Месечне архиве: август 2022

Depresija i sinuzitis

Zamislite da su se u vašoj porodici svi vazda žalili na bolove u predelu sinusa…
Da mamu pamtite po tome kako ide po kući i kuka…sa krpom vezanom oko čela…a da deka nosi šubaru i na plus 30 da ga ne bi uhvatila promaja…
Da ste čitavo detinjstvo proveli u hladnom i vlažnom suterenu gde se uvek štedelo na grejanju…
I da ste za vikend neočekivano pokisli do kostiju i da vas je nakon toga jako izduvao vetar…
Ne bi bilo uopšte čudno što vas jutros ubija glava…što kada je savijete na dole imate utisak da će vam čelo eksplodirati…i što imate temperaturu…sve vas boli i generalno vam nije ni do čega…
Verovatno bi uzeli par dana za sebe…neki sinacilin…malo inhalacija i sledeći put biste se više pazili…
Niko vam ne bi zamerio…
Niti biste se osećali manje vrednim…
Niti bi vas bilo sramota što ste pasovali sinuzitis…
Niti biste to krili…da se ne otkrije da ste slabić…
Zar ne?
A sad zamislite da su u vašoj porodici svi vazda bili tužni…mračni…melanholični…bezvoljni i bez mogućnosti da se raduju…da je mama vazda ležala…širila negativnu energiju i pričala kako joj se ne živi…a da je deda mrzeo ceo svet prepodne…dok se ne napije i postane agresivan prema toj istoj mami popodne…
Da ste odrasli u domu u kome nije bilo ljubavi…podrške…pažnje…sigurnosti i nežnosti…jer ljudi koji su to trebali da vam obezbede…zbog svojih muka i problema…jednostavno to nisu bili u stanju…
I da ste za vikend ostali bez posla…ili vas je ostavila devojka…ili ste pali godinu na fakultetu…ili vam je ponovo preselo što vam apsolutno ništa ne ide od ruke…
Da li bi bilo čudno što ste jutros ustali depresivni…što vam se ne ustaje iz kreveta…što vas ništa ne raduje…i što vam se više ne živi…
Između sinuzitisa i depresije ne postoji apsolutno nikakva razlika…
Oba jako neprijatna…bolna i onesposobljavajuća stanja nastaju u sadejstvu tri grupe faktora…
Genetike…
Odgoja i uslova u detinjstvu…
I trenutnih životnih okolnosti…
Ko ima sve tri okolnosti pozitivne moći će i na Antarktik po ledenoj kiši bez kape…i da izdrži na nogama život sa svim svojim uobičajnim nedaćama…udarcima…smrtima…gubicima…nepravdama…poniženjima i porazima…
Ništa mu neće faliti…
Problem je u tome što retko ko od nas ima sve tri stvari dobre…
Obično svakome od nas nešto manjka…
U manjoj ili većoj meri…
I to nas ne čini manjim ljudima…
Već samo Ljudima…
Ali dobro…
Hvala Bogu…
2022-ta je…
Sve više ljudi je dovoljno emancipovano da ne pravi više ogromnu razliku između telesnih i psihičkih bolesti…
I dovoljno mudro da se leći na moderne načine…
Nemam ništa protiv tople krpe na čelenci…ali ja bez sinacilina na put ne polazim…
Slično bi trebalo da bude i sa depresijom…
Najpre dobra dijagnostika o čemu se zapravo radi…
Pa bolovanje…vreme za sebe…eventualno antidepresiv ukoliko su ispunjeni svi potrebni kriterijumi…pa psihoterapija…bihejvioralna aktivacija…i dugotrajno povišenje kvaliteta života…
Odmor…oporavak…ishrana…spavanje…fizička aktivnost…
Druženje i bilo kakav hedonizam…najpre na silu…uporno i istrajno…dok u jednom trenutku ne počne da prija…
Tona saosećanja…podrške i razumevanja…
Edukacija…emancipacija…i usvajanje bezuslovnog prihvatanja sebe pogotovo kada nam ne ide…jer kad nam ide to zaista svako može i to ne treba ni računati…
Depresija je ionako samo bolest nas…a ne pokazatelj ko smo to mi…
Kvar na motoru…koji treba opraviti…a ne razlog za prodaju automobila…
I eto nas…
Sinuzitisa se maltene niko više ne plaši…
A kamoli stidi…
Svi znaju da se lepo leči…
Ponekad je potrevno vreme…ali će svako uspeti…
Niti sam skoro čuo da neko kaže za sebe da je nikakav zato što ga eto žiga čelo…
Svakom se desi da pokisne…
I da se prehledi…
To je tako ljuski…
Verujem da nas čekaju dani kada ćemo sve to isto moći da kažemo i za depresiju…
Uostalom…
Ja nemam bliskog čoveka na ovoj planeti koji nije bio depresivan…
Uključujući i mene samog…
A kako stvari stoje…biće toga i jos…
Pa šta?
I prošli put smo se izvukli…
Što ne bismo ponovo?
Kako bismo se inače i uzdigli kao ljudi?
I omudrili…
Shvatili šta je suštinski važno…
I šta nam dušu zaista raduje…
Padovi zbog Ustajanja uostalom i postoje…

