Месечне архиве: август 2016

Bežanje u neurozu

Ukoliko niste psihijatrijski pacijent…i imate sreću da nemate disbalans pojedinih neurotransmitera u mozgu koji je potrebno lekovima unormaliti (potpuno isto kao što ljudi sa dijabetesom nemaju sreće sa insulinom)…male su šanse da za vas postoji „čarobna pilula“ u vidu leka koji će rešiti sve vaše probleme…
To svakako neće uraditi ni bioenergetičari, vračare, tarot majstori, homeopate, crni i beli magovi, raznorazni čarobnjaci i ljudi sa trećim okom…
Svi oni honorano zaposleni na „crnoj berzi ljudske nade“..
Niti će to za vas uraditi alkohol, droga, šoping ili bilo koja druga distrakcija…
Ono u čemu je suštinski problem je pitanje da li čovek ima energije da se suoči sa problemima koji su ga učinili anksioznim ili depresivnim?
Da promeni njih…ili ako su oni nepromenjivi da promeni sebe…
U tome je suština…
I ne kažem da je to lako…
Ponekad traje veoma dugo…i zahteva enorman trud…i odricanje od lakšeg puta…
I ne kažem da se to mora uraditi…
Svako je krojač svoje sreće i može živeti svoj lični život kako god želi…
Jer uostalom…
Nigde ni ne piše da svako mora biti srećan i zadovoljan…NENEUROTIČAN…
I to je izbor…
Poštujem svačije pravo da se preda…i da odluči da se više ne trudi uopšte… i da bude nesrećan dugoročno…
To je svakako kratkoročno lakša opcija…
Kao što je i…
Neučenje stranog jezika…
Neprilaženje onoj opasnoj crnki…
Smazan Kvatro +1 porodični sladoled u ponoć…
Kukanje nad stanjem u zemlji…i na berzi rada…
Izbegavanje rešavanja problema sa svojim ili njegovim roditeljima…
Tema u seksu koja se ne otvara…makar sa svojim rođenim partnerom…
Ili jednostavno bilo koji problem koji smo gurnuli pod taj fini tepih…od svoje kože…
Ili što bi genijalni Jung kratko i britko objasnio…a koleginica lepo sročila…
„Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju“…

„Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose, osnova je celokupne mentalne bolesti“, pojašnjava Jungove reči čuveni psihijatar i psihoterapeut M. Scott Peck. „Pošto svi mi posedujemo u većoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje-više mentalno oboleli. Neki od nas će ići do zapanjujućih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju, udaljavajući se od svega dobrog ili razumnog da bi pronašli lakši izlaz, izgrađujući kao utočište veoma složen svet mašte koji ponekad u potpunosti isključuje stvarnost.

Ipak, život poprima smisao u čitavom procesu suočavanja sa problemima i njihovog rešavanja. Problemi podstiču u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema, mi mentalno i duhovno sazrevamo. Kada želimo da ohrabrimo razvoj i neustrašivost ljudskog duha, mi izazivamo i podstičemo ljudsku sposobnost za rešavanje problema, kao što u školi namerno postavljamo deci probleme za rešavanje. Kao što je rekao Benjamin Franklin: „One stvari koje su bolne, poučne su“. Ovo je razlog zbog kojeg mudri ljudi uče da ne strepe, već da rado prihvataju probleme i bol koji oni donose.

Većina nas nije tako mudra. Strahujući od bola koji prati probleme, skoro svi mi, u većoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi odugovlačimo u nadi da će problemi sami nestati. Ignorišemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bismo ih što lakše ignorisali i da bismo otupelošću zaboravili uzrok bola. Težimo da zaobilazimo probleme umesto da se suočavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvučemo umesto da ih otplatimo do kraja.

Supstitucija u krajnjoj liniji uvek postaje bolnija od patnje koju teži da izbegne. Neuroza sama po sebi postaje najveći problem. Srećom, neki imaju hrabrosti da se suoče sa svojom neurozom i počinju – obično uz pomoć psihoterapeuta – da se suočavaju sa stvarnom patnjom. Kada izbegnemo pravu patnju koju stvara hvatanje u koštac s problemima, mi istovremeno izbegavamo i razvoj koji je posledica rešavanja problema. Iz ovog razloga, u mentalnoj bolesti prestajemo da se razvijamo u duhovnom smislu i samo stagniramo. Bez ozdravljenja, ljudski duh počinje da se sparušava“.

