Znate li ko su jedini ljudi na ovom svetu koje ne nerviraju njihovi roditelji koji su ostarili?
Samo oni koji ih već nemaju…
Znate li ko su jedini ljudi na ovom svetu koje ne nerviraju njihova deca koja su mala?
Samo oni koji ih još nemaju…
Znate li ko su jedini ljudi na ovom svetu koje ne nerviraju njihovi emotivni partneri?
Samo oni koji su sami…
Znate li ko su jedini ljudi na ovom svetu koje ne nervira život i sve ono što on nosi?
Samo oni kojima je ostalo još jako malo…
I to je jednostavno tako…
Sve ima svoju cenu…
I ništa nije savršeno…
Čim smo dobili nešto lepo…dobilo smo i nešto ružno…
Sve to potpada pod onu staru dobru Njegoševu čašu meda i čaša žuči…
Bitan deo zrelosti je da to shvatimo…
Da se tome prilagodimo…
Da se fokusiramo na ono što je pozitivno u našim podeljenim kartama…
A da…gde možemo…mudro odigramo sa njima…kako bismo se doveli u još bolju situaciju…po nas…
Nema te pozicije u životu koja nema dobrih strana…
Ni koja nema razloga da budemo zahvalni…
Niti priliku da se radujemo zbog nje…
Nažalost nema ni pozicije koja nije teška…
Koja nema ružnih aspekata…
Ni razloga za nervozu…sekiraciju i bol…
Prava je sreća da to kako ćemo se osećati ponajviše zavisi od našeg načina gledanja…a ne od samo situacije…
Atmosfera na letovanju je uvek do ljudi koji letuju…a ne do destinacije…
A tu se ljudi obično dele na Pčele i Muve…
A mnogo je bolje biti Pčela…
Čisto zbog radnog mesta…
I uslova rada…
A da ne spominjem tek Med…

Moj divni prijatelj koji nikada nije bio bi ni najpametniji…ni najsposobniji…ni najtalentovaniji…ni najvredniji…a koji je ipak uspeo da do svoje četrdesete ima jedan jako lep i posložen život…koji bi svako poželeo…mi je uvek bio drag između ostalog i zbog jedne njegove uzrečice…kojom je plenio…i kuražio sebe…a vrlo često i nas…koji smo imali tu privilegiju da budemo oko njega…
Uzrečica se sastoji od samo dve reči…
Koje toliko puno govore…
I znače…
NA SRCE…
Destinacije su se razlikovale…
Dajte mi loptu i idem ka košu na srce…
Odoh da posaljem poruku onoj lepojci na srce…
Izaći ću na ispit na srce…
Proputovaću Evropu sa bekpekom na leđima na srce…
Odoh na razgovor za posao na srce…
Otvoriću firmu na srce…
Obezbediću deci dobar život na srce…
I prosto nije ni bilo šanse da ne uspe…
Jer kad ostavis srce na terenu…ti si već uveliko i pobedio…
Rezultat na semaforu u tom trenutku je sasvim prolazna i nebitna stvar…
I razmišljam kako bismo možda i svi mi trebali da počnemo da koristimo tu krilaticu…
Za naše važne ciljeve…
I destinacije…
Ma za ceo život…
Jer…
Sigurno da je mozak važan…
Priprema…trening…predviđanje…i planiranje…
Kao i mišići…vežba…trud… i napor…
Ali Medalju je uvek osvajalo baš to Srce…koje tutnji u Junaka…

