Месечне архиве: октобар 2018

Lepota je u oku posmatrača

Lepota je uvek u oku posmatrača…
I o njoj je suludo diskutovati…
Naše je samo…
Da dozvolimo sebi da imamo naš lični Ukus…koji ćemo temeljno izgraditi pametnim ulaganjem u sebe…kako bi nam se dopadalo ono što je zaista dobro po nas…
Da odbacimo ideju da ćemo se svima dopasti…jer je to nemoguće…i zbog toga što je to veoma opasna ideja…za svakoga…
I da prilagodimo našu ličnu lepotu Očima zbog kojih bismo bili veoma ponosni…ukoliko bismo se baš Tim Posebnim dopali…
Jer…
Biseri nemaju nikakav značaj za svinje…
I prava je grehota bacati ih pred njih…
Isto tako…
Svinje anatomski ne mogu da podignu vrat…kako bi videli Zvezde…
Jednostavno su limitirane na prizemnost…
Dzabe sijaju iznad njih…
Mislim…dzabe za svinje…
Neki Hrabri Moreplovac će se po njima upravljati…
Omađijan…
Posvećen…
I ludo zaljubljen…
U avanturi života…
Stoga…
Veoma važna stvar u životu je da izaberemo kome ćemo se dopadati…
I koga ćemo privlačiti…u svoj život…
Ponekad to bude čitava Sudbina…

Advertisements

Šta biste rekli svom prijatelju?

Šta biste rekli najboljem prijatelju koji je pao godinu na fakultetu?
Šta biste rekli najboljoj prijateljici koja je izgubila bebu u trećem mesecu trudnoće?
Šta biste rekli dobrom drugu koga je ostavila devojka?
Šta biste rekli dobroj drugarici koja je dobila otkaz?
Da je glupan od koga nikad ništa neće biti…
Da je ona kriva i da će svaki put biti tako…da ne pokušava više…
Da je on retard i da je to i zaslužio…i da ga nikad nijedna neće hteti…
Da je ona nesposobna neradnica koja ni posao ne može da zadrži…i da će sigurno propasti…
Pretpostavljam da baš i ne biste…
Ukoliko su vam dragi i ukoliko vam je stalo do njih…verovatno biste rekli…
Kakav je to student koji nije pao godinu…sve je to za ljude…i to ništa ne dokazuje…osim da se pristup učenju i prioriteti moraju promeniti…ajde glavu gore…biće sve u redu…samo sad moraš da se iscimaš…
Da ne možeš biti kriva za nešto što se ne može iskontrolisati…i što je priroda…a priroda je ponekad veoma surova…i ne dozvoljava nečemu nedovoljno jakom da preživi…i da je to danas sasvim uobičajna stvar…i da samo moraš da budeš uporna…eno Cica komšinica izgubila bebu pre dve godine…sad ima blizance…ajde glavu gore…biće sve u redu…
Ko te neće taj te ne zaslužuje…glavu gore…pa ima toliko žena…nećemo se sad poubijati zbog nje…idemo mi sad u kafanu…i sve će biti ok…ionako ona tvoja i nije bila nešto…možeš ti da nađeš sto puta bolju…ona lepa Jovana me ionako stalno pita za tebe…
Pa šta sad da radimo…nije smak sveta…pregurali smo mi i gore…ipak je ovo Srbija…Bog zatvori jedna vrata ali otškrine prozor…ko zna zašto je to dobro…ionako su te izrabljivali za crkavicu…zvaću sutra kuma da te poveže sa onim njegovima koji ti mogu pomoći…glavu gore…bićeš ti dobro…
Šta biste pre?
Iskreno?
A šta biste u gore pomenutim situacijama rekli SAMOM SEBI?
Ako nešto ne bismo nikada rekli svojim prijateljima…zašto bi to isto sebi naturali na nos?
Što ne važi za njih…ne može važiti ni za nas…
Iako smo nažalost svi jako vični u obezvređivanju…kažnjavanju i mučenju samog sebe…
Šampioni u samošikaniranju…
Najgrublji i najoštriji upravo prema sebi…
Nadrndani i politički nekorektni kada mi dođemo na red za procenu…
Najstrožiji žiri i sudija…
Sa jednim setom aršina za sebe…a drugim za ljude koje volimo…
A u stvari postoje samo jedni aršini…koji važe za sve…
Ono što važi za naše prijatelje mora važiti i za nas…zar ne?
Stoga…
Hajde da ovu jesen…za promenu…budemo malo nežni prema sebi…
Da radimo na bezuslovnom prihvatanju nas samih…
Da malo budemo prijatelji sebi a ne dušmani…
Da se ne bičujemo po leđima…nego da tim leđima priuštimo neko tapšanje…
Da ne otežavamo sami sebi…već da se bodrimo…i podržavamo…
Da se jako trudimo oko naših ciljeva…ali da ne odbacujemo celokupnog sebe…kad u nekom trenutku ne uspemo…
Neuspeh je vazda bio…samo nedovršeni uspeh…
I mi smo mi…a naša postignuća i životne okolnosti su nešto sasvim drugo…
Mi smo mnogo više od toga…
I uvek zaslužujemo ljubav…pažnju…nežnost…strpnjenje…opraštanje…podršku…i apsolutno sva ljudska prava…
Kao i naši prijatelji…
Kažu da je uz njih sve lakše…
I da je u dobrom društvu teško biti pesimista…
Ukoliko se sprijateljimo sami sa sobom…
Gde će nam biti kraj?