Flaša pića

Primanje poklona od strane klijenata na psihoterapiji je najstrože zabranjeno…
Uprkos tome…mi maltene više nemamo mesta u bifeu u ordinaciji gde bismo mogli smestiti neku novu Flašu Pića…
Jer…
Objasnite vi nekom Crnogorcu…Hercegovcu…Šumadijcu…Pazarcu ili Sremici da ne možete primiti poklon koji su vam od srca poneli…sa dobrom namerom…i još boljom energijom…
Drugi problem je što ja maltene više uopšte ne pijem…kao i moje kolege…jer znate već…da je najbolji lek za mamurluk imati do 25 godina starosti…
A i ko u ovim godinama ima vremena za alkohol taj obično nema vremena ni za šta drugo…
Stoga sam odlučio da od sutra pokrenem jedan novi projekat u okviru borbe za očuvanje mentalnog zdravlja – Transklijentski Transfer Dobrih Namera i Energije i – TTDNE… 🙂
Prva sledeća klijentkinja koja se razvede i uspe da se odalji od muža koji je urniše od batina će za nagradu dobiti flašu prvoklasnog francuskog vina…
Prvi klijent koji da otkaz na sigurnom poslu u državnoj službi u kome je zaglupljen…ponižen i nemotivisan…i koji pokrene sopstveni biznis će dobiti flašu prvoklasne hercegovačke loze…
Prva klijentkinja koja raskine sa narcističkom i sebičnom mamom koja se razboli svaki put kada ona pođe na dejt…će dobiti divnu višnjevaču…
Prvi klijent koji se vrati u Srbiju iz inostranstva…zato što mu tamo nije lepo iako bi trebalo da mu bude lepo će dobiti flašu odlične domaće šljive…
Prvi student koji pokupi papire sa fakulteta koji su mu roditelji toplo savetovali da upiše… i počne da se bavi sa onim za šta je talentovan i što mu zaista raduje dušu će dobiti flašu nekog stranog likera koji ne znam šta je ali ima 55 % alkohola…to ionako samo studenti mogu da svare…
Prva preanskiozna mlada žena koja uspe da uprkos paničnim napadima i nenormalnoj ankisoznosti kroči na fakultet i izađe na ispit će dobiti campari…pogotovo ako padne…
Prvi prepadnuti mladić koji uzme tri broja telefona na faksu od slatkih koleginica i pošalje tri poruke na tinderu koje nisu hej ili ćao…će dobiti neku fensi votku…pogotovo ako bude seenovan…
Prvi klijent koji uspe da se izdigne iz gojaznosti…prejedanja…obezvređujućeg ležanja u krevetu i raznišljanja o smrti nakon nekoliko velikih promašaja u životu i istrči polumaraton će dobiti flašu balantajnsa…na cilju…
I tako dalje…
Neka Dobra Energija poteče…
Tolike knjige pročitamo a zaboravimo osnovnu suštinu psihoterapije…
Da budemo tu za nekoga…
Zajedno u muci…
Dobronamerni i prijateljski nastrojeni…
Oslonjeni na istinu i zdrav razum…
Okrenuti ka lepom…zdravom…normalnom i dobrom…
I da budemo ponosni na naše klijente kada nešto veliko ostvare…
Makar to bilo veliko samo za njih…
Da ne zaboravimo da ih ponekad i pohvalimo zbog nenormalnog truda koji ulažu da bi im bilo bolje…
I da ih podsetimo da trebaju biti jako ponosni na sebe i na put koji su prešli…
Pa da ih…što da ne…ponekad i počastimo i nagradimo…
Jasno je da smo jako protiv alkoholizma…
Ovo je više mali znak pažnje…
I Vetrić u Leđa…
Pa ko zna…
Na kom će intimnom slavlju oni tu flašu popiti…
U kom društvu…
Ili kome će je i oni pokloniti…
Znate i sami da (Dobra) Energija ne može nestati…
Ona se samo može transformisati iz jednog oblika u drugi…

