„Doco…pa i nije ovo tako loše ispalo za jednog prepadnutog čoveka“…reče sa širokim osmehom na licu i prepun ponosa na sebe…moj pacijent koji je prvoj godini od kako je počeo da radi na svojoj dugogodišnjoj anksioznosti uspeo da izgovori frizeru da mu se ne dopada frizura…da ima svoj prvi let avionom do Tivta…da otpliva prvi put do bove bez napada uvek neugodnih jadranskih ajkula…da uplati letovanje bez da zna da li u krugu od nekoliko kilometara postoji makar jedan omanji univerzitetski kliničko-bolnički centar ukoliko se nenadano razboli…da popravi zub koji ga je jako dugo boleo bez da umre od straha kod stomatologa…da krene na ples…da ne padne u nesvest od dodirivanja žena sa kojima pleše…za sad po leđima ali radimo na tome…tek je prva godina lečenja😀…da bude makar sedam puta odbijen od strane jako slatkih žena…a da ga onda na kraju i usvoji jedna još i najslađa…kako to obično i biva…kad ne pobegneš od prilike…i daš šansu životu da odradi svoju magiju…i da na kraju obavi The Razgovor sa majkom…sa malim m…u kojoj su se vrlo oštećujuće porodične dinamike koje su i presuvno doprinele visokoj anksioznosti po prvi put nazvane pravim imenom…a potom i onemugućene da dalje oštećuju jasnim i zdrvo postavljenim granicama…
Baš mi je nešto bilo milo…te sam u tom tonu i odgovorio – „Mislite bivšeg prepadnutog čoveka“…i nasmešio se…😀
Trebalo bi da u ordinaciji imamo one fotoaparate što te slikaju i odmah dobiješ slike…
Kakvih bi tu ponosnih…dirnutih…zasuzenih…nasmešenih i srećnih faca bilo…
Lepši bismo pano imali no one klinike za vantelesnu sa nasmešenim bebironima koji su se tu ispilili…
Jer…
Prosto je…
Anksioznost malo šta može pokretnoj meti…
Svaki strah od koga pobegnemo se udvostruči…a mi se smanjimo…
No kad mu se suočimo…pa kad puklo da puklo…da vidite kako se klackalica lako okrene na našu stranu…
I kako i najvevići strahovi postanu nekako sitni i ne toliko opasni…
Sad prelazimo na drugi deo terapije…
A to je Molitva…i redovno paljenje sveća…😀
Da ne pogine negde…
Jer ovi naši anskiozni kad se konačno dočepaju života obično kupe one velike motore…krenu da se veru po Alpima…i napadaju i ne baš sasvim slobodne žene…pa onda silaze trkom niz oluk…😀
No dobro…
To je već lakši deo posla…
I Fortuna tu pomaže…
Ona uvek prati hrabre…