Hrabrost je jedan od najvažnijih prediktora kakav će neko život imati…
Što je neko hrabriji to će mu život biti lepši i dalje će u njemu dobaciti…
Ono što me još od studentskih vežbi iz psihijatrije na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj intrigira je saznanje da neko postaje hrabar tako što mu neko ko ga jako voli još od najranijeg detinjstva obezbedi uslove u kojima će se osećati dovoljno bezbedno…sigurno…voljeno i zaštićeno…a onda mu postepeno…mic po mic…izazovno a ne preplavljujuće pokaže zašto je važno da se bude hrabar…kako se to postaje…da poteškoće i opasnosti na putu do onoga što nam je važno i služe da bi nešto naučili…da bi porasli…a vala i da bi se na kraju još više radovali…a možda i ponajviše šta je sve taj neko ko ga podučava o hrabrosti i sam u životu postigao baš zato što je hrabar…od vožnje bicikle…datog koša u odsutnom trenutku…preko osvajanja devojaka i položenih ispita…do štićenja sebe i porodice onda kada baš zagusti…
Naravno…tokom svog tog učenja od presudne važnosti je dati mogućnost detetu koje se zaista prepadne od nečega što ga u tom trenutku prevazilazi…da zna da ima u čiji zagralj da se zaleti…malo isplače i onako detinje izjeca…a onda da dobije u vidu nežnosti…empatije…i intelektualne obrade toga šta se uopšte i desilo…i šta iz toga možemo naučiti…i preko potrebnu isceljiteljsku utehu…
To će nekad biti stavljanje hanzaplasta na krvavo koleno…a ponekad i rečenica „ajde bre dete prvi razvod i bankrot su ti najteži…tu sam ja uz tebe…zajedno ćemo mi to…“
Ko je sve to dobio tokom mladosti život će mu biti lagan…kao u onoj detinjoj slikovnici što kaže „pre no što se uplašiš mraka…pomisli a šta ako se mrak plaši tebe“…
Ko to nije dobio…najpre mora shvatiti da nije kriv za ranu…tako mu zapalo…ali je odgovoran i zadužen za isceljenje samog sebe…ukoliko i on želi da malo proživi i uživa…
Što pre to bolje…
Postati hrabar je jedan od najvažnijih životnih razvojnih zadataka…
Ništa toliko ne menja sudbinu nabolje…
Zato je psihoterapija važna…i lepa…i moćna…
Jer na njoj mi stalno svedočimo tim postepenim transformacijama…koje su uvek moguće…ma iz kog ponora neko polazio…
Svi volimo one tople klipove na internetu kad se ugroženi…zanemareni…a ponekad i zlostavljani štenac konačno dočepa neke normalne porodice koja ga usvoji…pa ga mic po mic…ljubavlju…nežnošću i pažnjom…oporave…pa onda u jednom trenu taj štenac postane pas kakav i treba da bude…razdragan…opušten…radoznao… poletan…i neustrašiv…
Ako je to moguće sa štencima…zamislite dokle mogu dobaciti Ljudi…