Po pitanju međuljudskih odnosa…i socijalne inteligencije nema puno većih istina od one koju je rekla pesnikinja Maya Angelou…da će ljudi zaboraviti apsolutno sve o nama osim toga kako su se osećali povodom nas…
Po tome se treba uvek ravnati…
I tretirati svakoga isto…
Od prosjaka…do profesora…
Ne znam da li karma postoji…
Niti koliko se treba uzdati baš u nju…
Ono u šta sam potpuno ubeđen je da se možemo uzdati u naše lične emotivne investicije lepog…prijatnog…duhovitog…kulturnog…finog…obzirnog…poštenog…čestitog i saosećajnog…
Koje smo nesebično zasejali usput…
Nema puno boljih Valuta na ovome svetu…

Mislim…
Naravno da vi to pročitate hiljadu puta dok učite principe Racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije…
Osnovni postulat da se sve sme i da ništa ne mora da se dogodi…ma koliko to bilo nezgodno i neprijatno…
I da je suština racionalnosti i mudrosti u prilagođavanju Jedara na Vetar…a ne u kontemplaciji i filozofiranju što baš odatle mora da duva…kad nismo tako isplanirali…
I da je mnogo lakše ukoliko svet posmatramo iz ugla preferencija…
Ja želim…ili ne želim…da se nešto dogodi…
Nego iz ugla rigidnih apsolutističkih zahteva…ovo mora…a ono ne sme…da se dogodi…
Međutim…
Nekako uvek ostaje trunčica nade da pravda postoji…da će sudbina biti fer…i da život neće biti pretežak…i bez ikakavog smisla…
I da će sve biti onako kako i treba da bude…
Sve dok ne čujete neku od priča…koje odzvanjaju u psihiterapijskim sobama na svim meridijanima…svakoga dana…
Priču o paru koji je rodio bolesno dete…
Priču o ocu koji „to“ ne može da podnese…i koji odlazi…
Priču o majci koja ostaje…sa bolesnim detetom…sa poslom kod privatnika…i sa Srbijom…
Priču o majci…koja neposredno pred samoubistvo…kreće na psihoterapiju…čisto da još i to pokuša…pred put…
Priču o tome kako tu…između ostalog…dobija i sasvim uobičajni savet da obavezno ode i učlani se u udruženje roditelja koji imaju isto toliko bolesnu decu…
Priču o saosećanju…o razumevanju…o pomoći…o podršci…o nadi…i o veri…
Priču o Diskretnim Herojima…
Priču o podeljenoj muci…
Priču o drugom ocu kome se desila ta ista priča…samo s’ druge strane…i njegova supruga nije mogla „to“…
Priču o njihovom upoznavanju…o prvoj kafi…o prvoj crnohumornoj šali…“k’o je nas dvoje kleo taj nije dangubio“…o prvom dodiru…i o prvom osmehu…posle sto godina…
Priču o ljubavi…kojoj se niko nije nadao…
Priču o prijateljstvu…najvažnijem od svih…spram Muke…
I kada imate tu privilegiju da u rukama držite njihovu porodičnu fotografiju sa Ade…
Svo četvoro nasmejani od uha do uha…
U prolećnu nedelju…
I onda znate…
Sve se sme…
I ništa ne mora…
Bol je u ovom životu siguran…
Patnja je stvar izbora…
Život će terati svoje…
Naše je da i mi to isto uradimo…
Kako bi Dobro i Dobri pobedili…
Da damo sve od sebe…
Pa kud puklo da puklo…
Ono što je sigurno…
Nema tog besmisla koji se ne može osmisliti…
Niti te muke koja se ne može utuliti…
I nema te patnje koja nije lakša u dvoje…
Da ne kažem u četvoro…
Ja da sam sudbina…
Bojao bih se da ovu Porodicu dalje testiram…
Pokazali su se vala…
I dao bih im apsolutno sve što požele…
U stvari…
Sve što zaslužuju…

Svi znamo onu staru sportsku krilaticu koja kaže da kada tim pobedi zaslužni su igrači a kada tim izgubi odgovoran je trener…
Slično je i na psihoterapiji…
Kada je ona uspešna…to je uvek zasluga klijenata…
Kada je ona neuspešna…to je često zasluga psihoterapeuta…
Prosto rečeno psihoterapeuti ne mogu apsolutno ništa da postignu bez pomoći svojih klijenata…
Makar dubili na glavi…
Za razliku od na primer anesteziologa i hirurga…
To je i najveći limit psihoterapije kao nauke i doktrine…
Jer…
I da se nekim čudom skupi na jednom mestu konzilijum u sastavu Frojd…Jung…Frankl…Elis i Jalom…i da svi zajedno upregnu svoje genijalne mozgove i trud da pomognu jednom klijentu…uspešnost tretmana koji nude će opet tri četvrtine zavisiti od tog klijenta…
S druge strane…
Ta osobina psihoterapije je i njen najveći potencijal…
Jer…
Kad se Brava otključa…
Kad se Kockice slože…
Kad se Točkići podmažu…
Kad se Lavina Dobrih Promena pokrene…
I kad Energija prestane da se rasipa na glupo i ružno i loše…
Već se usmeri pravo ka Destinaciji…
Nema puno većih sila u ovom univerzumu…
Niti veće profesionalne satisfakcije…
Od toga da se lepo zavališ u svoju fotelju…
Smešiš se…i naslađuješ…
I uživaš u nizanju Uspeha…
U ostvarenim Željama…
I Radosti koja posledično dolazi…
Nebo je tu zaista granica…
I prosto je neverovatno da neko taj Ugođaj može nazvati poslom…

