Nemoj…pa se ne boj!
Staro pravilo koje predstavlja ultimativni repelent za osećanje krivice i posledičnu grižu savesti…
Problem je samo u tome što većina nas Već jeste…
Jer smo uglavnom svi ljudi…
I imamo milion želja…i potreba…
Onih kojima želimo da se prepustimo iste sekunde…i onih za koje je potrebno istrajati u uzdržavanju čitav život…
I koje su po pravilu krvavo suprotstavljene…
A ljudi su po defoltu pogrešivi…
I imaju greške u načinu razmišljanja…i brzopletost u donošenju odluka…
Što su mlađi to veće…
Jednostavno…
Tako je to…
Najsrećniji su u periodu kad nemaju ni briga ni pameti…
Pamet obično dođe posle…
I koristi se na okrivljavanje sebe…obezvređivanje…ubijanje u pojam…i kreativnost u načinima kako će se mučiti i samokažnjavati…
Na istrajavanje u Depresiji…
Ali ako već jeste…
Čestitam…
Vi ste samo Čovek…
Niste Anđeo…ni bili…
Ali svakako niste postali…ni Đavo…
Jebiga…
Dešava se…
I Najboljima…
Pokajte se…
Shvatite u čemu ste pogrešili i zašto ste to uradili…
Istrpite objektivnu Kaznu…
I uspostavite Princip da nećete Nikad Više…
Ne onako detinjasto…sa rukama iza leđa…i prekrštenim prstima…
Već stvarno…
I zaista…
Zakunete se sami sebi…
Da nećete nipošto…
I ni u kakvom spletu okolnosti…
Jer…
Greška se svakom potkrade…
Ukoliko se ponavlja…onda to više nije greška…već odluka…(Koeljo)
Ukoliko istrajavate u greškama…onda ne vidim razlog da se sekirate oko nečega što ste sami sebi izabrali…uživajte u tome…i samo nastavite…tamo gde vas taj Put vodi…
Doduše…nizbrdo je uvek lako ići…
Prava muka nastaje onda kada morate početi da se vraćate uzbrdo…a natovareni ste svim i svačim…iscrpljeni Nizbrdicom…i razočarani onim što ste zatekli dole na Dnu…
Ukoliko ste se samo jednom zajebali…
I sada uporno pokušavate da promenite prošlost…ta rana nikad neće zarasti…
Međutim…
Ukoliko je lepo obradite…dezinfikujete i previjete…
Shvatite da ste vi jedno sasvim obično pogrešivo ljudsko biće…koje je imalo bagove u prethodnim verzijama softvera…nestabilan operativni sistem…greške u bekapu… i ogromne rupe u anitivirusu…
I apdejtujete ih…
Ili ukoliko su stari potpuno prevaziđeni po vašim aktuelnim potrebama…i nekompatibilni sa vašim aktuelnim sistemom vrednosti…možete da instalirate čak i potpuno nove…
Onda ti Ožiljci mogu postati Lekcije…
I osnova vašeg Karktera…
Da znate šta sigurno nećete…
Ni po koju cenu…
Tojest ni po koju nagradu…
Onda možete biti mirni…
Ti principi će vam spasti Glavu u budićnosti…
I zaštititi vas od vas samih…
Jer život se sastoji od milion izazova…
I lepo ukrašenih stranputica…
Ukoliko učenjem iz svojih grešaka postanete Iskusan Kapetan…
A njega još nikada mirno more nije stvorilo…
Onda ćete i naučiti da…bez obzira na Talase…Vetar…Struje…Pirate i Sirene…koje vam se ispreče usput…stignete tamo gde zaista želite…

Anksioznost ne odlaže izvršenje strašnog ishoda kojeg se plašimo…
Makar bili i najanksiozniji na svetu oko nečega…ta stvar će se desiti u skladu sa verovatnoćom…i sudbinom…
Ili isto tako…u skladu sa ova dva parametra…neće…
E sad za sudbinu ne znam…tu svi imamo svoje načine…verujemo…trudimo se da budemo dobri ljudi…ulažemo u karmu…dajemo…ili ulažemo u odnose koji ruku rukom miju…bavimo se vradžbinama…magijom…i raznoraznim paganstvima…
No sa verovatnoćom je stvar dosta jasnija…
Koliko god bili anksiozni oko nekog karcinoma…taj patološki strah nas neće spasiti od njega…
Tako anksiozni ćemo samo vraški propatiti…prepadnuti u sadašnjosti zbog potencijalno crne budućnosti…kao da je to jedini mogući sigurni ishod…neživeći i umirući potpuno zdravi…jer ćemo se možda nekad razboleti…
