Miloša budi snažan bol u testisima…

Ništa mu nije jasno…kao da ga je neko iz sve snage šutnuo među noge…

Pali svetlo na stočiću…gleda na telefon…pola šest je ujutru…

Dezorijentisan je…oseća mučninu…i tu užasnu neprijatnost…dole…i u stomaku…

Pokušava da se iskrade iz bračnog kreveta a da ne probudi Ljubicu…suprugu…od jesenas…i Dokazanog Hipohondra…oduvek…

Samo bi se uplašila…i počela da paniči…bolje da pogleda sam…

Odlazi do kupatila…zagleda svoje rođeno telo…pita se da li desni oduvek stoji ovako…ili je sada nešto čudan…i veći…i šta ga…dođavola… to toliko probada u njemu…

Pokušava da se prepipa…nailazi na bolnu oteklinu na dnu istog…oseća graške znoja na čelu…čuo je da to može da bude veoma opasno…jedan momak sa fakulteta je tako pre par godina…čuo je na prošloj  slavi…nije valjda…kupatilo se smanjuje…gugluje…ukucava simptome…i pronalazi o čemu se radi…

Doduše…il su mu se nezgodno podvrnule bokserice dok je spavao il je karcinom…trećeg nema…kao i uvek na internetu…

Još mu je teže…

Čini mu se da je i bol sada još jači…ne može da sedne…ni da leži…pred očima mu igra rečenica sa telefona „ukoliko se hitno ne raguje u roku od nekoliko sati, testis se mora hirurški odstraniti“…

Ipak budi Ljubicu…

Ona je…za divno čudo…prisebna…kao i svi hipohondri kad je nešto zaista ozbiljno…ubeđuje je da ide sam do urgentnog…vidi je na prozoru…taj uplakani izraz lica…podseća ga na njegovu majku…i godine brige…s kojom ga je ispraćala…u Momaštvo…

Seda u auto…jutarnja izmaglica…mokar kolovoz…prazne ulice…na urgentnom je za sekund…

Hodnik je prazan…ispred 12-ce…su samo njih trojica…deka sa urinarnom kesom…crvene boje…njegov unuk…ispijen i nervozan…kao što su ljudi i obično…kada nekog njihovog nešto boli…koji je tu sa njim…i pokušava da mu olakša..neolakšivo…i on…

Doktor je više nego ljubazan…pregled je isto toliko bolan i neprijatan…sestra mu pomaže da ustane…

Akutni Epididimitis…najbolja moguća opcija…čak i sa Gugla…za takav bol…sedam dana antibiotika…analgetici…mirovanje…

Prestaje da se znoji…i još važnije…da se plaši…

Lakše mu je…

Uzgred pita doktora…od čega mu je to?

Doktor …uz zevanje…kaže da je to maltene uobičajna stvar…kao upala bešike…obično se javlja kao posledica urinarnih infekcija…Ešerihije…ili danas toliko čestih seksualno prenosivih bolesti…Hlamidiije…ili Gonoreje…i nastavlja o seksu…kao i svaki muškarac…pred muškarcima…

Osmeh mu se u trenutku zamrzava…

I ponovo mu se sloši…

Kroz glavu mu proleću Hajlajtsi se proslave s početka meseca…domaće vino…odlični muzičari… atmosfera…smeh…uzbuđenje…Ženska Kolena…iz porodice vrhunskih… Koleginica…iz kataloga najlepših…osećaj na usnama…njen miris u nozdrvama… zamagljena stakla na kolima…Prljavo Kazalište na radiju…

Sutrašnji mamurluk i griža savesti…

Razmišljanje „što nije bar kondom stavio“…i dokle će „biti debil“…i „koji je njemu više k…“

Rastrojen izlazi sa urgentnog…

Seda u auto…dok je ubacivao noge u kola…bol je toliko jak…da pomislja da će se onesvestiti…

Do kuće vozi polako…izbegava rupe…i tramvajske šine…

Interfon se otvara…iako nije pritisnuo dugme…

Ljubica je bleda…zaleđena…nije ni primetila da nema grejanja…sa podočnjacima…i uplakana…u stanu je zagušljivo… 9 cigareta spaljenih u dahu…odrađuju svoje…

