Архиве категорија: Psihijatrija

20 ANTISTRES TRIKOVA ZA OPUŠTANJE

Često dobijam pitanje „kako da se opustim?“…
Sustinski odgovor je rad na unutrašnjim konfliktima i psihičkim problemima koji nas pritiskaju…
Što nije lako…
I potreban je veliki trud…
I svakako vreme…
Međutim…
Ponekad je sasvim dovoljno problemu prići spolja i odraditi neke kozmetičke izmene…koje su zlata vredne…
Stoga…
Evo 20 ANTISTRES TRIKOVA ZA OPUŠTANJE:

1. DISANJE je najjednostavniji i najefikasniji način za suzbijanje stresa. Vežbe disanja pomažu kod snižavanja krvnog pritiska, fokusiranja misli i “čišćenja” uma. Za brzo “punjenje baterija” i smirivanje nerava, probajte ovu laganu vežbu.
– Udobno se smestite na stolicu tako da su vam leđa ispravljena uz naslon.
– Zatvorite oči.
– Udahnite lagano kroz nos. Pratite dah i osetite kako vam se pluća pune čistim vazduhom.
– Zadržite dah dok brojite do dva.
– Lagano izdišite kroz usta, duvajući vazduh napolje.
– Ponovite ovo 5 ili 10 puta.
Ovu vežbu možete raditi bilo kada i bilo gde. Primetićete razliku već posle drugog udisaja, a nakon više od 5 puta potpuno ćete osetiti vidljivi napredak u otklanjanju nervoze.
razgovor

2. RAZGOVOR SA PRIJATELJIMA može da pomogne da stresne stvari sagledate iz nekog manje frustrirajućeg ugla. Moja koleginica ima čudnu naviku da čak “porazgovara” i sa svojom plišanom igračkom. Tvrdi da i to deluje. Ja nisam probao.

3. FOTOGRAFIJE koje vas podsećaju na vesele trenutke postavite na mesto koje će vam biti lako dostupno. Možete napraviti folder na računaru ili u mobilnom telefonu. Sećanja na lepe događaje dovešće do oslobađanja dopamina, hormona koji prirodno povećava nivo raspoloženja i “ubija” stres.

4. MOĆNA OLOVKA. Kao i razgovor, pisanje dnevnika, ili jednostavno zapisivanje misli i opisivanje sopstvenih emocija takođe pomaže sagledavanju problema iz drugog ugla i time smanjuje nivo stresa.

5. MEDITACIJA se uglavnom praktikuje uz vežbe disanja radi opuštanja. Možete da uključite i fokusiranje na pozitivne afirmacije koje ćete izgovarati u sebi, ili jednostavno da pratite svoje disanje dok ne osetite da vam se um “pročistio” i da vam se vratio osmeh na lice.

6. VOĐENA VIZUELIZACIJA je vrsta meditacije ili samohipnoze. Možete koristiti neke od online sadržaja koji preporučuju antistres muziku sa glasom koji vas vodi kroz ovaj vid tehnike. Neke od kompilacija pomažu kod specifičnih problema kao što su držanje dijete ili prestanak pušenja, ali je većina rađena za opšte opuštanje i smanjenje stresa.

7. KREĆITE SE. Fizička aktivnost može da pomogne kod svih vrsta mentalnih problema. Dokazano je da čak i lagana šetnja podiže raspoloženje.

8. RAZMRDAVANJE UZ MUZIKU. Istraživanja su dokazala da muzika pomaže u otklanjanju nervoze. Sastavite svoju listu veselih pesama, koristeći računar ili mp3 plejer, pa pevajte ili plešite kad god vam se ukaže prilika. Ovo je ponekad čudno za okolinu, posebno ako to radite dok čekate prevoz na stanici, ali je svakako delotvorno za vaš nervni sistem (meni je uvek bilo prijatnije ako sam tada u društvu svojih drugara, pa mi se i oni pridruže).
razmrdavanje_muzika

9. SKLONITE SE OD DRAMATIČNIH PRIČA. Kada se nađete u centru nečijih negativnih emocija, ili neko želi da vam ispriča tužnu priču, nađite izgovor i – bežite!

10. KVALITETAN SAN je mnogo više od odmora tela zarad lepote. Kontinuirani san održava naše telo i duh u ravnoteži. Premalo sna vezuje se za sve probleme – od srčanih tegoba do depresije, otežane koncentracije i neproduktivnosti.

11. UŽIVANJE U SITNICAMA. Umesto da svoje zadovoljstvo bazirate na odlascima na velike žurke ili utakmice, za koje ćete odvojiti popriličnu sumu novca, probajte da uživate u sasvim malim stvarima. Udobno se smestite u svoju omiljenu fotelju čitajući knjigu, pogledajte smešne video klipove ili, ako ste u prirodi, posmatrajte ptice, insekte i druge životinje. Ponekad je dovoljno da se samo okrenete oko sebe i uživate u trenutku.

12. VODITE RAČUNA O ISHRANI. Brza hrana, grickalice i gazirani sokovi dovode do usporavanja metabolizma, zdravstvenih problema i letargije. Jedite sveže voće i sirovo povrće ako želite da imate više energije.

13. POSTAVITE KRATKOROČNE CILJEVE. Ako je stres nastao kao rezultat obimnog projekta ili dugoročnog cilja, obavezno svoje obaveze “stavite” na papir, kreirajte lakše ciljeve koji će vas voditi ka rešavanju onog najdaljeg i najobimnijeg. Provereno, deluje!

14. ISKORISTITE SOPSTVENU “SISTEMSKU PODRŠKU”. Kada ste u fazi da morate da “pobegnete” od problema tako što ćete se “baciti” na alkohol ili slatkiše (meni je i ovo OK sve dok ne pređe u svakodnevnu naviku), savet je da umesto toga pozovete svoju “sistemsku podršku” – “mrežu” porodice i prijatelja. Jednog kontaktirajte telefonom, drugom napišite e-mail, a trećem sms poruku. Vaša “baza” u kontaktu sa “sistemskom podrkom” na najbolji mogući način može da dobije ohrabrenje, kao i motivaciju.

15. SETITE SE SVOJIH DOSADAŠNJIH USPEHA. Dok prolazite kroz stresan period, zastanite na momenat i setite se prošlih izazova i situacija koje su vam bile krizne, ali ste ih uspešno prevazišli. “Oživljavanje” sopstvenih uspeha podstaći će vašu odlučnost i dovesti vas do novih kreativnih rešenja trenutne situcije.

16. UPLATITE DEPOZIT U BANCI “KARME”. Čineći nešto lepo za nekog drugog osim za sebe je sjajan način da se osećate dobro. Priključite se volonterskoj grupi ili samostalno pomažite drugima kad god ste u prilici. Trenutak kada tuđe probleme stavite ispred svojih, i pokušate da pomognete, lako će podići nivo vaše energije.

17. KUPANJE ZA OPUŠTANJE. Opustite se plivajući u velikom bezenu ili jednostavno napunite kadu i uživajte u toploj kupki. Voda oslobađa od napetosti, opušta mišiće kao i celo telo.

18. ORGANIZUJTE SE! Sredite “džumbus”! Iako organizacija obaveza, kao i sređivanje haosa može da izgleda kao odlaganje i odugovlačenje rada, ipak sređivanje sobe, radnog stola ili drugog radnog prostora može da bude korisno kod otklanjanja nervoze.

19. SEDITE PRAVO! Ako se osećate kao da su vam svi problemi sveta naslonjeni na ramena, postarajte se da vaše telo ne “otkriva” tu priču okolini. Sedite ili stanite ispravljenih leđa ili uradite vežbe istezanja da regulišete protok krvi i napunite energijom i telo i um.

20. VREME JE ZA PAUZU! Bitno je da “skontate” kada je vreme za pauzu. Možda je to baš u trenutku kada radite na nekom obimnom zahtevnom projektu. Pauza često može da pomogne, ne samo kod smanjenja stresa, već i pristupa temi ili problemu iz nekog novog ugla.

Marihuana

Relativno mali procenat ljudi koji konzumiraju marihuanu, progredira ka „opasnijim“ drogama..Medjutim…

Apsolutno svi ljudi, koji su „zavrsili“ na heroinu, su poceli sa marihuanom..

Svi do jednog…

Stoga…

Ukoliko napravite jasan proncip da NIKADA necete probati ni marihuanu…imate 100% -nu sigurnost da nikada necete postati narkoman…

Malo li je to?

Šta je REBT?

Šta je u kratkim crtama REBT (Racionalno Emotivno Bihejvioralna Terapija), psihoterapijski pravac kojim se ja bavim?

