Месечне архиве: септембар 2016

Happy end

Diznijevi crtaci, bajke na kojima smo odrastali, kasnije romanticne komedije i dreamworksovi presmesni cudaci…a u poslednje vreme motivacioni klipovi i stranice…neobicno vazni da shvatimo da smo voljeni i sigurni i da na ovom svetu vladaju sile koje ce urediti da na kraju sve bude dobro…da ljubav i dobrota uvek pobedjuju…Koliko blagotvorni u procesu odrastanja …i u onim teskim kisnim danima kada nam nista ne ide od ruke…i kada se sve srusilo…toliko kriju jednu vrlo opasnu poruku…da mi nesto zasluzujemo…i da cemo nesto dobiti samo zato sto smo u nasem licnom filmu eto bas mi taj glavni junak…

Pozitivac…

I heroj…

Od nas dosta…

A ostalo se nekako podrazumeva…i desice se samo od sebe…

Da li je to zaista tako?

Da li smo mi zaista pozitivci?

Da li smo zaista zasluzili da dobijemo sve sto toliko zelimo?

Onako iskreno…

Da li smo se zaista maksimalno potrudili?

Da li smo zaista bas dali sve od sebe?

Da li smo se menjali, rasli i poboljsavali?

Otisnuli se u avaturu…i tokom nje postali bolji ljudi…otkrili nase tajne moci…i svrhu…zaljubili se…i pobedili svoj najveci strah…naucili vaznu lekciju o zivotu..

Ili se svi ponasamo kao uspavane lepotice u najvisoj kuli u zacaranom dvorcu…

Cekamo da dodje princ i poljubi nas…

Jer to je tako normalno…i ocekivano…

To se podrazumeva i na to smo navikli…

Oslanjajuci se na intuiciju stvorenu u detinjstvu…i potenciranu u sarenim casopisima, afirmacijama i ljubicima…na kafama kod tetaka i prijateljica…magazin inovima i prakticnim zenama…mens heltovima i teretanama…povoljnim astroloskim periodima i fantasticnim tarot otvaranjima…cudotvornim mestima i fontanama sto ispunjavaju zelju za novcic…

Ne znam…

Ali ono sto sigurno znam je da ponekad deca iz najgorih mogucih porodica…alkoholicarskih, zlostavljackih, razvedenih ili potpuno bez njih…kojima niko nikad nije citao bajke…naprave sjajne zivote…

Budu blistavi primeri mentalnog zdravlja…

I sto je mnogo vaznije…budu srecni…i ostvareni…

Upravo zato sto sami drze konce svoje sudbine u svojim rukama…

Ne ocekujuci happy end…

Vec rezirajuci ga…

Scenu po scenu…

Polako i uporno…

Svaki Bozlji dan…

Prazan frižider

Koliko vam se puta desilo da se vratite kući sa posla, treninga ili izlaska i budete mrtvi gladni…i taman se istuširate, obučete kućnu garederobu, upalite tv, počnete da se opuštate i onda odete do kuhinje, otvorite frižider i shvatite da unutra nema ničega što biste mogli da pojedete…
Šta tada možete uraditi?
Obično imate dve opcije:
1) Promrmljate sebi neku psovku u bradu…obučete se ponovo i izađete do najbliže prodavnice ili fast fuda i kupite sebi nešto da pojedete..to svakako bude cimanje i neprijatno je ali će vam omugućiti da dobijete to što želite…i nakon te kratke neprijatnosti… moćićete da uživate…
2) Počnete da kukate…kako je moguće da nemam ništa za jelo u kući…kako mi se to smelo dogoditi…pa ja moram imati hranu u kući…kakav sam ja debil pa to nisam sebi pripremio…a juče sam bio u prodavnici…ja nisam bre ni za to sposoban a kamoli za nešto bitnije…ovo je užasno…eto nemam ni sa kim da jedem…kako sam jadan i bedan…ja to više ne mogu da podnesem…najbolje je da sada legnem i plačem…i gledam tužne filmove…i slušam balade…jer život je tako nepravedan i nefer…i moja plata je mizerna…ej da ja nemam ni da jedem kad dođem kući pa šta je sledeće…lepo je meni majka pričala…uvek ću biti nesrećan…sve je bezveze…i ništa mi drugo ne preostaje no da budem ovakav…nikakav…
Kako vam ovo zvuči?
Šta je pametnije?
I bolje za gladnog?
Šta je kratkotrajno lakše a sta dugotrajno teže za njega?
Šta će ga nahraniti?
Neki primeri budu baš laki…i jasni…
I meni sa nekim klijentima ide baš tako…
I kroz par seansi rešimo problem…
Neko odmah ukapira u čemu je stvar…i kako može promeniti svoja osećanja i ponašanje ukoliko promeni način razmišljanja i napusti neke iracionalne obrasce kojih se možda drži od detinjstva…
Da nešto mora uraditi, imati ili biti…da neko drugi mora uraditi nešto što on želi i što bi ga jako usrećilo…i da svet mora biti onakav kakav bi on želeo da bude…
Raj…puni frižideri paradajz čorbe, gibanice i kolača od višanja…na kraju naponog dana…
I usvoji novi racionalniji, istinitiji, logičniji i za njega korisniji način razmišljanja…
Ne kuka…fokusira se na pozivitno i ono što ima…iscima se…promeni nešto…i obezbedi sebi bolju realnost…
Neki klijenti su naprotiv…dosta veći izazov…
Neki frižideri su dosta prazniji…
Tipa…
Nesrećna sam u braku…
Nezaposlen sam…
Ne mogu da dam taj ispit…
Živim u zemlji koja ne pruža nikakve mogućnosti…
Gojazna sam…
Ne mogu nikoga da upoznam…
Ali je rešenje maltene uvek isto…
Uvek imamo dve opcije…
Da kukamo što nešto nemamo…
Ili da zatvorimo prazan frižider…obučemo se…i odemo do mesta gde se možemo nahraniti…
Koliko god to mesto bilo daleko…
I koliko god taj put bio trnovit…

