Odavno nisam video lepšu izjavu ljubavi od one koja stoji na prvoj strani knjige „Kosmos“ Karla Sagana…čuvenog američkog profesora astrofizike…
„U ogromnosti prostora i neizmerju vremena radost je moja što delim jednu planetu i jedno razdoblje sa Eni.“
I zaista…
Kad pročitate tu knjigu…
I shvatite koliko je kosmos zaista neopisivo veliki…
Koliko je planeta Zemlja u stvari maljušna…
Kako se vreme u kosmosu meri u milijardama godina…
I koliko je matematički maltene potpuno neverovatno što smo se uopšte i rodili…
I shvatite pravu razmeru stvari iz jedne kosmičke perspektive…
Bude vam nekako mnogo lakše da osvestite koliko je nestvarna privilegija što uopšte i postojimo…
Bukvalno sve ostalo što nam se desilo i što će nam se desiti dok smo živi je čist bonus…
A pronaći Nekog Svog…
Baš na ovoj Planeti…
I baš u ovih pišljivih osamdesetak godina koliko će najsrećniji među nama živeti…je već za neprestano Slavlje…
I svakodnevno Radovanje…koje je potpuno opravdano…
Jer Većih Srećnika u poznatom kosmosu jednostavno nema…

Moj drug…koga jako volim i sa kojim obožavam da ispijam kafe je čvrsto ubeđen da je neki muškarac vredan tačno onoliko koliko košta auto koji vozi…
A u poslednje vreme sve češće čujem od mladih klijentkinja na terapiji kako one ne zaslužuju ljubav…poštovanje i mušku pažnju zbog toga što ne izgledaju kao najlajkovanije devojke sa instagrama…
Ovakva uverenja i nisu toliko čudna…s obzirom da smo jako duboko zagazili u kapitalizam…koji jasno postulira da svako od nas ima tržišnu vrednost…koja se moze vrlo jednostavno i precizno izračunati…
Naravno…potpomognuta snažnim marketingom da ćemo ukoliko sednemo u taj nabudženi auto ili izgledamo kao ona lepa glumica konačno postati srećni…i vredni ljubavi…
Rešenje za novonastalu situaciju nije jednostavno…
Ali je moguće…
Prva opcija je da prevrnemo nebo i zemlju trudeći se da obezbedimo sebi privilegiju da u postojećim pravilima igre budemo uspešni…na primer postanemo jako bogati ako smo muškarci ili jako lepi i zgodni ako smo žene…kako bismo se dobro kotirali na tržištu…ovakvom kakvo jeste…
Sposobnost adaptacije je uvek bila najsigurnija mera inteligencije…
I najbolji prediktor preživljavanja…
Ili da se izmestimo iz svog tog ludila…i shvatimo da je svako od nas svakako mnogo više od lima koji vozi i ljušture u koju je upakovan…ma koliko blještavi ili nikakvi bili…
Forma svakako pomaže…na kratko…
Ali suština na duge staze uvek odlučuje…i pobeđuje…
Jer sve se brzo otkrije…
I još brže dosadi…
Ukoliko nema onog Čarobnog Fila iznutra…
Pa onda jako poradimo na tome da sebe bezuslovno prihvatimo…kao ljudska bića koja su po difoltu nesavršena i toliko kompleksna da im se ne može nakačiti cena kao na neku polutku mesa…
Svako od nas je u nečemu dobar…
A prava je sreća da se apsolutno svi možemo unaprediti u bilo kom pravcu koji smo sebi odabrali ukoliko se jako potrudimo…
I da u krajnjem slučaju svako od nas ima bazična ljudska prava na ljubav…pažnju i poštovanje…ma kakvi bili…
Pa da onda otkrijemo svoj sistem vrednosti…koji će postati naša poslednja odbrana pred najezdom trivijalnosti i površnosti…i neprobojni mehur normalnosti u koji se uvek možemo sakriti kad nas svet nalupa…
Makar se krstili marketinški stručnjaci koji jako lepo žive od naših nesigurnosti…ili nemački automobilski konglomerati kojima super ide od naših kompleksa…i celokupna industrija ulepšavanja žena koja se hrani našim beskonačnim strahovima…koje neumorno potpiruje…
I okružimo se ljudima koji takav sistem vrednosti igrom slučaja isto tako dele…
Pa da uživamo…
Na duge staze…
Baš onako kako mi želimo…
Najgora opcija je kukati „gde je svet otišao“…a u stvari zavideti bogatima i lepima kojima jako dobro ide…
Dok mi ništa ne radimo po tom pitanju…