Oblast psihoterapije tokom 50-ih godina postala je bogatija za još jedan psihoterapijski pravac kognitivno-bihejvioralne orijentacije. Albert Ellis osmislio je novi, integrativni pristup koji je nazvao REBT (racionalno emotivno bihejvioralna terapija). Zasnovan na tvrdnji koju je formulisao grčki filozof Epiktet, da “ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već svojim viđenjem tih događaja”, REBT uzima u obzir kako emocije, tako i kognicije i ponašanja klijenta. Ne čine nas srećnim, uznemirenim ili zabrinutim situacije koje nam se dešavaju u svakodnevnom životu, već način na koji mi posmatramo te situacije . Od načina na koji razmišljamo zavisi način na koji ćemo se ponašati i osećati.

Teorijske postavke

Teorijske pretpostavke na kojima počiva praksa REBT najviše se tiču odnosa mišljenja, emocija i ponašanja. Osnovno teorijsko pitanje nije ZAŠTO tako postupaju, nego KAKO da pomognu sebi da postupaju racionalno. Ljudi mogu da misle o svom mišljenju tako da je zadatak da prepoznaju svoje samo-poražavajuće misli i da ih MENJAJU.

Nekoliko naizgled jednostavnih principa leži u osnovi REBT psihoterapije:

˚ Osećamo se onako kako mislimo, odnosno naša uverenja u najvećoj meri određuju naše emocije.

˚ Mi smo odgovorni za naše emocije i ponašanja, što znači da sebe uznemiravamo pogrešnim načinom razmišljanja, koji možemo da promenimo, samo ako smo motivisani za promenu. Naši emocionalni poremećaji potiču od naših nekonstruktivnih uverenja.

˚ Naša uverenja se mogu menjati, a ako posledica menjanja našeg razmišljanja, tj. uverenja promeniće se naša osećanja i ponašanje.

Šta je to ABC model?
Osnovni princip promene u REBT-u podrazumeva rad na promeni svojih nekonstuktivnih uverenja, što za posledicu ima promenu emocija i ponašanja. ABC model predstavlja osnovni radni okvir u REBT terapiji, tzv. ABC model u kome A predstavlja aktivirajući događaj (situaciju), B -naša uverenja koja su u vezi sa datim aktivirajućim događajem i C – ponašanja i emocije koje doživljavamo u toj situaciji. REBT nas uči da događaj sam po sebi ne utiče automatski na naša osećanja i ponašanja, već da ona zavise od načina na koji smo ih mi obradili, tačnije od naših uverenja. Ukoliko su naša uverenja konstruktivna (racionalna) za posledicu ćemo imati konstruktivna, samopomažuća osećanja i ponašanja, dok će posledica nekonstruktivnog razmišljanja (iracionalna uverenja) biti nekonstruktivne i samoosujećujuće emocije i ponašanja.

U skladu sa ABC teorijom izveden je zaključak kako su ljudska bića u velikoj meri sama odgovorna za stvaranje sopstvenih emocionalnih smetnji i poremećaja. Jedno od važnih pitanja je i to kako se emocionalni poremećaj održava. On se potkrepljuje iracionalnim rečenicama koje osoba neprestano govori sama sebi. Pošto, po Elisu, mi uglavnom osećamo onako kako mislimo, poremećene emocionalne reakcije kao što su depresija i anksioznost uzrokovane su i održavane samoporažavajućim sistemom uverenja koji se sastoji od konstruisanih i internalizovanih iracionalnih uverenja.

Filozofski principi

REBT neguje pre svega praktičan pristup rešavanju problema. Umesto da klijent i terapeut provode vreme na terapiji pokušavajući da steknu uvid i razumeju na koji način su iracionalna uverenja klijenta evoluirala i kako su tu evoluciju oblikovala ranija životna iskustva, kako odnosi sa značajnim osobama, REBT se usmerava na sagledavanje mogućih rešenja, na akciju i na praktične korake koje osoba treba da preduzme kako bi ostvarila željeni cilj.

Ciljevi

REBT se razlikuje od drugih psihoterapija po tome što ne stavlja naglasak na istraživanje prošlosti, već se fokusira na promenu trenutne procene, mišljenja i ponašanja, u odnosu na sebe, druge i uslove pod kojima ljudi žive.

Osnovni cilj u REBT-u jeste navesti klijente da ispitaju i promene neka od svojih najosnovnijih uverenja, naročito ona koja dovode do smetnji i poremećaja. Terapeutov zadatak se uglavnom sastoji u otkrivanju i napadanju iracionalnih, samoporažavajućih i nerealističnih verovanja i njihovo zamenjivanje racionalnijim, logičnijim i funkcionalnijim načinima mišljenja.

Terapijski odnos

Terapeut radi na tome da kod svojih klijenata razvije interesovanje za sebe samog, interesovanje za druge ljude, samokontrolu, toleranciju, fleksibilnost, prihvatanje neizvesnosti i obaveza, logično mišljenje, izlaganje riziku, veću toleranciju na frustraciju i odgovornost za sopstvene teškoće i poremećaje.

REBT terapeut je izuzetno aktivan, demonstrativan, ali i konfrontirajući. Elis je insistirao baš na takvoj upotrebi snažne, direktne komunikacije kojom se klijent navodi da odustane od iracionalnih ideja kojima sam sebe sputava. Baš zbog toga što je REBT vrlo konfrontativan i direktan, ne mora biti dobar izbor za sve klijente. Nekome će direktivan pristup REBT terapeuta biti previše agresivan.

Terapeut bezuslovno prihvata klijenta kao pogrešivo ljudsko biće, ali ne pokazuje previše topline zbog rizika da ne potkrepi uverenje da “me drugi moraju prihvataiti, voleti, da mi moraju pomoći“, (što može biti srž emocionalnog poremećaja). Između terapeuta i klijenta postoji ravnopravan i saradnički odnos. REBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na humoru. Iskustvo REBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najvećem broju klijenata u rešavanju njihovih emotivnih i psiholoških problema.

Jedna od važnih karakteristika ovog pravca jeste što terapija ne traje dugo, ali je vrlo intenzivna.

Primena

REBT se uspešno primjenjuje za pomaganje ljudima sa veoma različitim kliničkim i nekliničkim problemima, a u najvećoj meri se koristi za terapiju depresije, generalizovanog anksioznog poremećaja i fobičnih poremećaja.

REBT se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mestu.

Zaključak

REBT je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promene svoje disfunkcionalne emocije i ponašanja, pokazujući im kako da postanu svesni svojih uvjerenja i stavova koji stvaraju ova neželjena psihička stanja, i kako da promene ova disfunkcionalna uverenja i stavove. Proces promene je edukativan, tako da omogućava klijentima da pomažu sami sebi čak i kada je formalna terapija završena. Ovaj samopomažući aspekt REBT-a predstavlja jednu od najvećih snaga terapije usklađene sa zahtevima savremenog društva. Uz učenje klijenata kako da upravljaju svojim životima, REBT terapeuti koriste brojne terapijske tehnike, uključujući razumevanje životne filozofije svojih klijenata, emocionalno saosećanje i strategije rešavanja problema.

Stres gojaznost

Da li ste čuli za STRES GOJAZNOST?

Da stres utiče na apetit mnogi su se uverili na svojoj koži, bilo da su u tim trenucima počeli da pustoše frižider ili su otišli u drugu krajnost i prestali da jedu. Na koju stranu će „prevagnuti tas” zavisi od nivoa napetosti.

LUČENJE KORTIZOLA

Kada se nađu u stresnoj situaciji, neki ljudi konzumiraju enormne količine hrane, dok drugi potpuno izgube apetit. To ne zavisi od odnosa koji neka osoba ima prema stresu ili hrani, već je pokazatelj nivoa napetosti u organizmu koju proizvodi stres.

Upravo zbog činjenice da akutni stres proizvodi visoku napetost, a hronični konstantnu ali nisku napetost, ljudima u hroničnom stresu presti veliki rizik od gojaznosti.

Za razliku od akutnog stresa u kojem prestaje lučenje kortizola istog trenutka kada prođe stresna situacija, u stanju hronične napetosti lučenje ovog hormona se nastavlja. Posledica toga je ulazak organizma u „crvenu zonu” u kojoj ga čekaju napetost, nesanica, strepnja i verovatno depresija.

HRANA KAO SPAS

Produžena napetost dovodi do iscrpljivanja organizma, a osoba nesvesno počinje da traga za hranom bogatom mastima i ugljenim hidratima, koja će joj vratiti energiju, smiriti napetost i doneti opuštenost i zadovoljstvo.