U pošti

U posti u kojoj mi stize posta stanje – redovno..
Nista se nije promenilo vec godinama…
Red, nervoza, zagusljivost, smanjene penzije, povecani racuni, uobicajno skraceni fitilji…
Cetiri saltera…cetvoro radnika…sve po ps-u…
Nafrakana devojcica iz provincije…od 24 godine…lepa ali presminkana…za stalno zaposlena…i nezadovoljna…nikako joj se ne uklapa ovakvo radno mesto sa snovima… porukama sa afirmacija i od Kardasijanki…i uopste ne zna…sta njenom Mikiju…odborniku vladajuce stranke na lokalu…ozenjenom…doduse ne sa njom…znaci da se strpi jos malo ovde…da ce sigurno biti sve kako joj je obecao…one noci u hotelu…
Nadrkana ocvala sluzbenica…uvek sa nekim problemom kod kuce…neresivim i sa predugim trajanjem…koji polako uzima komad po komad ljudskosti od nje..nekad divne zenice…sada azdaje sa otrovnim pipcima…
Zena u najboljim godinama…bez problema kod kuce…ali sa dva pileta…koja rastu…i zbog kojih bi radila bilo sta…a kamoli osam sati na poslu sa redovnom platom i placenim zdravstvenim i socijalnim za decu…
I onda on…
Secam ga se jos sa studija…
Kad sam dolazio da podignem onu crvenu ili dve koju je majka ili sestra ili baka ili tetka…ili bilo koji ktitor mladog perspektivnog studenta, bez dinara u dzepu, povremeno slao…
Uvek sam birao njegov salter kad je to bilo moguce…
50-tak godina…seda kosa…seckana bradica…
Znate one divne ljude…
Sto strce…
Sto ce uvek reci dobar dan, izvolite i dovidjenja…i strpljivo vam objasniti neku nelogicnost administracije…i gde da potpisete…bez obzira koliko je neprijatna bila prethodna stranka…i koliko je sve suludo…
Fin i pristojan…
Iznad prostote i polusveta…
Sa osmehom…
Posle sam saznao da on pripada onoj generaciji postara…koja je povucena sa terena kada su poceli da ih presrecu i pljackaju..i kad ih je vreme pregazilo…i od kad su prestali da donese po kucama samo dobre vesti a da za lose..namignu domacinu i kazu „je l da da niste kuci“…ili „komso, ja ne bih ovaj plavi koverat otvarao“…
Oni koji su sedali na rakijicu i kafu…
I bili svojevrsni kucni prijatelji…
Oni koji su od malena mastali da budu postari…
Mozda se ugledali na oca ili dedu…
I razmisljam koliki li je trud potreban…da 40 godina radite posteno i sa elanom…da svako od vas ode raspolozeniji nego sto je dosao…da budete zadovoljni redovnom platom…i sigurnom penzijom…makar i mizernom…
Razmisljam kako bi trebalo uvesti jubilarne nagrade…ma sta nagrade…medalje za ljude koji su ostali posteni, cestiti i vredni….fini, pristojni i posveceni…
Do kraja…
I uprkos svemu…
Koji se nisu predali kao mrtva riba toku ove nase kolotecine…
No su plivali uzvodno…slobodnim stilom…
I oblikovali realnost…onakvom kakvi su oni…a ne onakvom kakva je ona…
Razmisljam…
Covece…
Kakvi su to Heroji…