Na slici je simpatična bakica o kojoj razmišljam već skoro godinu dana…
U pitanju je Suzanne Hoylaerts…devedesetogodišnja Belgijanka koja je prošle godine…u jeku najveće nestašice slobodnih kreveta i respiratora u Belgiji zbog korona pandemije…odbila respirator sa rečima: “ Ne želim ga. Sačuvajte ga za nekog mlađeg. Ja sam već imala dobar život.“
Kakav moralni i ljudski podvig…
Kakav nivo svesti…racionalnosti…mudrosti i saosećanja…
Kakva požrtvovanost…nesebičnost i ljudskost…
Razmišljam kako bi to trebalo da živim…šta sve da naučim…i koliko da porastem kao čovek…da bi mirne duše…mogao istu stvar da kažem kada na mene dođe red…
„Hvala lepo…dosta mi je bilo…nemam se za čim kajati“…
I zaista…
Ako se uopšte nešto dobro iz ovog obilja smrti i može naučiti…
Onda je to kako bi trebalo da živimo dok još možemo…
Kako izarčiti tu privilegiju što dišemo do maksimuma…
Na šta potrošiti taj vazduh…
Ne postoji važnije pitanje od tog…
Suzanne je izgleda našla odgovor…
I prešla igricu…
Nek’ joj je večna slava!
I (zaista) hvala…

Ne postoji priča koja na manje prostora objasnjava apsolutno sve što je potrebno znati o važnosti obrazovanja…iskustvu…tržištu rada…cenovnicima…cenjenju sebe i generalno kapitalizmu od one stare…

Na velikom prekookeanskom brodu se pokvario motor i niko nije mogao da ga popravi, te su vlasnici broda odlučili da pozovu poznatog mašinskog inženjera sa skoro 40 godina iskustva.
Inzenjer je brodski motor najpre detaljno pregledao od vrha do dna. Nakon što je sve video, inzenjer je otvorio torbu i izvadio mali čekić. Potom je udario po nekom delu jako nežno. Veoma brzo, motor je proradio.
Tri dana kasnije, vlasnicima broda je stigao račun za popravku u iznosu od 10000 dolara. Vlasnici broda su bili šokirani i odgovorili su inženjeru:
„Nisi popravljao maltene ništa na motoru, zašto je onda cena popravke 10000 dolara?“
Inženjerov odgovor je stigao veoma brzo i bio je jako kratak:
„Stavka 1 – udarac čekićem – cena 2 dolara.
Stavka 2 – znati gde i koliko jako treba udariti- cena 9998 dolara“

Jasno… 🙂
Uvek se setim ove priče kada plaćam neku uslugu…
A pogotovo kad mi se ne uči…

Ne postoji jači…uzvišeniji i učinkovitiji vid ljubavi prema sebi od Discipline…
A ona je često samo pitanje adekvatnog tajminga…
Da li želiš nešto sad?
Ili želiš nešto oduvek?
Disciplina je u stvari samo ignorisanje trenutnih zadovoljstava zbog većih i dugotrajnijih nagrada koje će doći…
Jednostavna matematika za mudre…
Disciplina je prosto iskreno…zdravorazumsko i pošteno čuvanje i negovanje sebe samog…koje ima za cilj da nam omogući da dobijemo sve ono što smo oduvek želeli…ukoliko prihvatimo stroga pravila igre koja važe za sve…bez obzira što nam baš nešto i ne prijaju…
E sad…
Naravno da će to ponekad biti bolno i teško…
Ali je svakako u poređenju sa ponuđenim alternativama…prava Majčina Dušica…
Zato je ponekad i najlakše proceniti koliko neko zaista voli sebe upravo po tome koliko je taj neko disciplinovan po pitanju truda u ostvarivanju njegovih suštinskih želja…
Na toj muci se zaista poznaju Junaci…
I na toj raskrsnici se suštinski i bira Destinacija do koje će neko biti u mogućnosti da dobaci…
Pa će moći da se šepuri…jer je to pošteno zaslužio…
Nema puno veće sreće na ovoj planeti…
Od toga…