Ako je nešto dobro u ovom karantinu…to je mogućnost da se konacno odbranimo od praznine prezauzetog života…
I da se presaberemo…
Da vidimo šta nam je zaista neophodno…
Šta je važno…
A bez čega se vala i može…
Da donesemo bitne odluke…
I da odaberemo koje ćemo to sve Poduhvate pokrenuti od prvog dana redovnog stanja…
Ja sam na primer odlučio da štedim…
I da još više trošim na Suštinske Radosti…
I vreme…
I energiju…
I novac…
Neobično je važno da kad sve ovo jednom prođe znamo čemu želimo da se vratimo…
A čemu ne…
Prosto odavno nije bila bolja prilika da se predomislimo…
I opametimo…
Ja na primer ne pamtim prvu godinu nezaposlenosti…
Po toj muci…
Već po tome što sam tada ostavio cigarete…
2009-ta je stoga bila jedna užasno sjajna godina…
Pravo pitanje nije što nam se sve ovo dešava…i kako ćemo izdržati…
Već po čemu dobrom bismo mogli da zapamtimo korona godinu?

Jedan od najbanalnijih a najdelotvornijih saveta ikada je da bez obzira koliko je neki problem veliki…on je sastavljen od manjih i jednostavnijih delova…
Tako mu i treba pristupiti…
I jedan po jedan deo rešavati…
Neverovatno je koliko se takvim načinom razmišljanja može postići…
Uostalom…
Negde na drugoj godini fakulteta sam shvatio da je najbrži i najlakši način da završim Medicinu upravo da dobro naučim jedno jedino ispitno pitanje…
Danas…
Pa sutra drugo…
Naravno da ima mnogo gorih…nepoštenijih i nelogičnijih problema od studiranja…koje je ipak jedno od retkih oblasti života koje u suštini zavisi samo od nas…i našeg zalaganja…
Ali je princip uvek isti…
Trud daje znanje..
Znanje daje samopouzdanje…
Samopouzdanje ubija strah…
A ko se ne plaši…
Taj može napred…
Ka svojim ciljevima…
A onda i mic po mic…
Ka Sreći!

Kriza ne stvara karakter…
Ona ga otkriva…
I mnogo nas se tu grdno iznenadi…
I često razočara…
Ali…
Nema ničeg ljudskijeg nego otkriti da na nama nešto baš i nije kako treba i kako bi moglo biti da je bilo sreće…
Ne daj Bože da se rađamo kao finalna verzija sebe…
No upravo na tako otkrivenom karakteru se onda…ukoliko ima potrebe…i može raditi…
I on se može unapređivati…odakle god počeli…
Gubitnici nikad nisu ni bili ljudi koji dožive poraz već oni koji ništa iz tog poraza ne nauče…
I koji odustanu od dalje Borbe…
Uostalom samo budale nikad ne menjaju mišljenje…
I obično više vole sebe nego istinu…
I zato nažalost često i nagrabuse…od opasnosti koje su se mogle izbeći uz pomoć samo nekoliko mrvica mudrosti…i par oštrih zaokreta u razmišljanju…
Zamislite da Soni i dalje pravi samo video kasete i kasetofone…jer je tako navikao…i lakše mu je…a i ko će sad sve da menja…
Naravno da je jako komplikovano i teško prilagođavati se…
I da zahteva jako puno vremena…
Ali…
Ko to od nas ne moze naučiti španski?
Ukoliko zaista odluči…
Doduše…
Nekima će trabati godina…a nekima pet…
Ali je uvek moguće…
I ko zna…
Možda nam srodna duša upravo pijucka vino na nekoj Majorci…i smeši se…na španskom…
Prosto je…
Uprkos oštrom protivljenju profesionalaca koji proriču sudbinu…
Najbolji način da se budućnost predvidi… iskontroliše…unapredi…i da dobijemo lakši i lepši život je da zakopamo duboko po sebi…
Danas…
I da ojačamo…
Da postanemo hrabri…
Mudri…
I sposobni…u što više polja koja nam mogu koristiti…na putu ka našim Vrednostima…
Jer…
Čuli ste sigurno već onu staru Heraklitovu da…
Karakter čoveka postaje njegova Sudbina…

Sve je to lepo…
I dama na ulici…
I kurva u krevetu…
I domaćica u kući…
I što je lep…
I što je hrabar…
I što je sposoban…
Ali u karantinu je najvažnije imati Druga…
I Nekog Svog…
Kao i u životu…

Odavno ne čuh ništa pametnije od…
„Teška vremena stvaraju jake ljude…
Jaki ljudi stvaraju dobra vremena…
Dobra vremena stvaraju slabe ljude…
Slabi ljudi stvaraju teška vremena…“
Nepoznati autor
I prosto oduvek važi da krizna vremena u ljudima rađaju i ono najbolje i ono najgore…
Prava je sreća…
Što taj krucijalni izbor nikada nije do okolnosti…
Već je vazda do Čoveka…

Jedno neupitno pravilo važi u čovečanstvu već desetak hiljada godina…
I veoma je jednostavno…
Gubitnici kritikuju…zavide i kukaju…na Okolnosti…nepravde i nefer igru…rasipajući dragocenu energiju i resurse na druge…
Dok se Pobednici ugledaju…analiziraju i pronalaze rešenja…spram okolnosti…i uprkos nepravdi i nefer igri…radeći na sebi…
Adaptacija je mnogo bitnija za ishod od startne pozicije…prepreka i sveukupne atmosfere…
Može koš biti kriv…parket prljav…lopta klizava…sudija potkupljen…a protivnik namazan…
I svakako će se neka utakmica i izgubiti zbog toga…
Ali za Karijeru su mnogo bitniji talenat…trud…učenje…prilagođavanje trendovima u košarci…i nenormalno treniranje…
Kada čitate biografije ostvarenih ljudi vrlo brzo shvatite da je tako jednostavno uvek…
I…
Iako je mana psihoterapije što na nju dolaze ljudi u problemu…
Neviđena je sreća u tome što nema tog problema kome čovek ne može doakati… Ukoliko krene da menja sebe…
Uporno i polako…
To je obično najkraći…najlakši i najbolji put…
Iako je krivudav…trnovit i strmo uzbrdo…
Ipak…
Na krajnoj destinaciji…
Kada mi porastemo i očvrsnemo…
Problemi ili u potpunosti iščeznu…
Ili se toliko smanje da postanu rešivi…
Ili se…za one baš najgore…pronađe novi modus vivendi…koji nam omogućava da smisleno živimo uz njih…
Stoga…
Ne pitajmo se koliko su veliki problemi…
Već koliko smo veliki mi…
U toj veličini se obično krije Lek…