Архиве категорија: Psihijatrija

Hemija

Današnji nacionalni kongres me je podsetio na jedan fenomen iz psihijatrijske prakse koji me neprestano iznenađuje već evo skoro petnaestak godina…
Ukoliko stotinu pacijenata…koji godinama unazad svoj mozak i telo urnišu drogom i alkoholom…predočite da se kod njih možda radi o neprepoznatoj psihijatrijskoj bolesti…čije simptome oni neuspešno pokušavaju da izleče porocima…da im ti poroci samo čine medveđu uslugu i ubrzavaju propadanje…i da je pravo vreme za adekvatni…odmereni i provereno uspešni medikamentozni psihijatrijski tretman…barem sedamdeset i petero njih će vam momentalno reći…“A ne…ne…ne bih ja nikakvu hemiju“…
Što bi svakako bilo komično da nije jako jako tužno…
I da u skoro ispitivanom uzorku 1 g uličnog kokaina na VMA nije bilo 7% čistog kokaina…a ostatak je činio rubel (naravno najjeftiniji) prašak za veš…neki (isto jeftini) otrov za pacove…paracetamol…i još kojekakvo đubre…
Jer odkud ideja nekome da Polusvet koji to priprema i prodaje ima striktne etičke svetonazore…i da im je bitno zdravlje krajnjih korisnika…
I da mi ne viđamo CT-ove klinaca kojima je nakon par godina malo jačeg beogradskog „klabinga“ mozak bukvalno kao švajcarski sir…
A tu nema nazad…
Jer…
I ožiljak na koži nekada ne radi kako treba…štrči i ruži…a kamoli na mozgu…najspektakularnijem i najkomplikovanijem tkivu u kosmosu…
Naravno…
Krivicu uvek treba podeliti…
Nemoguće je da je procenat ljudi koji ne prihvataju psihijatrijsko lečenje toliki…a da i mi psihijatri nismo za to makar pedeset posto krivi…
Izgleda da su nas pobedili dileri…lokalni pijanci ispred prodavnice i mračni internet u borbi za Ljudske Duše…i u objašnjavanju kako bi nekome moglo da bude manje teško…
Da su bili strpljiviji…slatkorečiviji…optimističniji i dostupniji…
No dobro…
Verujem da će biti bolje…
LEČENI psihijatrijski pacijenti na zapadu danas žive potpuno normalne živote…
Rade…putuju…vole se…druže i rađaju decu…
Potpuno isto kao i ljudi sa dijabetesom od kada postoji insulin i antidijabetici…
I od kada nije sramota reći da si dijabetičar i da se lečiš…
Mi malo kaskamo…
Ali verujem da će i „pomodarstvo“ da i dušu trebamo lečiti na mestu koje je adekvatno za to isto tako doći…
Prosto je…
I stomatologiji je trebalo vremena da se zapati…
Pa je sada nepristojno ne prati zube…i ne ići kod stomatologa…
Iako su se i tu mnogi jako bunili na početku…
Duboko sam ubeđen da potpuno isto čeka i psihijatriju…

Petarde

https://youtu.be/KFK3Ncbjzkg

Kad biste vi samo znali koliko sam samo ja petardi bacio kao klinac…
Šta da se radi…
Taj period detinjstva se i najbolje opisuje onom starom…ni briga ni pameti…
Međutim…čovek koji i sa 35 godina misli isto kao i sa 15…taj je jednostavno proćerdao 20 godina…
I sad ih ne bi bacio ni po koju cenu…
Jednostavno su preopasne…
I kad jednom na urgentnom vidite čoveka bez prsta ili ruke…jednostavno zapamtite taj pogled…i jalovu želju da se vrati vreme…
Ali i zbog nečega mnogo ljudskijeg…
Neki ljudi imaju mnogo teže sudbine…
Jednostavno njihove svakodnevnice su pretrpane izazovima…i neke stvari koje su nama samo neprijatne…njima su pravi pakao…
Autistična deca imaju…pored svih nedaća sa kojima se suočavaju i jedan posebno neprijatan problem…njihovi mozgovi su specifični…i ona čuju više i jače nego zdrava deca…i to ne na dobar način…već na način da njima zvuci postaju iritantni na mnogo slabijim jačinama…i da njih bukvalno bole i dovode do neopisivnog uznemirenja pogotovo iznenadni neprijatni zvuci…
I posle su im potrebni sati da se smire…i da se ponovo dovedu u stanje ravnoteže i smirenosti…
Kao što se na ovom klipu može videti…
Zamislite samo da ste ova majka…i da neko koga volite najviše na svetu toliko pati…zbog čiste gluposti i hira…
Pravilo je prosto…
Moja sloboda ide dotle dok ne ugrožava nečiju tuđu slobodu…
I džabe što je meni nešto lepo ako će neko jako zbog toga propatiti…
To jednostavno nije ljudski…
I život u zajednici podrazumeva prećutni konsenzus da će nam svima biti dobro…najviše moguće…makar morali da se odreknemo nekih hirova…
A pravi je problem što na svakih 70-oro dece jedno ima bolest iz autističnog spektra…
Maltene svaki ulaz…ili krug zgrada…
Svuda oko nas…
Neko ima život sa preponama…
Koje su nama nevidljive…
I bori se iz petinih žila…
Da bude dobro…ili makar manje loše…
Svaki dan…
Tako da je dovoljno…ako im već aktivno ne pomažemo…da im makar ne otežavamo…našim bahatostima…i glupostima…
Izvinjavam se za moje petarde iz mladosti…
Žao mi je…
I kajem se…
Jednostavno mi nije padalo napamet da nekome to može toliko da smeta…
Sad više sigurno neću…
A nemojte ni vi…
Jer…
Karma je čudo…
I ako sam u nešto siguran…to je da se sve vraća…
Što ne bismo zaigrali na tom ruletu na pažnju…saosećanje…pomaganje…podršku i ljubav…
Pa ko zna…
Kada će nama lično biti potrebno da nas nešto od pomenutog zapljusne…

