Ljudi se ne razlikuju oko toga da li će u životu nekada biti odbijeni…odbačeni…nevoljeni…obezvređivani ili potpuno nevidljivi…
Ne…
To se svakome…kad tad desi…
I to je sasvim ok…
Sastavni deo života…u kome se o ukusima ne raspravlja…
Ljudi se suštinski razlikuju oko toga kako na odbacivanje reaguju…
Konstrukcijom ili destrukcijom…
Njihovi životi još više…nakon nekog vremena…
Prosto je…
Kad nas neko neće…
To je ili smrtna kazna…i dokaz da ne valjamo…
Ili orkanski vetar u našim jedrima…i još jedna prepreka koja služi da porastemo…
A najbolja osobina Jedara je to da su podesiva…
I da krajnju destinaciju…uprkos svemu…ipak bira Kapetan…
Stoga…
Čestitam…
Srećno vam odbacivanje…
I srećna Plovidba…

Ramišljam nešto sad…
Kol’ko sam se samo sekirao oko boranije u vrtiću i toga što nas teraju da spavamo u neko doba…nesvestan da me svake nedelje uveče čekaju kupanje…sečenje noktiju…crtani i palačinke…pa moja lepa i topla dečačka soba…poljupci i mir…
Kol’ko sam se samo sekirao oko toga da li ću biti u petorci košarkaške ekipe moje osnovne škole na opštinskom…nesvestan toga koliko lepo uopšte igrati košarku i kolika je privilegija provoditi bukvalno čitave dane na košu…i od svih životnih problema fokusirati se samo na to šta ćemo ako nam stanu u zonu…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću imati devojku u gimnaziji…nesvestan činjenice da nas čeka možda i najlepše letovanje ikad…nas četvorica…korsa…Budva…18 godina bubnji u grudima…beskrajno frajerisanje na plaži…potrošen džeparac treće veče…i stotinu devojaka koje nas nisu ni uzele u ozbiljno razmatranje…a nama opet bilo prezabavno i presmešno dok smo kretali na još jedno noćno kupanje…jer „ovo je ta noć“…pa se vraćali zagrljeni…naravno sami i promrzli…umirući od smeha…zezajući se i pevajući…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću završiti fakultet…nesvestan činjenice da je svaki vikend neka kućna žurka…i svakog maja Medicinijada…da su jetre mlade i svemoguće…da imamo čitav naš neki mali ekosistem internih šala i zezanja sa fakulteta…velika društva…da devojke više nisu toliko nerešiv rebus…a da su studentski doživljaji svakako najluđi i najlepši…ne mogu sad baš da vam ih sve nabrajam i prepričavam na ovako pristojnoj stranici…ali će me zato uvek nekako od srca nasmešiti čim zažmurim i pokušam da ih se setim…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću se ikada zaposliti…nesvestan činjenice da nikad više necu biti mlad lekar…pun entuzijazma i elana…savršeno motivisan da pričam satima sa pacijentom…ako treba i celu noć…i svakodnevno iznova i iznova fasciniran koliko je psihijatrija čarobno lepa…kompleksna…delotvorna…važna i pomažuća…a opet sa dosta vremena i kreativnosti za uživanje u Malim Radostima koje svi oni privremeno i povremeno zaposleni ljudi…hteli ne hteli…moraju da imaju i da nekako stvore kako bi kako tako ostali normalni…
Kol’ko sam se samo sekirao da li ću sve profesionalno stići i steći…nesvestan činjenice da su tridesete nekako prosto čarobne…još uvek si mlad i jako poletan…konačno znaš šta zaista hoćeš…a po prvi put to možeš i da priuštiš…u apsolutno svakom pogledu…i konačno shvataš šta je zaista važno…a još uvek imaš dovoljno vremena i energije da život po tome i urediš…ili sasvim promeniš…
U stvari razmišljam…
Oko čega se ono beše danas sekiram?
Čega to nisam svestan?