Uvek sam voleo onu staru Suzy Kassem koja kaže da „sumnja ubija više snova nego što će neuspeh ikad“…
I koliko je to samo tačno…
Najveća zabluda i najsmrtonosnija prepreka ljudi sklonih sumnji u sebe je da ukoliko se stvarno odvaže…jako potrude i daju sve od sebe…a na kraju ne uspeju u nečemu ili još gore ispadnu smešni…da će to definitivno dokazati da sa njima nešto nije u redu…da su bezvredni i da od njih ništa nikada ni neće biti…
Pa zbog toga ni ne pokušavaju…niti se trude…jer im deluje da je bolje samo sumnjati u sebe nego znati da ne valjaš…
A život brzo prođe…
I izbegavanje često pomaže samo nakratko…
Na duge staze nam obično pomogne da izbegnemo i sve što je lepo…i sve što nam zaista i treba…
Sigurnost…stabilnost…rutina i mir su poželjni samo ako nam je dobro…
A bolje je biti i u strašnoj Oluji…koja sve ruši i l izokreće naopačke…ako nije…
S druge strane ljudi koji veruju u sebe…se nose mišlju da mogu sve ako se jako potrude…obično su već imali par uspeha…i onda se lako navuku na taj proces učenja i rasta…pa se obično trude i bore jako…i sve jače i jače ukoliko je potrebno…i na kraju obično i uspeju…a ako i ne uspeju…svesni su da niko nije savršen…i da ih jedan neuspeh ne može definisati…pa se brzo preorijentišu na nešto u čemu su vični ili u čemu će tek postati vični…
Kada bismo oba tipa ljudi mogli nekako da posložimo u istu ravan na početku puta…oni obično imaju potpuno identičan potencijal da uspeju…
U decimal…
Suštinska razlika je što ovi prvi ne smeju sebi da dopuste da se trude a ovi drugi smeju…
To je kao ono šutiranje penala na kraju utakmice…
Ako ne šutiraš penal nećeš ga ni promašiti…i miran si…s tim što nikad nećeš naučiti da ih šutiraš…niti postati veliki igrač…
Ako ga šutneš možda ćeš biti heroj…a možda će tvoj tim i izgubiti baš zbog tebe…
Čvrsto sam ubeđen da jedni penali ne određuju nečiju karijeru…
Već trud i hrabrost…
Učenje na greškana…
Stalni rast i razvoj…
Beskrajne edukacije…od najmanjih do najvećih stvari…i od nejlakših do najtežih lekcija…
A ponajviše globalni način razmišljanja…
Da li smo u sebi uzgajili Fixed Mindset…koji kaže ja nešto ne znam…neću ni znati…jer ionako ništa ni ne mogu da naučim…jer ja ionako nisam ni za šta…i zato je potpuno suludo da se trudim…i blamiram…kad na kraju ni ne uspem…
Ili Growth Mindset…koji kaže pa dobro ne znam to JOŠ UVEK…što je sasvim ok i ne može da me definiše…ali ako mi je važno…i ako se jako potrudim…naučiću to kad tad…
Neuspesi se svakom dešavaju…
Oni mogu da nas unište…
Da nas definišu…
Ili da nas osnaže…
Prava je sreća da ishod nikada ne zavisi od njih…
Već od nas…
I on našeg načina razmišljanja…
A tu je već samo Nebo granica…
Ili što bi mnogo kraće i bolje rekli klinci sa koša u mom kraju…
Buraz…nikad poraz…samo Lekcija…

Ukoliko ste muškarac…činjenica koja bi trebalo najviše da vas opusti po pitanju žena je da se vi tu ništa ni ne pitate…
Jer Dame uvek biraju…
I potpuno je nebitno šta ćete reći ili uraditi u nekoj pojedinačnoj situaciji ukoliko ste joj se već apriori dopali…
Što je ujedno i najgora stvar…
A ponekad i najbolnija…
Ukoliko niste…
I nećete…
Ali svakako da nije smrtonosna…
Ukoliko to shvatite kao deo puta…Igre…i kao jedan proces edukacije…
Stoga je i najvažnije napraviti sebe takvim da možete biti lako birani i da to bude nekako sasvim logičan izbor…u populaciji žena koje se vama dopadaju…i po čijem ukusu ćete se profilisati…
Tako što ćete raditi na svim poljima koja su važna za jednog muškarca…
Od trbušnjaka do doktorata…
Preko svega ostalog između…
A pogotovo na onim atributima koje najviše cene baš onakve žene kakve biste i vi želeli da osvojite…
I da potom jednostavno budete na pravom mestu u pravo vreme…
Ili makar na što više pravih mesta u što više pravih vremena…
Ukoliko to uspete…
I postignete da budete Dobra Prilika…
Lako će vam biti da budete dobri sa ženama…
To jest…
Ženama će biti lako da vas odaberu…
A Raj je onda već sasvim blizu…
I to već na Zemlji…

Ukoliko iz nekog razloga ne možete na psihoterapiju…nađite sebi jednog jedinog Prijatelja…koji će biti dobar čovek… inteligentan…duhovit…politički nekorektan…i koji će vas zezati onako iz dubine duše kad nešto zgrešite…slatko ismevati vaše iracionalnosti…greške i mane…a voleti vas do neba kao čoveka…
Skoro sam bukvalno umro od smeha…kada su mi prepričavali jedno lepo veče na kome nažalost nisam bio prisutan…kada su moji dobri prijatelji sedeli…smejali se na sav glas…onako kako mi to volimo…i nadenuli titulu mom još boljem prijatelju da je Emotivac…
Samo zato što se smorio i ubedačio jer je sa nekom dražesnom devojkom završio iskonsku mušku stvar za otprilike minut i po…ako ćemo meriti prijateljski…a pre za pola minuta…ukoliko ćemo biti realni…
Da ga okuraže kako nije on loš ljubavnik…već je osećajan…i hipersenzitivan…
Naravno uz pivo…
I onu lepu prijateljsku atmosferu…gde svako svakog zeza i podjebava…a gde svi zajedno umiru od smeha…pogotovo ovaj koji je u tom trenutku predmet sprdnje…
Ne pitajte kako znam kako mu je…
Malo vam je krivo i žao sebe…
A malo biste se smejali na sav glas…jer su potpuno u pravu…
I kako su kratkotrajnu grupnu terapiju završili zajedničkim zaključkom i saopštenjem muškog kolegijuma…
Da je za Emotivce lek vazda bio samo jedan…
A to je drugi put…
I eventualno treći…ako godine i fiziologija to dozvoljavaju… 🙂
I sa onim bratskim…da veruju u njega…i da će on to uspeti…
A iako ne uspe…da ga oni vole kao Čoveka…zbog njegove Tanane Duše…ne prestajući sa bockanjem… 🙂
Psihoterapija često ima isti cilj…
Da ljudi otkriju da su nesavršeni…da to „strašno“ otkriće prežive…shvate da je to sasvim ljudski i normalno…i potom to inkorporiraju u svoj život…ili promene…ukoliko je moguće…
Prijatelji su u tome vazda bili neuporedivo bolji…brži i uspešnjiji…
Zato su toliko i važni…
I čak iako su potpuno besplatni…
Sasvim su neprocenjivi…

