Po pitanju ljudi sa kojima ćemo biti okruženi…sasvim je dovoljno da izbegnemo tri grupe ljudi…
One sa kojima je sramota biti tužan…
One sa kojima je sramota biti srećan…
I one koji su večito normalni…uzdržani…hladni…i sa kojima nikad nećemo znati na čemu smo…
S obzirom da ne postoji ništa ljudskije od osećanja…
Ma kakvog polariteta ona bila…
Svi ostali su sasvim ok…

Još uvek mi odzvanjaju reči moje profesorke sa specijalizacije koja nam je uvek govorila da je najveći izraz poštovanja prema našim pacijentima da budemo iskreni prema njima i da im uvek govorimo istinu…
Baš onakvu kakva i zaista jeste…
Ma koliko to teško bilo i za njih…i za nas…
I da je to jedini način da ne izgubimo njihovo poverenje…
Kako bismo se onda mogli zajedničkim snagama uhvatiti u koštac sa bilo kakvom istinom…
Zamislite automehaničara koji neće da vam slomi srce saznanjem da vam je osovina malčice napukla…
Baš bi vam pomogao…
Laži u medicini isto tako ne pomažu…ma koliko prijale…
Slično je i u životu…
Ako istina može ubiti neki odnos koji imamo…
Neka ga nek’ umre…
Ionako bi se pre ili kasnije tako nešto i desilo…
Zašto gubiti vreme…
Koje možemo iskoristiti na gradnju novih odnosa…
Na novim osnovama…
Pravim…čvrstim i istinitim…
Ne gradi se kuća od krova…
Dobri Temelji su već sasvim druga priča…

Ako bi neka izreka mogla promeniti nabolje čak i najgore i najbeznadežnije živote…to je onda ona stara Marka Tvena koja kaže da je…
„Kontinuirano unapređivanje bolje od odloženog savršenstva“
Ništa ne ide preko noći…
Nekoliko meseci truda već uopšte ne zvuči loše…
A da ne pričam o nuklearnom potencijalu koje godine imaju…ukoliko se okrenemo pravom smeru i upornom rastu…
Tu je zaista samo nebo granica…

Loša vremena i problemi se jednostavno dešavaju…
Sve je to jednostavno samo sastavni deo života…
Ako je nešto dobro u njima…to je što će nas oni podsetiti na to koliko malo pažnje posvećujemo Dobrim Stvarima koje imamo u životu…
Koliko ih malo cenimo…vrednujemo i slavimo…uzimajući ih zdravo za gotovo…dok ih još imamo…i dok nam ne trebaju…
I što nas neće pustiti da idemo dalje dok nešto ne naučimo o životu…ljudima…i što je možda i najvažnije…o sebi…
Ko zna…
Da li bi…što bi dobri Đole rekao…bez Crne Bela uopšte i vredela…
I kakve bismo Slamčice ostali bez Vihora koji stalno pušu…
A kakve samo grandiozne Vetrenjače od Ljudi poznajem…
Blago njima…
I blago njihovima…
Neće takvima biti hladno…ma koliko jaka zima bila…

Reče moja klijentkinja ovo uz osmeh…pre neki mesec…i nasmeja me od srca…
„Dobri moj doktore…muškarci su vam toliko glupi da meni ne pada na pamet da bilo šta radim…
Ne…ne…nije to za mene…pa nisam ja tamo neka mučenica…
Moje je da zagospodarim nad nekim određenim mužjakom koji ispunjava moje jasne kriterijume…da ga potpuno opčinim i zaludim…pa će on mukica sve ostalo sam da uradi…i obezbedi…čvrsto ubeđen do samog kraja da je to sve njegovo maslo…uspeh i pobeda…
A to vam u principu i nije toliko teško…
Samo mu treba lepo uviti i prodati iluziju da mora da je on nešto posebno čim je jedna ovakva Pregospođetina izabrala da bude baš sa njim“… 🙂
Biseri psihoterapije…
Najlepšeg poziva na svetu…
Koji se vazda učio od pametnih klijenata/kinja…koji vam podare uvid u njihovu životnu argumentaciju i način gledanja na svet…koji im na duge staze uvek i obezbede baš onakav život kakav su i zaslužili…
Koliko se samo za neke od njih uopšte ne sekiram…jer znam da će se čuvati…
I da neće stati dok im ne bude lepo…
I koliko sam samo ponosan na njih…
I srećan kad im ide…
I kad vidim da su i oni srećni i ispunjeni…
I da dobro žive…
Baš onako kako su oni sami odlučili da treba…bez pravdanja bilo kome…
I koliko sam samo zahvalan na privilegiji što mogu provoditi vreme u njihovom društvu…

