Месечне архиве: јун 2016

Ispred trajekta

Vozio sam celu noć…to prosto obožavam…srećan i iscrpljen stižem ujutru u luku odakle polazi trajekt na Ostrvo o kome maštam nekoliko poslednjih godina…
Na parkingu ispred su četiri automobila iz Srbije i nekolicina sa tablicama iz cele Evrope…
Srpski su redom…jedan raspali punto…dve stara polovnjaka, neuništive dizel mrcine…i jedan napucani bmw…dvosed…
Posmatram zemljake…
U Puntu četvoročlana porodica…auto legao do zemlje…buljuk stvari po sedištima…mandarine…toalet papir… termosi…šerpe…čarape i majce…svi umusavljeni od kiflica sa džemom…koje besomučno jedu ispred kola…majka briše sinu usta krpom (onom kariranom crvenom što je svi imamo u kući)…otac i ćerka će ipak još neko vreme imati brkove od šećera u prahu…srećni…i tako normalni…
U Meganu…par…tridesetak godina…uljudni…lepo obučeni…sat revija na suvozačevom sedištu otvorena na putopis dovde…vozili i stigli na vreme po Alviroviću…frapei u rukama…bezlični…ni ne znaš šta da pomisliš o njima…profesionalci…
U Oktaviji…par intelektualaca i ćerkica…on mršav…obrijan…sa naočarima…u košuliji kakvu ja nosim na posao…ona u haljnini sa cvećem…kovrdžavom kosom i naočarima za sunce…macka čerkicu kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom 50…ne jedu i ne piju ništa….takođe ne znaju srpski…hladni…i pristojni…
Poslednji par…u Bembari…tablice četvorocifrene…simetrične…on 50-tak godina…sed….visok…sa onim „može mi se“ stavom…torbicom podpazuhovačom (u kojoj od 1992 nikad nije bilo manje od 3000 maraka…sada eura) …deluje kao lokalni nakupac ili vasnik hladnjače ili mali privatnik iz nekog manjeg grada…bogat i ostvaren…uspešan po svim današnjim merilima…ona je mlađa…recimo desetak godina… gojazna…našminkana…sa zlatom oko vrata i na ruci…jednom zgodna….udata na brzinu…kad je eto slučajno zatrudnela…možda grešim…ali nekako bi mogli definisati Antipatičnost po njima…
Pošto sam stigao dosta ranije, trajekt stoji vezan na pristaništu…ali kućica gde se prodaju karte je i dalje zatvorena…s obzirom da pristiže još automobila…polako postaje jasno da će biti poprilična gužva…i da će možda neko morati da ostane da čeka sledeći (koji kreće tek popodne)…
Tenzija polako raaste…
Dok ja jedem svoju pitu s višnjama…razmišljam o onome što je Andrić govorio kako ćeš čoveka najbolje proceniti ako ga posmatraš kako se ponaša kada se deli nešto besplatno…
Karte svakako nisu besplatne ali 15 minuta pred polazak, počinje da se formira red ispred kućice…i tek tada polako dolazi ležerni Grk sa onim ostrvskim šarmom „sad ćemo i sve ćemo i lako ćemo, zašto žuriti kad ste već u raju…opušteno…malaka!“…
Primećujem jednu fascinantnu ćinjenicu… u redu prva četiri mesta zauzeli Srbi…i to tačno po opadajućoj vrednosti njihovih automobila…od najskupljeg ka najeftinijem…kao da su poređani po „Životnom Uspehu“…
Nalakćen na pult od kućice I sa glavom u istoj, ponosni privatnik iz Bembare…zbija šale na račun svog neznanja engleskog…tipa „koj će mi…sad ću ga obrlatim za popust“…inženjer iz oktavije mu polu zgrožen pomaže da se sporazume sa radnikom i da bi mu dao potrebne podatke…da ne piše na papirnoj maramici broj tablica…potom profesionalci…i na kraju ćale još uvek musav…
