Месечне архиве: децембар 2015

To što ne možemo da ih imamo

Zašto nam se sviđaju nedostpuni muškarci ili žene?
Zato što je to jednostavno tako…od vajkada…pritom mislim na biblijsko vajkada…
I svima se oni /one dopadaju…i to je sasvim ok…
Mudri ljudi znaju veoma da se zabave sa istima…da ih na neku ruku iskoriste za svoj hedonizam…
Ono što nije ok… je pokušavati da od njih… takvih… nedostupnih… napravimo dostupne…i naše… da im promenimo suštinu…jer bi time možda i promenili ono što nam se najviše i dopalo kod njih…“to što ne možemo da ih imamo“…
a to je veoma skup sport…trnovit put… i ponekad poguban…
Jer…
To ste već verovatno i sami zaključili…neko na skuplji…neko na jeftiniji način…
Ljudi se mogu promeniti samo ukoliko oni to sami žele…i ako ta promena krene nekako dubinski…i iznutra…
Sve ostalo spada u domen magije i čarobnjaštva… a to je veoma težak zanat…
I iracionalno je očekivati da mi možemo nekoga da promenimo…
I za kraj…ne mogu da odolim…a da ne podelim sa vama malo psihoterapijskog humora…
Znate li koliko je psihoterapeuta potrebno da bi se promenila sijalica…
Jedan…
Ukoliko sijalica želi da se promeni…

Advertisements

Škola

Ako bih dobio zadatak da u devet reci opisem zemlju u kojoj zivim nekom strancu…koji mi je simpatican…(jer bi nesimpaticnom u svakom slucaju rekao da je to najbolja zemlja na svetu)…
To bi bila recenica…koju sam skoro cuo…
„Škola je za ruzne žene i muskarce bez muda“
I to bih rekao uz osmeh…
ali je tuzno…
i nazalost sve istinitije…

Muzičari

porodica

Obozavam violine…
U svakom obliku…u Balasevicevim pesmama…kad ih cujem kasno u kafani…u klasicnoj muzici…u dramaticnim scenama u dobrim filmovima..
Mislim da ne postoji nijedan instrument…ni po gradji…ni po zvuku…koji je blizi ljudskoj dusi…od tih carobnih struna…
Na slici iznad… muzicari…umetnici…porodica…
Cerka…majka…otac…
Na tv-u sam skoro video…da skupljaju novac za skolovanje cerke na nekom konzervazorijumu…i za novu violinu…
A kazu zgodno im je i da cerka vezba javni nastup…a i zajedno su…
Kazu ona je sve sto imaju…
Majka je nezaposlena…
Otac svira svuda…i sve…uprkos renomeu…
Posmatram ih…
Porodicni sklad bi se…kao termin…mogao definisati po njima…
Zvuce prefektno…ali ono sto mi se najvise dopada…je sto na kraju svake pesme…cerka dodje do majke…do klavira…ona je poljubi…pa je otac pomazi po kosi…i zagrli…
U jednom trenutku otac gudalom…kao carobnim stapicem…crta imaginarni smesak na cerkinom brku…da je podseti da se smesi…dok svira…
Tim su…imaju plan…porodicni cilj…prioritete…
I jos jedanput razmisljam…kako je zaista velika istina…da nismo uznemireni stvarima koje nam se desavaju samim po sebi…vec nasim pogledom na njih…
Jer ovo je njihov nacin borbe…protiv svega sto ih sigurno boli…sto im smeta…sto je nepravda…u ovom nasem drustvu…
Protiv televizije…politike…socijalnih sluzbi…sistema obrazovanja…
A način se uvek može naći…kad se ima zašto i zbog čega…
Nekako sam ubedjen…da oni pobedjuju vec danas…
I da ce ova porodica biti srecna…

Proćiće godina i od danas

Zamislite da ste pre tačno godinu dana počeli da radite nešto što je jako važno ili veoma korisno za vas…
Na primer da trenirate….ili da se zdravo hranite…ili da učite neki jezik…da čitate nešto što vas interesuje…da započnete bilo koju zdravu/ dobru/ korisnu/ emancipirajuću/ oplemenjujuću naviku ili učenje…
Koliko bi danas bili zadovoljni sobom…i srećni zbog toga…
Kakav je to kapital…
A zamislite čak… da postoji šansa da dobijete još jednu priliku da to uradite…
ups… pa proćiće godina i od danas…

