Jašta!
Koliko je ovo prosto i jasno…
A koliko se retko primenjuje…
I koliki je samo manjak preuzimanja odgovornosti svuda oko nas…
No dobro…
Hajde da se mi najpre pozabavimo sobom…
Pa će sve polako doći na svoje…
Prvo sam pomislio da mu je pozlilo…
Potom sam video da je ok…da jednostavno tu čuči i nešto pokazuje rukom…
Nikad mi nisu bili jasni ljudi koji stanu na sred ulice…iz čista mira…
Jedva sam prošao pored njega…
Hilandarska ulica je ionako skučena…
Tačno tu ispred njega na sredini ulice je još i veliko gradilište…verovatno još jedan velelepni poslovno stambeni kompleks…koji niče na mestu neke udžerice…u kome će se šepuriti neki privilegovani ljudi…bezbroj kamiona…kombija i radnika…jednom rečju uobičajna gradska gužva i tenzija…
Dok sam se nekako mimoilazio sa njim začuh samo „vidiš Pile…to je neko prvo zamislio u svojoj glavi…za to postoji škola gde se ta maštarija uči…pa je uzeo veliki papir i olovku i nacrtao sve potanko što je zamislio u glavi…pa je došao drugi čika koji zna kako se prave zgrade…koji je to učio u drugoj školi…od kojih materijala i šta sa čim može da se pomeša…šta je dovoljno jako da iznese sve te ljude koji će živeti tu…pa je i on napravio plan…i sada ove čike to prave ovde jer su oni spretni sa rukama i znaju kako se ređaju cigle i kako to sve ide“…
Naravno…
Profesionalna deformacija…
Morao sam da se okrenem…
Pile ima 7 godina…teget kaput i roze kapu i šal…crvene obraze i kovrdžavu kosu koja štrči iz kape…i tačno mogu da zamislim kako je pitanje „Kako niču zgrade?“ bilo osamhiljadito koje je postavila od jutros…i trenutno je potpuno opušteno zavaljeno na kolenu svog oca…i prati njegov kažiprst koji pokazuje na zgradu…potpuno očarana i zamišljena nad tim fascinantnim poduhvatom kako od ničega nastaje nešto…pomislih kako li to čarobno izgleda u njenoj detinjoj glavi…
Otac je sasvim običan mladi čovek…naočare…i brada…u trenerci i sportskoj jakni…i cipelama verovatno za posao…obučenim na brzinu dok su izletali iz kuće jutros…čuči na sred ulice kao da ništa još na svetu oko njih ne postoji i objašnjava sve potanko…i polako…pa nigde oni ne žure…a treba taj beskrajno potentni um u toj glavi koju obožava napojiti…i raširiti do maksimuma…sunđer je to…
U njihovu nedelju…u njihovu jesen…u njihovom gradu…u njihovo vreme…
Tačno mogu da zamislim kako je mama završila kaficu sa drugaricom dok je čekala sina sa treninga…kako je Porodični Nedeljni Ručak zakazan za tri i kako su njih dvoje otišli da kupe još nešto što treba za njega…i za Kolač…koji su aklamacijom izglasali još jutros tokom porodičnog razvlačenja u krevetu…
Normalci…
Diskretni Heroji…
Tačno zamišljam kako Pile upisuje arhitekturu za 10 godina…jer je to iz nekog „nepoznatog“ razloga oduvek interesuje…
Tačno zamišljam kako joj dobro ide…jer je to sve tako fascinanto…i ovako bi čitala za sebe…
Tačno zamišljam kako brani diplomski i kako tata nešto pogrbljeniji …sa nešto debljim naočarama…i sa nešto više sede kose svemu tome prisustvljuje…i kako je ponosan…i onako iz dubine duše srećan….
Tačno zamišljam kako ga mama i brat zezaju što se zacrveneo i što su mu oči pune suza u sred dekanata…i pred svim tim ljudima…
Tačno zamišljam kako svo četvoro slave u Maderi to popodne…još jednu porodičnu diplomu…još jedan mali porodični trijumf…
Roditeljstvo je lako…
Treba samo voleti decu…
Naći energiju…
Odvojiti vreme…
I usaditi detetu tri stvari…
Da je dovoljno dobro…da je vredno ljubavi…i da može…
Ideal…kako neke stvari treba uraditi…šta se sme a šta ne…najbolje ličnim primerom…
Ideju da je život uglavnom lep i da su ljudi uglavnom dobri…i da se može biti srećan ako se potrudiš…
Prosto zar ne?