Isto tako…
Ukoliko smo ravnodušni spram svog zdravlja…kao prosečan Srbin koji se hvali time da nikada u životu nije otišao kod lekara…i pušimo tri pakle dnevno…redovno se opijamo…ponekad drogiramo…žderemo sve što ne treba…stalno se sekiramo oko besparice…i živimo u katastrofalnim uslovima…i uzdamo se u onu „ma neće grom u koprive“…jednostavno pripremamo plodno tlo da tamo neka ćelija skrene na mračnu stranu i počne da se sumanuto deli…
Povećamo verovatnoću za Zlu sudbinu…
Izuzeci naravno postoje…
Svi mi imamo Teču ili Dedu koji je ceo život pušio i pio i krkao…i umro u snu sa 97 godina…nasmejan…
Međutim to nije Nauka…
To nije Medicina…
I Verovatnoća je vrlo čudna i surova Žena…
Možete imati 99 % šanse da uspete…pa da sve propadne za noć…
I džaba vam je što se neka bolest javlja jedanput na milion ljudi…ako ste vi taj Baksuz…
Isto tako neko stvarno dobije na Lotou…
I postane predivan Čovek sa mestom rođenja Zvečanska, Beograd u ličnoj karti…
Ono što bi nas trebalo da interesuje je suština…i mogućnost da neke ishode predvidimo…i po mogućstvu predupredimo…
A suštinsko je pitanje koliko će ljudi stradati od 100000 ljudi koji zanemaruju svoje zdravlje…u poređenju sa 100000 ovih obrnutih…koji su naopačke kod nas…tojest uspravni…u nekim drugim ispravnim sistemima vrednosti…i nekim srećnijim Zemljama…gde je to zaista važno pitanje…i jednostavno je stiglo na red…
Ravnodušnost ubija…
Anksioznost oblači sunčane dane…i zamračuje življenje…i isto tako ubija…samo natenane…
Međutim…
Između Ravnodušnosti (koja u sebi ima iracionalno uverenje „ma meni se ništa neće desiti“) i Anksioznosti (koja u sebi ima iracionalno uverenje „meni će se sigurno nešto desiti“) uvek postoji jedno polje kompromisa…konstruktivnosti…racionalnosti i mudrosti…
Pravo mesto na kome trebamo biti…
To polje se na engleskom zove CONCERN…i mi nemamo pravi prevod za tu reč…jer kod nas zdrava zabrinutost nikad nije bila popularna…verovatno zbog sve muke koju smo preko glave preturili…
Jednostavno se nije mogla zapatiti…
Ko će se baktati oko zdravlja za vreme rata…i devedestih…
Ljudi su tada uglavnom pucali…(mislim na nervne slomove)…ili pevali…(mislim na slomove pogleda na realnost)…
Ukoliko ste concern oko svog zdravlja…vi ćete se prema njemu odnositi kao emancipovani prosvećeni Evropljanin koga ćete sresti na nekoj Planini sa 90 godina kako pešači sa onim smešnim štapovima u društvu svoje supruge od glave do pete u Mc Kinley-u namejan…preplanuo…i živ…u pravom smislu te reči…
Naše ravnodušne penzionere ćete sresti samo po banderama i zidovima…u crno belom…
Dok anksiozne nećete ni videti…jer se oni izmučeni i napaćeni kriju po svojim agorafobičnim jazbinama…gde se osećaju iole bezbedno…preplašeni od sopstvene senke…čekajući da prođe život…koji nisu ni omirisali…
A kako treba zdravo živeti…mislim da verovatno svako zna…
Najmudriji među nama…su oni koji te jednostavne smernice uspeju i da primene…
Jer vremenom biografija osobe jednostavno postaje i njena biologija…(Talidari)
Oni koji se čuvaju…i ulažu u najvažniji resurs koji imamo…
Ulažu u sudbinu…dobirm delima…
Ali stvaraju sebi povoljnu verovatnoću…da žive dobro i dugo i lepo…time što su concern oko svog zdravlja…dok ga još imaju…
Suština dobrog življenja je u tome…
Da ga ne ružimo ni anksioznošću…niti da ga skraćujemo ravnodušnošću…