Ona počinje da vrišti od sreće…on je utišava zbog komšiluka…

Ona ga ljubi…smeju se…

Pokušava da se izuje…

U skortum mu se ponovo zabada nož…

Supruga shvata u čemu je problem…

Spušta se u trenu na kolena…i otpertlava mu pertle…skida cipele…

U tom trenutku…onako odozgore…shvata…

I zariče se…

Obećava sebi…i njoj…u sebi…

Shvata prave vrednosti…i suštinu ljubavi…

Odanost…Pripadnost Prezimenu…koje i ona sada nosi…

Mazi je po glavi…pridiže…i ljubi u kosu…

Dugo je gleda…

Njoj nije jasno o čemu se radi…

Pita „jel stvarno sve u redu ? “…

On je čvrsto zagrli…

Zahavalan je…što je ima…

I svestan…koliko lepi trenuci mogu da nas zanesu…toliko neprijatnosti mogu da nas uravnoteže i opamete…

Učine mudrim…i bistrokim…dalekovidim…

I shvata razliku između kratkoročnog i dugoročnog…

Vatrometa…i Kamina…

I kako je dobro svako zlo što ih spaja…

Seća se deke sa urgentnog i unuka…

Shvata koliko je taj deka bogat…što ima nekog…Svog…

I koliko je sve ostalo nebitno…i prolazno…i nevažno…

Bol polako prestaje… Ljubičin Čaj Za Sve… i Diklofen šljakaju perfektno…

Polako sviće…nedeljno zimsko jutro…

Misli se u sebi…

Bože…kakav divan dan…

Za njihovu Malu Porodicu…

 

Budva…
Ričardova Glava…Bašta Hotela Astorija…
Sigurna pozicija u top deset mojih omiljenih mesta na svetu…
Uspomene…starije I novije…Jutra Medicinijade…I prva Vikend Putovanja kolima…
Mediteran…miris mora…novembar…sunce…22. stepena…
Sedim…topli nes…dišem…sunčam se…postojim…uživam…
Iako je mozak bazdaren na odmaranje…profesionalna deformacija…I omiljeni hobi me obuzimaju…
Posmatram…
Između mene i mora…je samo jedan sto…i njih tri…
Nisam toliko vičan u raspoznavanju…domaćih…od turista…ali pretpostavljam…Budvanke…čija imena šljašte sa apartmana koje izdaju njihovi očevi…sve po PS-u…tri para Uggsica…tri prsluka od pravog krzna…tri para farmerki na froncle…tri puta Rejbanke…zimski modeli…tri jutros isfenirane kose…kod frizera…posle fitnesa…tri kafe Late…i tri ceđene pomorandže….osmeh redak…pogledi ka iphonima česti…smaranje…subotom…sa drugaricama…
Ka Mogrenu odlazi mali ribarski brodić…sunce se presijava u moru…slika za razglednice…pokušavam da upamtim…da napravim mentalnu zabelešku… za hladne dane…
U savršeni kadar ulaze njih trojica…i sedaju za sto pored…
Visoki…kršni…neobrijani…sa naočarima sa pumpe…celim farmerkama…najkama…i džemperima preko ramena…tri točena nikšićka…osmesi česti…gromoglasni…telefoni u džepovima…uživanje subotom…napokon…nakon naporne nedelje…sa braćom…po stavovima I vrednostima…I poreklu…
Za ženskim stolom priča o Dosadi…o nesrećim ljubavima…I kako među društvom sa gornjih spratova Trokadera baš nešto I nema puno prilika…kako su svi muškarci isti…kako žele samo seks…svako veče drugu…kako odavno nisu upoznale nekoga šarmantnog I duhovitog…koji bi ih bar malo radio…kako im niko više I ne prilazi…
Za muškim stolom priča o tome kako sve devojke danas gledaju samo novac…kako da se dobro slikaju…pokupe lajkove na fejsu I instagramu…malo pažnje… I to je to…kako pošten (čitaj siromašan) muškarac…danas nema šta da traži po gradu…koliko su se smorili prošli put u Trokaderu…gde su nestale one fine devojke…oko kojih bi se iscimali…ludirali I ispadali smešni…koliko im je dosadno…i kako to promeniti sa 30 eura koliko zajedno imaju u džepovima…
Usputni pogledi…među stolovima…odmeravanje…brza procena…orijentacija…
“Gledaj ove klošare”…
“Gledaj ove sponzoruše”…
Odbacivanje…predrasude…generalizacije…preuranjeni zaključci…zablude…iracionalna uverenja…kompleksi…
“Oni su sigurno dosadni”…
“Njih sigurno interesuje samo novac”…
Još jedan… danas sasvim uobičajan…sudar frustriranih devojaka…i iskompleksiranih muškaraca…
Podjednako zbunjenih…u tranziciji…
Obično popodne…
Bez ičega…
A potencijalno najlepše… u 2016…
Spojeni stolovi…zajedničko piće…frajeresanje…prozivke…domunđavanje drugarica…iskrice…salve smeha…
Promena lokala…dosta vina…riba na gradele…unapred potrošena plata…sa zadovoljstvom…zaboravljene društvene mreže…na jedno popodne…konačno…
“Pa I nisu loši ovi”…
“Što su opuštene ove”…
Šestoro…podeljeno na tri…
Fešta…
Noć…
Vatra…
Ljubav…
Sreća…