Kontrola stresa jakom hranom i, eventualno, dužim spavanjem jeste korisna, ali u ograničenom vremenskom periodu. U suprotnom, ulazi se u začarani krug (napetost-hrana-napetost), što dovodi do ozbiljnih psiholoških, fizioloških i estetskih problema.

KAKO SE IZVUĆI?

Prva pomoć može biti savladavanje stresa prirodnim sredstvima, kao što su meditacija, joga, progresivna mišićna relaksacija, preokupacija kreativnim i ispunjujućim aktivnostima, fizička aktivnost ili seks.

ALI IPAK…

Jedino pravo rešenje za izlazak iz ovog začaranog kruga je:

1) TERAPIJA REŠAVANJEM PROBLEMA (Problem- Solving Therapy)
2) KOGNITIVNO BIHEJVIORALNA PSIHOTERAPIJA (life couching ili savetovanje)

Koje, uz pomoć i vođenje od strane edukovanog i posvećenog psihoterapeuta, mogu omogućiti klijentu koji je izazvan gojaznošću da napadne problem tamo gde on i nastaje, a ne tamo gde on stvara posledice.
I da, takođe, budu taj presudni vetar u leđa, koji će omogućiti klijetnu da pobedi u toj borbi sa samim sobom, a da kao nagradu dobije dug život na gornjoj granici ličnih kapaciteta.

KOJA JE RAZLIKA?

KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU PSIHIJATRA, PSIHOLOGA I PSIHOTERAPEUTA?

Veoma često dobijam u inbox pitanja vezano za ovu tematiku, pa sam rešio da ukratko objasnim razliku između ova tri zamnimanja:

Sigurno ste u novinama, na televiziji, filmovima kao i u svakodnevnom životu čuli za psihologe, psihijatre, psihoterapeute. Ali u čemu je razlika između ovih zanimanja i čime se ti ljudi zapravo bave? Većina ljudi nije informisana šta ti pojmovi stvarno znače i na koju vrstu stručnjaka se odnose.

Često se u medijima, naročito u holivudskim filmovima pridaje gotovo misteriozni značaj ovim zanimanjima, psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti često su predstavljeni kao ljudi sa nekakvim natprirodnim moćima, koji su u stanju da čitaju misli i da upravljaju životima drugih ljudi itd. Ovakav uticaj medija stvara brojne zablude, dezinformacije i osnov za brojne predrasude prema ovim zanimanjima. Zato ćemo u ovom tekstu pokušati da na najjednostavniji način objasnimo čime se bave ovi profesionalci i u čemu su osnovne razlike između navedenih pojmova.

Najčešća predrasuda među ljudima u našoj zemlji je da su pojmovi psiholog, psihijatar i psihoterapeut zapravo sinonimi, odnosno da se radi o jednoj te istoj vrsti zanimanja koja ima tri različita naziva. To ustvari nije tačno. Zato ćemo prvo objasniti u čemu je razlika između psihologa i psihijatara.

Psiholozi i psihijatri imaju sasvim različito obrazovanje, psiholozi su stručnjaci koji su završili studije psihologije dok su psihijatri stručnjaci koji su završili studije medicine i nakon toga specijalizaciju iz psihijatrije. Dakle, psihijatri su lekari a psiholozi nisu.

Šta rade psihijatri?

Psihijatri su lekari koji rade u medicinskim ustanovama (ili privatnim specijalističkim lekarskim ordinacijama), oni prepisuju lekove, uspostavljaju medicinske dijagnoze, zaduženi su za lečenje duševnih bolesnika i pacijenata koji pate od različitih vrsta psihičkih tegoba. Psihijatrijski pristup lečenju se bazira na medicinskom modelu, pacijent prvo dolazi sa odgovarajućim uputom u određenu ustanovu, psihijatar obavlja intervju sa pacijentom sa namerom da prikupi osnovne medicinske i opšte podatke o pacijentu (anamneza) koji mu služe kao osnov za uspostavljanje dijagnoze (određivanje vrste poremećaja) na osnovu kojih dalje prepisuje određenu vrstu farmakoterapije (lekove), donosi odluke o vrsti lečenja (kućno lečenje, lečenje u dnevnoj bolnici, zadržavanje na odeljenju itd).

Šta rade psiholozi?

Za razliku od toga, psiholozi nisu lekari, njihov pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. Mnogi psiholozi zaposleni su i rade u medicinskim ustanovama u okviru stručnih timova (zajedno sa psihijatrima, pedijatrima, lekarima opšte prakse, socijalnim radnicima itd) ali i drugim nemedicinskim ustanovama u kojima mogu pružati psihološku pomoć osobama koje imaju neke psihičke smetnje (kao što su škole, preduzeća, državna i privatna psihološka savetovališta, obdaništa itd). U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika.

Ko su psihoterapeuti?

Psihoterapeuti mogu biti i psiholozi i psihijatri, a u nekim evropskim zemljama i stručnjaci iz drugih oblasti humanističkih nauka (npr: pedagozi, andragozi, defektolozi itd) koji su pored svog osnovnog obrazovanja završili neku od specijalističkih edukacija za neku vrstu psihoterapije. Tako da nisu svi psiholozi i psihijatri ujedno i psihoterapeuti, to su samo oni koji su završili određene edukacije. U našoj zemlji ne postoji posebno i zvanično zanimanje (delatnost) psihoterapeut, za razliku od zanimanja psiholog i psihijatar. Psihoterapija predstavlja jednu vrstu psihološkog tretmana (specifične veštine, neki će reći zanata) čiji je osnovni cilj pružanje psihološke pomoći osobama koje imaju neke psihičke smetnje, koji prolaze kroz neku vrstu životne krize, imaju različite vrste emocionalnih problema, problema u komunikaciji ili samo žele da unaprede svoje mentalno zdravlje, pospeše lični rast i razvoj, saznaju nešto više o sebi i poboljšaju kvalitet svog života.

Dakle, ni psiholozi ni psihijatri pa ni psihoterapeuti nisu nikakvi čarobnjaci koji imaju neke natprirodne moći, oni ne proriču sudbinu i ne čitaju misli drugim ljudima već u svom radu koriste isključivo proverene psihološke tehnike i metode putem kojih pomažu ljudima da prevaziđu, razumeju, reše i kontrolišu svoje psihičke smetnje i unaprede svoje psihološko funkcionisanje.

Anorgazmija

Šta je ANORGAZMIJA?

Anorgazmija je delimični ili potpuni izostanak orgazma u toku seksa ili seksualne stimulacije. Daleko je češća kod žena nego kod muškaraca. Zapravo, kod žena je do te mere uobičajena da je tek nedavno počela da bude posmatrana kao problem koji treba i može da se reši, a ne kao normalno stanje polovine svetske ženske populacije.

Razlikuju se dve vrste anorgazmije:

Primarna, generalizovana, anorgazmija predstavlja potpuno odsustvo orgazma ikada u životu. Ovo stanje se skoro nikad ne javlja kod muškaraca, osim u izuzetnim slučajevima bolesti ili fizičke traume. Prema nekim statistikama, 5-10% žena u Americi nikada nije doživela orgazam.

Sekundarna anorgazmija predstavlja retko ili teško postizanje stanja orgazma. Ona može biti situaciona (npr. kada osoba ne može da dostigne orgazam u toku seksualnog čina sa partnerom, ali može prilikom masturbacije) ili se može potpuno nasumično javljati, uslovljavajući seksualnu frustraciju i nezadovoljstvo sopstvenim seksualnim životom. Sekundarna anorgazmija je mnogo češća kod žena (procenjuje se na oko 46% ženske populacije), dok se kod muškaraca znatno ređe javlja.

Ovde ćemo pričati o ženskoj anorgazmiji i njenim mogućim uzrocima. U sledećem blogu predložićemo par načina za prevazilaženje poteškoća u postizanju orgazma.

Razni faktori mogu izazvati anorgazmiju. Neki od ovih faktora su fizički i zdravstveni, dok su drugi psihološke prirode, a veruje se da kulturno-siciološka pozadina ima značajan uticaj.

Uzroke ženske anorgazmije možemo da podelimo u četiri velike grupe:

Kulturni uticaji

Kulturni uticajiOno što smo naučile u detinjstvu provlači se kroz naš život do starosti. Da li su nas roditelji, škola, religija učili da je seks greh, da ne treba masturbirati? Da li je naša seksualna edukacija obuhvatala uglavnom mere opreza, „tehnikalije“ i fizičko-biološke aspekte? Da li nam je neko pričao o uživanju u seksu ili kako da imamo zadovoljavajući seksualni život? Čini se da su pozitivne strane seksa, zapravo, veća tabu-tema nego negativne.