 

I jare i pare

Uvek me iznenadi koliko je procentualno malo ljudi svesno jedne sasvim obicne i potpuno prirodne cinjenice…
Da ne mogu SVE imati…
Ili ono sto bi nas narod rekao…“ne moze i jare i pare“…
Ili ona vulgarnija varijanta…
Ne mozete biti hedonista sa svim najukusnijim djakoninama i raskosnim picima a izgledati kao neki od Viktorijinih andjela…
Ne mozete biti srecni u braku i ziveti kao momak…
Ne mozete biti „Zena se Dedinja“ i raditi dva posla da prezivite…
Ne mozete biti raspikuca i domacin…
Ono sto je sustinsko pitanje je pitanje da li zaista morate sve da imate?
Da li smo svi mi postali histericna deca koja placu i vriste jer nemaju bas tu igracku koju zele u bas tom trenutku?
Da li je to namerni trend koji nam servira potrosacko drustva?
Da nijednog trenutka slucajno ne budemo nesrecni, nesavrseni i da ne osecamo zadovoljstvo…
Pa onda trosimo sumanute kolicine novca samo da se osetimo srecnim, uspesnim, savrsenim i zadovoljnim…
Da li zaista moramo svi biti manekeni, ljubavnici, bogatasi i prvaci Beograda nocu?
Ili je sasvim dovoljno da ispostujemo sebe…
Da ispunimo sebi samo ono sto je na nasoj licnoj listi prioriteta vazno…
Ono sto je pod rednim brojevima jedan, dva i tri…
Pa makar se ljudima dizala kosa na glavi od nasih izbora…i bili skroz mimo sveta…
Mozda cak i sa stomacicem…na necijim grudima…zadovoljni nakon teskog radnog dana…u svom skromnom i lepom Domu koji raste..
Ili pak potpuno obrnuto…
Ali bez grize savesti…bez pravdanja bilo kome…i sa osmehom…

Koga zmija ujede i guštera se plaši

Ko god je imao neku težu sportsku povredu zna da taj deo tela više nikad nije isti…
Rame boli na promenu vremena… skočni zglob malo malo pa ispadne na nekoj kaldrmi…pubertetski obrazi kriju tajnu o „strašnim bubuljicama“ i pogledima punim osude…mali ožiljak u uglu stomaka o najvećem stresu detinjstva i poptuno prestravljenim roditeljima…a malo veći horizontalni o najslađim mukama u porodilištu…
Zašto mislite da Duša funkcioniše na drugi način?
I ona ponekad ne sraste lepo…
I onda funkcioniše po principu „koga zmija ujede i guštera se plaši“…
Žiga i boli u sličnim teškim situacijama…
I potpuno je nebitno da li je to nesrećna ljubav, egzistencijalni problem ili kakva bolest…neostvarena želja ili potpuno srušeni snovi…
Loše srastao ožiljak ne može da izdrži pritisak kao okolno tkivo…i onda zaboli…ili još gore…puca…uvek na istom mestu…
Duša će uvek reagovati kao uplašeno dete, kada se nađe u situaciji u kojoj je bila povređena…
Pokušaće da se sakrije…i da smanji štetu… da pobegne od „guštera“…
Što je sasvim ljudski i normalno…u nekom kratkom vremenskom periodu…
Ali svakako najgori način rešavanja nekog problema je praviti se da on ne postoji…u dužem…
Guranje pod tepih…bežanje od istog…
Nigde nema tolikog tepiha…ni kod Arapa…i niko još nije toliko istrčao…ma koliko bio uporan…da bi pobegao od sebe…jendostavno je fizički nemoguće…
Možda je i vašoj duši potreban servis…
Plastična operacija…
Zamena ožiljnog tkiva novim…
Koje će biti funkcionalno i jako…pravilno nalepljeno i skladno uklopljeno u celinu…opravljeno…kao novo…
Danas zaista postoje moderni i veoma potentni načini saniranja štete…novi vezovi i spretne igle…
I zaista nema potrebe da se sami borite sa tim…
Posle dve hiljadite…
Potražite stručnu pomoć…
Pa i za auto ćemo potražiti limara sa preporukom…
A duša nije lim…
Ona je čudo…
I nećete verovati šta taj čarobni materijal sve može…
Ukoliko se pravilno stimuliše…
A uostalom…
Srećan je onaj ko je još ima…
Pa makar i okrpljenu…

