Архиве категорија: Psihijatrija

Specijalistički

Sećam se kao da je juče bilo…
Prošle godine…prvog oktobra…kada sam počeo da spremam svoj specijalistički ispit iz psihijatrije…
Laganica…opušteno…sto-sto pedeset strana dnevno…fino…polako…sa razumevanjem… i izlazim na ispit k’o Gosopodin…
Danas…
Ako do kraja juna svakog dana pređem 584 stranice…prestanem da jedem…i spavam…i ne primetim proleće…izlazim na ispit…onako…momački…na srce… 🙂
Eto…
Ode i poslednja prilika u životu…da „izneprokrastiniram“…i da se bespotrebno ne stesiram… 🙂
No dobro…
Sve je to deo Igre…i Puta…
Do sad je uvek bilo ok…
Još tri meseca mučenja…pa čitav život specijalista…
Malo li je za životni san…
Dok stojim nad kalendarom sa digitronom i ikonom Svetog Vasilija Ostroškog u ruci…ne mogu a da se ne setim stare dobre izreke Generala Dvajta Ajzenhauera…
„Planovi su ništa, planiranje je sve“…
Takođe…
Oštro protestvujem povodom letnjeg računanja vremena…
I zahtevam da mi se vrati moj sat…
Kako sada stvari stoje…
Baš taj će mi faliti…da zablistam… 🙂

Farmakoterapija

Dve me rečenice danas posebno dojme…nakon završenog čitanja knjige po kojoj danas čitav svet uči modernu psihijatrijsku farmakoterapiju…

1. Nijedan lek ne radi ukoliko se ne pije…
Iako deluje glupavo…skoro trećina pacijenata po izlasku iz psihijatrijske ordinacije nikada neće ni kupiti lekove koji su im propisani…usled predrasuda…stigme i strahova…te je posao psihijatra između ostalog i da motiviše pacijenta da uzima propisanu terapiju…ukoliko nema boljeg rešenja…
I…

2. Lek koji nema neželjenih dejstava nema ni pozitivnih…
To je jednavno tako…ljutili se mi ili ne…s obzirom da je naš organizam jedan toliko savršeni ekvilibrijum…da čim nešto negde čačnemo nešto drugo će se negde poremetiti…te je stoga prava umetnost propisavanja lekova u stvari izabrati neželjena dejstva koja baš našem pacijentu neće puno smetati…a da s druge strane dobije najveću moguću korist i boljitak…i kako je povodom toga najbolji savet biti u potpunosti pošten i iskren i sve odmah onako kako i jeste predočiti pacijentu…šta nam je sve trenutno od oruzja protiv duševne patnje ponuđeno…i kako čarobni štapići ne postoje…a potom zajedničkim snagama zdravorazumski i mudro odabrati dalje lečenje…ukoliko je ono neophodno…i najbolji mogući izbor…
Iako su naša saznaja o psihijatriji kao nauci daleko od savršenog…
Neobična je prednost što živimo u doba kada moderna psihijatrija postoji…
Kada danas toliko toga znamo…
I možemo uraditi…
I kada imamo ovoliki arsenal lekova i tehnika…
Ne mogu opisati koliko me to raduje…
I kao profesionalca…
I kao čoveka…