Tu su, zatim, dupli standardi. Od žena se očekuje da budu pažljive u seksu, da ne menjaju partnere (često), kako ne bi bile proglašene „lakim“. S druge strane, u muškoj reputaciji pozitivna je osobina imati što više partnera. Ovo ima svoje opravdanje sa zdravstvene strane, jer žene mnogo lakše oboljevaju od seksualno prenosivih bolesti zahvaljujući svojoj anatomiji, dok muškarci mogu biti zdravi nosioci infekcije. Bez obzira na zdravlje, žene zbog ovakvih mišljenja često suprimiraju svoju seksualnost, pa samim tim ređe stavljaju do znanja partneru šta im prija i šta im je u seksu potrebno.

Možemo takođe pomenuti da se pod pojmom seks obično podrazumeva samo penilno-vaginalni odnos, pa mnogi drugi aspekti seksualnosti ostaju neistraženi. Orgazam se obično smatra ciljem seksa, kao i potvrda da je „seks bio dobar“, pa mnoge žene osećaju pritisak kako ne bi razočarale partnera, što u izvesnom broju slučajeva čak dovodi do glumljenja orgazma. Pritisak bilo kakve vrste izaziva anksioznost i negativno utiče na seksualno uzbuđenje.

Individualni faktori

Jedan od glavnih faktora iz ove grupe je – neznanje. Mnoge žene nemaju dovoljno ili adekvatno znanje o svojoj seksualnosti, često se plaše da istražuju ili da se upuštaju u seksualno uživanje. Uzrok ovome je najčešće sredina u kojoj je je žena odrastala i kulturne norme koje su u toj sredini prihvaćene.

Individualni faktori i G tačka. U jednom od prethodnih članaka pisali smo o novim otkrićima vezanim za G-tačku. G-tačka je jednostavno fizičko objašnjenje zašto mnoge žene ne doživljavaju orgazam za vreme penilno-vaginalnog odnosa, već mnogo lakše stimulacijom rukom ili vibratorom. Samom penetracijom, stimulacija G-tačke je indirektna, pa je dodatna „pomoć“ potrebna.

Takođe, ako se ne osećate dobro u svom telu, ako ne volite sopstveni izgled, često ćete prepustiti partneru aktivnu ulogu u vođenju ljubavi. Jednom sam čula prijatelja da komentariše: „Devojke koje nisu lepe su mnogo bolje u krevetu – jer imaju osećaj da moraju više da se potrude“. Ne znam da li je to istina i ne znam koliki je on uzorak imao da bi mogao da postavi ovo opšte pravilo, ali na sopstvenoj koži sam osetila koliko promena stava prema sebi samoj može da se odrazi na aktivno učešće u seksu. Što sam sama sebi lepša, to se osećam sigurnije i poželjnije, a samim tim smem više da tražim, pa više i dobijam od partnera.

Ukoliko žena pati od nekih emocionalnih problema (anksioznost, stres, depresija), može imati poteškoća da se seksualno uzbudi. Takođe, žene koje su bile zlostavljane imaju vrlo ozbiljne probleme u uspostavljanju normalnog seksualnog života nakon toga. U ovim slučajevima, rešenju problema se mora pristupiti pažljivo, a najbolje je početi traženjem stručne pomoći.
Veza

Da nema veze ne bi bilo ni seksa. Dobro, priznajem, nije uvek sve tako jednostavno, ali ako ste u vezi, a u krevetu nije sve sjajno, uđite u dublju analizu.

Komunikacija u vezi je važna. Možda nemate dobru komunikaciju. Kao što je prethodno pomenuto, žene retko uzimaju aktivnu ulogu, a još ređe stavljaju do znanja ili govore partneru šta žele i šta im prija. Prvih par puta kada partneru saopštite neku svoju želju, možda ćete se osećati čudno – kao da je sva magija nestala onog trenutka kada izgovorite reči. Zbog čega on ne zna šta želite, nego morate da mu kažete? Pa, ne može da zna. Svi smo različiti. A pored toga – on nije žensko.

Da li postoje druge poteškoće u vezi? Možda nepoverenje, dosada? Generalno nezadovoljstvo vezom? Možda vaš partner zapravo nije dobar u krevetu?

Niko ne sme da vam kaže šta sa sopstvenom vezom da radite, saveti tog tipa su mene uvek dovodili do ludila. Ali jedna jedina rečenica je uspela da me pokrene da iz korena promenim nešto u vezi. Zapravo da promenim vezu. Ta rečenica bila je: „Da li si srećna?“

Često su žene te koje vode računa o kontracepciji i zaštiti od seksualno prenosivih bolesti, pa i to stvara svojevrstan pritisak i smanjuje mogućnost za potpuno prepuštanje seksualnom uživanju.

Seksualno opredeljenje je takođe jedan od uzroka nezadovoljstva vezom i seksom, pa ga samim tim možemo svrstati među uzroke anorgazmije.
Zdravstveni uzroci

Postoje lekovi koji mogu negativno uticati na seksualnu želju i na doživljavanje orgazma, kao što su neki antidepresivi, kao i neki lekovi za sniženje povišenog krvnog pritiska.

Hronične bolesti ili fizičke traume takođe mogu uzrokovati anorgazmiju. Tako na primer gluvoća, dijabetes ili multipla skleroza mogu uzrokovati lošiju reakciju na seksualne stimuluse i slabiju uzbuđenost. Povrede u predelu karlice, histerektomija, povrede u predelu kičmenog stuba, sve mogu biti uzrok nemogućnosti doživljavanja orgazma.

U svim ovim slučajevima, bitno je problemu pristupiti individualno, konsultovati zdravstvene stručnjake i pažljivo i postepeno uspostavljati ravnotežu u seksualnom životu.

U najvećem broju slučajeva rešenje postoji. Nisu svi uzroci isti, neki su ireverzibilni, dok se drugi mogu ukloniti sa samo malo treninga i truda.

Orgazam, naravno, nije jedino dobro u seksu, ali zašto bi iko bio uskraćen za taj oblik uživanja?

Ekstazi

U nekoliko navrata u poslednje vreme sam diskutovao o pogubnim efektima ekstazija…kome se nazalost ne poklanja dovoljna paznja..i potcenjuje se ogromna toksicnost istog…cak i nakon pojedinacnih (rekreativnih) uzimanja…

Šta je ekstazi?

Ekstazi (ecstasy) je popularni naziv za MDMA (3,4- metilendioksi-N-metamfetami) – polusintetičku psihoaktivnu supstancu koja ima psihostimulativna svojstva amfetamina i halucinogene efekte meskalina. Pripada A klasi dizajniranih droga (dizajnirane droge su supstance sa psihoaktivnim svojstvima koje se prave izmenom molekularne strukture neke već poznate psihoaktivne supstance ili mešanjem nekoliko PAS koje u novoj kombinaciji stvarajući sasvim novu supstancu, sa novim efektima). Proizvodi se u obliku kristalno belog praha, na tržište se obično plasira u kapsulama, tabletama ili u prahu. Najčešće se konzumira oralno ili ušmrkavanjem, ređe ga je moguće naći i u obliku rastvora za injekcionu upotrebu.
Ekstazi se na ulici još naziva i esker, eks, I, bonbon…
Tablete ekstazija najčešće ne sadrže samo MDMA, nego i/ili MDA, MDE, MDEA, DXM, efedrin, amfetamin, kofein i slične supstance. Jedna tableta je obično težine oko 250 mg, a MDMA-a ima tek 50-80 mg. Velik deo težine odlazi i na vezivne materije.

Termin ekstazi ima šire značenje i obuhvata osim MDMA poznat i kao “Adam”, I MDEA (3,4-methylenedioxy-N-ethylamphetamine) na ulici poznat kao “Eva” , MDA (3,4 Methylene-dioxy- amphetamine), DOB (2,5-Dimethoxy-4-bromoamphetamine), PMA (para-methoxyamphetamine)
Ove droge se razlikuju po svojim efektima.