Ko u tome uspe…
Dobar je roditelj…
I sve će mu se stostruko vratiti…i isplatiti…
Nema većeg patriotizma od voljenja svoje porodice…
Niti ljudskog kvaliteta od toga da se bude dobar Roditelj…
Niti uspeha od toga da deca postanu Pravi Ljudi…ispravni…zdravi i dobri…
Nekako mislim da bi svi ovi Normalci… što u ovu ludo i haotično vreme…imaju vremena i energije i ljubavi da zastanu i čuče sa svojom decom po sasvim običnim ulicama u sasvim običnim nedeljama…mogli da napišu udžbenik o tome…
Pustite šta kažu šareni časopisi…portfoliji skupih igračaka…reklame za aktivnosti na koje „sad sva deca treba da idu“…i kurikulumi privatnih škola za decu od 6 meseci…
Ljubav i vreme su sasvim dovoljni…
Živeli Normalci!
Hm?
Podseća li vas ovo na nekoga?
Na naše komšije…sugrađane…poznanike…prodavce…vozače…kolege…drugove iz škole…rođake…i partnere…
Možda i Zemljake…u najširem kontekstu te definicije…
Na sve nas?
Jesmo li svi kolektivno oboleli od F62.0?
Pa nije ni čudo…s obzirom šta smo sve preturili preko glave u poslednjih trideset godina…
Makar nam katastrofičnih iskustava nije manjkalo…
Često ljudima nije jasno kako psihijatri i psihoterapeuti „mogu“ raditi sa nekim ko je „težak“…
Prosto je…
Oni uvek u njima vide Ranjeno Dete…i pitaju se kako je do nečega uopšte i došlo…i shvataju da je lako pametovati u idealnim uslovima…i iz pozicije prijatnog i nežnog i mekanog…a da su i najveće patologije koje opserviraju ponekad samo „lakši“ način da se preživi veća muka…i da nema veće privilegije od dobre genetike i dovoljno dobrog detinjstva…i da smo svi mi mogli postati sve…samo da nije bilo sreće…
Lako je saosećati kad razumete…
No dobro…
Šta je tu je…
Preživljenja muka svakako nije doživotni alibi sa istrajavanje u patologiji…
Uvek se treba fokusirati na zdravo i na to šta moze postati još zdravije…
Jedna od osobina normalnosti je osloniti se na sebe i na svoju promenu…s obzirom da su spoljašnje okolnosti obično mnogo inertnije…a na nekim geografijama i trajno zakočene…u poziciji koja odgovara malobrojnima…
Stoga…
Use i u svoje kljuse…
Jedno od delotvornijih rešenja je u kreiranju Ličnih Mehura Normalnosti…sa vrlo strogim i rigidnim carinama…i jasnim i nepopustljivim uslovima i pravilima za ulazak u njih…
Koji će važiti po pitanju svega… Vesti…informacija…komentara…mišljenja…uticaja…dešavanja…aktivnosti…
Posebno vremena koje trošimo na nešto…
A pogotovo po pitanju Ljudi koji ulaze u naš život…
Jasno je oduvek…
Slično se sličnome raduje…
Lako se u živom pesku potone…
Ali su zato Ostrvca Normalnosti sada neuporedivo dragocenija…
Okačimo se na ista…
Ili postanino ista…
Pa ko zna…
Možda…ukoliko se jako potrudimo…i uspemo da se iskobeljamo iz šesdeset dvojke…
Ili da pomognemo nekom drugom da pretekne…i da dođe do vazduha…
Pa ko zna…
Mozda jednog dana i ovde zavlada normalnost…pristojnost…pozitivnost…podrška i saosećanje…
Ili makar neka simpatičnija patologija…
Na primer…
Jedna od mojih omiljenih…
F 45.32…
Psihogena flatulencija…
To je kad se neko potklobuči tokom velikog stresa…i nervoze…
Ko ona morska riba što se naduva kad se uplaši…
Rešava se mnogo jednostavnije…
Da ne kažem prirodno…i iskonski…
Po mogućstvu kad se taj neko osami… 🙂
„Doktore…pa šta je više treba da uradim da bih prestao da budem singl?“
