Архиве категорија: Psihijatrija

Zavisnost

Po međunarodnoj klasifikaciji bolesti dijagnoza Zavisnosti od psihoaktivnih supstanci se postavlja na sledeći način…
Pravo je pitanje da li zavisnost treba ograničiti samo na supstance?
Ili je izbor Poroka na koje se možemo navući neuporedivo veći…

Faze tugovanja

Iako je proces tugovanja najčešće pravi rolerkoster emocija…ipak postoje određene zakonosti i faze u tom procesu…
Najvažnije je da sebi dozvolimo pravo da osećamo…
I da damo sebi vreme da se oporavimo od gubitka…
Pa polako…
Dan po dan…
Ka nekoj novoj realnosti…
I ka nekom novom smislu…

Alkoholizam

Najkraći skrining test za alkoholizam se zove CAGE upitnik i za njegovo popunjavanje je potrebno svega pola minuta…
Pitanja su vrlo jednostavna…
1. Da li ste u poslednje vreme razmišljali da smanjite pijenje? (Cut)
2. Da li ste se u poslednje vreme osećali uznemiravano povodom primedbi iz okoline o pijenju i povodom preporuka da smanjite pijenje ili prestanete piti? (Annoyed)
3. Da li ste u poslednje vreme imali osećaj krivice zbog pijenja? (Guilt)
4. Da li ste ikada osetili potrebu da popijete alkoholno piće rano ujutru da biste smirili svoje nerve i da biste se otarasili mamurluka? (Eye opener)
Ukoliko osoba potvrdno odgovori na dva pitanja…reč je o osobi koja bi trebalo da potraži stručnu pomoć u vezi daljeg ispitvanja alkoholizma…
I potencijalnog lečenja…
Iako ne postoji oblast medicine u kojoj je prevencija važnija od bolesti zavisnosti…
I po pitanju lečenja zavisnosti nikad u istoriji čovečanstva psihijatrijski armamentarijum nije bio potentniji…

Fluorescetno roze

„Normativna adolescentna kriza predstavlja bolest adolescencije kao što je biser bolest školjke“
Veliki Donald Vinikot
Koliko mi se samo sviđa ovaj opis nenormalnosti kroz koju prolaze maltene svi normalni adolescenti…tokom svog razvoja…
Takođe…
Uvek mi se dopadao onaj klasični opis doajena dečije i adolescentne psihijatrije koji su uvek govorili za adolecente da oni „nikad nisu toliko loše koliko izgledaju da jesu…niti su ikad toliko dobro koliko pričaju da jesu“…
Zato se i divim kolegama koje imaju hrabrosti da se time bave…
Koji pokušavaju pronaći istine tamo gde je sve naopačke…
I zaista…
Taj sukob ideala deteta sa realnostima odraslog života mora na neki način biti eksplozivan…
Pravo je pitanje samo da li će se ta eksplozija pretvoriti u nuklearnu katastrofu…
Ili će postati mala nuklearna elektrana koja će generisati neslućenu kreativnu…plodonosnu i razvojnu energiju…
Stoga…
Greške su sasvim dobrodošle…
Mladost i jeste pravo vreme za njih…
Važno je da ne budu ireverzibilne…to jest da se ne mogu ispraviti…
Sve ostalo je samo deo Puta…
Samo mladi mogu menjati svet…
Možda bismo trebali malo više da se ugledamo na njih…
Umesto što ih večito zauzdavamo…
I pokušavamo normalizovati…
Po našim standardima…
Uostalom…
Kakav svet im mi to i ostavljamo?
Pa i ja bih se ofarbao u fluorescentno roze…pri samoj pomisli…da sad moram da ulazim u njega… 🙂
Posle čovek nekako ogugla…
Nađe neki svoj mali Mehur Normalnosti…ukoliko je jako srećan…i mudar…
Možda oni imaju više hrabrosti…
I bolji plan…
Od koga će nam svima biti bolje…
Stoga…
Živele Boje!
Živela mladost!

Specijalistički

Sećam se kao da je juče bilo…
Prošle godine…prvog oktobra…kada sam počeo da spremam svoj specijalistički ispit iz psihijatrije…
Laganica…opušteno…sto-sto pedeset strana dnevno…fino…polako…sa razumevanjem… i izlazim na ispit k’o Gosopodin…
Danas…
Ako do kraja juna svakog dana pređem 584 stranice…prestanem da jedem…i spavam…i ne primetim proleće…izlazim na ispit…onako…momački…na srce… 🙂
Eto…
Ode i poslednja prilika u životu…da „izneprokrastiniram“…i da se bespotrebno ne stesiram… 🙂
No dobro…
Sve je to deo Igre…i Puta…
Do sad je uvek bilo ok…
Još tri meseca mučenja…pa čitav život specijalista…
Malo li je za životni san…
Dok stojim nad kalendarom sa digitronom i ikonom Svetog Vasilija Ostroškog u ruci…ne mogu a da se ne setim stare dobre izreke Generala Dvajta Ajzenhauera…
„Planovi su ništa, planiranje je sve“…
Takođe…
Oštro protestvujem povodom letnjeg računanja vremena…
I zahtevam da mi se vrati moj sat…
Kako sada stvari stoje…
Baš taj će mi faliti…da zablistam… 🙂