Na tabletama koje mogu biti raznih boja, utisnuti su raznovrsni logoi: probodeno srce, propnuti konjić ferrarija, mitsubishi, slonić, zec, ptica, Versace, bik, srp i čekić i brojni drugi. Po znaku može se (ne uvek!) znati način delovanja, na primer; ferrari je jak, dugo traje, daje više energije – manje ljubavi i prisnosti.; crveni Versace (može biti i druge boje), kraće traje, ali ima u sebi mnogo MDMA i zato daje mnogo sreće i ljubavi itd

Istorija ekstazija
MDMA je prvi put sintetizovan od strane nemačke farmaceutske industrije 1912. Kao lek sa mogućim supresorskim dejstvom na apetit.
Na njega se ubrzo zaboravlja sve do Drugog svetskog rata, kada ga vojska, uz mnoge druge droge, testira za moguću upotrebu tokom hladnog rata.
Zaključuju da je beskoristan, pa se na njega opet zaboravlja sve do sredine šezdesetih, kada ga u svojoj privatnoj laboratoriji sintetiše Aleksandar Šulgin.

Ovaj hemičar, koji će postati poznat po MDMA, zbog svog interesa za psihodelične droge odlazi iz komercijalne farmacije i tokom trideset godina u svojoj laboratoriji radi na beskrajnom nizu „majnd-altering“ droga. Verovao je da farmakološka istraživanja mogu proizvesti sredstva koja će pomoći proširenju ljudske percepcije i smatrao je beskorisnim da svoj „materijal“ testira na životinjama.Tako je oko sebe okupio krug prijatelja i poznanika, koji su bili voljni da mu pomognu. Oni bi se okupljali kod njega kući, doneli bi hranu, piće, vreće za spavanje i eksperiment je mogao da počne. Posle svakog okupljanja morali su da podnesu izveštaj sa detaljnim opisima efekta droge. Kada je MDMA pokazao svom prijatelju psihologu, droga se proširila zbog svog navodnog terapeutskog potencijala.Od 1970. godine američki psihoterapeuti počinju da ga koriste kao psihoterapeutsko oružje. Godine 1985. proglašen za supstancu koja nema terapijsku vrednost i zabranjen zakonom, ali njegova popularnost na ilegalnom tržištu je nastavila da raste. Svoju ekspanziju doživljava 90tih godina sa nastankom tehno muzike i postaje popularna droga na rejv žurkama, dobija status “plesne droge”. Danas upotreba ekstazija izlazi iz okvira tehno subkulture i širi se rapidno među mladima koji je doživljavaju kao “rekreacionu” drogu

Doziranje

Uobičajena doza varira između 80 i 160 mg (oralno). Standardnom dozom smatra se 2 mg po kilogramu telesne težine (iako reagovanje na ovu drogu nije strogo proporcionalno telesnoj težini). Kad se MDMA uzima oralno, efekti se javljaju oko 30-45 minuta kasnije. Ušmrkavanje i ubrizgavanje uzrokuju brže delovanje.
Primarni efekti obično dostižu vrhunac oko sat do sat i po nakon uzimanja, traju otprilike dva sata, a zatim postepeno slabe.
Sekundarni efekti (tzv. afterglow) mogu se osećati danima.

Kontraidikacije

MDMA uzrokuje povišenje krvnog pritiska i pulsa, kao kod umerenog vežbanja. Zbog toga se izrazito ne preporučuje ljudima sa istorijom bolesti – povišenim krvnim pritiskom, hipoglikemijom, bolestima srca ili moždanog udara.
Isto upozorenje vrijedi i za ljude koji su osjetljivi na lekove i droge (oko 10 % populacije). Problemi s bubrezima i jetrom su takođe kontraindikacija. Naročito je opasna kombinacija s MAO inhibitorima koji se često prepisuju kao antidepresivi, a koja može dovesti i do smrti.
Neki drugi antidepresivi (SSRI, npr. Prozac/Portal), pak, mogu ublažiti potencijalnu štetnost MDMA.

Efekat delovanja

Početak delovanja, “coming up”, korisnici osete kao zatezanje vilica, znojenje, sušenje usta, podrhtavanje i ubrzan rad srca. Dvadeset do 60 minuta nakon unošenja u organizam izaziva provalu oslobođene energije i euforiju. Krvni pritisak raste, kao i telesna temperatura. Može se javiti i mučnina. Dolazi do povećanja budnosti i energije, kao i potiskivanja žeđi, umora i sna. Javlja se živahnost i raste osećaj bliskosti sa drugom osobom ili okruženjem. Zvukovi, boje i emocije izgledaju i doživljavaju se intenzivnije. Visoke doze ove droge dovode do slabije koordinacija ekstremiteta i brzo micanje zenica poznato pod nazivom nistagmus. Mogu se javiti i glavobolja, kao i bezrazložna agresivnost koju je teško obuzdati. Pod uticajem ekstazija moguće je plesati satima. Ovo povećanje fizičke aktivnosti, uz rast telesne temperature koji prati uzimanje ove droge, nosi opasnost od prekomernog gubitka telesne tečnosti i pregrejavanja. Prestankom delovanja javlja se osećaj umora i depresije koji može potrajati satima. Korištenje ekstazija dovodi do razvoja tolerancije, umerene fizičke i psihičke zavisnosti.

Mehanizam delovanja

Najjednostavnije, laički i ukratko: MDMA uzrokuje povećano izlivanje serotonina u mozgu iz stanica koje ga proizvode. Serotonin je neuroprenosnik zadužen za raspoloženje i nastaje iz određene aminokiseline. Što ga je više u mozgu, bolje smo raspoloženi.
Za vrijeme „špica“ njegova je koncentracija najveća, a tri, četiri sata nakon uzimanja MDMA izliveni je serotonin već većim delom potrošen ili razgrađen. U to vrijeme „spuštanja“ dolazi do lošijeg raspoloženja zbog pomanjkanja serotonina i zbog velike razlike u raspoloženju u odnosu na sat ranije.
Mnogi uživaoci ekstazija greše kada u ovim trenucima uzimaju ponovo supstancu. U zavisnosti koliko je serotonina pre proizvedeno u „njegovim“ stanicama i zavisno o tome kolika je prva doza MDMA bila, u drugom uzimanju ima manje serotonina za izlivanje i slanje električnih impulsa koji uzrokuju dobro raspoloženje. Svakom novom dozom MDMA u mozgu ima sve manje serotonina. On se troši daleko brže nego sto se stvara. Istraživanja pokazuju da je potrebno da prođu i do dve nedelje da se serotonin potpuno obnovi. To znači da ako se ekstazi uzima u kraćim intervalima od dve nedelje, nivo seratonina ne može da se podigne na normalan nivo što može uzrokovati loše raspoloženje i depresiju, pa samim time i probleme u svakodnevnom životu.

Moguće štetne posledice

Povišen krvni pritisak, opasnost od infarkta miokarda, gubitak apetita i telesne težine, poremećaji spavanja, moguća pojava psihoze. Osim trenutnog štetnog delovanja, dokazano je da ova droga uzrokuje mutacije i oštećenja na naslednom materijalu, a ima i dugoročne štetne posledice.

Smrtni ishodi su posledica predoziranja, hiperpireksije (povećane temperature, dehidracije (gubitak tečnosti) i otkazivanja rada srca. Psihotično, agresivno i autoagresivno ponašanje (nasilje prema drugima, autodestruktivnost, samoubilačke verbalizacije, nagoveštaji ili ponašanja ) zahtevaju primenu snažnih lekova (haloperidol i dijazepam, čak injekciono ), po potrebi i u kraćim vremenskim intervalima.

Mentalni poremećaji

Po svom sastavu „ekstazi“ je sličan amfetaminu i meskalinu pa su i dominantni farmakodinamski efekti stimulacija mentalne aktivnosti i iluziono – halucinatorne „kreacije“. Supstanca se brzo resorbuje, prelazi krvno – moždanu barijeru i deluje na centralni nervni sustem.
Na zapadu zloupotrebe ove supstance dostiže epidemijske razmere među tinejdžerima. Posledice zloupotrebe ove supstance su na nivou mentalnog funkcionisanja, telesnog zdravlja i poremećaja ličnosti. Reakcije su inividualne, a toksični efekti mogu biti ispoljeni i pri vrlo malim dozama. Među psihičkim simptomima dominiraju:

strah, depresivnost
slušne i vidne halucinacije
toksične ili tzv. deklasirane psihoze kod osoba koje su, u nepovoljnim životnim situacijama ili zbog intoksinacije predisponirane da obole od neke duševne bolesti
Toksične psihoze praćene su halucinacijama, paranoičnim ideacijama i paničnim strahom da su egzistencijalno ugroženi, samoubilačkim idejama i samoubistvima. Brojne su posledice na somatskom planu i zdravlje mladih osoba ozbiljno je ugroženo. Najčešći poremećaji su: zapaljenje jetre i bubrega, insuficijencija bubrega i srca, kardio – miopatije, vaskularna krvavljenja, razna nervna oboljenja (tikovi, poremećaji nalik na parkinsonizam), kao i konvulzije epileptičnog karaktera (kod osoba koja imaju ličnu ili porodičnu predispoziciju).