„Pa hajde za početak da prestanete da obezvređujete sebe zbog toga…to je jedna sasvim prolazna i promenjiva karakteristika koja vas svakako ne može definisati kao ljudsko biće…i shvatite da to nije nikakav smak sveta niti nepromenjivo prokletstvo…pa onda na primer počnete da se hranite zdravo…idete redovno na neku fizičku aktivnost…krenete na ples…ili da učite novi jezik…ili planinarenje…ili ronjenje…ili jedrenje…pročitate nekoliko knjiga…i odete na neki kulturno umetnički doživljaj…ili neko predavanje ili tribinu…veče poezije…ili Balaševića…radite na sebi…pa potražite ili stvorite bolji posao…zaradite sebi svoj novac…prečešljate tinder…instagram i fejs…razglasite drugarima i drugaricama da ste otvoreni za druženje i da upoznate nekog njihovog ko je to isto…izlazite redovno na mesta koja su zgodna za upoznavanje žena koje su po vašem ukusu…a izbegavate ona gde su ljudi po nečijem tuđem…naučite da odete sami u grad ili na piće ili na putovanje…makar do Novog Sada…spustite perfekcionizam za oktavu…s obzirom da ne možete biti nešto posebno defektni zato što ste sami…ne možete biti ni nešto posebno čarobni ovako pa da samo Princeze zeljno čekaju na vas…naravno na kraju crvenog tepiha prekrivenog laticama ruža…poradite na socijalanoj anksioznosti…prevazilaženju stida…small talku i prilaženju kako bi povećali kvantitet žena koje upoznajete na dnevnom nivou…prestanete da uživate u samodestruktivnim obrascima „jer ste sami na svetu i ničiji“ tipa kockanja…celodnevnog igranja igrica…besmislenog promiskuiteta…prejedanja…alkoholisanja ili drogiranja…počnete negde da volontirate gde je zdrava atmosfera…otkrijete ljude koji su pozitivni i koji se još uvek trude da bude bolje…ili bilo šta drugo što će vas zdravorazumski aktivarati u pravcu vaše želje…i približiti ostvarenju cilja…pa će entropija i verovatnoća već odraditi svoje…“
„Dobro…
Hvala…
Radije ću onda ostati singl…“ 🙂
Psihoterapija…
Najlepši poziv na svetu… 🙂
Jedna od najdelotvornijih magija psihoterapije je podeliti nerešiv problem sa kojim je čovek došao na psihoterapiju na mnoštvo malih ali sasvim rešivih problema…koji se mogu brže i lakše rešiti…
Pa jedan po jedan…dok se Mašina ne zalaufla…
Sve je lako kad Čovek shvati da nije suštinski defektan i proklet i da može…iako možda dugo nije mogao…i dugo nije išlo…
Prosto neverovatno koliko je takva paradigma uspešna u rešavanju najraznovrsnijih i najdugovečnijih problema…
A najbolje je to što takav pristup problemima apsolutno radi i van psihoterapijskog setinga…
U sasvim običnim životima…
Svih nas…
„Mrzim te, ne ostavljaj me!“ kao unutrašnji psihološki manir ljudi koji imaju poremećaj ličnosti…
I manir preko koga kako tako preživljavaju oporavljajući se celi život od trauma iz detinjstva…
Pokušavaljući da sastave slomljeno još tada…
I manir koji im oštećuje apsolutno sve odnose u sadašnjosti…
Najpogubnija činjenica je da je procenat ljudi koji imaju poremećaj ličnosti 10 % svuda u svetu…
To je 700000 ljudi u Srbiji…
Sedamsto hiljada (i slovima!) ljudi je oštećeno i traumatozovano u detinjstvu…ili je imalo nesrećnu genetiku kojoj nije trebalo puno da ode dođavola…
Hm…
To dosta objašnjava po pitanju atmosfere u društvu…javnog mnjenja…upadljivih ekstrema pogotovo na tv-u…komentara…hejtovanja i rasprava na internetu…
Ali i po pitanju ljudi na koje je prosto neminovno da kad tad naletimo u svojim ličnim životima…pogotovo ako srećemo puno ljudi…
No dobro…
Šta je tu je…
Hajmo uraditi nešto za nekog ko je tu oko nas…
Stručno ili privatno…
Možda je pravi odgovor na poruku „mrzim te, ne ostavljaj me“ u stvari „neću…iako me nerviraš…razumem te…i sasosećam…i jasno mi je odakle to dolazi…hajde da vidimo šta možemo zajedničkim snagama da uradimo da ti bude bolje…“
Pa ko zna…
Možda u sledećoj generaciji i smanjimo procenat…
PS
Odlomak je iz knjige „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića…
Kako pišu ovi Ljudi…
Spektakl!