Jedan od utabanijih načina za stradanje je da  shvatimo nečiji manjak ljubavi…poštovanja i pažnje kao vrhunski izazov da ga moramo ubediti u našu sopstvenu vrednost…
Kao…
Ako nas baš taj neko zavoli e onda smo ok…i vredimo…
A ako ne…e onda ništa…definitivno ne valjamo…i ne vredimo…i ne zaslužujemo ljubav uopšte…ni od koga drugog…
Nekada nam ta tapija da smo vredni na nekim mestima i pred nečijim očima jednostavno nije ni ponuđena…
Što je smrtonosno samo dok mi sami to dozvoljavamo…
A u stvari je sasvim ok da nas neko ne voli…ne poštuje i da nam ne da ni trunčicu svoje pažnje…dok god sve to mi sami sebi dajemo…i obezbeđujemo…
I dok se trudimo da budemo po sopstvenom ukusu…
Mogu tačno da zamislim kako mladog Šabana Bajramovića gledaju potpuno belo na nekom čistunskom muzičkom konzervatorijumu u Beču…koji jako ceni tradiciju…preciznost i pravila izvedbe…
I kako je nešto stariji Sam Bog Sveti u nekoj zadimljenoj mehani na Jugu…kako se smeši od uveta do uveta…okružen ljudima sa sjajem u očima…širokim srcima…vatrom u dušama…i sa kukovima koji sami od sebe poskakuju na svaki dobar ritam…
Najvažnije je u stvari otkriti svoj sopstveni sistem vrednosti…
I ono što se nama zaista dopada…
I što nas čini zaista srećnim na duge staze…
Pa ispoštovati sebe tako što ćemo se uporno okrenuti našem ličnom rastu i jako se potruditi da postanemo vrhunski u tome što smo izabrali da postanemo…
I na kraju dobiti kao nagradu život kakav smo i zaslužili…
Ljubav prema sebi je zato uvek unutrašnji posao…
Nikako i nikada spoljašnji…
I uvek je moguća…
Čim je potražimo na mestu gde se zaista i može pronaći…

Nema puno boljih alibija da se ni oko čega ne potrudimo i da ništa ne pokušamo da promenimo u svom životu od toga da ubedimo sebe da smo manje vredni…defektni…i da od nas nikada ništa neće ni biti…
Jer…
Onda…
Počnemo da mislimo…
Kao mi bismo se i potrudili…
Ali džabe je jer ionako ne možemo ništa da promenimo…
I svakako smo osuđeni na propast…jer smo takvi nikakvi…
I onda takav način gledanja na stvari vremenom postane i sudbina…
Sećam se nekog mog košarkaškog trenera koji nam je uvek dok smo bili klinci pričao…“ako ne šutneš sigurno nećeš promašiti…ali nije u tome poenta košarke…već je poenta da pokušaš da šutneš najbolje moguće…i da se koš nekako da…a da bi vam to postalo lako i uobičajno morate hiljadama puta da šutnete na treningu“…
Prosto zar ne…
Slično je i u životu…
Na primer…
Ako smo ružni…
Postoje dva načina da rešimo tu neprijatnu okolnost…
Da se ulepšamo…
Ili da izgradimo svoj identitet na nečemu dubljem i suštinskijem…
A najbolje i jedno i drugo…
Ako smo siromašni…
Situacija je ista…
Obogati se brate…
Ili se ostvari i ispuni na nekom dubljem i suštinskijem nivou…
A najbolje i jedno i drugo…
Ovako…
Ostajati ljut na sebe i obezvređivati se globalno kao ličnost samo zato što smo na primer ružni ili siromašni a ne raditi ništa povodom toga jer smo kao prokleti…i to je tako…i nema smisla da se potrudimo da to rešimo je malčice intelektualno naivno…i ekstremno kontraproduktivno…
Volim onu Fordovu…“bilo da misliš da možeš ili da ne možeš…u pravu si“…
Deceniju i više se bavim ljudskom dušom i još ne naleteh na čoveka koji stvarno ne može…ako se zaista potrudi…i ako je realan…
I ako prestane da se samoosujećuje i da se ponaša prema sebi samom kao prema crnom dušmaninu…
Da troši svo vreme ovoga sveta na pitanje jeste li on uopšte za košarku…umesto da šutira na koš po celi dan…ako mu je to želja…ili da nađe sebi neko novo polje u kome će biti odličan…ako zaista realno nije za košarku…
I da istrajava u alibijima koji mu brane da se potrudi…
I da smišlja izgovore zašto sve on nešto ne može da uradi…kao da je to uopšte nekome i bitno…
Ali je zato najlepša stvar u ovom pozivu zaraziti se optimizmom od pacijenata i klijenata koji dugo nisu mogli…
I koji dugo nisu počinjali da se trude…
Koji su bili majstori pasivnosti…
Pa su se nekako drznuli da krenu…
I postali početnici u akciji…
Pa su se zupčanici pokrenuli…
A onda se i gravitacija pridružila…
Kada biste samo znali koliko je to samo lepo…
I koliko je to samo motivišuće…
I zarazno…
Prosto mi dođe da sutra ujutru ponovo pođem na koš…
NBA će po svemu sudeći ostati samo san…šta da se radi…ali možda još nije kasno za karijeru u Ligi Veterana…
Ili što je sigurno sigurno da se ja i dalje držim identiteta intelektualca…
Tu je neuporedivo bolja hrana i piće…
I stomačić nekako daje na autoritetu… 🙂
Uostalom…
Ne moramo svi ni biti lepi i bogati…
Možda je dovoljno da budemo siti i Raširenih Umova…
Ako smo otkrili da nas to ispunjava i čini srećnim…
Da je to naš Identitet…
I jako se potrudili da u tome postanemo dobri…
Pa što onda ne bismo uživali?
Što se ne bismo voleli?
Ko je zaslužio?
Ako nismo mi…

