Ne postoji puno dubljih misli o samoubistvu od one da…
Ukoliko želite da ubijete sebe…zašto ne biste razmislili o tome da ubijete samo one delove sebe koje ne volite?
Baš te…na koje ste u ovom trenutku pomislili….
Da Ih sravnite sa zemljom…
I da Im se zatre svaki trag…kao da nikada nisu ni postojali…
I da prekinete svaki kontakt sa Njima…
Zašto ne biste ubili samo one particije svog starog selfa…koje vas bole…muče i proganjaju…kojih se stidite…zbog kojih ste depresivni i besni…i zbog kojih osećate nepodnošljivu krivicu?
Ostavite prošlost prošlosti…zahvalite se na lekcijama…i okrenete se mudriji ka budućnosti…
Prihvatite oštrinu života…manjak crvenog tepiha…svoju običnost…i „nebogomdanost“…
Jednostavno osmislite besmisleno…prihvatite nefer pravila igre…razumno i smireno…i kreativno i konsruktivno im se prilagodite…na način koji je prigodan baš za vas…i vaš sistem vrednosti…
I nastavite da živite…lišeni njihovog prisustva…oslobođeni tog teškog balasta nepogrešivosti…neophodnosti da nešto budete…da nešto imate…ili da nešto postignete…i posledičnih okova tog tako smrtonosnog osećaja bezvrednosti…
I uspostavite nove načine razmišljanja…potpuno nove principe i pravila življenja…koji će vas štititi od neke buduće suicidalnosti…
Zašto ne bi apgrejdovali sebe?
Uostalom…pa mi čak ni običan mobilni telefon ne bacamo kroz prozor…zato što nam baguje neki tamo program…ili nam je puklo staklo na ekranu…
Nego ga popravljamo…
Doduše…ponekad u Servisu…koji je za to specijalizovan…
Što bismo onda nešto neuporedivo vrednije…ekskluzivnije…nešto što je tako jedinstveno…neponovljivo i teže stvorljivo…tako lako odbacili?
Prihvatiti celog sebe…a popraviti delove koji ne valjaju…
Zvuči kao neki Aksiom…
Tako lako…i kao da je veoma jednostavno…
Ali je u stvari zaista teško…
Međutim…
Mnogi su u tome već uspeli…
I zaista je uvek moguće…
Započeti…
I truditi se…
Uporno raditi na sebi…
Krpiti softver…
Apdejtovati jezgrovne programe…
Usavršiti antivirus…
Skidati nove aplikacije…i instalirati ih…
I pronaći Hardveru pravo Mesto…Okruženje…Misiju i Smisao…
Jer…
Zaista je lako i lepo živeti…
Kada se to pronađe…

Slavoj Žižek je rekao da su sve emocije lažne…osim anksioznosti koja je jedina emocija koja nikad ne obmanjuje…
Iz prostog razloga što je budućnost uvek neizvesna…
I Sve se može desiti…
To jest…postoji mogućnost da se bilo šta…neprijatno ili prijatno…može desiti…
Nekad manja…nekad veća…
Ali…ni šansa jedan prema milion nije dovoljno mala…ukoliko ste baš vi taj Baksuz…
I to prokletstvo neizvesnosti svima nama ne da mira…
I pitanje je da li se ta neprijatna slobodnolebdeća strepnja i može u potpunosti razrešiti…
Kada postoji toliko stvari koje su nam važne i bez kojih ne bismo mogli…
A toliko nepojmljivih muka i patnji koje nas mogu zadesiti…
I pitanje je koliko je tu psihoterapija moćna…i koliko može da pomogne…
Možda…
Jednostavno da pomogne ljudima da prihvate neprihvaljivo…
Činjencu da život nije Duga…Cveće i Proleće…
Već vrlo često veoma ozbiljna borba sa patnjom i mukom…
I da su to jednostavno Pravila Igre…koja smo potpisali rođenjem (doduše bez pitanja)…
I da upravo zbog toga i trebamo da slavimo svaki trenutak sreće i radosti…
I da prestanemo da se užasavamo zbog gluposti…i unapred…samo zbog mogućnosti da se nešto desi…
I da vežbamo svoju toleranciju na frustraciju…na malim mukama…kako bi bili stoici…pred velikim…
