Postoji samo jedan jedini razlog zašto nam se neko ne javlja…ne odgovara nam na poruke i izbegava svaku mogućnost da provede bilo kakvo vreme sa nama…
Odgovor je vrlo jednostavan i još više surov…
NEĆE NAS…
Eto tako…
I na to ima svo pravo ovog sveta…
O ukusima je uvek bili suludo raspravljati se…
Od tog Izvora Poniženja uvek vode dva putića…
Jedan nizbrdo…lagan i logičan…a to je da legnemo negde i upadnemo u dubiozu da je život proklet…da nikada nećemo biti srećni…jer nas niko i nikada neće hteti…ili makar ovi koji se nama dopadaju…i da u tom samosažaljenju i lično odabranoj preferentnoj autodestruciji…kojih makar ima hiljadu…sačekamo da prođe…mada češće prođe život…ili prođemo mi…
Drugi put vodi strmo uzbrdo…
I uvek je krivudav i težak…
Zahvaliti se na tome što nas neko neće…
Shvatiti to kao deo života…
Prosto je…
Nije Kosmos Đurićocentričan…
Naprotiv…
Mi smo samo Prah sa Dušom…koja voli da se raduje…
I da se onda posvetimo jednom jedinom načinu koji zaista leči ranjenu dušu…
A to je masivan rad na svim poljima koje su nama važne…kako bi stekli ili unapredili postojeće resurse…postali Bolja Prilika…i stvorili sebi alternative…koje će nas povesti do još većih uspeha…i još veće sreće…
Volim onu o zatvorenim vratima i Otškrinutim Prozorima…
A još više onu sa interneta…“ako ću već da patim patiću zbog nekog Breda Pita…a ne zbog tebe Milorade iz Borče…“ 🙂
Najlakše će nam biti ako shvatimo da postoji zaista samo jedna osoba koja nas može učiniti iskonski srećnim…
A to smo mi sami…
Sve ostalo je plakanje što nam sudbina nije dala ono što smo zamislili…
A to je već sasvim detinja stvar…
Uspešni…ostvareni i srećni ljudi se uvek dešavaju sudbini…
A ne obrnuto…
Stoga…
Glavu gore…
Hvala vam dame i gospodo što nas nećete…
Vidimo se za par godina…
Joj…koliko će vam samo tada biti teško… 🙂
Ali ništa zato…
Nije to nikakav smak sveta…
Važiće ovaj tekst i tada…
Kao što oduvek i važi…

Znate već onu staru da muža i lubenicu ne možeš izabrati…već samo potrefiti… 🙂
I razmišljam o ženama koje nisu potrefile iz prve…
O ženama koje su bile dovoljno mudre da to shvate…
Pa dovoljno hrabre da to sebi priznaju i da se jednostavno zahvale na iskustvu…i pođu dalje…
Da se oslone na svoje već postojeće ili novostečene resurse…
I da potraže novu sreću…
Novo deljenje karata…sada kao ozbiljnije Igračice…
Razmišljam koliko su neke od njih zaista Mustre za Zemljanke…
Sjajne…ispravne…pametne…lepe i sposobne…
Neko koga bi trebalo da pošaljemo kao članove delegacije kada bi pošli kod Malih Zelenih na neku udaljenu planetu u kosmosu…
Što da se ne pokažemo u najboljem svetlu…
I razmišljam kako nema puno boljih pozicija u životu no kad više ništa ne moraš…a možeš sve…
I razmišljam koliko se za njih uopšte ne treba sekirati…
Ko zna da čuva sebe…
Kad tad će izaći na zelenu granu…
I procvetati…
Zato je i bitno da im damo svu moguću podršku…
Jer su to u principu sve naše majke…sestre i ćerke…
Kako bi Unukama bilo još lakše da žive po onom iskonskom pravilu…
S muškarcem treba da ti bude lepo…
Da ti bude ružno to možeš sestro i sama…
Stoga…
Živele Žene…
Živelo čuvanje sebe…
A i znate već…
Ništa nema toliku moć da vam ulepša život koliko jedna srećna…zadovoljna i voljena žena…
Zamislite šta može da uradi čitav pokret takvih…
Kakav bi to samo bio raj na ovoj planeti…
Ne bi ni morali da putujemo daleko…
Dolazili bi Mali Zeleni na školovanje kod nas…
Pročulo bi se da se ovde baš dobro živi…

Postoji samo jedan jedini odgovor koji možete reći čoveku koji dođe kod vas u psihijatrijsku ambulantu i kaže…
„Nezaposlen sam ili radim glup posao na kome sam malo plaćen…
Usamljen sam ili sam u vezi/braku sa ženom sa kojom nikada nisam ni trebao biti…da je sreće i pameti bilo…
Ne pričam sa tatom…sudim se sa bratom…kuma nisam video godinama…
Nemam aspolutno ni jedan jedini hobi…strast ili radost u životu…ili ne mogu da ih priuštim…ili mi je sve dosadilo…
Ne treniram…
Hranim se užasno…
Pijem redovno…
Uglavnom vreme provodim pred televizorom…
I nema pas za šta da me ujede…“
I potom vas pita – „zašto sam ja doktore depresivan?“
A taj odgovor je vrlo kratak i jasan…
Pa i ja bih bio…da sam na vašem mestu…
Možda i sa samo jednim od ovih problema…
A svakako da bi se i neki čovek sa apriori blistavim mentalnim zdravljem povio pod tim teretom…života bez ikakvog smisla i radosti…
Kada im to kažete…
Ljudi obično najpre budu začuđeni…
A potom reaguju na dva potpuno različita načina…
Jedni se naljute i pomisle nešto u fazonu…“izem ti nauku…pa to mi je i moja baba mogla reći“…i obično traže čudotvorne lekove koji nažalost mogu samo anestezirati njihove duše željne lepog…vrednog i smislenog…
Ma željne u stvari svega…
To je kao kad bi se ja ljutio na ortopeda što mi na zarasta rana na stopalu…a uporno dolazim na pregled u tri broja manjim cipelama…
I duša je podložna Žuljevima…
Pogotovo kad je skučena…
Nema organa u našem telu koji to manje voli…
Drugi kažu…“Dobro je…drago mi je da mi je neko stručan rekao sa je sa mnom suštinski sve u redu…da ja nisam psihijatrijski pacijent…već mi samo duša nije na mestu na kom bi trebala biti“…
I onda odu da mic po mic…dan po dan…mesec po mesec…godinu po godinu uređuju svoj život da postane baš takav da u njemu nema više ni mesta ni vremena da budu depresivni…
Prečica koju moji pacijenti traže kako bi momentalno izašli iz depresije još tu u mojoj ambulanti se u stvari zove Disciplina…
Uporan…staložen…mukotrpan i izazovan hod uzbrdo ka odabranoj Destinaciji…koja je proizišla iz njihovih ultimativnih vrednosti i filozofskih pogleda na svet…
Trpljenje frustracije…
Borba!
Ulaganje u setvu…
Da bi žetva bila izdašna…
Uporan hod ka toj zacrtanoj životnoj poziciji…
Ma gde ona bila…
I ma koliko vremena i truda trebalo…
Nedaće ništa toliko ne mrze…kao upornost i kreativnost…
Preziru ih…
Jer im suštinski ne mogu ništa…
A i znate već onu staru…koliko si srećan…toliko si u pravu…
Od onih koji su stigli do svog Srećnog Mesta…većih mudraca na ovom svetu jednostavno nema…