Osam perona autobuske stanice u Požarevcu su večeras pusti…prljavi…i po ovoj ledenoj novembarskoj noći…nekako sablasni…uz onaj posebno britak…zimski…miris naftnih isparenja…
Na peronu broj jedan…u potpunoj diskrepanci sa okolinom iz 80 tih…stoji maltene potpuno nov autobus…ponos lokalnog prevoznika…i onakav kakav bi po pravilima Evropske Unije i morao biti…ukoliko želi da se šepuri po njenim autoputevima…
Na šoferci…velikim boldiranim slovima piše Beč…
Srce aristokratske Evrope…i treći najveći srpski grad na svetu…posle Beograda i Čikaga…
Ispred autobusa uobičajna galerija likova…nacionalne manjine…sitni šverceri… kandidat za Zvezdu Granda od pre tri godine…ocvali gasterbajteri…momak sa ogromnom kutijom, pretpostavljam kontrabasom…i Oni…
Nekako nesnađeni…i očigledno Debitanti na ovoj liniji…
Otac i majka koji prate…i ćerka…koja odlazi…
Ćerka je u kaputu…kakav se kupuje kada odlazite u grad u kome ne poznajete zimu…i gde nemate tetke i prijateljice…i čizmama…više toplim no lepim…lepa…i mlada…sa osmehom…koji prikriva sva ostala osećanja…i nesigurnost u odluku da ode…i strah od nepoznatog…i tugu…što odlazi…na dugo…
On je…u svom odelu i mantilu…za svadbe i sahrane…sa brkovima… podšišanom sedom kosom…Intelektualac…i Gospodin…bliži penziji…no nekoj radosti…
Ona je nemarno obučena…u elegantnoj jakni i cipelama…i kućnoj garederobi ispod…u potpunom rastrojstvu…sa hiljadu i jednim pitanjem u glavi…da li se svega setila…da li je sve spakovala…svom detetu…jedinici…i ponosu…kombinacija nespavanja i BromazepaNa na kome je od devedesetih uzimaju danak…nervozna je…čas se smeje…i glumi oslonac…čas izgleda kao da će svakog trenutka briznuti u plač…
Autobus odlazi…
Njih dvoje ostaju sami na stanici…
Prisustvovao sam do sada svakakvim mukama…
I na Fakultetu…i na Klinici…i u Savetovalištu…i ovako privatno…
Ali ne znam da li sam ikada video nešto toliko tužno…kao što su njih dvoje u tom trenutku…
Sami…
Ćutke odlaze sa stanice…
Majka u potpunom ludilu odlazi u pravcu stana…i BromazepaNa…ne pozdravivši se sa ocem…
On zastaje…pali cigaretu…kao i uvek…kada oseća taj nadolazeći neizdrž…suza..pri dnu očnih jabučica…jer Bože moj…muškarci nikada ne plaču…
Odlučuje da prošeta do grada…da razbistri misli…da pokuša da se smiri…da objasni sebi…da će sve biti u redu…da poslaže sigurnost, perspektivnost i otvorenost Austrije za mlade intelektualce iz Srbije…sa tugom što je baš Ona morala da ode….
Misao da će njoj tamo biti bolje…sa pomisli…kako će biti njima…i njemu lično…
Jedinica…
Njegov Ponos…i Dika…najveća Radost…neko za koga je živeo…i sve…
Približava se centru…