Na čemu sve mogu biti zahvalan?
Razmišljam…
Suštinski…
Možda je prošlo vreme Setve…
Opsežnih Radova u Polju…
Žetvo eto me…
Daj pune Silose…
Zdravlja za moje i mene…
Vremena sa porodicom…
Nasmejane prijatelje…
Džakove Gospodstva…dostojanstva…ostvarenosti…i pošteno steknutih resursa…znanja i pozicija…koje daju privilegiju najveću od svih…da ništa ne moram…
Zahvalne pacijente…
Novac koji više nije problem…
Hrpe hedonizama…putovanja…raznoraznih uživancija i hobija…
Tone smeha…provoda i stare dobre zezancije…
Čistu savest…
Mir…
I dubinu u pogledu…
Da shvatim…
Vrlo jednostavnu istinu…
Nema boljih godina od četrdesetih…
Ukoliko si upravo u njima… 🙂

Postoji jedna jako jednostavna tajna mentalnog zdravlja…
Treba raditi što više i što češće stvari nakon kojih se autentično i suštinski osećamo bolje…
Eto toliko je jednostavno…
Uvek se osećam psihički bolje kada provodim puno vremena sa ljudima koje jako volim…
Uvek se osećam psihički bolje kada istrajavam u identitetima koje sam odabrao da su mi važni…na primer da budem dobar ujak…ili kum…
Uvek se osećam psihički bolje kada sam dobar u svom poslu…
Uvek se osećam psihički bolje kada se ponašam kao Gospodin…
Uvek se osećam psihički bolje kada me hvale i kada mi se zahvaljuju…
Uvek se osećam psihički bolje kada sam dobronameran…uljudan…saosećajan i kada činim ljudima da im je lepše i lakše…makar malo…
Uvek se osećam psihički bolje kada pošteno zaradim novac…
Uvek se osećam psihički bolje kada mi on da slobodu da radim stvari koje volim…da čuvam ljude do kojih mi je jako stalo i vreme za moje strasti i hobije koji mi pune dušu…možda i maksimalno…
Uvek se osećam psihički bolje kada postavim jasne granice…odaberem prioritete i postavim mene i moje na prvo mesto…
Uvek se osećam psihički bolje nakon molitve…
Uvek se osećam psihički bolje nakon kafane…
Uvek se osećam psihički bolje nakon putovanja…i novih iskustava koje mi proširuju um…
Uvek se osećam psihički bolje nakon umiranja od smeha u muškim grupama na viberu…
I tako dalje…
I tako dalje…
Ima toga beskonačno…
Pa vi upišite sami sebi…
To može biti zaista bilo šta…
Što volite…
Važno je da nam to raduje dušu…
Da nam poboljšava mentalno zdravlje…
I da na duge staze nije smrtonosno…
I da to sebi priuštimo…
ŠTO VIŠE I ŠTO ČEŠĆE…
Ako nismo u mogućnosti da to sebi obezbedimo…
Vreme je za promenu…
I za uvežbavanje novih navika…
Za trud i borbu da sebi stvorimo životnu poziciju u kojoj će Punjači Duše biti lako dostupni…i pristupačni…
U krajnjem slučaju…
Vreme je za Selidbu…
Tamo gde je to moguće…
Na novi posao…
U novu vezu…
U nove prijatelje…
U novu zemlju…
U nove strasti i hobije…
U potpuno novi život…
Možda smo mi i mnogo bolje psihički…nego što mislimo…samo nemamo dobre uslove za Procvat Duše…
No dobro…
Taj neuspeh je retko kad do Cveta…
Obično je do Baštovana…
I do okolnosti…
Sreća je da mi nismo cvet…
Naše Noge su prosto spektakularno pokretne…
Možda je pravi trenutak da ih usmerimo u pravom smeru…
Baš tamo gde pripadamo…
I gde će našoj duši biti dobro…
Znaćemo gde je to po Cvetovima…
Što su se raskošniji pojavili…
To smo bliže Pravoj Destinaciji za nas…