Ukolimo upadnemo u zamku da su samo oni vredni…i da je samo takav život srećan…i vredan življenja…
Onda postajemo isti kao oni…
Samo što mi gubimo u toj trci…
I vremenom ćemo postati sve više frustrirani i ogorčeni…
Jer ko gubi ima pravo da se ljuti…
To je kao da se sekirate što je tv program loš u 2022-oj godini…
Hej…
U doba interneta…
Potpuno suludo…ako ste uplatili internet…
Na kome apsolutno svako može pronaći baš ono što voli…
I to neograničeno…
Šta ćeš brate pred televizorom…
Ako tu nema ničega što tebi treba…i što te raduje…
Ili u toj besomučnoj trci koja nam je nametnuta da moramo biti bogati i lepi…da bismo bili srećni…
Ili u onim kafićima gde muškarci dolaze da pokažu svoj novi auto…a žene nove silikone…
Mada moj drug sa početka teksta ta mesta naziva „sigurnim kućama“…jer tu niko nikoga nikada ne muva… 🙂
Ili ste tu najbogatiji i najlepši…
Ili ste na nekom mestu gde se ceni to što ste vi…i gde su ljudi koji su vredni po vašim merilima…
Ili se trkate da pobedite…
Ili uopšte ni ne počinjite trku tamo gde vam nije mesto…
Svako od nas treba da oktrije Disciplinu koja mu leži i u kojoj može da postane baš dobar…
I Takmičenje u kome su nagrade za pobednike najdragocenije…
Znate ono staro roditeljsko „biraj sine društvo“…
Možda se to i nije odnosilo samo na ljude sa kojima ćemo provoditi vreme…
Već i na uverenja i vrednosti sa kojima ćemo se družiti u našoj glavi…
Ponekad se upravo tu i krije najveći Spas…

Evo treći put gledam utakmicu sa Italijanima…
Iako se jako nerviram…sve vreme me nekako drži nada da će ovaj put ishod biti drugačiji…
Da ćemo bolje odigrati odbranu…
Da ćemo ubaciti taj šut za tri poena…
I da ćemo nekako čudom uspeti da pobedimo…
A nećemo…
Jer…što bi sjajni Jalom rekao…“u jednom trenutku moramo odustati od nade za boljom prošlošću“…
Koliko god puta premotavao televizor rezultat na kraju utakmice će uvek biti isti…
Kao i u životi većine mojih klijenata…
Ma koliko puta mislili o tome…i vraćali se u prošlost…
Neće biti rođeni u normalnijoj zemlji…
Neće imati bolje roditelje…
Neće biti talentovaniji za sport u osnovnoj…
Niti lepši u srednjoj…
Neće položiti taj prijemni…
Niti imati vezu za posao iz snova…
Neće ih hteti ona lepojka…
I neće dobiti milion dolara u nasledstvo…
Niti proći kroz život bez velikih grešaka…promašaja…nepravdi…nesreća i neuspeha…
Leka jednostavno nema u prošlosti…
Što se jednom desilo vazda će biti tako…
I vremenske mašine još uvek ne koristimo u psihoterapijskom radu…
No dobro…
To je ipak samo jedan utakmica…
Nismo mi prestali da budemo zemlja košarke…
I ja svakako neću prestati da navijam za ove naše sjajne momke…
Niti da se ježim dok gledaju u zastavu i pevaju himnu na sav glas…
Pametniji od mene svakako treba da analiziraju što nam se ovako nešto desilo…
Da izvuku pouke…
I kako ćemo dalje…
U budućnost…
Koja za razliku od prošlosti još uvek može biti i ovakva i onakva…
I na koju još uvek jako možemo uticati…
Eto novih prvenstava uskoro…
Verujem da ukoliko se okrenemo ka sutra…i počnemo nenormalno da se trudimo i da treniramo svaki novi dan…uz mudrost koju smo prikupili iz naših teških poraza…da nas ponovo čekaju slavni dani…u kojima ćemo se jako radovati…
I u košarci…
A i u našim malim i običnim životima…
Čvrsto verujem da nas čekaju neka nova Jutra koja će promeniti sve…
Zato se ka tom delu Neba i treba okrenuti…
Jer znate već…
Dok je mraka biće i Svanuća…

Svi ljudu ulaze u negativne i nezdrave emocije…
Kvantitet i kvalitet tih emocija svakako zavisi od toga kakve su im životne okolnosti…
I od toga kakvi su oni…
Ali najveća razlika u tome kakve će živote ljudi imati na duge staze je u stvari u tome kakvu emocionalnu regulaciju preferiraju u svojim mračnim satima…
Jer…
