Месечне архиве: децембар 2020

Nesanica

Nesanica je vrlo često samo lakmus papir koji pokazuje kakvog nam je kvaliteta život…
I kakvi smo to mi…
I koliko nam je dobro…li loše…
Teško ćemo se uspavati ukoliko nam je san najbolji deo dana…
Stoga…
Lečenje nesanice i treba započeti pitanjem kako je nekome na javi…
Jer…
Ko tu ima dovoljno mira…
I dovoljno zadovoljstava…
Što bi uopšte i išao da spava?

Promaja

Najjednostavnije objašnjenje je obično i najistinitije i najispravnije…
E sad…
Činjenica…da nam to objašnjenje baš i neće prijati…i što će ponekad i jako boleti…ne utiče na istinitost gorepomenutog pravila…
Nažalost je tako…
Ili na sreću…
Zavisi kako gledamo…
Jer…
Postoji i ono kontra pravilo…
O zatvorenim vratima…i otvorenim prozorima…
Promaja ne ubija uvek…
Nekad je i pravi pravcati Spas…

Panični napad

Na slici ispod su kriterijumi za dijagnozu paničnog napada…
Ukratko…
Ukoliko do njega niste imali drugih zdravstvenih problema…telesnih i psihičkih…
Ukoliko ste se jako uplašili…
I ukoliko imate najmanje četiri od pobrojanih četrnaest simptoma…
Vrlo verovatno je u pitanju „samo“ panični napad…
A ne smrt koja je došla po svoje…
Niti teška bolest koja je upravo pokazala svoje zloslutno lice…
Niti početak ludila…
Ta činjenica dosta govori i o tome gde treba da potražite pomoć…
Znate već ko je školovan da leči panične napade…
A veoma dobra vest je da danas maltene ni ne postoji panika koja se ne može suzbiti uz stručnu psihoterapiju…i eventualno dobro odmerene lekove…
Po tom pitanju je nevidjena sreća što je trenutno 21. vek…

Komša srećnik

Da sam juče umro ne bih saznao da mi se komšinica u stvari zove Ljubica…
A ne Lepa…kako sam mogao da se zakunem…
Doduše…
Nije mi ni bilo teško da pogrešim s obzirom da svakodnevno slušam baršunasti bariton njenog muža kako je doziva kroz tanke zidove u našem malom soliteru…
„Te Lepa ovo“…
„Te Lepa ono“…
A pogotovo „ma dođji bre Lepa moja“…
Kad god dođe sa posla…
Kad god mu nešto treba…
Kad god se vole…
I kad god odlazi…
Bar da mu se omaklo Ljubice kad bi se posvađali…
No svađanja nema kog njih…
Kažem vam čudan neki svet…
Lepa joj je izgleda samo radni naziv…
Iako sam mogao da se zakunem da joj to piše u ličnoj karti…
Kad ono…
U stvari…
Mali nadimak…
Titula od milošte…
Stalna pohvala…
Leteći kompliment…
Mali ljubavni začin…
Mala talija spram nesreće…
I mali podsetnik koliko mu znači…
I što je tu…
U njegovoj kući…
U njegovom braku…
I u njegovom životu…
Mala simbolična nadoknada za sve što mu pruža…
Baš mi je to saznanje popravilo dan…
A tako je jeftino…
I lako primenjivo…
Pustite nadrndane…zajedljive…i ogorčene pametnjakoviće…ma kakve titule imali… koliko izvikani bili…i koliko uporno i dobro objašnjavali svoje zamršene teorije…ako izgledaju k’o Crni Gavrani…i samo se ružno oko njih širi…
Umetnost življenja se najbolje uči od ljudi koji su srećni…
Koji su smireni i opušteni…
Koji se smeše…
I koji izgledaju autentično lepo dok to rade…
Sad mi je i mnogo jasnije…
Što stalno deluju tako nenormalno normalni…
Izgleda da se vole…
Da se uvažavaju…
Da su zajedno više od dvoje…
I da se međusobno usrećuju…
Kakva je samo privilegija deliti zid sa njima…
I svakodnevno imati predavanje o tome šta jw bitno u životu…
Engleski je tako zgodan za rimovanje…
A pogotovo…
U onoj iskonskoj…kratkoj…a tako tačnoj životnoj mudrosti…
Od koje nema bolje…i delotvornije na životni vek…i blagostanje…
Prosto je…
I oduvek važi…
Happy wife…
Happy life… 🙂
Komša se izgleda obezbedio…
Kakav mudrac…
Kakav srećnik…