Glumica

Anksioznost je pretalentovana Glumica…
I bukvalno ne postoji nijedna jedina ćelija na našem telu na koju ona ne može uticati…
Niti jedan jedini osećaj u našem telu koji ona ne može stvoriti…
Zato su simptomi anksioznosti toliko i raznoliki….
I sveprisutni…
Stoga je najvažnije imati negde u mislima da neki određeni simptom uopšte ne mora biti iz tog dela tela…već može poticati i iz glave…to jest duše…
Da vam iskreno kažem svaki pošteni psihijatar će za svaku nespecifičnu i nedefinisanu neprijatnost u predelu vagine ili penisa najpre pomisliti da su ta dva organa bili negde gde nisu ni trebali da budu…ili da odavno nisu ni bili nigde…i da je to obična griža savesti ili depresivnost…pre nego neka strašna i neizlečiva seksualno prenosiva ili urološka bolest…
Naravno…
Ne treba brzati…
I treba uvek jasno razlučiti o čemu se tačno radi…
O bolu tela ili bolu duše…
Ili o oba…
Pa onda to i lečiti…
Uporno i snažno…
Baš tamo odakle bol i potiče…
To obično bude i najbrža prečica do Predela bez bola i straha…
A puno lepših destinacija na ovoj planeti ni nema…

Depresivne epizode

Uprkos uvreženom mišljenju depresija nije samo „nešto sam neraspoložen ovih dana“…
Depresija je neuporedivo više…
I skoro 10% ljudi na planeti se bori sa njom u ovom trenutku…
Na slici ispod je uputstvo kako mi gradiramo depresiju kada procenjujemo stanje nekog pacijenta…
U gornjem desnom uglu se nalazi broj potrebnih simptoma za svaki nivo težine depresivne epizode i potrebna dužina trajanja istih (koja je doduše uvek minimum dve nedelje)
Nivoi težine depresivnih epizoda su nam jako važni jer predstavljaju i orijentacioni vodič za dalje lečenje…

Blaga depresivna epizoda:

  1. Watchful waiting (budno praćenje – jer je često spontano povlačenje simptoma)
  2. Psihoterapija
  3. Bihejvioralna aktivacija (učestvovanje u nagrađujućim aktivnostima nasuprot povlačenju i pasivnosti)

Umerena depresivna epizoda:

  1. Monoterapija antidepresivom i/ili
  2. Psihoterapija

Teška depresivna epizoda:

  1. Kombinovana primena antidepresiva i psihoterapije (hospitalizacija) i/ili
  2. Elektrokonvulzivna terapija

Psihotična depresivna epizoda:

  1. Kombinovana primena antidepresiva i antipsihotika (hospitalizacija) i/ili
  2. Elektrokonvulzivna terapija

Iako učestalost depresije stabilno raste u čovečanstvu unazad decenijama…prava je sreća da se paralelno povećava i moć psihijatrije…
I da su mogućnosti koje danas imamo na raspolaganju kako bismo nekome pomogli da se izbori sa njom…ubedljivo najveće i najraznovrsnije ikad…

Zavisnost

Po međunarodnoj klasifikaciji bolesti dijagnoza Zavisnosti od psihoaktivnih supstanci se postavlja na sledeći način…
Pravo je pitanje da li zavisnost treba ograničiti samo na supstance?
Ili je izbor Poroka na koje se možemo navući neuporedivo veći…

