeha…
Znate uostalom već onu staru o ovcama i šišanju…
Već na ovog Mučenika koji usamljeno stoji u nepopularnom redu…
Ne bih mu bio u koži…
Znajući kakve ga sve nedaće i muke čekaju na putu…
Naravno…
Sve dok ne uspe…
Tad…
Kad život postane lep…
Kad mu se prsa budu ispunila ponosom…
Kada svi zaceljeni ožiljci postanu dostojanstvo…
Kad iskustvo postane mudrost…
I kad Raskošni Plodovi počnu sami od sebe da padaju pred njegove izbubecane i smoždene noge…
O kako da ne…
Pa naravno…
Vrlo rado bih se menjao sa njim…
Problem je samo u tome što retko ko dobaci do takvih uspeha a da je tolika budala da bi na tako nešto pristao…
Tad nam jedino preostaje zavist…ukoliko smo mali…nezreli…i zli…
Ili da ih posmatramo kao Inspiraciju ukoliko smo porasli…sazreli…omudrili se…i shvatili kako svet zaista funkcioniše…
Svi ljudi kojima se iskonski divim na ovom svetu su smogli snage da prođu tim težim i nepristupačnijim putem…
Zato su i vredni divljenja…
Zato su i zaslužili sve što imaju…
Hvala za Putokaze…
Hvala Svetionici…

Možete…na primer…ovu sparnu nedelju provesti pod klimom i pročitati neku dobru knjigu koja se bavi psihologijom…
A možete i pogledati ovo apsolutno remek delo…
Doživeti…naučiti i shvatiti mnogo više…
I nadahnuti se…
Topla preporuka… 🙂

Ukoliko neki Čovek omaši apsolutno sve u svom životu…a opet nekako uspe da prekine prenos generacijske traume na sledeće generacije…on može slobodno sebe smatrati uspešnim i velikim…
Jer…
Uostalom…
Zaista ni ne postoji važniji „posao“ u životu od toga…
Niti učinkovitiji na Svet…koji ostaje za njim…

Iako deluje dosta glupavo na nekom površinskom nivou…preterana briga zaista nema nikakvog preteranog smisla na nekom dubljem filozofskom nivou…
Jednostavno ne radi…
A jako muči…
I ruži lepe dane…
U kojima se ništa od mogućeg ne dešava…
I prava je grehota što sebe još i s njome kažnjavamo u univerzumu poznatom po neizvesnosti…
Gde se apsolutno sve može desiti…
Umesto…
Da čuvamo snagu…
I da potražimo svoju trenutnu poziciju na ovom dijagramu…
Kao što to Mudri rade…
Oduvek…

Najvažnija i najistinitija slika koja opisuje život…
Sve se menja…
I jedina izvesna stvar na ovom svetu je stalna promena…
Zato je i ponekad važno ne ubiti se kada je danima preteško…
Niti se oženiti nakon sedam prekrasnih dana i noći…
I to će proći…
Pa će doći nešto drugo…
I lepo i ružno…
Druga važna aktivnost koju bi trebalo da uvežbamo je Kočenje…
Kada sinusoida života krene naniže naš deo posla je da ne ode sve u provaliju…
A kada krene naviše da se ne ponesemo i ne pomislimo da smo tada nešto posebno…
Do života je da se sve stalno menja…
A do nas da postanemo rezilijentni…
Stabilni…
I jaki…
Uostalom…
Zamislite brod napravljen da plovi samo kada je bonaca…
Verovatno bih ga i ja mogao nekako sklepati…
Za Brodove za Otvoreno More je već potrebna vrhunska veština izrade…koju poseduju samo Pravi Majstori…

Koliko je ovo samo istinito…
Ljudi veruju da se tugovanje smanjuje sa vremenom…
Ono što se zaista dešava je da mi porastemo oko naše tuge…