Značajno je istaći i poremećaje ličnosti korisnika droge. Najčešće to su opsesivno- kompulzivni fenomeni, karakteristčni po prisilnim postupcima, kao i stereotipna ponašanja

Poremećaji rasta

Ekstazi deluje i na endokrini sistem, posebno na štitnu žlezdu i hormon rasta. Zabeleženi su slučajevi zastoja u razvoju u dece koja su koristila neke od od derivata amfetamina. Opisani su slučajevi dramaticnog propadanja mišićne mase.
Smrtni ishodi takođe su zle posledice intoksinacije, posebno u slučajevima kada je droga uzeta u kombinaciji s alkoholom, ili sa lekovima koji smanjuju krvni pritisak, nekim antidepresivima i antimalarcima.

Ekstazi u trudnoći

Ekstazi prolazi kroz placenta novoroćenčeta te je korišćenje ekstazija u trudnoći vrlo rizično, može prouzrokovati usporen razvoj fetusa i abnormalnosti kod novoroćenčeta. Ekstazi se prodire i u majčino mleko te ga ne treba nikako uzimati u period dojenja.

Akutne intoksinacije prouzrokovane prekomernom dozom supstance

Akutna intoksikacija ekstazijem rezultat je prekoračenja doze u kratkom vremenskom intervalu. Manifestuje se somtaskim i psihickim disfunkcijama. Prekomerne doze mogu biti smrtonosne].
Prolongirana intoksikacija posledica je hronične upotrebe ekstazija. Simpotmi variraju u intenzitetu: od blage disforije do paranoidne psihoze. Korisnik droge je euforičan, ali i zabrinut neprijatnim telesnim senzacijama, ili sumnjičav, ostećenog doživljavanja realnosti i okruženja kao ugrožavajućeg. Smanjenje sna i apetita su isto tako karakteristični simptomi.
Indukovana ekstazi ( MDMA) ansioznost objašnjava se mogućnošću da ekstazi sadržaje nesvesnog dela psihe prenese u svest. Osoba nije u stanju da integriše nesvesne i emocionalno bogate informacije. Akutna intoksinacija malom dozom supstance (50 – 150 mg) praćena je blagom anksioznošću, zebnjom, nervozom, griženjem vilice, a iščekivanje posebnih doživljaja može izazvati stanje straha. Intoksiciranog treba umiriti blagim nastupom, podrškom i uveravanjem da je to prolazni efekat unesene droge.

Akutna intoksinacija srednje velikim dozama (250 – 300 mg ) karakteristična je po određenoj psihopatologiji i zavisi od kvaliteta tolerancije na unesenu psihostimulativnu supstancu.
Vizuelne „iskrivljenosti“ manifestuju se viđenjem svetlucavih i sjajnih predmeta, titrajućeg kretanja, geometrijski ulepšanih. Osoba je svesna efekta supstance i zahteva da ostane sama ili, pak, traži pomoć terapeuta. Osoba je uplašena i terapeut mora da raspolaže određenom veštinom da uspostavi komunikaciju. Nekad ispoljavaju naglašenu brigu o drugim osobama koje su takodje pod drogom, tvrdeći za sebe da su „haj“. Mogu se pojaviti paranoidne ideacije, snažna depresivnost, kao i iznenadne promene stanja svesti.

Akutna intoksinacija velikim dozama ( 300 – 400 mg ) zavisi od prethodnih iskustava korisnika droge (upotreba stimulativnih i halucinogenih droga, PCP-a i sl. ), tolerancije i okruženja.
Dominiraju sledeći simptomi :

anksioznost koja često prerasta u paniku ( praćenu ubrzanim srčanim ritmom )
psihotična reakcija
paranoidnost i
agresivnost
Hipertenzivne krize i srčane aritmije mogu ugroziti cerebrovaskularni sistem (mozak i moždane krvne sudove ) i dovesti do pojave „sloga“ ili moždanih krvavljenja (hemoragija). Treba imati na umu da je intoksicirana osoba možda konzumirala i neke druge droge : kokain, amfetamine, marihuanu, alkohol…

Prolongirane intoksinacije gubitak mentalne bistrine

Prolongirane intoksinacije s velikim dozama pogađaju čak i osobe sa naglašenom tolerancijom na ekstazi. Mlade osobe gutaju ogromne količine ove droge i dospevaju u stanje fizičke i psihičke iscrpljenosti.
Treba izdvojiti sledeće simptome:

promene raspoloženja
emocionalnu nestabilnost
anksioznost
depresivnost i
teže mentalne poremećaje tipa psihoza, koje u praćene paranoidnošću i nasilničkim ponašanjem.
Prolongirana intoksinacija malim dozama praćenja je blažom psihopatijom:

gubitak mentalne bistrine i pribranosti
mentalna konfuzija
neraspoloženje
gubitak motivacije
dezorijentacija zaboravnost i
oštećenje pamćenja.
Ukoliko osoba nastavi da koristi drogu, dolazi do gubitka apetita i nesanice.

Predoziranje

Zbog euforije koju MDMA izaziva, često se ignorišu signali tela i zato treba uvek paziti na moguću dehidraciju, grčeve mišića, vrtoglavicu, iscrpljenost i preveliko naprezanje.
Predoziranje s MDMA karakteriše brzi puls, visok krvni pritisak, slabost, mučnina, vrtoglavica, grčenje mišića ili napadi panike. Kod pojave takvih simptoma treba sesti, odmoriti se, po mogućnosti izvan zagušljivog i pregrejanog prostora, i popiti tečnost (ne alkohol).
U slučaju da predozirana osoba izgubi svijest ili ima vrlo jake opisane simptome, svakako treba potražiti medicinsku pomoć.
Osobe, koje uprkos svemu, uzimaju ekstazi treba da imaju na umu da je najvažnije piti puno tečnosti i voditi računa da uvek imaju pri ruci sok ili vodu.

Lečenje akutnih trovanja ekstazijem: sedativi, fizičko rashlađivanje, mirna i tiha sredina, simptomatska terapija, bromokriptin ili dantrolen

Lečenje zavisnosti od ekstazija

Ekstazi je adiktivna droga – izaziva psihičku i blažu fizičku zavisnost, sa karakteristčnim povećanjem tolerancije. Apstinencija bez pomoći lekara je prihvatljiva za one koji su ekstazi koristili u kratkom vremenskom period. Osobe koje su dejstvu ekstazija bile izložene duži vremenski period treba da potraže stručnu medicinsku pomoć. U pojedinim slučajevima nagla apstinencija može da prouzrokuje medicinske komplikacije, te je neophodno obezbediti odgovarajući medicinski tretman. Većina programa lečenja zavisnika od ekstazija podrazumeva detoksikaciju uz korišćenje sedativa, psihoterapiju, bihejvoralne kognitivne terapije, grupne terapije.

Kombinovanje MDMA

MDMA + amfetamini (speed) – mogućnost predoziranja amfetaminima je jako povećana. Izrazito se ne preporučuje jer oboje povećavaju puls i krvni pritisak.

MDMA + kokain – slično kao i kod amfetamina.

MDMA + heroin i ostali opijati – nema izrazito opasnih interakcija, ali stimulirajući efekt MDMA može sakriti sedativni efekt opijata pa je mogućnost predoziranja opijatima povećana. U ovom slučaju, najveći problem leži u vrlo mogućoj zavisnosti o heroinu i opijatima.

MDMA + alkohol – MDMA može sakriti delovanje alkohola, pa je povećana mogućnost trovanja alkoholom. Alkohol doprinosi dehidraciji organizma, kao i MDMA

Kako prepoznati osobu pod dejstvom ekstazija?