Divim se dečjim psihijatrima i zaista mislim da je to ubedljivo najteži deo psihijatrije…
Volim onu njihovu staru da „iza svakog deteta koje veruje u sebe, stoji roditelj koji je verovao prvi“…
I zaista nema puno većih istina…
Znam neke kolege koji su čitav svoj zivot posvetili upravo tome…verovanju u tu divnu dečicu…njihovom sveopštem podržavanju…i štićenju…
Smanjivanju faktora rizika…
I potenciranju protektivnih faktora…
Možda nismo svi stručnjaci za dečju psihijatriju…
Ali možemo možda ovako laički da pokušamo…
Da nađemo neko svoje Dete…
I da pomognemo…koliko god možemo…
Jer veliko je pitanje da li uopšte i postoji neki
važniji poduhvat od toga…
I delotvorniji za ulepšavanje ove planete…

Sećam se koliko mi je fascinantno bilo kada sam na faksu pročitao da je povišena temperatura koju imamo kada smo bolesni u stvari samo način kako naše telo pokušava da se izbori sa time što ga napada…
Jednostavno podizanje celokupnog metabolizma na viši nivo da bi se zaštitilo ono što je najvažnije…od čega god…
Podjedanko sam bio fasciniran kada sam shvatio sedeći pored mog Profe na specijalizaciji da je barem 50 % anksioznosti i depresivnosti koje smo to jutro videli kod ljudi koji su došli na psihijatrijski pregled kod njega u ambulantu isto to…
Krik duše spram muke ili lošeg života…
Površni sipmtom suštinskog problema….
Pogotovo kod apriori psihijatrijski zdravih ljudi…
Koji su se nekako zaglibili…
Što je podjednako ljudski kao i dobiti temperaturu…
Procenti učestalosti su maltene i isti…
I nije niko manje čovek što je prehlađen…
Potpuno je isto i sa anksioznošću i depresijom…
To je samo varijetet nas i našeg postojanja…
Potpuno je isto i sa lečenjem…
Ukoliko je ozbiljno lekovi…
Ukoliko je manje ozbiljno nega sebe i strpljenje…pa će proći…
Za anksioznost i depresiju imamo i psihoterapiju kao dugoročni i delotvorni način da se suštinski i filozofski promeni način razmišljanja…a posledično i življenja…što će vremenom dovesti do prestanka razloga da uopšte i budemo anksiozni i depresivni…
Mnogo veća razlika je u nečemu sledećem…
Sećam se nekog blagog osećaja „radosti“ kada bih kao dete dobio temepraturu…
Šta je tu je…
Proći će za nedelju dana…
Ali zato sledi period izležavanja…crtaća…plazme…banana i šta god „mali bolesnik“ poželi…
Period Posebnih Prava i Tetošenja…
Jer moramo ga podržati dok se ne oporavi…
Naš je…
A šta je važnije od zdravlja…
Toga još nemamo kod anksioznosti i depresivnosti…
A trebalo bi da bude sasvim isto…
Podrška…
Saosećanje…
Lečenje…
Posebna pažnja…
I mali ugođaji…
Ne na ružan način…i kao neku zloupotrebu…
Nego ljudski…i prijateljski…
Savezništvo spram muke…da bi se sačuvalo ono što je najvažnije…
Možda je pravi način da počnemo od nas samih…
I od naših najbližih…
Pa da nekako zarazimo i celokupno društvo tip lepim trendom…
Onaj divni čovek se prehladio bi trebalo da postane isto što i onaj divni čovek je trenutno anksiozan i depresivan…
Proći će…
I to ga svakako ne definiše kao ljudsko biće…
Sve je to deo života…
I svakome se moze desiti da zakači…
Pa ko zna…
Možda će nas baš to malo i spasiti…
Baš kad nam i bude najviše trebalo…
A svakako je sasvim logično…zar ne…
I svakako neće škoditi…
Pa malo li je to?