Spas nakom traume

O podršci nakon traumatizacije…
O tome koliko je socijalna podrška važna…
I o tome kako ne postoji bolji lek za traumu od toga da preduzmemo neku akciju koja simbolizuje trijumf nad bespomoćnošću i očajem…
A to je…iako je ponekad zaista preteško…ipak uvek moguće…
Pogledajte samo Fondaciju Tijana Jurić…
Od najveće muke do nečega što će spašavati drugu decu…
Najveća komplementarna prednost budućnosti u odnosu na prošlost je što je ona promenjiva…
Zato u njoj i treba tražiti lek…
I spas…
Bravo!
Svaka čast!
I ogromna podrška!

Deda u maxiju

Bio mi je dovoljan samo delić sekunde…
I jedan slučajni pogled…
Na njegovu korpu…tik ispred moje…na kasi u Maxiju…
Da mi popravi dan…
Da se nasmešim…
I da znam…
I koliko unuka ima…
I koji je dan u nedelji…
Tri puta kinder jaje…
Tri puta haribo medvedici…
Tri puta medeno srce…
Naravno…neće kesu…
Poneo je on svoju…
Kao i svaki pošteni penzioner…
Pa neće se valjda novac uludo rasipati na gluposti…
Zna se za šta mora da ima…
I šta su prioriteti…
Dobro se on presabrao još u povratku iz pošte…tamo negde oko desetog u mesecu…
Odmah sam znao i koliko mu je važno to što je Deda…
I koliko je ponosan na tu prestižnu titulu…
I kud je pošao…
Ili ko mu to u ovaj Posebni Dan dolazi u goste…
No to je neuporedivo manje važno…
Od činjenice da je baš lepo u ovo sumorno vreme videti nekoga ko je shvatio istine važnije od svih…
Da novac nema apsolutno nikakav značaj ukoliko nemaš na koga da ga potrošiš…
Da je sposobnost da nekoga voliš…
Čak i više nego sebe…
U stvari najveći pokazatelj duševnog zdravlja…
I da je možda i najveći trijumf evolucije…
Upravo činjenjica što se ta ozbiljna privilegija da se neko može nazvati Čovekom…
I ne može bolje iskoristiti…
No na Ljubav…

Samo nisi tvoj tip

O zašto sam ovoliko ružan?
Druže…nisi ti ružan…ti samo nisi tvoj tip… 🙂
Kako mi je ovo samo lepo…
I koliki se potencijal samo krije u tome što imamo pravo da izaberemo svoj lični tip…na osnovu svojih ličnih preferencija…
Pa da onda mukotrpono i dugotrajno radimo na tome da ispunimo kriterijume koji obično krase baš taj koji je nama lep…i koji vrednujemo…
Od trbušnjaka do doktorata…
Naravno ukoliko nismo od onih koji stalno kukaju što nisu privilegovani rođeni i što već uveliko nemaju nešto što im jako treba…kako bismo tako prepokrili manjak motivacije i posvećenosti da se uporno unapređujemo…borimo…i dugo trudimo…stalno radeći na sebi…
Pa mic po mic…
Oduvek je važilo…
I jasno pravilo distinkciju između pobednika i gubitnika…
Staro pravilo da je vrlo bitan deo talenta upravo i sposobnost da se mukotrpno trenira…
Džabe nam visina bez jakih butina…
Naravno…
Sve dolazi iznutra…
Spoljašnja lepota je samo trejler…
Ne kažem da nije važna…
Svakako da jeste…
U svetu brzih odluka…konkurencije…i površnosti…pogotovo…
Ali Pravi Majstori znaju da je za sreću…slast i uživanje neuporedivo važnija ta đavolska i prevrtljiva osobina lepote da je ona ponekad samo ozbiljna navlakuša…i prevara…
A ponekad čarobni aperitiv…i pravi blagoslov…
Razlika je vazda bila unutra…
U suštini…
Gde su se oduvek i nalazile prave radosti…