Odbojkašica

Kad se setim samo koliko je patila moja jako visoka drugarica…odbojkašica od metar i devedeset…što ne može da nađe momka…što je svi gledaju kao džina…što je niko neće i što treba da se pogrbi da bi čula nekog momka koji joj se udvara…
Patila je sve dok se nije smuvala sa momkom koji je košarkaš od dva i deset…dok se nisu našli i zavoleli tamo gore…
Mislim da su im deca sada najviša u godištu u Srbiji…
Sličan vam je lek i za jake žene…
I za muškarce koji vole širinu i slobodu…
Ima ona lepa izreka koja kaže da za prijatelje uvek treba birati ljude koji su bolji od nas…
Slično važi i za ljubav…
Svako treba sebi da nađe svoje…
Makar za nijansu bolje u tome što nam je zaista važno…i čemu se divimo…
Kako bi posle mogao dugo da uživa u tim Visinama…

Cakljenje očiju

Jako su me nasmešile dve rečenice koje sam skoro čuo na terapiji…
„Lep je taj novi veš…boja…čipka i sve to…ali suštinski problem je u tome što je ispod i dalje moja žena“…
I…
„Onaj moj i dalje pametuje i bistri svetsku politiku…licka se…ide u teretanu svaki dan i sekira se oko svake nove sede…ja se mislim u sebi…idi brate pravi pare…dokle ćeš se zamlaćivati s glupostima“…
Najlepša stvar psihoterapije je što ona ako je dobra nikada nije u rukavicama…i ljudi tu zaista pričaju sasvim iskreno o onome što ih muči…
I to me podseti na onu staru Čerčilovu izreku…“Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“…
Ništa istinitije od toga…
Problem je samo što se ta izreka može jako primeniti i na to koliko ćemo ostati u nekom braku…na nekom poslu ili u nekoj zemlji…
Ništa nije večno…
I sve je i tu jako promenjivo…
I s ove i s one strane…
Osim naravno onoga zbog čega nam cakle oči…
Ko to shvati…
Neće imati nikakav problem da nas zadrži…
Ili da nas lepo i prijateljski pozdravi dok odlazimo ka svojim Strastima…koja su možda i najmanje promenjiva stvar kod jednog čoveka…
Jer tu zaista ne bi trebalo da bude ljutnje…
Ili možemo nekome zacakliti oči…ili ga trebamo pustiti da odcakli dalje…
Sve ostalo je zaista mučenje…
I za nas…
I za njih…
Simple as that…
Samo ne smemo zaboraviti da i naše lične oči imaju pravo da cakle…
Da je to samo naša odgovornost…
I da na to i trebamo potrošiti najviše vremena i enrgije…
Što je veći stepen tog cakljenja…to će nam i život biti bolji…
Jer i mi sami imamo pravo da ostajemo…ili da odlazimo…
I iz brakova…
I sa poslova…
I iz zemalja…
Kada bi svako našao sebi mesto gde mu je lepo…
I kada bi se okružio ljudima kojima je igrom slučaja tu isto tako lepo…i koji i sami jako žele da budu tu…
I kada bi Cakljenje Očiju postalo standard življenja…i sasvim redovna pojava…
Ovaj svet bi postao pravi Raj…