Distimija

Uprkos uvreženom mišljenju…niko ne može biti depresivan beskonačno dugo…
Depresivne epizode najčešće traju oko 6 meseci…maksimum do godinu dana…
To jest može…ali se to onda više ne zove depresija već Distimija…
Posebno poražavajuća činjenica je da oko 6 % opšte populacije pati od ovog poremećaja…
To je u Beogradu oko 120000 ljudi…
U najboljem slučaju…s obzirom da je ovaj procenat iz istraživanja koja su obavljena mahom u uređenim zemljama…
Što nije loše znati kada sledeći put naiđemo na nekoga nadrndanog i nesrećnog…sa kišnim oblakom koji stalno lije iznad njega..
Možda nije zao…možda mu samo nije dobro…nikada bilo…
Ovaj poremećaj…kao uostalom i svi psihijatrijski poremećaji…nastaje u sadejstvu tri grupe faktora…koji otprilike imaju podjednaki značaj…
To su genetika…detinjstvo i trenutna životna pozicija…
E sad…
Kao što se lako da videti…
Svako kome se zalomi da bude distimičan je u nekom trenutku lično odgovoran samo za trećinu uzroka…
Za ovaj poslednji faktor…
Za to kako trenutno živi…
Naravno…zla genetika…još gore detinjstvo i loša početna pozicija će se svojski potruditi da nekoga i zadrže u toj nesrećnoj životnoj poziciji…zauvek…
Ali u tome i jeste najveća slabost distimije…
Njena ahilova peta je slabost na Promene…
Distimija prosto ne podnosi kada neko uzme i naopačke izokrene svoj život…tako da ne ostane ni kamen na kamenu…
Promena joj je rak rana…
Zato nam je i neophodna pomoć od strane naših klijenata i pacijenata…
Jer mi ponekad dijagnostički uopšte ne možemo da procenimo da li je neko distimičan ili je jednostavno samo predugo u lošoj vezi…na lošem poslu…u lošoj zemlji…bez ičega lepog što mu se uopšte i dešava u životu…
To je kao da se ljutimo na auto što neće da ide bez goriva…
A to…gle čuda…ne moze nijedan…
Ali u tome i jeste najveći trik…
Što je neko nesrećniji i u goroj poziciji…to manje ima da izgubi…ukoliko krene sve iz korena da menja…
Šta gore još može da ga snađe…
Kad već ništa nema…
Eno razvede se moja drugarica pre neki dan nakon prvih nekoliko šamara…dade otkaz na poslu iz pakla…i ode na Aljasku da trebi ribu par meseci…pa će kad se vrati od tog novca da upiše kurs za one…e sad ne znam tačno…kineske ili japanske ili korejske obrve…tako nešto…i da se bavi time…k’o gospođa…da zarađuje…da raste kao žena…u svim mogućim pravcima u kojima jedna žena i može porasti…pa će sebi obezbediti da putuje i da upoznaje prave muškarce…i da živi…k’o car…
Ne znam…
Ja da sam distimija…
Grozio bih je se…
I tresao bih se od straha pred njom…
Ko zna šta još toj ženi može pasti na pamet?
Neće ta stati dok se ne usreći…

Zaštita od shizofrenije

Zanimljiv podatak je da će svega polovina (50%) genetski identičnih blizanaca…čiji su roditelji bolovali od shizofrenije…takođe razviti shizofreniju…
Na slici ispod su prikazani najvažniji fakotori rizika koji mogu predominantno uticati na to da li će neko prevagnuti na ovu ili na onu stranu…
Osam njih uopšte nisu do nas…
Oni su više pitanje sreće…i sudbine…
Šta se kome zalomi…
Ali zato tri jako važna svakako jesu…
Ukoliko želimo da smanjimo verovatnoću da se razbolimo od shizofrenije na nama je da se zaštitimo od ova tri…
1) da ne pušimo cigarete
2) da ne konzumiramo marihuanu
3) da ne emigriramo (mada…doduše…treba uzeti u obzir i broj „životnih događaja“ koji će nas zadesiti ako odlučimo da ostanemo)
Pa ko zna…
Možda baš ta nega sebe upravo i bude taj presudni jezičak na vagi…

