Koliko vam se puta desilo da se vratite kući sa posla, treninga ili izlaska i budete mrtvi gladni…i taman se istuširate, obučete kućnu garederobu, upalite tv, počnete da se opuštate i onda odete do kuhinje, otvorite frižider i shvatite da unutra nema ničega što biste mogli da pojedete…
Šta tada možete uraditi?
Obično imate dve opcije:
1) Promrmljate sebi neku psovku u bradu…obučete se ponovo i izađete do najbliže prodavnice ili fast fuda i kupite sebi nešto da pojedete..to svakako bude cimanje i neprijatno je ali će vam omugućiti da dobijete to što želite…i nakon te kratke neprijatnosti… moćićete da uživate…
2) Počnete da kukate…kako je moguće da nemam ništa za jelo u kući…kako mi se to smelo dogoditi…pa ja moram imati hranu u kući…kakav sam ja debil pa to nisam sebi pripremio…a juče sam bio u prodavnici…ja nisam bre ni za to sposoban a kamoli za nešto bitnije…ovo je užasno…eto nemam ni sa kim da jedem…kako sam jadan i bedan…ja to više ne mogu da podnesem…najbolje je da sada legnem i plačem…i gledam tužne filmove…i slušam balade…jer život je tako nepravedan i nefer…i moja plata je mizerna…ej da ja nemam ni da jedem kad dođem kući pa šta je sledeće…lepo je meni majka pričala…uvek ću biti nesrećan…sve je bezveze…i ništa mi drugo ne preostaje no da budem ovakav…nikakav…
Kako vam ovo zvuči?
Šta je pametnije?
I bolje za gladnog?
Šta je kratkotrajno lakše a sta dugotrajno teže za njega?
Šta će ga nahraniti?
Neki primeri budu baš laki…i jasni…
I meni sa nekim klijentima ide baš tako…
I kroz par seansi rešimo problem…
Neko odmah ukapira u čemu je stvar…i kako može promeniti svoja osećanja i ponašanje ukoliko promeni način razmišljanja i napusti neke iracionalne obrasce kojih se možda drži od detinjstva…
Da nešto mora uraditi, imati ili biti…da neko drugi mora uraditi nešto što on želi i što bi ga jako usrećilo…i da svet mora biti onakav kakav bi on želeo da bude…
Raj…puni frižideri paradajz čorbe, gibanice i kolača od višanja…na kraju naponog dana…
I usvoji novi racionalniji, istinitiji, logičniji i za njega korisniji način razmišljanja…
Ne kuka…fokusira se na pozivitno i ono što ima…iscima se…promeni nešto…i obezbedi sebi bolju realnost…
Neki klijenti su naprotiv…dosta veći izazov…
Neki frižideri su dosta prazniji…
Tipa…
Nesrećna sam u braku…
Nezaposlen sam…
Ne mogu da dam taj ispit…
Živim u zemlji koja ne pruža nikakve mogućnosti…
Gojazna sam…
Ne mogu nikoga da upoznam…
Ali je rešenje maltene uvek isto…
Uvek imamo dve opcije…
Da kukamo što nešto nemamo…
Ili da zatvorimo prazan frižider…obučemo se…i odemo do mesta gde se možemo nahraniti…
Koliko god to mesto bilo daleko…
I koliko god taj put bio trnovit…

Sinoć stojim na pasareli iznad autoputa i posmatram kolonu automobila koja ulazi u Grad…
More farova…ksenonskih…halogenih…običnih…slabijih ili neparnih jure ka Prestonici…
Nedelja je…svi se odnekud vraćaju…
U skupim limuzinama…iz raskošnih vikendica…ili vikend spa tretmana …
I u raspadnutim krntijama…na studije…ili lečenje…
Svi dolaze u ovu prelepu (možda i najlepšu) Baru da se bore za svoje snove…
U globalu…većina ljudi u tim automobilima ima potpuno identične zelje…
Svi žele zdravlje…sreću…ljubav…novac…afirmaciju na poslu…ili možda slavu…da budu cenjeni…i da postanu neko i nešto…da imaju lepe živote…usreće roditelje…i postani idoli svojoj deci…
Ima li toga dovoljno za sve u ovome gradu?
Ima li porcije uspeha za svakoga?
Možemo li svi biti bogati i uspešni?
Možemo li svi postati najbolji hirurzi…najlepše glumice…košarkaši Partizana ili bogati privatnici…
Da li naše društveno uređenje garantuje svima uspeh i blagostanje?
Zašto mislite da će se neko odreći svojih želja i snova samo zato da biste vi ostvarili svoje?
Pa makar vi to i najviše na svetu zasluživali…po svim aspektima..
Hajde da budemo za sekund iskreni..
Da li biste se vi sami sklonili sa puta nekome ko je bolji, lepši, mlađi, talentovaniji, kvalitetniji, pametniji i obrazovaniji od vas, ukoliko bi to značilo da vi ostajete bez nečega što vam je mnogo važno?
Bez plate…uloge…mesta u timu…bez momka… pozicije…slave…ili uspeha…ma bilo čega što vas čini srećnim?
Samo zato što je to pošteno i normalno…
Ja ne bih…
Retko ko bi to uradio…
I mislim da je to sasvim normalno…i na neki način fer…
Očekivati… i sa obe strane medelje…
Psi lutalice ispred moje zgrade brane svoju teritoriju…od gladnih usta koje dolaze…
I možemo da potrošimo more psihičke energije na ispravljanje krivih Drina…
I da kukamo do sutra kako je svet nepravedan i zao…
K… b… K…
Ili da prihvatimo pravila igre…
Da mi sami ne odustajemo od naših želja i snova…
Da očekujemo probleme…saplitanja i nedaće…
Padove i neuspehe…
Nepravde i frustracije na dnevnoj bazi…
Da ne očekujemo ništa zdravo za gotovo…
Nikakav crveni tepih za sjajne nas…
Ali da verujemo u sebe…
I da glancamo taj sjaj…
Da ne dozvolimo da nas sruše…
I da ustajemo svaki put kada uspeju…
I idemo napred…
Boreći se svaki Božlji dan…
Za naše mesto pod Suncem…