Već da živimo u potpunosti u skladu sa smislom koji smo sami sebi otkrili…i fundamentalnim vrednostima kojima se klanjamo…
Da imamo ispunjen život…
A za to je obično potrebno vreme koje ćemo sebi obezbediti time što ćemo biti zdravo zabrinuti oko svog zdravlja i vremena koje nam je preostalo…
Time što ćemo biti fokusirani na dugoročni hedonizam…
I time što ćemo biti odgovorni sami prema sebi…
Jer tu zaista nema laži i nema prevare…
Jer na posletku…
Znate kako kaže Saltikov…
Čitava tajna kako da produžimo sebi život je u tome da ga ne skraćujemo…

„Ali ja njega volim“…
Večiti argument Ljubavnica…
„Ali to je moj san“…
Večiti argument Nezaposlenih…Volontera i Ljudi Zaposlenih na Određeno…
I za to imam…verujte…potpuno razumevanje…i ogromno saosećanje…
I o tome se stalno priča na psihoterapiji…
Sve izgleda potpuno isto…i kao ono što zaista žele…
Iz daljine se maltene ne razlikuje…
Srećne su…voljene…noći su sjajne…smeju se…uživaju…skoro kao prave Žene…samo ne onda kada bi to one želele…
Ili…
Imaju beli mantil…šetaju ponosno kroz te hodnike…pacijenti misle da su pravi lekari…dolaze prvi i odlaze poslednji…jako su posvećeni i etični…sve je isto kao da su zaista zaposleni…osim što nisu…i verovatno nikada neće ni biti…
Još ako imaju Obećanje…
I ako su Ludi da se tome raduju…
Ako su zaraženi čekanjem…
Savršena zamka je postavljena…
Prava Ljudolovka…
I sve je potaman…
Kada bi se šalili…
Malo nade je sasvim ok…
Previše zna da ubije…
„Razvešće se…“
„Zaposliću se…“
Do Nove Godine…ili one tamo…najviše za dve…dve i po godine…
Sa strane Izgleda kao da je između njihovih snova i njih samo jedan mali milimetarski zid…
Još ako su Borci…i naučeni da ne odustaju…već da se jako potrude oko toga što žele…
I ako su sa druge stane njihove Ultimativne Vrednosti…i Ostvarenja Snova…
Eto popločanog puta u destrukciju…
I jedino što preostaje je lupanje te lepe glave o taj tvrdi neprobojni zid…
A znate kako je…
Sekira zaboravlja…ali drvo vrlo dobro pamti…
Slično je i sa glavama…
I lako je tu biti Savetnik…kada gledate sa strane sve je potpuno jasno…
Svima nama je lako da kažemo…
„Muškarci se ne razvode…“
I…
„Ko se još zaposlio bez veze…“
Zato što nas ništa ne boli i to nisu naši snovi…
I mi razmišljamo a ne osećamo…
Međutim…
Znate u čemu je suštinski problem…
Što se Ovi Naši Ostrašćeni tu ništa i ne pitaju…
Već Zid…
Oženjeni i Direktor…
Tojest…
U manjku alternativa…
U tome što ljubavnica dok lupa o taj zid potpuno zapostavi sebe…fizički…psihički i socijalno…svoje potrebe i ljudska prava…i onda u tim trenucima slabosti…deluje da je On…jedini mogući izvor ljubavi…nežnosti…pažnje i poljubaca…pa daj šta daš…biće bolje…mora da bude…ionako nema nikoga drugog…u ponudi…
Put do Pakla je popločan moranjem…da bude sa Njim…
I u tome što su Nezaposleni obično dobra deca…i kao neki hrčak jurcaju po tom koturu…daju sve od sebe…jer će to neko primetiti…i to se mora isplatiti…a i gde će drugo…eno dve hiljade lekara na birou…gladnih i žednih…ako on neće da trči dok se ne slomi…ima ko hoće…biće bolje…mora da bude…
Put do Pakla je popločan moranjem…da se Tu zaposle…
I tako dani…meseci…godine prolaze…
Oni su sve umorniji…sve frustriraniji…i sa sve manje elana…samopouzdanja i samopoštovanja…
Kao omađijani…
Uzdaju se u horoskop…tarote…proročanstva…gledanje u kafu i dlanove…to što se dobro dobrim vraća…i želje za rođendne i za nove godine…
Uzdaju se u sreću…
A ne mora da bude bolje…i neće…samo zato što oni to tako žele…
Život jednostavno ne funkcioniše tako…
Uostalom…