Depresivni

Suštinska razlika među ljudima nije u tome da li neko može ili ne može postati depresivan…
Ljudi se po tome uopšte ne razlikuju…
Jednostavno…
Svako može postati depresivan…
Pod određenim uslovima…
Suštinska razlika između ljudi je zapravo samo u tome koliko nepovoljnih i neprijatnih životnih događaja je potrebno da se nekome desi da bi taj neko postao depresivan…
Nekome je dovoljan jedan maljušni potres da se potpuno slomi…
A nekoga neće oboriti ni serija tektonskih poremećaja…
E sad…
Tri stvari predominantno određuju snagu nečije psihološke armature:
1. Genetika
2. Detinjstvo
3. Obrasci razmišljanja
Kao što se lako može zaključiti…
Svaka osoba lično i u ovom trenutku je odgovorna samo za ovu poslednju stvar…
Prve dve su potpuna lutrija…
Što za sobom povlači nekoliko bitnih reperkusija…
Nema veće privilegije od toga da naslediš dobru genetiku i da imaš dovoljno dobro detinjstvo bez trauma…
Ako je tako…
Telefon u ruke…
I ovog trenutka okrenite svoje roditelje i zahvalite im se…
Ništa važnije i vrednije niste mogli dobiti u nasledstvo…
Lako je iz dobrog korena na plodnoj zemlji u prijatnoj klimi razgranati krošnju…i procvetati u proleće…
Ali je upravo zbog toga osuđivanje i  obezvređivanje nekoga ko nije imao tu privilegiju jedan ozbiljan bezobrazluk…jedan festival bahatosti…i apsolutni lakmus papir za glupost…
Saosećanje bi baš zato i moralo da bude imperativ…
Iz prostog razloga što je to mogao biti svako od nas…
Samo da se kuglica na tom ruletu zaustavila jedan broj kasnije…
Ukoliko smo imali taj maler…
Neće nam uopšte biti lako…
I sve će biti protiv nas…
Zato je i veoma važno da mi sami stanemo čvrsto na svoju stranu i naučimo za početak da saosećamo sami sa sobom…
Dve trećine uzroka jednostavno nije do nas…
Naravno… 
To nije alibi…
I amnestija od odgovornosti…
Jer će naš preostali život u potpunosti zavisti od ove preostale trećine…
Od toga kakvi smo mi…
I kako razmišljamo…
Jer nas jedino to može spasiti…
Uvek ima nade da…uz briljantan način razmišljanja…uporan rad na sebi…celoživotno popunjavanje duše…napuštanje patoloških navika…i mukotrpno građenje dobrog života…kockicu po kockicu…stanemo na noge…
Pa neko u porodici mora ustati…i reći dosta je bilo…
Zbog svih generacija koje dolaze…
Pa ko zna…
Možda ćemo i mi imati tu neviđenu priliku da budemo roditelji…
Da pokažemo sve što smo naučili…
A možda čak i tu privilegiju najveću od svih…da se od srca naslađujemo posmatrajući našu decu kako rastu…kako su srećna…i kako se smeše…
Jer…
Znate već…
Ko se zadnji smeje najslađe se smeje…

Antidepresivi

Za razliku od većine drugih lekova u medicini antidepresivi mnogo bolje utiču na srednje teške i teške forme depresije nego na lakše…
Taj neočekivani i paradoksalni efekat (s obzirom da je sasvim logično da će na primer antibiotici najbrže izlečiti najlakšu bakterijsku infekciju) se objašnjava time što su lakše forme depresije predominantno psihološkog i životnog porekla…a teže predominantno genetskog i neurobiološkog porekla…
Stoga su u lečenju blažih formi depresije i dalje neprikosnoveni kognitivna restrukturacija (odbacivanje patoloških načina razmišljanja) i bihejvioralna aktivacija (namerno potenciranje aktivnosti koje će dovesti do pozitivnih efekata na raspoloženje)…
Dok su za lečenje težih oblika uz pomenute metode neophodni i lekovi…
E sad…
Loša vest je da depresija danas predstavlja jednu od najinvalidirajućijih bolesti na svetu…i da njena učestalost od 1945. godine na ovamo konstantno raste…
A dobra vest je da uz šarolikost i potentnost moderne psihijatrije…i uz prosvećeni i emancipovani stav pacijenata prema svim potencijalno dostupnim modalitetima lečenja…danas maltene ne postoje neizlečivi oblici depresija…
Suštinsko pitanje nije više da li će se neko oporaviti od depresije…
Nego kada…
I nakon koliko različitih načina lečenja…
I nakon koliko uloženog truda i volje…
I sa ove i sa one strane…
Koliko me to samo raduje…
Ohrabruje…
Motiviše…
I inspiriše…
I sa ove i sa one strane…