Farmakoterapija

Dve me rečenice danas posebno dojme…nakon završenog čitanja knjige po kojoj danas čitav svet uči modernu psihijatrijsku farmakoterapiju…

1. Nijedan lek ne radi ukoliko se ne pije…
Iako deluje glupavo…skoro trećina pacijenata po izlasku iz psihijatrijske ordinacije nikada neće ni kupiti lekove koji su im propisani…usled predrasuda…stigme i strahova…te je posao psihijatra između ostalog i da motiviše pacijenta da uzima propisanu terapiju…ukoliko nema boljeg rešenja…
I…

2. Lek koji nema neželjenih dejstava nema ni pozitivnih…
To je jednavno tako…ljutili se mi ili ne…s obzirom da je naš organizam jedan toliko savršeni ekvilibrijum…da čim nešto negde čačnemo nešto drugo će se negde poremetiti…te je stoga prava umetnost propisavanja lekova u stvari izabrati neželjena dejstva koja baš našem pacijentu neće puno smetati…a da s druge strane dobije najveću moguću korist i boljitak…i kako je povodom toga najbolji savet biti u potpunosti pošten i iskren i sve odmah onako kako i jeste predočiti pacijentu…šta nam je sve trenutno od oruzja protiv duševne patnje ponuđeno…i kako čarobni štapići ne postoje…a potom zajedničkim snagama zdravorazumski i mudro odabrati dalje lečenje…ukoliko je ono neophodno…i najbolji mogući izbor…
Iako su naša saznaja o psihijatriji kao nauci daleko od savršenog…
Neobična je prednost što živimo u doba kada moderna psihijatrija postoji…
Kada danas toliko toga znamo…
I možemo uraditi…
I kada imamo ovoliki arsenal lekova i tehnika…
Ne mogu opisati koliko me to raduje…
I kao profesionalca…
I kao čoveka…

Distimija

Uprkos uvreženom mišljenju…niko ne može biti depresivan beskonačno dugo…
Depresivne epizode najčešće traju oko 6 meseci…maksimum do godinu dana…
To jest može…ali se to onda više ne zove depresija već Distimija…
Posebno poražavajuća činjenica je da oko 6 % opšte populacije pati od ovog poremećaja…
To je u Beogradu oko 120000 ljudi…
U najboljem slučaju…s obzirom da je ovaj procenat iz istraživanja koja su obavljena mahom u uređenim zemljama…
Što nije loše znati kada sledeći put naiđemo na nekoga nadrndanog i nesrećnog…sa kišnim oblakom koji stalno lije iznad njega..
Možda nije zao…možda mu samo nije dobro…nikada bilo…
Ovaj poremećaj…kao uostalom i svi psihijatrijski poremećaji…nastaje u sadejstvu tri grupe faktora…koji otprilike imaju podjednaki značaj…
To su genetika…detinjstvo i trenutna životna pozicija…
E sad…
Kao što se lako da videti…
Svako kome se zalomi da bude distimičan je u nekom trenutku lično odgovoran samo za trećinu uzroka…
Za ovaj poslednji faktor…
Za to kako trenutno živi…
Naravno…zla genetika…još gore detinjstvo i loša početna pozicija će se svojski potruditi da nekoga i zadrže u toj nesrećnoj životnoj poziciji…zauvek…
Ali u tome i jeste najveća slabost distimije…
Njena ahilova peta je slabost na Promene…
Distimija prosto ne podnosi kada neko uzme i naopačke izokrene svoj život…tako da ne ostane ni kamen na kamenu…
Promena joj je rak rana…
Zato nam je i neophodna pomoć od strane naših klijenata i pacijenata…
Jer mi ponekad dijagnostički uopšte ne možemo da procenimo da li je neko distimičan ili je jednostavno samo predugo u lošoj vezi…na lošem poslu…u lošoj zemlji…bez ičega lepog što mu se uopšte i dešava u životu…
To je kao da se ljutimo na auto što neće da ide bez goriva…
A to…gle čuda…ne moze nijedan…
Ali u tome i jeste najveći trik…
Što je neko nesrećniji i u goroj poziciji…to manje ima da izgubi…ukoliko krene sve iz korena da menja…
Šta gore još može da ga snađe…
Kad već ništa nema…
Eno razvede se moja drugarica pre neki dan nakon prvih nekoliko šamara…dade otkaz na poslu iz pakla…i ode na Aljasku da trebi ribu par meseci…pa će kad se vrati od tog novca da upiše kurs za one…e sad ne znam tačno…kineske ili japanske ili korejske obrve…tako nešto…i da se bavi time…k’o gospođa…da zarađuje…da raste kao žena…u svim mogućim pravcima u kojima jedna žena i može porasti…pa će sebi obezbediti da putuje i da upoznaje prave muškarce…i da živi…k’o car…
Ne znam…
Ja da sam distimija…
Grozio bih je se…
I tresao bih se od straha pred njom…
Ko zna šta još toj ženi može pasti na pamet?
Neće ta stati dok se ne usreći…