Jablan i kovrdžava

Biro za nezaposlene na Novom Beogradu…
Jedno bas nesrecno mesto…
I čistiliste…
Uvek se setim Dantea po ovakvim institucijama…
Red je dug…
Ljudi cekaju satima…
Potpuno razliciti…ali sa istim obrvama i ocima…zagledanim u pod…ili telefone…
Jedan pored drugog u redu…stoje njih dvoje…
Ne poznaju se…i ne komuniciraju…
Ona je mlada…i lepa…bozanstvena braon Kovrdzava kosa…sandale…nalakirani negovani nokti…i prelepa letnja roze haljina…od onih leprsavih…koje vas prosto teraju da se okrenete…i sto na zgodnim zenama nikad ne izlaze iz mode…
Razmisljam ima li goreg prizemljenja za nekoga od 25 godina, po zavrsetku fakulteta, od tog reda…i cekanja bez kraja…
Da li je ovde sistem tako projektovan da ti odmah slomi kicmu…kako bi kasnije lakse pristajao na sve…i mozda…kao mekusac lakse plivao po ovoj zabokrecini…bez cilja i ne strceci…pod maksimom „cuti, dobro je, samo da ne cuje zlo“…
Iza nje…kao neki njen savrseni partner na pozornici ili na ledu…momak…visok i jak…kao Jablan…svaki bik bi za svaki slucaj povio rep kada bi ga ugledao…izgleda kao neki odbojkas odpozadi…spreda ne…spreda je zamisljen…i nezainteresovan…i bled…i neobrijan…i negde drugde…samo ne u ovom redu…kao da ga i dodir ovih plocica po stopalima vredja…i ponizava…kao da mu oduzima snagu…i samo zeli odavde da pobegne…
On je nesto stariji…oko trideset godina…ali nazalost ima beneficirani staz…u tom redu…od nekoliko godina…znate onih koje je trebao da provede po Evropi…po putovanjima za mlade…i po ogledalima punim ponosa…i njegovog sirokog osmeha…u stvari one godine u kojima deca, sada pristojni postovani ljudi koji zaradjuju, uzivaju pre no sto naprave svoju decu…ali nije…
Proveo ih je zagledan…izmedju dve opcije…nistavila i skretanja paznje sa problema…
Savrseni dvojac…koji je mogao da se sretne u nekom kaficu….u nekom pozoristu…na nekom hobiju…ili zabavi…na Antarktiku ili u Omanu…potpuno je svejedno…
Ali nije…
Divan genetski materijal koji je mogao da se pomnozi…i da stvori nekog novog bistrookog, visokog strebera ili kovrdzavu, prelepu glumicu…
Ali nece…
Nece…jer Jablan razmislja da se sve ovo nikako nije smelo desiti…da on ne sme kao novopeceni intelektualac da bude nezaposlen…da je uzasno ovo sto se oko njega desava…da on to ne moze da podnese…i da je potpuno jasno da je on nesposoban i kriv za sve…da je manje vredan…nesnalazljiv…glup…i da nista vise nema smisla…da je svaki trud uzaludan…
Nece zato sto je potonuo…i slomio se…i prestao da se bori…prepustio se ocajanju i depresivnosti…
Nece…zato sto je taj red toksican…i uzima mu dusu…i menja ga postepeno…svaki put pomalo…kada stoji u njemu…ali nepovratno…kao radijacija…sve dok ne postane neki namcor ili baksuz…kivan na sve…a ponajvise na sebe…
Oticice danas u svoj stari stan…u blokovima…u 45 kvadrata…sa mamom i tatom manekenima tuge… i osudom u svakom razgovoru…
Zatvorice vrata od svoje improvizovane decacke sobe…odeljene ormarom od dnevne…zazmurece i pozelece da ga nema..jer ionako se oseca kao da je niko i nista…
Kazu da djavo nikad nije srecniji no kad neko sa potencijalom propadne…sto je bas steta…jer je bas u tom trenutku mogao je da pogleda kroz prozor i da tamo kod Save vidi kovrdzavu kosu iz reda…kako leprsa iznad rolera…i slusalica…i blestavo beli osmeh devojke koja uziva u avgustu jer je potpuno svesna da to sto je ona obrazovana i pametna i normalna i mozda najvise na svetu zasluzuje da se zaposli…ne mora da znaci da ce se to i desiti…da je svesna da se crveni tepih ni za koga ne prostire sam od sebe…i da je zelja da zivi u zemlji kojoj su potrebni intelktualci samo zelja…koja se ne mora ispuniti…da je stanje lose ali ne i uzasno…da svakako nije smak sveta…dok je ona ziva i zdrava…i dok njen intelekt moze nauciti sve sto pozeli na bilo kom jeziku…da njena sadasnja realnost jeste nepovoljna ali ne i nepodnosljiva…i da se svakako moze promeniti u trenutku…ukoliko nastavi da se bori i trudi…da menja nacin razmisljanja…jer klasicni trud = uspeh sistem ovde vise ne vazi…i da to sto je ona nezaposlena nju ne moze da definise…to je samo jedno veoma promenjivo svojstvo…koje predstavlja samo jednu jedinu pojedinost njenog bica…kao sto je sviranje flaute ili poznavanje latino plesova ili celulit…ljudskog bica koje je mozda pravi primerak normalnosti…i da je svesna da su i mnogi blistavi umovi bili u losim trenucima…ali su nasli nacin da se izbore…
Voza se i relaksira jer je danas presla dve lekcije sa sto novih reci…i neku tesku gramatiku…koja ni ne postoji u ovom nasem lepom jeziku…ali koju ce ona svakako savladati kao sto je i sve do sada…i promeniti svoju poziciju za 180 stepeni…
Bas je prava steta jer je Jablan mogao da strci na kej da je sretne…i da je mozda upozna…da je zavoli…da udahne njenu energiju…i da pogleda na svet njenim ocima…da promeni nacin razmisljanja…i da se mozda cak i nasmeje samom sebi…koliko je vremena potrosio na iracionalna razmisljanja i obezbredjivanje sebe…na apsurdnost….
A da Kovrdzava ni ne sluti tako opustena da na kraju tog keja moze sresti jednog visokog bledog momka sa nekim cudnim zamisljenim ocima, i sa neiskoriscenin potencijalom…koga ce tog dana mozda upoznati…i vremom zavoleti…i kako nece moci cudom da se nacudi koliko je on ubijen u pojam zbog necega sto je tako promenjivo i sto je samo izazov a ne definitivno stanje…i kako ce mozda pozeleti da mu pomogne…da prodrma tu njegovu tintaru…
I kako uopste nece smetati jedno drugom rame uz rame u avionu sa kartom u jednom pravcu…
Iznad oblaka…
Sa dva para bistrih ociju… dve diplome i dva britka uma…
A jednom nadom…i zajedno…
Pa malo li je?