Ljudi iz ostalih zemalja tek tada polako staju u red… nenaviknuti na otimanje…
Razmišljam…
Koliko je tužno što smo svi naviknuti da se dovijamo, stojimo po redovima i molimo za svakave normalne stvari…
Kako je lako biti dostojanstven u fer uslovima, uz pravdu i sitem…a koliki je to izazov kod nas…I koliko se divim ljudima koji su zadržali Civilizovanost, Manire i Dostojanstvo…Poštenje i Obraz…uprkos svemu…a pogotovo uprkos neispativnosti istih…makar kratkoročno, usko i blisko gledano…
I mislim se…
Šta je danas potrebno za uspeh kod nas?
Talenat….rad…obrazovanje…karakter…jezici…pristojnost…ili je dovoljno samo da se PRVI nalaktimo na pult…da budemo lukavi i proračunati…seljački inteligentni…da pitamo…da nas ne bude sramota da se izborimo za sebe…da nas ne interesuju drugi i kako će oni…da ne pametujemo, već završavamo…
i razmišljam kako je privatnik tako možda prvi i stao u red kad se kralo…kad se švrcovalo…kad se potplaćivalo…dezertiralo…i učlanjivalo…lukav i prepreden…neopterećen čašću, principima, vaspitanjem i moralom…već samo brutalno motivisan kompleksima, pohlepom i zavišću…
I jos tada uspeo da uđe na Trajekt Imućnosti…koji danas tako lako plovi i vozi bilo gde…gde god On poželi…i svaka mu se luka raduje…i oberučke ga prihvata…
Ko je tu u pravu, pitam se?
Da li je u sistemu okrenutom naglavačke inteligentno biti normalan…neokrenut…ukoliko se slažemo da je inteligencija sposobnost prilagođavanja..i da su Neprilagođeni evolutivno osuđeni na propast…od vajkada…
Ili je potrebno odreći se onoga „kako smo mislili da treba“ i kako smo vaspitani…da bi skočila vrednost naših automobila…
Ne znam…
Ja volim svoj auto…nikad me nije izdao…znam ga u dušu…zna i on mene…znam da nije proklet…i da će me iako ja nekad pogrešim…zamislim se i zaletim… on sam vratiti na put…iščupati sa litice…izbeći bankinu…da ću imati sreće…da će verovatnoća da baš tad neko ne naiđe iz suprtotnog pravca biti na mojoj strani…i da ću se ja brzo vratiti na pravi put…
Zagledan…stojim sa Musavim…vraća me u realnost tako što me nudi kiflicama…ćaskamo i upoređujemo kulinarske sposobnosti naših majki…
Naravno…ulazimo svi na trajekt…Grci su nas ležerno spakovali sve…i rastajemo se po izlasku…
Nažalost ne vraćamo se istim …
Ali već mogu da vidim…
Privatnika belog, podjednako antipatičnog i nervoznog…na telofonu…kako se 6-tog dana mora vratiti do prodavnice jer se promenio poreski inspektor a ovaj novi „ne razume“ njegov način vođenja knjiga…moraće to „lično“ da sredi…
Kako su intelektualci nasmejani, druželjubivi i opušteni…igraju se sa ćerkicom…olakšani za Godinu Dana akumuliranih frustracija, poniženja, besmisla, izazova i uzaludnosti…podsećeni na suštinu i prave vrednosti…na Njih troje…i to zajedničko skakanje po talasima u plićaku…
Profesionalci i dalje isti…sa opranim autom…ni presrećni…ni pretužni…bilo im je ok…uravonoteženi…baš onakvi kakvi su i došli…
A porodica sa zapakovanim girosima…grčkim salatama…kanticama maslinovog ulja….alvom i maslinama…dve bicikle iz Džamba…testira nosivost punta…srećni… kao što bi bili i na Adi Ciganliji…