Zaštita od shizofrenije

Zanimljiv podatak je da će svega polovina (50%) genetski identičnih blizanaca…čiji su roditelji bolovali od shizofrenije…takođe razviti shizofreniju…
Na slici ispod su prikazani najvažniji fakotori rizika koji mogu predominantno uticati na to da li će neko prevagnuti na ovu ili na onu stranu…
Osam njih uopšte nisu do nas…
Oni su više pitanje sreće…i sudbine…
Šta se kome zalomi…
Ali zato tri jako važna svakako jesu…
Ukoliko želimo da smanjimo verovatnoću da se razbolimo od shizofrenije na nama je da se zaštitimo od ova tri…
1) da ne pušimo cigarete
2) da ne konzumiramo marihuanu
3) da ne emigriramo (mada…doduše…treba uzeti u obzir i broj „životnih događaja“ koji će nas zadesiti ako odlučimo da ostanemo)
Pa ko zna…
Možda baš ta nega sebe upravo i bude taj presudni jezičak na vagi…

Depresivni

Suštinska razlika među ljudima nije u tome da li neko može ili ne može postati depresivan…
Ljudi se po tome uopšte ne razlikuju…
Jednostavno…
Svako može postati depresivan…
Pod određenim uslovima…
Suštinska razlika između ljudi je zapravo samo u tome koliko nepovoljnih i neprijatnih životnih događaja je potrebno da se nekome desi da bi taj neko postao depresivan…
Nekome je dovoljan jedan maljušni potres da se potpuno slomi…
A nekoga neće oboriti ni serija tektonskih poremećaja…
E sad…
Tri stvari predominantno određuju snagu nečije psihološke armature:
1. Genetika
2. Detinjstvo
3. Obrasci razmišljanja
Kao što se lako može zaključiti…
Svaka osoba lično i u ovom trenutku je odgovorna samo za ovu poslednju stvar…
Prve dve su potpuna lutrija…
Što za sobom povlači nekoliko bitnih reperkusija…
Nema veće privilegije od toga da naslediš dobru genetiku i da imaš dovoljno dobro detinjstvo bez trauma…
Ako je tako…
Telefon u ruke…
I ovog trenutka okrenite svoje roditelje i zahvalite im se…
Ništa važnije i vrednije niste mogli dobiti u nasledstvo…
Lako je iz dobrog korena na plodnoj zemlji u prijatnoj klimi razgranati krošnju…i procvetati u proleće…
Ali je upravo zbog toga osuđivanje i  obezvređivanje nekoga ko nije imao tu privilegiju jedan ozbiljan bezobrazluk…jedan festival bahatosti…i apsolutni lakmus papir za glupost…
Saosećanje bi baš zato i moralo da bude imperativ…
Iz prostog razloga što je to mogao biti svako od nas…
Samo da se kuglica na tom ruletu zaustavila jedan broj kasnije…
Ukoliko smo imali taj maler…
Neće nam uopšte biti lako…
I sve će biti protiv nas…
Zato je i veoma važno da mi sami stanemo čvrsto na svoju stranu i naučimo za početak da saosećamo sami sa sobom…
Dve trećine uzroka jednostavno nije do nas…
Naravno… 
To nije alibi…
I amnestija od odgovornosti…
Jer će naš preostali život u potpunosti zavisti od ove preostale trećine…
Od toga kakvi smo mi…
I kako razmišljamo…
Jer nas jedino to može spasiti…
Uvek ima nade da…uz briljantan način razmišljanja…uporan rad na sebi…celoživotno popunjavanje duše…napuštanje patoloških navika…i mukotrpno građenje dobrog života…kockicu po kockicu…stanemo na noge…
Pa neko u porodici mora ustati…i reći dosta je bilo…
Zbog svih generacija koje dolaze…
Pa ko zna…
Možda ćemo i mi imati tu neviđenu priliku da budemo roditelji…
Da pokažemo sve što smo naučili…
A možda čak i tu privilegiju najveću od svih…da se od srca naslađujemo posmatrajući našu decu kako rastu…kako su srećna…i kako se smeše…
Jer…
Znate već…
Ko se zadnji smeje najslađe se smeje…