Pravi trenutak

Nemate apsolutno nista od toga sto se preterano sekirate…i ocajavate…
Zivot ima nacine da vas stavi u bolju poziciju i kada toga niste svesni…
Sto bi neko mudar rekao „ne koncentrišite se na velicinu problema, nego na velicinu sebe“…
Mozda je bas cetvrtak, 25. Avgust, u 8 i 17 trenutak kada trebate poceti da menjate sve… Bas zato sto je tako daleko i od prvog i od ponedeljka…
I zato sto je trenutak izlaska iz zone komfora uvek vise pitanje stanja svesti…nego povrsno pitanje zgodnosti brojke na kalendaru, meseceve mene, menstrualnog ili astroloskog ciklusa…
Mozda je bas ovo pravi trenutak da zastanete i iskocite iz te struje, koja vas kao mrvtu ribu, nosi do nekog usca u prosek…ili opasnog vodopada…i izmaglice nistavila…
Ali hajde da zastanete na nekoj krivini… u plicaku…protresete peraja….dobro udahnete…okrenete kormilo… i zaplivate uzvodno…
Daaaa…
Pa naravno da ce biti tesko…
Ali je epilog sto puta laksi od alternative…
I tako je obicno u zivotu…
Moze se reci da ako ne znate sta je dobro da uradite…uradite ono sto je teze…
Tesko je i uciti…i trenirati…i vredno raditi…i biti posten…
Tesko je i odupreti se strastima…i biti cestit…
Ali…
Hajde polako da krenemo da menjamo omiljenu danasnju postapalicu tzv. troduplo J ( „jao jadan ja“) i posledicnu pasivnost…u nekadasnje MKBNM („ma ko bre ne moze“) i borbu…
Jer cemo samo tako ponovo postati Sveti Sava, Obilic, Solunac ili Tesla…ili makar Olimpijac ispred Skupstine…
Nikome od njih zivot nije bio lak…
Naprotiv…
Ali niko od njih nije bio lagan ni zivotu…
Velike je probleme ta matora skitnica imao sa njima…
Sto je planova morao promeniti…
Sto je njegovih lukavih zamki ostalo netaknutno…
Da bi se na kraju i on vise umorio i predao…
I rekao…
„Ma bestraga im glava, neka im to sto toliko zele, samo da se vise sa njima ne bakcem“..

Muve i pčele

„U životu, pa tako i u porodičnom, ljude je moguće podeliti na dve kategorije. Jedna kategorija ljudi liči na MUVU. Muva ima jednu osobenost: uvek se spušta na nečisto, prolećući kraj mirisnih cvetova. Tako, kategorija ljudi, sličnim muvama, naučila je da misli i traži samo zlo, ne poznavajući i ne tražeći nikad dobro. Druga kategorija ljudi liči na PČELU. Osobenost je pčele da nalazi lepo i slatko, i spušta se samo na lepo i slatko, mimoilazeći ono što je nečisto. Takvi ljudi imaju dobre misli, vide dobro i misle samo o dobru. Svima, koji su navikli da stalno osuđuju druge, pa i svog supruga (ili suprugu), predlažem da razmisle u kojoj kategoriji žele da se nađu i da, na odgovorajući način, odrede kojoj od ove dve kategorije pripadaju ljudi koje oni osuđuju“.
Starac Pajsije Svetogorac