Ovo dosta toga objašnjava… 🙂
Odlomak je iz knjige „Granična ličnost i njena različita lica“ Mirjane Divac Jovanović i Dragana Švrakića…
Inspirativno…
I briljantno(i)…
Psihoterapija je umetnost pronalaženja Trunčice Nade u okeanu bola…ružnih uspomena…poteškoća…strahova…i očaja…
Zato je toliko i teška…
Zato je i prekrasna…
Po pitanju kapitalizma…koji je defintivno i kroz istoriju provereno najmanje loš od preostalih ponuđenih načina organizovanja ekonomije i življenja…iako je ponekad vrlo surov…i opali nas po njušci tu i tamo…i po pitanju preživljavanja u istom…i potencijalnog očuvanja kakvog takvog mentalnog zdravlja u toj stalnoj trci i jurnjavi…ne postoji puno kraći a delotvorniji savet od onog koji se veoma lako može memorisati kao GSG…
Prosto…
Gledaj Svoju Guzicu!
I očekuj da će i drugi gledati svoju…
Što je kada objektivno razmislimo na neki viši način potpuno fer…
K’o boks…samo sa fluidnijim pravilima…ali opet kakvim takvim…pisanim i nepisanim…državnim i privatnim…površnim i dubinskim…
Kada se naviknemo…
Kada to prihvatimo…
Kada prestanemo da zahtevamo od svih drugih da ne čuvaju svoje lične guzice…kao što smo mi iz nekog razloga navikli da se nedomaćinski ponašamo sa svojom…
Kada svu svoju energiju…znanje i vreme usmerimo na negu i uzgoj naše…(rekao bih rast…ali mi se ne uklapa metafora…iz zdravstvenih razloga 🙂 )…
Kada se okružimo sa ljudima koji imaju slične…i čiji nam se kvalitet i stanje istih dopada…i imponuje…i jako smo ponosni što pripadamo baš tom tipu…
Kada se jako potrudimo da stvorimo uslove da se bez naše cenjene ne može…ili da je makar preskupo…i prekomplikovano…i preteško…
I kada posledično možemo da biramo gde joj se ide…i šta joj se radi…i pod kojim uslovima…
Život nekako odmah postane lakši…
A vremenom…ukoliko joj stvorimo mesto baš po njenom ukusu i lepo je tu smestimo…
I lep…
Čvrsto verujem da nije problem u okolnostima…
One su od Mesopotamije takve kakve su…
Već da od Guzice zavisi…
Znam da je sreda…
I jesen…
Ali jednom se mora početi…
Stvarno ne vidim razlog zašto ne bismo počeli sa Intenzivnom Negom već od jutros…
Pa malo po malo…
Ako ne mi…
Ko će drugi?
Prestrašno…
I prekrasno…
Kako to već samo život ume da uredi…
Marta Gonzales…
Primabalerina njujorškog baleta…
U penziji…
I Alchajmerova bolest…
U punom obimu…
I trenutak kada se nakon ko zna koliko dana neprozirne magle…rupa u sećanju…praznine…strahova i ničega odjedanput uz zvuke poznate muzike u njenu svest probija sećanje na ono što je zaista bilo važno u njenom životu…i na ono što je ona suštinski i bila…
Prestrašno je što ne znamo ko će od nas možda imati sličnu boljku i muku…
Prekrasno je što možemo odabrati šta je to čega bismo mi želeli da se setimo…
Makar i na trenutak…
dr VLADIMIR ĐURIĆ 