Uvek sam voleo onu metaforu da je Nebo uvek Nebo…
Bez obzira da li je trenutno tmurno…kišno…olujno…ili pak vedro i sunčano…
Ono je uvek iza…
I uvek je veći koncept od vremenske prognoze…
Pa čekaj…
Važi li to i za nas Ljude…
I za naše lepe i teške trenutke…
Gornje i donje položaje u životu…
Uspešne i neuspešne periode…
Jesmo li i mi tu uvek iza?
I jesmo li i mi veći od toga kako nam u tom trenutku ide?
I kako izgledamo?
Ko voli nebo samo kad je sunčano taj uopšte nije shvatio koncept…
Ko voli sebe samo kad mu ide…i kad je lep…i uspešan…taj još manje…
Kišni dani su sastavni deo života…
Oni su tu kao kontrast…
I predah koji omogaćava ovim našim prokletim mozgovima da rade ono u čemu su najbolji…
Da maštaju o sreći…ili da je se sećaju…
Zanemarujući sve ono što se u tom trenutku zaista dešava…
A bukvalno nikada nije tako da nije nekako…
I da nemamo na čemu biti zahvalni…
I čemu se diviti…
I u čemu uživati…
Ali dobro…
Možda jednog dana zastanemo i prihvatimo kišu kao sastavni deo vremena…
Pa naučimo da joj se divimo kao fenomenu…
Ili se čak drznemo da pokisnemo…dok idemo ka tome što nam je zaista važno…
A možda čak stignemo i da zaplešemo…
Pa nek’ ide život…
Svakako nećemo umreti i rastopiti se…
Pa nismo mi od šećera…
A ko zna…
Možda zaista i ne postoji raskošniji nebeski fenomen od Duge…

Još uvek nisam upoznao čoveka koga je novac učinio boljom osobom…
S druge strane…
Oko dvesta eura košta jedan jedini dan palijativne nege u Beogradu gde neko koga volite može bez bola i sa dostojanstvom da provede svoje poslednje dane…bez grča na licu…i bez tame u očima…
A oko pet hiljada eura košta jedan jedini proces vantelesne oplodnje u kome ćete u najboljem slučaju iz prve dobiti nešto što ćete voleti više od sebe…i što će postati merna jedinica vaše sreće…
Tako da nisam pametan…
Dostojevski je govorio da je beda najveći porok…
A s druge strane izazovi postaju neuporedivo veći kada sve postane dostupno…i jako je teško zadržati se u vrlinama…i u dobrom…i retko ko to uspe…
Možda je prava mera upravo tu negde…
U Sredini…
Da nas ne pokvari i da ne zagospodari…da nam ne dozvoli da otkrijemo kakvi smo zaista ukoliko možemo sve…
A da nas zaštiti…i da zaštiti ljude koje volimo od svakojakih neprijatnosti…bola i poniženja…u kojima život nikada ne oskudeva…
I da nam ostvari naše najveće želje…koje uvek puno koštaju…
Tačno toliko se novcu i treba posvetiti…
I tačno na to mesto prioriteta ga i treba staviti…kada biramo na šta ćemo trošiti vreme i energiju…
Ni premalo…
Ni previše…
Uostalom…
I po drugim suštinskim pitanjima…
Ne postoji važnija imenica u Rečniku Normalnosti od Umerenosti…
S njom ćemo retko gde pogrešiti…