Na semaforu zastaje na crvenom i pali još jednu cigaru…iz istog razloga kao i malopre…a u ostalom…pa gde to on žuri sad?
Kako to život obično uredi…dok se menjaju svetla na semaforu ispred njega zastaje najnoviji Audi sa zatamnjenim staklima…
Požarevac je mali grad…svako svakoga poznaje…tako su i njemu poznate te tablice…bahatost u vožnji… i potmula grmljavina basova u pozadini…
Dok se pali žuto…. pesma se završava…i čuje poznati smeh…sina njegovog nekada najboljeg prijatelja…egzaltiran…i pun radosti…
Kao da uživo prisustvuje snimanju reklame za „život je lep!“…
Seća se pijanke kada se on rodio…smotanosti tog malog dok je učio da hoda po njegovoj dnevnoj sobi…koliko je voleo njegovu gibanicu…seća se prvog dana škole…dok su ih zajedno čekali…seća se kada mu je njegova ćerka pomagala da popravi jedinice u srednoj…i kad su se njih dvoje smrtno posvađali nakon što je ona otišla na studije…a on ne…
Posle ga se baš nešto i ne seća…jer se postpeno i razdvojio od njegovog oca…posle onih izbora…i nakon rečenice „daj da mi obezbedimo našu decu, pusti ti to šta će ljudi pričati…“
Skoro je čuo da je visoko u podmlatku stranke…da ima lepo nameštenje u opštini…i privatan biznis…kažu da će biti ozbiljan kandidat za gradonačenika na sledećim izborima…
Sa njegovim ocem odavno i ne govori…ne zna o čemu bi…a uostalom i ne pričaju više istim jezikom…
Zeleno za pešake se pali…ali on ne može dalje…noge ne slušaju…
Da li je čitav život proveo u zabludi?
Da li je sve ono na šta se celi život oslanjao i po čemu se ravnao….sav taj ponos…čast…vaspitanje…moral…poštenje…sto puta ponovljene reči njegovog oca… u stvari jedno obično Sranje…i potpuna Glupost…
Da li mu sada vredi Obraz…kada Nje nema…i kada na Njemu neće biti Tog poljupca…uz Taj zagrljaj…koji je rastao od 50…do 170 cm…do sledeće slave…ili sledeće jeseni…naravno ukoliko dobije slobodno…i ako papiri dozvole…da izađe…iz njene nove domovine…
Da li je čitav život proćerdan uludo?
Da bi nepoznati i nebitni ljudi rekli da je on pošten i dobar?
Da su ***–ići poštena porodica?
Da li je ispao glup?
I naivan?
Vrištao bi sada tu…na sred ulice…psovao i vlast…i opoziciju…i prethodnu…i sadašnju…i buduću…
I ideale…i planove…
I ono da se dobro dobrim vraća…
Ne zna gde bi sada mogao da ode…
Kući je već uveliko tišina…dupla doza šljaka perfektno…
Prijatelji su ili na groblju…ili kod nekih srećnijih i optimističnijih prijatelja…
Za Alkohol se zarekao…još u Vukovaru…
Da li je kasno da ode do Crkve?
Da li Bog radi još uvek?
Da li Sveci pokrivaju teritoriju Evrope?
Ma samo neka ona bude srećna…
Sve će biti u redu…