Definicija ludosti po Ajnštajnu je…raditi istu stvar iznova i iznova a očekivati drugačije rezultate…
Pravi srećnici…pronađu inspiraciju…ili ona pronađe njih…
Njihove „Ljubavi“ rode sebi novo dete…ili pronađu sebi novu mlađu…lepšu i zgodniju ljubavnicu…
Ili im se Klinika zahvali…ili zaista više nemaju šta da jedu…niti gde da spavaju…ni do kraja nedelje…
I onda je lako…
Nade više nema…
Uzdanje u sreću…sudbinu…obećanja i nekoga drugog tada više nije dovoljno…za smirenje…
Čuvaj se čoveka koji nema šta da izgubi…
Taj će otići na kraj sveta za svojim snovima…ili poginuti da ih zaštiti…
Ja bih dodao…
I onog koji ima Alternativu…
Šta mislite koga će izbrati ljubavnica…svog dugogodišnjeg nedostupnog čoveka koji samo što nije njen…ili novog slatkog slobodnog tipa koga je upoznala kada je otvorila oči širom…koji je već samo njen…od tog prvog pogleda…
Ili nezaposleni lekar koji je usput naučio norveški…nemački ili engleski…između toga da za samo par hiljada evra ponovo menja trudnicu u nekoj seoskoj ambulanti za pedeset hiljada bez ikakave mogućnosti napredovanja…degradiran i ponižen…ili da Negde Preko bude Gospodin Doktor…koji će zaista lečiti ljude…i biti poštovan i adekvatno plaćen za težinu i odgovornost svog posla…
Alternative su Majka…
Čim nešto ne moramo…mi smo na Konju…
I onda na tom Konju možemo odjahati ka tome šta zaista želimo…
Ukoliko shvatimo da ne mora sve biti baš onako kako smo zamislili…
I da ne mora baš sve biti po našem…
Da se ne mora ostvariti plan A…
Da život ne mora biti lak…
Da nas ne moraju hteti…
Ni kao Žene…ni kao Zaposlene…
Sve je onda rešeno…
Kad imamo ili stvorimo sebi Kud…
Lako nam je da tamo krenemo…
Lako je doneti Odluke kad su Opcije iole dobre…
Ako nisu na nama je da prevrnemo Nebo i Zemlju da ih stvorimo…
Kada se to desi…biće samo…
Hvala lepo…
Ja imam samo sebe…
I samo jedan život…
Okret na prstima…
I pun sprint ka svojim snovima…
Ka Neizvesnosti…
I ne verujem u to da je Pakao koji znamo bolji od Pakla koji ne poznajemo…
Slažem se…
Možda će sledeći biti još Veća Budala…ali ako budemo mudri…i on će postati Bivša Budala…
Ukoliko čuvamo sebe i sebe stavljamo na prvo mesto…nijedan posao nije sramotan…gde piše da moramo raditi odmah kao lekari…
Ja bih na nekom Ostrvu glat bio Šanker…
Boljih psihoterapeuta od njih ionako nema…
Ukoliko se otisnemo na to Strašno More…
Možda ćemo naleteti…
Na zaljubljene oči…zagledane samo u nas…crne…plave ili kosooke…koje nas vole…i žele…baš takve kakvi smo…i koje mi možemo voleti…kada god mi to poželimo…
Ili na takve iste razne oči pune zahvalnosti…u Torontu…Kuala Lumpuru… Madagaskaru…ili Tromzou…psihičke patnje i muke makar ima svuda…
Život je ili veoma jednostavan…
Ili ekstraordinarno komplikovan…
A to u velikoj meri zavisi samo od nas…
Od naše fleksibilnosti…
Mudrosti…
Kreativnosti…
Konstruktivnosti…
Racionalnosti…
Zagledanosti na rešenja i na naše potencijale…umesto na probleme…blokade i to što nemamo…
I hrabrosti da preuzmemo sudbinu u svoje ruke…
Od toga da li želimo da budemo žrtve ili junaci…
Protagonisti…ili sporedni likovi u našim sopstvenim životima…
Od srca želim svim Ljubavnicama…Nezaposlenima…Volonterima i Ljudima Zaposlenim na Određeno…
Svim Ljudima koji se nadaju…i čekaju…
Da evoluiraju…
Da se unaprede…
Da poprave svoju poziciju…
Da se ohrabre…i preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke…
Da stvore sebi opcije…
I na kraju krajeva…
Da jednostavno izumru…
Pa da se ponovo rode…
Kao voljene Žene…i Ljudi koji vole svoj Posao…