Месечне архиве: мај 2017

Ne sudite

Neobicno istinita izreka…

Nemoj suditi ljudima zbog izbora koje su napravili ukoliko ne znas izmedju kojih opcija su morali da biraju.

Advertisements

Pekara

Umrecu gladan i debeo…

Pokrenut tim vraskim porivom…resih da pauzu u seansama izmedju 3 i 4 provedem u potrazi za nekom ugljenohidratnom radoscu…

U blizini autobuske naleteh na malu…prastaru…porodicnu pekaru…jednu od onih sa Prezimenom…

Udjoh unutra…radnice nigde…izbor veoma oskudan…par djevreka…jedna buhtla sa dzemom…cetvrt bureka sa mesom…

I njih cetvoro…crni kao noc…crne kose…crne oci…sleva na desno…i po visini…otac…majka…sin…i cerka…

Otac prozbori…“Ljubice, imas musteriju“…

Bi mi nejasno sta oni rade tu…samo tako stoje…nista ne jedu…kao da nesto cekaju…

Nepredvidivom igrom sudbine…pogled mi u tom trenu pade na radno vreme pekare…

Od 5 i 30 do 15 i 30…

Pogledah na sat…

Minut do pola cetiri…

Ljubica izadje…

Debeljuskasto ženče…majka…i radnik meseca…u bilo kojoj pekari…na svetu…

„Izvolite?“…

U trenutku sabrah dva i dva…

Vec sam i citao o tome u novinama…

„Imate li picu?“…

„Nemamo“…

„Nista onda, prijatno“…

Izadjoh…

Bi mi tesko…i milo u isto vreme..

Zamisljam…kako sat otkucava…kako decica odjednom pocinju da skacu od srece…raduju se…galame… i staju ispred Ljubice…

Roditelji se misle u sebi…“Bogu hvala…da ovaj covek ne uze nista…ionako je danas bas malo preteklo“…

Kako Ljubica pakuje sve sto je ostalo…kao i svakog dana…uz osmeh…i onaj neki izraz lica koje majke imaju dok Nekoga Svog hrane…

Kako otac zahvaljuje pogledom…i tisinom punom one iskonske ljudske zahvalnosti…a majka je ljubi…i blagosilja…

Kako Ljubica mazi cerkicu po kosi…hvaleci je koliko je porasla…i kako je mali sav musav od secera u prahu i dzema…od buhtle koja nece docekati kucu…ako je uopste i imaju…

Kako je ovo onaj Stari Beograd…

O kome sam citao…i koga sam zamisljao…

Pun divnih ljudi…ispravnih i dobrih…sto se ne namecu…ali nece da se sklone…niti da se „adaptiraju“…

Kojima novac nije najvaznija stvar na svetu…

Spremnih da pomognu…komsijama…i sugradjanima…bilo koje boje ociju, kose ili koze…

I ljudima u problemu…

Koji se snalaze…i prezivljavaju…

I bi mi drago…

Jos uvek postoji sansa…

Za svakog od nas…

Da stvaramo ovaj Grad…

Da nekome pomognemo…

Da napravimo neko malo interno dobro delo…

Nekom coveku ili barem zivotinji…

Neko licno cudo za nekoga kome to bas onako jako treba…

Da uradimo neku malu stvar…zbog karme…i njene centripetalnosti…

U inat inerciji gluposti…otimanju i laktanju…zlobi i pakosti…“savremenom nacinu zivota“…

Zivela Ljubica…

I svi Mali Veliki Ljudi…

Sazrevanje

Kada god krene onako baš loš dan…setim se one stare mudrosti i pravila…

Da mi ne sazrevamo sa godinama samim po sebi, već sa oštećenjem koje u tim godinama pretrpimo…

Rastemo…

Postajemo jaci…

Nesto kao trening…

Samo sveobuhvatni…

I bude mi lakse..

Jer..

Ko zna zasto je to dobro…

I za kakvo se to Čudo spremamo…