Pekara Trpković

Pekara Trpković…u radno vreme…gužva…i najbolji burek na svetu…
Ona je mlada…recimo II godina fakulteta…ima lepu „Bečku“ kariranu košulju…farmerke i starke…kosu jutros opranu…lepe zube…i nasmejane oči…izgleda kao prototip „Fine Studentkinje iz Provincije, koja je več na prvom koraku u Balkanskoj ulici morala postati velika i dorasla i odzbiljna i odgovorna i snalažljiva, jer je lepo vaspitana i na ozbiljnom porodičnom poduhvatu, na Studijama, tom luksuzu zbog koga se cela porodica žrtvovala i od koje se to jednostavno i očekuje“…
Pored nje je čovek…55 godina…nizak…sed…sa brkovima požutelim od duvana…prastarim pantalonama, cipelama iz Trsta i rasparenom košuljom…Maneken radnika jedne od onih fabrika za koje čujemo na telvijziji kada njihovi sindikati blokiraju neku prugu ili autoput…nervozan…i očigledno na mestu na kome ne pripada…nesnađen u gužvi i napetosti…i Srbiji…i u Dvehiljaditim…
Izgleda kao otac koji je došao da poseti ćerku na studijama u Beogradu…da vidi gde i kako živi…da bude malo ponosan…i da ima šta da priča sledećih dva meseca na kafi na poslu…Mići Nosonji, Piksiju i Dani…
Ćerka donosi tanjir sa burekom za ćaleta i staju tik pored mene…ona jede neki mali kroasan..pa njoj uostalom ni ne treba puno…
Izgovara „e sad ćeš da vidiš šta je burek…o tome sam ti pričala, Tajo“…
I onda….
Kreće otimanje….
Ona pokušava da mu ubaci kusur od par žutih i zelenih novčanica u džep…
On je oštar u neprihvatanju…
„Neka neka, imam ja još od stipendije…tebi treba više…..“ izgovara ćerka…
Otac se brecnu…godinama uvežbano dostojanstvo i dozvoljeni minus se sukobiše u trenu u njegovoj glavi i on pokleknu i prihvati pozamašnu pozajmicu…od 176 dinara…
Jedu ćutke…
Zajedno su…
Uživaju…
„Kad ti polazi autobus“…u 10 …super stižemo opušteno..mnogo mi je drago da si bio…hvala ti…čim prođe junski rok eto me kući“…reče ćerka…
Razmišljam…
Koliko li je ovakvih devojki trenutno na privremenom boravku u Beogradu…Diskretnih Heroja…skromnih, ispravnih i dobrih…zagledanih u budućnost…koju sada stvaraju…svojim svakodnevnim odricanjem…i trudom…
Koliko li je roditelja po onim zaboravljenim gradovima po Srbiji…siromašnih i pristojnih…maksimalno stisnutih…uskraćenih za svako zadovoljstvo…zarad budućnosti…i zato što je to kod nas tako normalno..jer pobogu “ imaju studenta“…
Mislim se…
Ko li će se usrećiti sa njom?
Koja firma, sud ili bolnica?
Ko li će biti srećan da je sretne, i pametan da se odmah zaljubi i da je ne pušta ni za kakav šljašteći-hipnotišući-privlačeći silikon, hijaluron ili šminku?
Kome li će ona roditi neke nove studente?
Koje će ispravno vaspitati, naučiti vrednostima, Ponosu i ispratiti u Beli Svet…
Zbog kojih će se i ona svega odreći, za nekih 20 godina…
Voleo bih da mogu da privirim u Večni Trpković tamo negde oko 2040…i da je zateknem sa ocem(dekom) i ćerkom(unukom)…kako njupaju…i smeju se….
Jer…
Siguran sam da će doći vreme da ovakvi ljudi budu srećni…
Jednostavno mora biti tako….
Mora jedanput krenuti….
To je igra velikih brojeva…to jest godina…
Mada…
Pročitah skoro…da ovi iz Trpkovića šalju ponekad zaleđene tepsije avionom…u Vankuver ili Sidnej…željnoj dijaspori…koja ne pita za cenu…za taj stari poznati osećaj na nepcima…i povratak u mladost…uspomene i bezrbižnost…
Ko zna…gde će se jesti…
Ionako…
Ljudi za stolom..to jest.. Porodica je važna…meridijan ne…

Kuća posao

ptica

Koliko god da su vam teske zivotne okolnosti…ljudsko bice nije koncipirano samo da radi i da placa racune…
Zabavite se ponekad…
Ugodite sebi…
Odvojte jedan sat svakog dana da radite nesto sto bas volite…
To svako moze sebi da priusti…
Jer…
I ja najvise volim da sedim, posmatram ljude i njupam one brutalne kolace u Kotoru…
Ali volim i klupicu, Knez i kaprija…danas…