Faze tugovanja

Iako je proces tugovanja najčešće pravi rolerkoster emocija…ipak postoje određene zakonosti i faze u tom procesu…
Najvažnije je da sebi dozvolimo pravo da osećamo…
I da damo sebi vreme da se oporavimo od gubitka…
Pa polako…
Dan po dan…
Ka nekoj novoj realnosti…
I ka nekom novom smislu…

Alkoholizam

Najkraći skrining test za alkoholizam se zove CAGE upitnik i za njegovo popunjavanje je potrebno svega pola minuta…
Pitanja su vrlo jednostavna…
1. Da li ste u poslednje vreme razmišljali da smanjite pijenje? (Cut)
2. Da li ste se u poslednje vreme osećali uznemiravano povodom primedbi iz okoline o pijenju i povodom preporuka da smanjite pijenje ili prestanete piti? (Annoyed)
3. Da li ste u poslednje vreme imali osećaj krivice zbog pijenja? (Guilt)
4. Da li ste ikada osetili potrebu da popijete alkoholno piće rano ujutru da biste smirili svoje nerve i da biste se otarasili mamurluka? (Eye opener)
Ukoliko osoba potvrdno odgovori na dva pitanja…reč je o osobi koja bi trebalo da potraži stručnu pomoć u vezi daljeg ispitvanja alkoholizma…
I potencijalnog lečenja…
Iako ne postoji oblast medicine u kojoj je prevencija važnija od bolesti zavisnosti…
I po pitanju lečenja zavisnosti nikad u istoriji čovečanstva psihijatrijski armamentarijum nije bio potentniji…

Fluorescetno roze

„Normativna adolescentna kriza predstavlja bolest adolescencije kao što je biser bolest školjke“
Veliki Donald Vinikot
Koliko mi se samo sviđa ovaj opis nenormalnosti kroz koju prolaze maltene svi normalni adolescenti…tokom svog razvoja…
Takođe…
Uvek mi se dopadao onaj klasični opis doajena dečije i adolescentne psihijatrije koji su uvek govorili za adolecente da oni „nikad nisu toliko loše koliko izgledaju da jesu…niti su ikad toliko dobro koliko pričaju da jesu“…
Zato se i divim kolegama koje imaju hrabrosti da se time bave…
Koji pokušavaju pronaći istine tamo gde je sve naopačke…
I zaista…
Taj sukob ideala deteta sa realnostima odraslog života mora na neki način biti eksplozivan…
Pravo je pitanje samo da li će se ta eksplozija pretvoriti u nuklearnu katastrofu…
Ili će postati mala nuklearna elektrana koja će generisati neslućenu kreativnu…plodonosnu i razvojnu energiju…
Stoga…
Greške su sasvim dobrodošle…
Mladost i jeste pravo vreme za njih…
Važno je da ne budu ireverzibilne…to jest da se ne mogu ispraviti…
Sve ostalo je samo deo Puta…
Samo mladi mogu menjati svet…
Možda bismo trebali malo više da se ugledamo na njih…
Umesto što ih večito zauzdavamo…
I pokušavamo normalizovati…
Po našim standardima…
Uostalom…
Kakav svet im mi to i ostavljamo?
Pa i ja bih se ofarbao u fluorescentno roze…pri samoj pomisli…da sad moram da ulazim u njega… 🙂
Posle čovek nekako ogugla…
Nađe neki svoj mali Mehur Normalnosti…ukoliko je jako srećan…i mudar…
Možda oni imaju više hrabrosti…
I bolji plan…
Od koga će nam svima biti bolje…
Stoga…
Živele Boje!
Živela mladost!

Specijalistički

Sećam se kao da je juče bilo…
Prošle godine…prvog oktobra…kada sam počeo da spremam svoj specijalistički ispit iz psihijatrije…
Laganica…opušteno…sto-sto pedeset strana dnevno…fino…polako…sa razumevanjem… i izlazim na ispit k’o Gosopodin…
Danas…
Ako do kraja juna svakog dana pređem 584 stranice…prestanem da jedem…i spavam…i ne primetim proleće…izlazim na ispit…onako…momački…na srce… 🙂
Eto…
Ode i poslednja prilika u životu…da „izneprokrastiniram“…i da se bespotrebno ne stesiram… 🙂
No dobro…
Sve je to deo Igre…i Puta…
Do sad je uvek bilo ok…
Još tri meseca mučenja…pa čitav život specijalista…
Malo li je za životni san…
Dok stojim nad kalendarom sa digitronom i ikonom Svetog Vasilija Ostroškog u ruci…ne mogu a da se ne setim stare dobre izreke Generala Dvajta Ajzenhauera…
„Planovi su ništa, planiranje je sve“…
Takođe…
Oštro protestvujem povodom letnjeg računanja vremena…
I zahtevam da mi se vrati moj sat…
Kako sada stvari stoje…
Baš taj će mi faliti…da zablistam… 🙂