Uvek sam voleo onu Duškovu koja kaže da… „Ko ume da se raduje, ima i čemu da se raduje. Radost je privilegija onih koji skromno misle o sebi a lepo o životu.“
A danas nešto razmišljam kako suprotnost anksioznosti možda nije sigurnost…već zahvalnost…
I razmišljam kako su i tu pravila slična…
Ko ume da bude zahvalan…ima i na čemu…
A od zahvalnosti većeg Melema za Dušu jednostavno nema…

Tačno mogu da je zamislim kako stoji tu u hodniku…
I kako se ne snalazi…
Kako su joj ruke pored tela…
Faca zbunjena…
I kako prilazi prvo muževa baba…
Pa muževa mama…
Pa muževa sestra…
Pa bernardinac…
I kako je svi grle i ljube…uz onaj naš srdačni osmeh i stisak…od koga udahneš tek posle par minuta…
Osim naravno bernardinca koji ju je samo ovlaš oblizao po spuštenoj šaci…pored njene noge…i pogledao Onim Pogledom…u fazonu „što me ova žena ne pomazi iza ušiju…k’o što svi rade?“…
I tačno mogu da je zamislim…
Kako isto tako stoji u nekom doduše dosta mračnijem i hladnijem hodniku…pre nekih tridesetak godina…kako su te ruke i šake dosta manje…i možda čak i širom raširene…ali kako niko u njih ne dolazi…
Niti je ikad i dolazio…
Jednostavno u njenoj porodici se nije grlilo i ljubilo…
Neka druga ponašanja su bila dosta učestalija…
Nominalno ljudska…ali mnogo više primatska…hladnija…grublja i bolnija…
Međutim…
Ona je igrom slučaja uspela da se istrgne…
Da poraste…
Da zaceli svoje rane…
Da pređe put triput duži od drugih…
Da se ostvari na svim poljima koje su važne za jednu ženu…
Pa da se evo sad na kraju i uda…
Za čoveka koji je u svemu tome dosta i pomagao…
I za koga se nikad nije mogla čudom načuditi što je toliko voli…grli i ljubi…
I da stoji u tom hodniku u njegovoj porodičnoj kući…
Gde su zagrljaji i poljupci potpuno normalna stvar…
Da ne kažem način življenja…
I zamišljam koliko joj je teško…
I koliko ne može da se opusti…
I koliko negde i dalje u dubini duše oseća da ona nije za to…
Da nije zaslužila da je grle i ljube…
I da su se ovi divni ljudi jednostavno zeznuli i pomešali je sa nekim…
Teško je to naučiti sa trideset i plus…
Ali ne i nemoguće…
Ona…kao i svi mi uostalom nije odgovorna za zlo koje joj je učinjeno…i za uskraćenu ljubav koju nije dobila…ali jeste za proces zaceljenja…i učenja o sebi…ljudima i svetu…
I zamišljam kako od ponedeljka okreće novi list…
Kako počinje prvo sa onim njenim smešnim malim belim psom da se opušta kada svi odu…i kad njih dvoje ostanu sami…da ga ljubi…i mazi…i da stoji mirno dok je liže po licu…uostalom niko vas ni ne može naučiti bolje da zaslužujete bezuslovnu ljubav eto tako samo zato što ste njihovi…od tih dlakavih stvorenja sa Očima…
Pa u utorak sa ćerkicom…kad njih dve imaju vreme za sebe…posle njenog kupanja…dok je macka…i dok joj čita…i kako je ćerkica gleda čudno…jer ovaj put ne pobeđuje u igri „ko može duže da se grli“…po prvi put…
Pa u sredu sa mužem…pred njegov odlazak na posao…koji je tek preneražen…i u fazonu  „šta ti je dušo…otkud ova jutarnja nežnost?“…
Pa neki tamo vikend i sa muževom familijom…sa sve berbardincem…
Niko se naučen nije rodio…
Ali je grehota otići sa ovog sveta sa idejom da postoji neko ko ne zaslužuje da ga grle i ljube…
Takvih nema ni u populaciji morskih prasića…a kamoli među ljudima…
Dovoljno je disati…da biste se kvalifikovali za tu prestižnu titulu…
To osvestoti…
Pa se polako navići…
I opustiti…
Pa mic po mic…
Dok ne postane sasvim normalno i uobičajno…
Ovaj život je toliko težak…i komplikovan…
I ko zna šta nas sve čeka…
Ako se nećemo grliti i ljubiti…
Šta ćemo drugo uopšte i raditi?