Znakovi koji nas upućuju na sumnju da neko možda uzima psihostimulator – ekstazi:

promena ponašanja u pravcu neobične aktivnosti, čini se da osoba sva pršti od snage, što joj inače nije svojstveno, od nje se u društvu odjednom ne može doći do reči, iz nje zrači nekakva neobična i snažna energija, teško joj je da se zadrži na jednom mestu, neprestano pleše i kao da se ne umara;
promena uobičajenog izraza lica, oči plamte, zbog proširenja zenica oči se čine tamnijim nego inače;
Ako je osoba nedavno uzela ekstazi ili spid, vrlo karakteristična je i upečatljiva ukočenost lica, a naročito donje vilice, često praćeno škrgutanjem zuba i iskrivljenim “grimasama”.
promena navika u jelu i spavanju, i to u smislu da se čini kako se osobi nikad ne spava, kako nikad nije umorna, te da joj hrana gotovo i ne treba, čime se često hvali i odaje sebi priznanje;

Tekst preuzet sa sajta Nikad heroin, Ekstazi http://www.nikad-heroin.com/…/vrste-droga-narkotik…/ekstazi…

Prokrastinacija

PROKRASTINACIJA

Prokrastinacija je odlaganje obaveza ili važnih zadataka, odlaganje nečeg što nam u datom trenutku nije najprijatnije da uradimo i umesto toga bavljenje stvarima koje su ili manje neprijatne, ili čak mnogo zabavnije da se rade u datom trenutku. Naime, ovaj oblik ponašanja ima gotovo svako od nas, i ona se može reflektovati u različitim sferama života. Pod prokrastinaciju može da se svrsta i kada ostavimo pranje suda za kasnije, kada odlažemo dan kada ćemo početi da spremamo ispit, kada odlažemo izlazak na dejt iz straha da ne budemo odbijeni, kada odlažemo polaganje diplomskog, započinjanje dijete, vežbanja, itd. Dakle, svako od nas se bar jednom u životu susreo sa prokrastinacijom i ona jeste normalan oblik ponašanja, međutim problem nastaje kada prokrastinacija postaje hronična i kada nas ometa da ostvarimo svoje potencijale, i dovodi do poteškoća u našoj karijeri. Ove osobe obično odlažu neprijatne aktivnosti za sutra, a kada dođe sutra,one ne izvrše zadatak koji su odložile, već ponovo odlože za sutra, i čitav epilog priče je najčešče potpuno odustajanje od izvršavanja obaveze, ili završavanje obaveze u kratkom vremenskom roku.

Najčeće odlažemo obavljanje neke aktivnosti jer procenjujemo datu aktivnosti kao dosadnu, pretešku, komplikovanu, ili na neki drugi način frustrirajuću. Još jedan od uzroka prokrastinacije je činjenica da mi nemamo garanciju da ćemo zaista uspešno obaviti dati zadatak, što doprinosi stvaranju straha od neuspeha, ili mogućnosti izostajanja priznanja i nagrade. Kada odložimo neku aktivnost mi osećamo trenutno olakšanje, ali dugoročno gledano znatno je veća šteta koju smo tom prilikom sebi načinili. Obično je prokrastinacija česta pojava kod osoba koje imaju nisku frustracionu toleranciju, odnosno kako se to u REBT psihoterapiji definiše, u pitanju su osobe koje imaju skrivenu iracionalnu filozofiju da sve što rade u životu mora za njih biti lako, prijatno i zanimljivo i ako nije tako onda je to užasno, grozno i nepodnošljivo.Iako odlaganjem izvršavanja neke aktivnosti, mi doživljavamo trenutno rasterećenje, najčešće nakon što nešto ne uradimo, postajemo besni na sebe, anksiozni, ili prosto imamo osećaj krivice, tj. razvijamo čitav spektar negativnih emocija prema sebi, što vodi daljem odlaganju, i jača averziju prema aktivnosti koju smo inicijalno odložili.

KAKO PREVAZIĆI PROKRASTINACIJU?

Prvi korak- Prepoznavanje prokrastinacije

Ukoliko smo iskreni prema sebi, znaćemo tačno kada odlažemo obavljanje neke radnje ili obaveze, ipak evo nekih indikatora koji mogu biti od koristi za prepoznavanje prokrastinacije:
• Ukoliko nam se dešava da u toku dana izvršavamo zadatke koji su nam od manje važnosti i koji nemaju toliki prioritet, npr. ukoliko smo napravili spisak obaveza, a prvo obavljamo obaveze sa dna spiska, odnosno one najmanje važne, verovatno je reč o odlaganju obaveza, odnosno prokrastinaciji;
• Višestruko iščitavanje mailova bez započinjanja posla koji je pretpostavljan u njima, ili donošenja odluke šta da se uradi sa datim mailovima;
• Jedan od odličnih pokazatelja da je reč o prokrastinaciji je situacija kada sednemo za sto i odlučimo da započemo rad na nekom važnom zadatku, a onda naglo ustanemo, ostavimo zadatak i odemo da spremimo sebi ogromnu šolju kafe;
• Takođe, čekanje “pravog raspoloženja” i ”pravog vremena“ da se obavi važan zadatak.

Drugi korak- Shvatiti zašto prokrastiniramo

Sam povod prokrastinacije može da zavisi od osobe ili od tipa zadatka. Veoma je važno da shvatimo povodom čega se dešava prokrastinacija kako bismo mogli da odredimo najbolji pristup kako bi se prokrastinacija prevazišla.
• Jedan od uzroka prokrastinacije je sama činjenica da je neki posao dosadan, komplikovan, frustrirajući. To je upravo ono što smo gore naveli, prema REBT psihoterapijskom pravcu ovakve osobe imaju iracionalnu filozofiju da sve što rade mora biti lako, zanimljivo i prijatno, i da ne mogu da podnesu ako aktivnosti kojima se bave nisu takve.Kada sagledamo malo širu sliku većina poslova je ili teška ili dosadna, ali jedan od načina da se osoba nosi sa neprijatnošću svog započetog zadatka je upravo predstavljanje da se radi o kratkoročnoj neprijatnosti kako bi se postigla veća dugoročna dobitili kako bi se ostvario mnogo važniji cilj.
• Drugi povod prokrastinacije je taj što su ljudi generalnoprilično neorganizovani. Za razliku od neorganizovanih, organizovani ljudi uspevaju da završe svoje zadatke na vreme jer imaju spisak prioriteta, i tačno utvrđeno koliko je neki zadatak važan, kada je potrebno da bude izvršen, kao i vremensko trajanje samog zadatka. Osnovna odlika organizovanih ljudi jeste upravo ta sposobnost da neki zadak razbiju u niz koraka koje je lakše pratiti i izvršiti.
• Takođe, neki ljudi izbegavaju izvršavanje zadatka jer se osećaju preplavljeni zadatkom, odnosno, smatraju da ne poseduju dovoljno kapaciteta da reše zadatak. Neki ljudi se plaše uspeha skoro podjednako koliko i neuspeha, jer ih uspeh vodi ka potpuno drugim životnim dilemama i poteškoćama. Neko može odlagati završetak studija, jer se plaši konačnog ulaska u svet odraslih i nemogućnosti pronalaženja posla.
• Često se događa da su perfekcionisti prokrastinatori, jer su njihova iracionalna uverenja slična ovom
:“ Ja ne posedujem dovoljno veština, ni resursa da u ovom trenutku uradim savršeno ono što se od mene očekuje, pa je stoga najbolje da to uopšte ni ne uradim.“
• Još jedan od potencijalnih razloga jesu slabo razvijene veštine odlučivanja i donošenja odluka. Ukoliko je tako, osoba ne može da se odluči kojem zadatku daje priortet, pa ostaje zatrpana poslom.