Primum non noncere

„Primum non noncere!“
Najpre ne naškoditi…
Prvi princip medicine…i najvaznije pravilo medicinske etike…
Ta latinska izreka…uopste nije losa varijanta ni kao zivotno geslo…kao generalno pravilo u odnosima sa ljudima…
Nesto kao polazna tacka u odnosima sa drugim ljudima…
Ako mozete nesto dobro da uradite…super…
Ako ne…hvala…dovidjenja…“ne bi vas vise zadrzavao“…
Jer…
Zivot je toliko komplikovan…i stresan…sam po sebi…da vam inat…zlopamcenje…osveta…zavist…prezir…spletkarenje…ogovaranje…neprijatelji…losi medjuljudski odnosi…stres sa primitivcima…ispravljanje krivih Drina itd…
uopste ni ne trebaju…

Pingvin sa Dunava

Renato-Grbic-foto-Marko-Todorovic-2-620x350

Na slici je Renato Grbic….pingvin sa Dunava…cetvrta generacija alasa oko Pančevačkog mosta…istinski heroj…smeker sa Karaburme…u neku ruku i kolega…
Za one kojima nije poznat…on je vlasnik uglednog ribljeg restorana ispod Pancevackog mosta…
Takodje je poznat po tome sto je iz dubina Dunava izvukao 26-oro ljudi koji su pokusali samoubistvo skakanjem sa mosta…
Istinski andjeo cuvar…fakticki konsultant moje Klinike…mada je verovatno na drugom platnom spisku… nebeskom…
U emisiji „Moj Beograd“ na Studiu B…priča…“ja im uvek pruzim ruku…pomognem im da dodju na sigurno…i kazem da se sve moze popraviti… dok god je covek ziv…možda sada ne možeš to da vidiš…ali život je stvarno lep“…
Zatim…bez trunke gorčine…nastavlja da je samo sa jednom devojkom od njih 26-oro u stalnom kontaktu…i da mu se redovno javlja…krstio joj je decu skoro…
25-oro se nije nikada vise javilo…
To me podseti na jedno od mojih prvih predavanja iz psihijatrije kada nam je doajen psihijatrije… uvaženi profesor sa 40 godina iskustva…govorio o tome koka se se lečenje psihijatrijskog pacijenta završava onda kada on pređe na drugu stranu ulice kada ugleda svog lekara…i da je to jedna od suštinskih razlika između psihijatrije i ostalih grana medicine…
a Renato dalje priča…kako je u restoran nedavno svratila profesorka psihijatrije… naše gore list… iz Londona… i objasnila mu da su svi ti ljudi koje je on spasao njemu zaista večno zahvalni… da se verovatno mole za njega i njegovu decu… i da nema dana da se njega ne sete…ali da zbog strahova i neprijatnosti…kao i ličnog osećaja sramote…koji uvek veoma živo osećaju povodom tog više nego traumatičnog događaja za njih…i izbegavaju svako prisećanje na to…
Zahvalnost je čudna valuta…nesigurna za ulaganje…
Tako bude i u životu…
Ali ukoliko nekome i pomažete zbog toga da bi ste dobili nešto zauzvrat…vi u stavri i ne pomažete…vi ulažete u biznis…ovozemaljski…
A Renato završava svoje izlaganje pričom o tome čemu želi da nauči svoja dva sina…kaže…“ništa posebno…isto ono što je mene i moj otac naučio…da budu dobri… pošteni ljudi… da pomognu kada god mogu… i da iza njih ostane dobar glas o pingvinima sa Dunava…kako njegovu porodicu zovu decenijama“…
Renato Grbić…model za izreku…“Ko prizanje traži nije ga zaslužio… a ko ga je zaslužio nije mu potrebno“…

„Ma, nista mi ne treba“

Jedina sansa da vas nikada nista u zivotu ne zaboli…je da vam
ni do cega i nije stalo…
Ljubav….zelje… radjaju patnju…
I izmedju njih postoji direktna srazmera…sto je veca ljubav veca je i patnja…sto su vece zelje…veca je razocaranost…i obrnuto…
Postoje samo dva puta do tog osecaja…osecaja „ma, nista mi ne treba“…
Velicanstven…nebeski put monaha…u potpunosti posvecenih Bogu…(bilo kog imena i adrese)…
Mukotrpan…podzemni put depresivnosti…kada vise nema nade…da ce ista biti dobro…
99% ljudi koje vise nista ne moze zaboleti…je nazalost na ovom donjem putu…udarnicki…rudarski kopaju po mracnim hodnicima depresivnosti…
Tako da…
Ukoliko ste zbog necega tuzni…zalosni…dusa vas boli…nesto ste izgubili…nesto vam nisu ni dali…neko vas nece…
Nije smak sveta…
Voleli ste…
Zeleli ste…
Nema puno takvih pokretackih sila u univerzumu…
A najkrace dve osobine koje opisuju coveka su…strpljenje kada nesto nema…i ponasanje kada nesto ima…