Emocije se mogu regulisati i kanticom nutele…i povraćanjem…i flašom vinjaka…i razbijanjem po kući…i kokainom…pa divljanjem…i bensedinom…pa mrakom…i žiletom…pa bolom…i ruletom…pa propašću…i promiskvuitetom…pa prazninom…
I sve te stvari savršeno rade kratkoročno…još manje više od Mesopotomije…kad su ih ljudi prvi put otkrili…i navadili se…
I zato su vazda i popularne…i ljudi ih se čvrsto drže…i teško odbacuju kad se jednom navuku…jer instant zadovoljstvo je prosto divan antidot za nesreću i bol…
Makar na kratko…
Pravi problem je u roku trajanja koji nam taj lek može pružiti…i posledicama…koje su obično dugoročne…
A pravi put za spas je vazda bio isti…
Treba naći jedan provereno delujući…i dugoročno koristan način emocionalne regulacije…koji nema pogubnih nus efekata…kome ćemo se okretati kada nam je baš teško…
Retko šta će nam pomoći kao to…
Jer otići gym i podići 2 tone tegova zaista smiruje dušu…
Ili izlupati džak pola sata…
Ili istrčati deset kilometara…
Ili staviti neke dobre slušalice i prošetati sa kraja na kraj grada…
Ili se okupati u kadi sa onom mirišljavom kupkom…mehurićima i svećama…
Ili masturbirati…
Ili otići do crkve pa se pomoliti…
Ili pozvati najboljeg prijatelja…
Ili iznajmiti jednog u vidu psihoterapeuta…
Ili otići u prirodu…
Ili izbindžovati neku seriju koja drži pažnju…
Ili pogledati film koji vas uvek motiviše…
Ili pročitati neku sjajnu knjigu koja će vas odvojiti od sumorne realnosti…
Ili odigrati neku igricu koja će vam ponuditi bolju realnost…
Ili poći na put…negde daleko…
Ili ukoliko smo baš srećni…leći u neko krilo…kod nekoga svog…koji će reći…“biće to sve ok…sve ćemo mi to zajedno“…i potom odvaliti nešto i nasmejati vas…na neki samo njemu znan način…
Ili šta god vi lično volite…
To može da bude i neka sasvim obična sitnica…
Mene uvek opušta i smiruje pranje automobila na onim samouslužnim perionicama na žetone…
A moju koleginicu iz ordinacije spa centar…sauna…masaža…i ona raznorazna ženska ulepšavanja potom…
Što da ne?
Vreme za sebe…je vreme oduzeto od starenja…bolesti i smrti…
Važno je da lek ispunjava sledeće kriterijume…
Da prija…
Da leči…
Da odvaja dušu od muke…
Ali možda i najvažnije…
DA NE ŠTETI…
Jer neke noći jednostavno moraju proći…
I biće ih uvek…
Jedanput mesečno…
Ako smo najnormalniji ljudi na svetu…
A pre jednom nedeljno…
Ako smo sasvim obični…
Naše je da u tim noćima ne propadnemo…
I da ne porušimo ono što smo godinama mukotrpno gradili…
Jer…
Iako uvek kada operem auto na pomenutim puškama počne kiša…
I posle kiše uvek dođe Sunce…
Važno je da i mi budemo prisutni kad počne da svanjava…
I da po mogućstvu nemamo tonu poroka…problema…destrukcije i loših životnih pozicija na svojim plećima…iz kojih se moramo vaditi…
Pa ćemo lako izgraditi svoj život…
Milimetar po milimetar…
Kada ponovo budemo bili u formi…
Obožavam onu Mešinu koja kaže da je „lakše nagovoriti ljude na zlo i mržnju nego na dobro i ljubav. Zlo je privlačno, i bliže je ljudskoj prirodi. Za dobro i ljubav treba izrasti, treba se pomučiti.“
Slično je i sa duševnim zdravljem…
I tu je čovek prosto dizajniran da lako propadne…
Pravi je uspeh ne poći tim silnim Nizbrdicama…koje nam se neprestano nude…
Već ponekad zastati i odmoriti se kada više ne možemo…
Dok ne dođemo sebi i ne prikupimo ponovo snagu…
Pa iz petinih žila nastaviti uzbrdo…
Sve dok ne stignemo tamo gde smo i zamislili…
Na Proplanak sa koga se pruža sasvim Čaroban Pogled…
I Mesto koje nudi život iz koga je sasvim suludo bežati…

Kad bi ljudi koji su u vezama i brakovima osvestili kolika je sreća i privilegija imati nekog svog…
I kada bi ljudi koji su singl osvestili kolika je sreća i privilegija biti slobodan i imati tu divnu priliku da od svake noći možeš napraviti Igralište…
Život bi nam svima bio neupredivo lepši…
Pravi je problem što ljudi uglavnom misle da je trava zelenija u tuđem dvorištu…