Psihoterapijski poziv

Psihoterapijski poziv omogucava coveku, pored niza drugih prednosti, i mogucnost da sam sebi organizuje vreme..i radno i slobodno…
Da ima seanse petkom u 11 uvece i da ponedeljkom prepodne sedi u Knezu i ispija kafu za kafom…bez ikakvog plana…i stresa…opusteno…
Sedim…uzivam…
I posmatram prolaznike…u trenerkama…farmerkama…i odelima…šorčićima…fronclama…haljinama…i poslovnim kompletima…u razlicitim dobima svog dana…i periodima zivota…
I sve vreme mi se po glavi vrti misao „da niko nikada nije postao milioner a da je mrzeo trenutak kada ponedeljkom ujutru treba da krene na posao“
Koliko jednostavno..
I koliko smo to svi zaboravili…
U ovom ludilu…
To me seti na jedan uvid koji sam jos na fakultetu stekao…
O temama razgovora u bolesnickim sobama (pogotovo sa ozbiljnim bolesnicima)…
Kako se tu nikada ne razgovara o letovanjima, plati, ljubavnicama i politici…
Vec samo o zdravlju…i vrednosti te vraske privilegije…biti zdrav…
Kako se sve zelje svedu na onu da se sve vrati na staro…ili ukratko (sa prve strane udzbenika iz medicinske etike) „zdrav covek ima hiljadu zelja, bolestan samo jednu“..
Jer kod nas …gde su svi nezaposleni, siromasni i na odredjeno…
Gde se vrhunskim srecnikom smatra svako ko ima bilo kakav posao…
Malo ko razmislja o jednom sustinskom pitanju..da ce, ukoliko je prosecan zivotni vek recimo 90 godina, on 30 provesti upravo na tom poslu…gde je mozda nesrecan, frustriran, nestimulisan, okruzen besmislom, administracijom, zlim i bolesnim ljudima…hiljadu i jednom formom, bez sustine…
Kakav ce postati?
Da li posmatramo svet kao bolesnici?
Da samo postanemo ponovo zdravi…da imamo taj minimum…da postanemo zaposleni…i da imamo platu…pa da mozemo da se zaduzimo ko sav posten svet…i da se radujemo popodnevima prvog i petnaestog…
Ili trebamo sa zivimo?
Kao ljudi koji su zdravi…
Da radimo ono sto volimo…
Da imamo svrhu…
Da se osetimo korisnim..
Da pomazemo ljudima…
Da zaradimo…i obezbedimo sebi onih drugih 30 sjajnih godina koje ce proleteti…i ovako i onako…
Da se okruzimo pozitivnom energijom…i zdravim ljudima…
Da pomazemo zajednici…
Da imamo perspektivu i mogucnost napretka…makar ucenja…
Da budemo ponosni na sebe…i radujemo se uspesima…makar minijaturnim…
Da rizikujemo…i budemo nekonvencionalni…
Da budemo deo nekog sna…
Makar naseg…malog i intimnog…
Jer ima li boljeg poziva..
No ostvariti sebe…
I trcati na tih 110 metara sa preponama ka idealnom sebi…
Pa kakvo god vreme postavili…
Ja sam potrcao…
A vi?

6 i 9

za-fejs

Većina problema (pogotovo u partnerskim odnosima) ne bi postojala ukoliko bi ljudi shvatili razliku između svađe i diskusije:
SVAĐA = otkriva ko je u pravu
DISKUSIJA = otkriva šta je tačno
A možda najalakši način da ih razlikujemo je da se zapitamo..
Da li smo tokom komunikacije postali bliži ili dalji…
Jer…
Svađa čini partnere pojedincima…sve daljim…
Diskusija ih čini parom…sve bližim…

Eckhart Tall

Čak i u Srbiji i u 2016-toj važi ova stara premudrost..
„Kada kukaš, ti u stvari praviš sebe žrtvom.
Napusti situaciju, promeni situaciju ili je prihvati.
Sve ostalo je čisto ludilo““
Eckhart Tall
Ne kažem da je to po nas lakše ali je svakako bolje ukoliko prihvatimo ovakav način gledanja na svet…
Od sasvim iracionalnog…
Da je neko drugi kriv…
Što mi nismo srećni..