Sve što treba da znate o tome kako uspeti u životu je u ovih dva minuta…
Kakav borbeni duh…
Kakav stav spram nedaća…
Koliko boli…
I koliko vredi…
Potpuni Najež…

O zašto sam ovoliko ružan?
Druže…nisi ti ružan…ti samo nisi tvoj tip… 🙂
Kako mi je ovo samo lepo…
I koliki se potencijal samo krije u tome što imamo pravo da izaberemo svoj lični tip…na osnovu svojih ličnih preferencija…
Pa da onda mukotrpono i dugotrajno radimo na tome da ispunimo kriterijume koji obično krase baš taj koji je nama lep…i koji vrednujemo…
Od trbušnjaka do doktorata…
Naravno ukoliko nismo od onih koji stalno kukaju što nisu privilegovani rođeni i što već uveliko nemaju nešto što im jako treba…kako bismo tako prepokrili manjak motivacije i posvećenosti da se uporno unapređujemo…borimo…i dugo trudimo…stalno radeći na sebi…
Pa mic po mic…
Oduvek je važilo…
I jasno pravilo distinkciju između pobednika i gubitnika…
Staro pravilo da je vrlo bitan deo talenta upravo i sposobnost da se mukotrpno trenira…
Džabe nam visina bez jakih butina…
Naravno…
Sve dolazi iznutra…
Spoljašnja lepota je samo trejler…
Ne kažem da nije važna…
Svakako da jeste…
U svetu brzih odluka…konkurencije…i površnosti…pogotovo…
Ali Pravi Majstori znaju da je za sreću…slast i uživanje neuporedivo važnija ta đavolska i prevrtljiva osobina lepote da je ona ponekad samo ozbiljna navlakuša…i prevara…
A ponekad čarobni aperitiv…i pravi blagoslov…
Razlika je vazda bila unutra…
U suštini…
Gde su se oduvek i nalazile prave radosti…

🙂
Jedna od najpipavijih i najdelikatnijih etapa psihoterapije je svakako trenutak kada bi trebalo da shvatimo da su problemi zbog kojih jako i dugo patimo uglavnom autoplastični…što znači da zavise od nas samih i naših pogleda na ljude i svet…
A ne aloplastični…to jest uzrokovani nekim drugim ljudima…ili nepovoljnim životnim okolnostima…
Da se mi u stvari ne sekiramo zbog njih…
Već povodom njih…
A u stvari suštinski zbog našeg načina razmišljanja…koji nas uvodi u loše i nezdrave emocije…a potom u još gora ponašanja…koja nam onda još više otežaju i stalno iznova i iznova otežavaju poziciju u životu…
Koliko je to samo ponekad teško…
I koliko je samo vremena ponekad potrebno…
Prava je sreća da je ta Metamorfoza uvek moguća…
I da je to najčešće…i uprkos svemu…ipak najbrži i najlakši put da postanemo srećni i zadovoljni…i da nam bude zaista dobro…
Uostalom…
Larva nije ni dizajnirana da nešto preterano uživa…
Sve dok ne postane Leptir…

Ponekad je za Kiše u našoj duši…
Spas neko sa Suncem u pogledu…
Tako stvorene Duge obično budu raskošne…

Jašta!
Koliko je ovo prosto i jasno…
A koliko se retko primenjuje…
I koliki je samo manjak preuzimanja odgovornosti svuda oko nas…
No dobro…
Hajde da se mi najpre pozabavimo sobom…
Pa će sve polako doći na svoje…

Ovo dosta toga objašnjava… 🙂
Odlomak je iz knjige „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića…
Inspirativno…
I briljantno(i)…

Psihoterapija je umetnost pronalaženja Trunčice Nade u okeanu bola…ružnih uspomena…poteškoća…strahova…i očaja…
Zato je toliko i teška…
Zato je i prekrasna…

Prestrašno…
I prekrasno…
Kako to već samo život ume da uredi…
Marta Gonzales…
Primabalerina njujorškog baleta…
U penziji…
I Alchajmerova bolest…
U punom obimu…
I trenutak kada se nakon ko zna koliko dana neprozirne magle…rupa u sećanju…praznine…strahova i ničega odjedanput uz zvuke poznate muzike u njenu svest probija sećanje na ono što je zaista bilo važno u njenom životu…i na ono što je ona suštinski i bila…
Prestrašno je što ne znamo ko će od nas možda imati sličnu boljku i muku…
Prekrasno je što možemo odabrati šta je to čega bismo mi želeli da se setimo…
Makar i na trenutak…