A istina je sasvim drugačija…
Trava je uvek zelenija tamo gde je lepo posađena…
Gde je zdrava…
I gde je redovno zalivaš…

Ubedljivo najgora navika koja vam ostane sa fakulteta je ideja da postoje dva života…
Zivot kad se (m)uči i zlopati…u ispitnim rokovima…
I život kad se uživa…van njih…
Ta naivna laž da ćete moći da uživate kad sve završite…kad zaslužite…kad se sve kockice poslože…kad život postane lep i kad postanete bezbrižni…
Što se naravno nikad ne desi…
Jer voilà…eto novog ispitnog roka…već sledećeg meseca…ili neke nove životne nesreće ili nepravde…iza ćoška…
I onda tako nastavite da živite i nakon što ste diplomirali…
Što i ne bi bilo toliko strašno da evo ne prođe leto trideset i osmo…a život mi se ne posloži…ne uredih sve…ne postigoh planirano i ne postadoh bezbrižan… 🙂
Vazda ima nešto…
Ili što treba da uradim…
Ili što me nervira…i ne da mi mira…
A opustiću se i uživati verovatno tek kad umrem…
Na onom svetu…
Postoji jedno divno finansijsko pravilo – uvek prvo plati sebe…
Što znači da prvo treba ispoštovati sebe i svoje potrebe pa tek onda sve ostale…jer će dužnici i dugovi ionako doći po svoje…i to će nas motivisati da zaradimo novac na kraju meseca…kad nam dogori do noktiju…a makar smo nešto malo sebi ugodili dok smo još imali novca…
Slično treba uraditi i u životu…
Najmudriji su oni koji znaju da se opuste i da uživaju pogotovo onda kada nisu zaslužili…i kada nisu odradili sve što treba…
I oni koji znaju da ugode sebi čak i kada postoje neki veliki problemi u njihovim životima koji jako dugo traju…a koji se u tom trenutku ni ne mogu rešiti…makar dubili 24 časa na glavi…
Jednostavno su bolje dizajnirani za život koji je prosto neprestana trka i borba…i stalna promena…
Očekivati mir u okeanu je vrlo utopistički…
Ali ko nauči da skače one delfinske kolutove…
Čak i sa polupraznim stomakom…
Čak i dok još nije sasvim izvesno da je opčinio onu krupnu ženku…
Čak i dok ga još niko ne uzima za ozbiljno u jatu…
Taj je već dosta i uradio…
Igra tako i treba da se igra…
Na srce…
I za srce…

Kad god ne znate šta je najbolje uraditi iz mora ponuđenih opcija koje vam se pružaju pravilo je poprilično jednostavno…
Uradite uvek ono čega se najviše bojite…
Ono što vam je ubedljivo najneprijatnije…
Ono što se sasvim uklapa u identitet koji želite da učvrstite kod sebe…
Ili makar identitet nekoga kome se zaista divite…
I ono što će lako pasovati uz to što ste odabrali da bude vaš smisao življenja…
Suštinski problem nastaje u tome što su sisari u nama baždareni da rade sve potpuno suprotno…
Trči gde je prijatno…gde je bezbedno i gde se možeš opustiti…i budi to što jesi…što i nije preterano komplikovano…jedi…pij…reprodukuj se i lezi potom da odmoriš…
I u tome što Univerzim uopšte nije u obavezi da ima smisla za nas…što bi rekao briljantni Neil deGrasse Tyson…a što je svakome ko je iole seo i razmislio…veoma brzo postalo kristalno jasno…
Čitave galaksije nestanu za delić sekunde…
Baš će se Vladimiru Đuriću sve nameštati onako kako je gospodin zamislio…
Ma ajte molim vas… 🙂
Zato je možda i najvažniji uspeh svakog Homo Sapiensa da nauči da se bori bez obzira na sve za ono do čega mu je najviše stalo…da zagospodari tom drevnom veštinom prevazilaženja kratkoročnih neprijatnosti…i da uspe da navežba rutinu izbegavanja kratkotrajnih i ispraznih zadovoljstava na putu ka svom iskonskom dugoročnom hedonizmu…i smislu življenja koji je odabrao baš za sebe…po sebi…
Ko u tome uspe…
Može biti zaista ponosan na sebe…
Iskoristio je u potpunosti potencijal vrste kojoj pripada…
Zato je i nagrada ogromna i sasvim zaslužena…
Jer zaista ne postoji ništa lepše nego natenane uživati u životu kakav smo sami sebi odabrali i mukotrpno izgradili kroz godine…
Raj je u stvari upravo to…