Treći korak- usvajanje anti-prokrastinacijskih strategija

Prokrastinacija je navika i oblik ponašanja, kao i svaka navika ona se gradila tokom dužeg vremenskog perioda, pa ne treba očekivati da ćemo se rešiti prokrastinacije preko noći. Preporuka je svakako dase koristi što više različitih strategija, obrazaca i metoda kako bi se razbili konvencionalni načini ponašanja. Jedan od načina da se motivišemo kako bismo pristupili obavljanju posla jeste:
• Određivanje sopstvenih nagrada, npr. možete obećati sebi da ukoliko završite neki domaći zadatak na vreme, da Vam sleduje čoko-mafin iz Vaše omiljene pekare;
• Zamolite nekog da Vas kontrološe-kontrola od strane vršnjaka pomaže, jer koristi obavezivanje, ovaj pristup je visoko-efikasan i koristi se i u nekim drugim grupama samopomoći;
• Sedite sami sa sobom i identifikujte dugoročne negativne posledice do kojih bi došlo ukoliko ne biste izvršili zadatak, možete i da ih zapišete na papir kako biste imali jasniju sliku;
• U slučaju da je jedan od razloga prokrastinacije dezorganizovanost, svakako bi trebalo napraviti spisak prioriteta na kojem će se nalaziti i neprijatne, odnosno manje zanimljive aktivnosti koje je ipak potrebno uraditi;
• Fokusirajte se na samo jedan zadatak, a tek nakon toga pređite na sledeći;
• Postanite “project manager ” ili ”schedule expert“ , tako da biste znali kada tačno da otpočnete svoje zadatke. Blisko sa ovom stavkom je i postavljanje vremenskog ograničenja za izvršenje zadatka;
• Ukoliko je samo obavljanje aktivnosti neprijatno, pa iz tog razloga odlažemo obavljanje zadatka, možete promeniti ugao gledanja na stvari , i preispitati svoju životnu filozofiju, u smislu, da li sve što radim mora biti apsolutno lako i zanimljivo, i da li ja zaista ne mogu da podnesem da radim nešto dosadno i frustrirajuće?Takođe, treba suprotstaviti kratkoročnu naspram dugoročne dobiti koju postižemo obavljanjem zadatka, i svakako je korisno nagraditi sebe.
Dakle, sledeći put kada krenete da odlažete neku obavezu setite se da u datom trenutku to svakako izgleda kao najbolje rešenje, ali dugoročno gledano za Vas donosi više štete nego dobiti. Uhvatite se u koštac sa zadatkom odmah, i prvo uradite najteži deo. Ukoliko ste u mogućnosti izdelite zadatke na manje celine, i postavite im vremensko ograničenje. Trudite se da budete istrajni u svom poslu, a da same detalje ostavite kao poslednji korak. I uz put sebe nagrađujte i motivišite:…”ukoliko završim dva poglavlja mogu da dobijem svoj omiljeni desert”…; „Ukoliko danas očistim kuću, uveče ću sebe nagraditi izlaskom sa prijateljicama“…; ”Ukoliko diplomiram u roku, častiću sebe putovanjem po Evropi“….

Prevremena ejakulacija

PREVREMENA EJAKULACIJA
(EJACULATIO PRAECOX)

Ukoliko bismo zastupali mišljenje da seksualno ponašanje ima samo biološki značaj, da je oplodnja žene jedini cilj seksualnog odnosa, problem prerane ejakulacije ne bi postojao. Međutim, seksualnost pored biološke ima i psihološku važnost, pa se prerana ejakulacija obično doživljava kao problem, kao što se i tretira u psihijatriji i psihologiji.
Vrhunac zadovoljstva posle pola ili posle dva minuta?
Česta dilema muškaraca je: „da li je normalno dostići vrhunac zadovoljstva posle pola ili posle dva minuta, ili je možda ispravno suzdržavati se deset minuta ili pola sata, ili… možda još duže?

Sve seksualne dileme i problemi su, po pravilu, opterećujući i dovode do nezadovoljstva samim sobom i do komplikovanja odnosa sa partnerom. Veoma često neznanje rađa problem, pa se sasvim normalne navike i pojave tumače kao nenormalne ili se, s druge strane, odstupanja od normale ignorišu. Poznavanje sopstvene seksualnosti značajno je za normalan i zdrav seksualni život, pa ćemo i mi ovom prilikom pokušati da vam približimo i opišemo jedan od mogućih problema seksualnosti muškaraca, a problem se zove prerana ejakulacija.

Uzroci koji dovode do nastanka prerane ejakulacije:
U samom određenju prerane ejakulacije ima različitih mišljenja. Jedni autori smatraju da muškarac koji u pedeset procenata svih odnosa ne uspeva da partnerku dovede do orgazma, pati od ove seksualne smetnje. Po drugima, prerana ejakulacija određuje se prema vremenskom kriterijumu: muškarac koji ejakulira u okviru dva minuta, bez obzira na stanje žene, ima ovu vrstu seksualnih problema. Bilo kako bilo, problem postoji i nameće se pitanje kako je nastao.
U objašnjenju uzroka nastanka ovog problema veliki značaj pridaje se prvom seksualnom iskustvu, ili čestim seksualnim iskustvima u relativno konfliktnim situacijama, kada se čin završava preranom ejakulacijom: kupovinom ljubavi kod prostitutke, seksualni odnos u nepovoljnim uslovima (kola, priroda) i druge situacije koje podrazumevaju neku vrstu prisile da se akt završi brzo, ili je brzina uzrokovana strahom da će se narušiti privatnost odnosa.
Strah remeti sve aspekte ljudskog ponašanja, pa i seksualno ponašanje, koje se lako može narušiti i podložno je potresima. Jednom doživljeni neuspeh, u ovom slučaju neuspeh je prerana ejakulacija, izaziva strah da će se svaki sledeći odnos završiti neuspehom, a napetost uzrokovana strahom stvarno dovodi do ponovnog neuspeha i time se stvara specifični začarani krug.
Međutim, i posle perioda normalnog seksualnog života, moguća je naknadna, sekundarna pojava problema prerane ejakulacije. Kada u već oformljenim odnosima s bračnim partnerom naiđu određene traumatske situacije koje su praćene osečanjem straha, a koje izaziva preranu ejakulaciju, javlja se „strah od neuspeha“ i opet ulazimo u začarani krug. Ponekad i promena partnerke, kada se ponavljaju uslovi prvog seksualnog odnosa, ili osećanja koja prate nedozvoljene veze i koja dovode osobu u stanje hronične napetosti, stvaraju uslove za učvršćivanje prerane ejakulacije.

Terapija
Izlaz iz „kruga“, pobeda straha, uslov je da se reši bilo koji strahom uzrokovani seksualni problem. Bihejvioralni terapeuti to jednostavno čine, složeni problem razdele na više jednostavnih, pa: korak po korak, od najmanjeg straha do najvećeg. U terapiji to znači da se muškarac izlaže strahu postepeno, počev od situacije koja izaziva strah najmanjeg intenziteta, na primer, poljubac, dodir, razgovor o seksu, i ne prelazi se na sledeću situaciju sve dok postoji i najmanja napetost. Poslednja situacija je najstrašljivija, a to je u ovom slučaju sam koitus, koji je zabranjen sve dok traje terapija, odnosno, dok ima straha. Terapija se obično sprovodi u paru, mada se može prilagoditi da je i sam muškarac sprovodi.
Seksualni problem, manifestovan na isti način, kroz preranu ejakulaciju, može biti uzrokovan i slabim seksualnim nagonom, bez prisustva straha. U ovom slučaju, uprnom terapijom i samoterapijom, uz primenu specifičnih tehnika, moguće je produžiti vreme ejakulacije za nekoliko minuta. Specifične tehnike primenjuje muškarac sam, ili uz pomoć partnerke.
Jedna od njih je, takozvana „Start Stop tehnika“, koja se bazira na prestanku aktivnosti u trenutku potrebe za ejakulacijom. Preporučuje se i „Tehnika stiskanja“, pri čemu blagi pritisak na određenom mestu muškog polnog organa, sprečava ejakulaciju.
Činjenica od koje se polazi u primeni ovih tehnika je da od trenutka kada muškarac oseti da će doći do ejakulacije do same ejakulacije ima tri sekunde vremena.
Ponekad, ali ne uvek, problem prerane ejakulacije rešava se uzimanjem leka koji smanjuje napetost, uz obavezni stručni nadzor lekara. Isto tako, kada je osoba mlada, masturbacija dvadesetak minuta pre seksualnog odnosa može, ali ne mora, pomoći.
Retki su, ali ipak mogući, i slučajevi prerane ejakulacije koji su uzrokovani organskim poremećajima, kao što su, na primer, zapaljenje uretre ili prostate. Pod uslovom da nije učvršćen „strah od neuspeha“, terapija je veoma jednostavna, usmerena ka ipotpunom izlečenju zapaljenja. Međutim, s obzirom na to da je seksualnost osetljiva, najčešće dolazi do komplikovanja problema, pojave osetnog straha, pa se pristupa terapiji opuštanja, oslobađanja telesne i mentalne napetosti i straha, tačnije, terapiji „korak po korak“.

Rezime
Napred opisani problem i terapije samo su mali deo znanja koji je rezultat proučavanja seksualnog ponašanja Ijudi. Poznavanje seksualnosti omogućuje da se sruše razni tabui i mitovi vezani za ovaj aspekt Ijudskog ponašanja, čime se rešavaju razne dileme, pa i dilema s početka ovog teksta: prosečno vreme dužine seksualnog akta je tri do pet minuta, a u terapiji se kao seksualni problem tretira nemogućnost muskarca da ejakulaciju odloži za dva minuta. Ipak, ne budimo tako kruti i nemaštoviti, ne gledajmo samo vremensko određenje. Pored kritičnih i famoznih dva minuta, jako je važno da je predigra maštovita, kako bi se vođenje Ijubavi osvežavalo.