Pogled na život

U životu sve možemo posmatrati na dva…a ponekad i na nekoliko različitih…načina…
Na primer…
1. Nikoga nije briga 😦
2. Nikoga nije briga 🙂
Ono što je važno je da uvek postoji pogled na život koji će raditi u našu korist…
Apsolutno uvek…
Ponekad je samo potrebno dosta vremena da ga otkrijemo i potom navežbamo…
Opametiti se…često nije lako…
Ali je uvek moguće…
I samo od nas zavisi…a ne od okolnosti…koliko god one nepovoljne bile…
A najbolje od svega je…
Što način razmišljanja…u potunosti određuje to kako ćemo se osećati…osećanja potom upravljaju našim ponašanjem…a obrasci ponašanja određuju dokle ćemo dobaciti u životu…i koliko ćemo ciljeva koji su fundamentalni u našem sistemu vrednosti ostvariti…a oni onda umnogome utiču na to koliko ćemo biti srećni…ispunjeni…i zadovoljni sobom…i svojim životom…
Suštinski ukoliko postanemo mudri…možemo postati srećni…
Ukoliko se opametimo…možemo imati dobar život…
Kakva je to Privilegija…
I koliki je to Potencijal…

Univerzum

Kada stvari postanu čupave…
Život nezgodan…i neprijatan…
Možda ne bi bilo loše da za trenutak zastanemo i setimo se koliko smo Mi Sami zaista važni…veliki i bitini…sa aspekta Univerzuma…
Da umesto pogleda iz naše centripetalne…subjektivne…I vrlo često iskrivljene perspektive sagledamo malčice širu sliku…
Odozdo…
Možda će nam tada I biti lakše da shvatimo da to što se nama dešava…što nas užasava… što ne možemo više ni na trenutak da podnesemo… što nas boli…što nas plaši…što nas ubija u pojam…I što nije fer…najčešće nije Ništa Lično…
Jednostavno se dešava…
Baš tu…I baš sada…kada mi postojimo…I baš tuda prolazimo…
I da je sve to Sastavni Deo Života…
Eto…
Prosto…
Jednostavno je tako…
Takva su pravila igre u ovom Univerzumu…
Da… hteli mi to da priznamo ili ne…postoji Nešto Veće čak I od V.Đ. (ili bilo koje druge kombinacije incijala…pokušajte slobodno sa vašim…radi provereno)…
Naše je samo da uradimo ono što je najčestitija stvar…od Iskona…
Da probamo da se snađemo…
Da preteknemo…
Da iskoristimo dan…
I privilegiju što smo ga uopšte dobili…uprkos svakoj verovatnoći….
Da pronađemo naš lični Smisao…
Kako bi obojili Crne Rupe…
Osmislili beskonačna lutanja beskrajnim prostranstvima Ničega…
I stvorili Zvezde…
Kojima ćemo se lično klanjati…
Koje ćemo slaviti…
I koje će nam obasjavati Put…
Od Iznutra…
Ka Napred…