Ukoliko neki Čovek omaši apsolutno sve u svom životu…a opet nekako uspe da prekine prenos generacijske traume na sledeće generacije…on može slobodno sebe smatrati uspešnim i velikim…
Jer…
Uostalom…
Zaista ni ne postoji važniji „posao“ u životu od toga…
Niti učinkovitiji na Svet…koji ostaje za njim…

Iako deluje dosta glupavo na nekom površinskom nivou…preterana briga zaista nema nikakvog preteranog smisla na nekom dubljem filozofskom nivou…
Jednostavno ne radi…
A jako muči…
I ruži lepe dane…
U kojima se ništa od mogućeg ne dešava…
I prava je grehota što sebe još i s njome kažnjavamo u univerzumu poznatom po neizvesnosti…
Gde se apsolutno sve može desiti…
Umesto…
Da čuvamo snagu…
I da potražimo svoju trenutnu poziciju na ovom dijagramu…
Kao što to Mudri rade…
Oduvek…

Najvažnija i najistinitija slika koja opisuje život…
Sve se menja…
I jedina izvesna stvar na ovom svetu je stalna promena…
Zato je i ponekad važno ne ubiti se kada je danima preteško…
Niti se oženiti nakon sedam prekrasnih dana i noći…
I to će proći…
Pa će doći nešto drugo…
I lepo i ružno…
Druga važna aktivnost koju bi trebalo da uvežbamo je Kočenje…
Kada sinusoida života krene naniže naš deo posla je da ne ode sve u provaliju…
A kada krene naviše da se ne ponesemo i ne pomislimo da smo tada nešto posebno…
Do života je da se sve stalno menja…
A do nas da postanemo rezilijentni…
Stabilni…
I jaki…
Uostalom…
Zamislite brod napravljen da plovi samo kada je bonaca…
Verovatno bih ga i ja mogao nekako sklepati…
Za Brodove za Otvoreno More je već potrebna vrhunska veština izrade…koju poseduju samo Pravi Majstori…

Koliko je ovo samo istinito…
Ljudi veruju da se tugovanje smanjuje sa vremenom…
Ono što se zaista dešava je da mi porastemo oko naše tuge…

Mi nikada nismo uznemireni događajima i okolnostima onakvim kakvi jesu…već onakvim kakvim ih mi vidimo…
Šta može slepilo spram Prijateljstva…
Uvek postoji način…da Ljubav pobedi nedaće…
Apsolutno uvek!