I da jednostavno…prihvatimo Sivoću Života…kao datost…bezuslovno…kao što to rade Zreli i Mudri…Oni sa Jakim Karakterima…
Međutim…
Postoji jedan drevni lek za anksioznost…
Stara tajna koja se prenosi sa kolena na koleno…od vajkada…
Nešto što je pomagalo pećinskim ljudima da se otisnu u nepoznato…
Nešto što im je pomagalo da prežive užase drevnih civilizacija…mrak srednjeg veka…vreme bez ikakvih ljudskih prava…ludilo svetskih ratova…eru netolerisanja različitosti…nepravde komunizma…okrutnost kapitalizma…i otuđenost dvehiljaditih…
Nešto što će vam pomoći čak iako se razbolite od tog karcinoma koga se plašite…
I ako ostanete bez posla i ne budete imali šta da jedete…niti to budu imala vaša deca…
Ukoliko konačno skroz „poludite“ i „propadnete“…
Ukoliko vas prevari suprug i ode sa mlađom i lepšom i zgodnijom…
Ukoliko morate da kupite stan…ili uložite u neki biznis u zemlji bez zakona…
Ukoliko vam neko preti…jer ste radili svoj posao…govorili istinu…ili ste bili pošteni…
Ukoliko ste usamljeni i nemate devojku…a plašite se da bilo gde izađete…ili ne daj Bože…da nekome priđete…takvi nikakvi…
Ukoliko ste ružni…debeli…bubuljičavi…imate veliki nos…male grudi ili penis…znojite se ili crvenite…
Ukoliko niste sigurni oko svoje sopstvene vrednosti…
I da li ste Neuspeh…i Propalica…
Ili ste jednostavno preplašeni od Svega Svačega…
To nešto je veoma teško naći…
I još teže zadržati…
Stvara se godinama…a gubi za tren…
Ali je najveća privilegija na svetu…
I najveće bogatsvo…
Ubedljivo najvrednija imovina…
Ukoliko imate samo jednog…nema potrebe da budete anskiozni…
Sve će se nekako rešiti…
Preživećete…
Podelićete svaku nesreću…muku…nepravdu…patnju ili problem…
I taj neko može biti i muško…žensko…može čak biti i neko sa kim vodite ljubav…sa kim živite…s kim ste se venčali…neko s kim ste jeli i kakili u vrtiću…sa kim ste sedeli u klupi u osnovnoj…s kim ste se počeli da pijete u gimnaziji…ili koga ste stekli na prvom predavanju na fakultetu…može biti čak i neko iz vaše porodice…može biti i druge vere…ili boje kože…
Čak i vi to možete biti nekome…
Zamislite da imate mogućnost da nekome izlečite anskioznost…da ga spasete tog Pakla Uznemirenosti…
I to je definitivno dobar način da ih steknete…ukoliko ih nemate…
Jednostavno vi budite anksiolitik njima…
Ukoliko imate Jednog Jedinog Pravog Prijatelja…
Imate i trajni lek za anksioznost…
I neizvesnost života ima smisla…i sasvim je ok…
Možete se opustiti…i nasmešiti se tome…šta nosi dan…šta nosi noć…
Jednostavno…
Imate Čarobnu Formulu kojom ćete podeliti muke…a pomnožiti radosti…
Definitivnu potvrdu da niste Propalica…
I Keca u Rukavu…za Budućnost…
Jer…
Ko ima Prijatelja…taj ima Sve(t)…

„Muziku delim na POJAČAJ i GASI TO SRANJE.
Tako nekako i ljude“
Via Twitter Marko Kraljevic @PrinceMarko2
Vrh 🙂
Savet koji su nam roditelji besomučno ponavljali…“da sami sebi biramo društvo“…je neobično važan za naše mentalno blagostanje…osećaj samopouzdanja…bezuslovno samoprihvatanje…entuzijazam…elan…istrajavanje u trudu uprkos nedaćama…kao i za preživljavanje teških dana…i na kraju krajeva…za uspešnost u životu…i posledičnu sreću…i osećaj ispunjenosti i ostvarenosti…koji ćemo sa nekim podeliti…i upotpuniti…
A nekako što smo stariji…sve se manje sećamo tog saveta…i sve ga slabije primenjujemo…iz nekih banalnih razloga…kurtoazije…pristojnosti…licemerja…političke korektnosti…neasertivnosti…i socijalne inteligencije…koja baš i nije toliko mudra…
Iako je to naše osnovno ljudsko pravo…
Stoga…
Daljinski u ruke…