Kosmos

Ona je lepa…ima pune usne…crnu kosu… i plave pramenove…rejbanke u njoj…majcicu koja kao da je pravljena bas za njene grudi i iscepane farmerke…
On je procelav…sa bradicom po Menshealth savetima…krupan…velikih podlaktica…sa burmom…i ogromnim telefonom u rukama…
Oni su par…
Subota je…
I pijuckaju kafu na njihovom omiljenom splavu…
Na Savi…na Novobeogradskom keju…
Ona razmislja o svom Šefu…i seksu u kancelariji od juce…o njegovoj kovrzavoj kosi…stomacicu… smislu za humor…i pazljivosti…
On razmislja o Pripravnici…njenim starkama…drskosti…whatsapp dopisivanju…osecaju u grudima…za koji je bio siguran da vise nece osecati…
Njih dvoje cute…lepo im je…subota je…uzivaju…njihov mali raj…opustaju se u smirenosti i udobnosti njihove duge veze…
Nakon naporne nedelje…i njihovih uobicajnih paralelnih zivota…koji ih odrzavaju…upotpunjavaju njihove potrebe…koji su im potrebni za odrzavanje po povrsini raspolozenosti…
Sa skrivenim delovima zivota koji kao Mesec kruze oko njihove Planete…i pokrecu fundamentalne procese plime i oseke u njima…te talase po mrtvom moru njihovih dusa…
On predlaze njihov omiljeni porodicni restoran kasnije…ona se raduje krempiti koju tamo uvek porucuje na kraju…
U subotu krecu na more…srecni su…tu su letovali i na studijama jedanput…dok je sve bilo jednostavno…dok nisu imali ni briga ni pameti…i dok su bili zaljubljeni…i dok su naocare bile ruzicaste…
Na letovanju ce biti nervozni… njoj ce smetati hladno more…njemu vrucina…ona ce zeleti muziku i galamu…on tisinu i mir…
Posvadjace se nekoliko puta…on ce razmisljati o razvodu…ona o povratku kod majke…
Medjutim sedme noci…sedece cuteci u maloj basti uz gitare…pijuckace domace belo vino…pesme ce biti poznate, ofucane i stare…jedna ce ih setiti…ko su i sta su…on ce odvaliti nesto u svom stilu…ona ce namestiti kosu, nasmesiti se i udarice ga po ramenu…porucice jos vina…plesace…pokisnuce u povratku kuci…vodice ljubav…onako kako se samo u dugim vezama to radi…divlje i opusteno…i za praznik…kao svejevrsnu proslavu…
Provesce carobna tri poslednja dana na moru…pamtice to mesto po lepom..
Vratice se kuci…
I obavezama…
I rutini…
I racunima…
I sefu i pripravnici…
I zivece…svoj mali uobicajni obicni zivot…
Kao svi normalni ljudi…
I bice srecni…uopsteno gledajuci…
Sve dok sef i pripravnica slucajno ne stanu jedno pored drugog u nekom redu… kad se njihova dva satelita sudare…nestanu iz sazvezdja koje su samo upotpunjavali…i naprave svoje sopstveno sazvezdje…
Hoce li doci do Kataklizme?
Hoce li sazvezdje preziveti…bez dana i noci…i talasa…i plime i oseke…
Ko zna?
Kosmos je nedokuciv i jedinstven…
I u svakom pojedinacnom suncevom sistemu vladaju sopstvena pravila gravitacije…
Ponekad je kataklizma korak napred…jednostavno procisti atmosferu..i prodrma kontinente…neke vrste izumru…ali se stvori i mesto za nove…
U principu…
Nema univerzalnih pravila ..
Sve je u Kosmosu dozvoljeno i normalno…ukoliko dve Planete pristaju na to..i gravitacija postoji…
Sto onda ne bi bilo u ljubavi i seksu?

Ljubav

ljubav

Kazu da bi covek trebalo jedanput mesecno da poseti groblje, bolnicu i ludnicu da bi se uravnotezio i shvatio sta sve ima…
Ispred Trecepomenute Institucije covek moze ponekad zateci i ovako nesto…
Verovatno su u poseti ili vode nekoga Svog na vikend…
Imam neki osecaj da su njih dvoje skroz skapirali Ovozemaljski Level i da ce nekako sve biti ok…
I da je dobra svaka muka koja ih spaja…
I da on verovatno nije bio najbogatiji…
Niti ona najzgodnija…
Niti su imali Bog zna kakvu podrsku…
Niti im je sve islo potaman…
Odkad su se upoznali….
Ali da su se nasli…
Da su prepoznali To Nesto u ocima…
I da su mozda stvorili jedne zajednicke nove Oci…
Bistrooke, pitome i dobre…
I da je ovih pedesetak godina proslo kao tren…
A da su oni ziveli …ni bolje ni gore… nego bas onako kako treba…

Hemijska

hemojska

Hemijska na mom radnom stolu…uvek je tu (nece ona nidje…zbog ovog vakuma dole)…
I uvek me oraspolozi i nasmeje… 🙂
Inace dobijena od farmaceuta…
A ovaj lek koji je napisan je jedan od najpotentnijih antipsihotika… tj. lekova za shizofreniju…
Pun marketinski pogodak 🙂