Svako može postati

Najvažniji uvid koji bi trebalo da spreči stigmatizaciju psihijatrijskih pacijenata je saznanje da pod određenim nepovoljnim uslovima svako može postati psihijatrijski pacijent…
Po tome se ljudi uopšte ne razlikuju…
I niko nije večno bezbedan…
Niti doživotno proklet…
Upravo zbog toga bi razumevanje i empatija morali da budu imperativ…
I stalno potencirani…
I važni…
Jer…
O tome koliko je podrška važna i koliko može da pomogne ne treba ni govoriti…
Suštinsko pitanje bi u stvari trebalo da bude sa koje strane smo mi sami ovih dana…
Da li nam je podrška potrebna…
Ili je možemo pružiti…
U tome bi trebalo da bude jedina razlika između nas Ljudi…
Jer…
Kako da vam kažem…
Sutra je već novo deljenje…
Ko zna kakva nas sudbina čeka…
Nije zgoreg imati neki mali karmički štek u saosećanju i dobročinstvu…
Pa ko zna…
Možda nam baš to malo i bude potrebno…
Možda nas baš to malo i spasi…

Dva pitanja

Dva najvažnija pitanja u psihijatriji su:

1. Ko ti je otac?

Jer genetika utiče 60 % na sve dobro i loše što ćemo imati i razviti u okviru naše psihe…

2. Gde ti je mama?

Jer mi o našim pacijenima znamo samo ono što nam oni kažu…a to je nekada svesno ili nesvesno…namerno ili nenamerno…sasvim premalo…te nam je jako potrebno drugo mišljenje o njima i o tome šta se zaista dešava…po mogućstvu od nekoga ko ih zaista voli…ko voli istinu…i ko je autentično zainteresovan da im pomogne…

Kada dobijemo odgovore na ova dva pitanja…

Uslovi za dobru dijagnostiku su tu…

A onda je tu…odmah iza ugla…i dobro lečenje…

Mada…

Doduše…

Ova dva pitanja dosta pomažu i pred ženidbu… 🙂

Depresija i infarkt

Kardiologija je kao nauka odskočila svetlosnim godinama u pravcu uspešnosti onog trenutka kada se paradigma lečenja infarkta miokarda pomerila sa lečenja posledica koje nekog snađu kada ga srčani udar već opali na prevenciju toga da se on nikada uopšte ni ne desi…
Mi u psihijatriji još nismo dotle dobacili…
Mi se i dalje depresijom…na primer…bakćemo tek onda kad se ona baš lepo rasbaškari i pusti svoje mračne i lepljive pipke po najudaljenijim delovima nečije duše…kao neki mračni tumor…
Prosek vremena koje protekne od trenutka kad je nekome počelo da bude psihički loše…do trenutka kada će taj neko potražiti stručnu pomoć se obično meri godinama…
A danas makar znamo koliko je svaki dan nelečene depresije neurotoksičan i oštećujuć za mozak…
Bukvalno je u pitanju odumiranje plemenitih delova mozga dizajniranih da stvore radost…zadovoljstvo i čaroliju življenja…ćeliju po ćeliju …nepovratno…
Stoga vas molim/o…
Da nam pomognete…
Samo dok se mi ne snađemo…
Još vek…ili dva…
Da svu svoju energiju usmerite na prevenciju psihičkih oboljenja…
Na trud da se neka psihička bolest uopšte ni ne desi…
I dalje je depresiju najlakše lečiti dok ona još nije ni počela…
A od života sa smislom…
Od nege sebe…
Od stabilnih izvora suštinskih zadovoljstava poređanih baš po vašem sistemu vrednosti…
Od zdravog života…
I od autetničnih ljudskih kontakata sa porodicom…partnerima i prijateljima…
Još dugo neće biti boljih antidepresiva…
Ako se depresija ipak desi…
Borićemo se svim snagama i znanjima koje trenutno imamo…
Zajedno…
I to je za Ljude…
Moj Profa uvek kaže…“kakav je to Čovek koji nikad nije bio depresivan…šta je on?…neki šarlatan?“… 🙂
Ali do tada…
I pre toga…
Iako zvuči potpuno smarački i dosadno…
Od one stare „bolje sprečiti nego lečiti“…kojom su nam roditelji ispirali mozak…verovatno što nas „nisu voleli“…
I dalje nema bolje medicine…
Niti veće mudrosti…