Većina roditelja sa kojima razgovaram su zaista dobri roditelji…
Ono što oni ponekad zaborave…najčešće iz najboljih namera…i rasčerečeni između hiljadu i jedne obaveze…i jureći da sve stignu i postignu je to da njihovoj deci uopšte nisu potrebna ni jedna nova aktivnost…nijedno raskošno ulaganje u njihov razvoj i znanje…niti bilo kakva nova igračka…niti bilo šta materijalno…
Deci nije potrebno čak ni više vremena…koga nikada nema dovoljno…i koje je najdeficitarniji resurs na ovoj planeti…koje će roditelji provesti sa njima…
Njihova deca najčešće već dobijaju sasvim dovoljnu količinu ljubavi…tako da im čak ni toga više ne treba…
Ono što je toj deci zaista potrebno je da vide svoje roditelje kako žive živote koje vredi kopirati…
Roditelji su dužni da pokažu deci kako izgleda živeti Dobar Život…
Kakve god da su im okolnosti…
I kakve god da su im karte podeljene…
A to je uvek moguće…
Ukoliko neko majstorski odigra sa njima…što je i pravo umeće…jer sa dobrima zna svako…
Naučiti ih kako da biraju prioritete…
Kako da postavljaju granice…
Kako da čuvaju sebe…
Kako da se bore iz petinih žila za svoje ciljeve i ono što im je najvrednije…
Kako se bira i voli svoj partner…
Kako se bira i voli svoj posao…
Kako se bira i voli svoja zemlja…
Kako i na koji način se trudi da se Porodica učini bezbednom i opuštenom…kako se ona svim silama štiti i stavlja na prvo mesto…
Kako se druži…
Kako se smeje…zafrkava i ludira…
Kako se sluša muzika…
Kako se pleše…
Kako se uživa u nekoj aktivnosti koje se baš jako voli…koja god to ona bila…od baštovanstva do ronjenja…
Kako se slave Mali Trenuci Radosti i Ljubavi…kao najvrednija imovina u kosmosu…
Veoma je jednostavno…
I niko to nije bolje primetio od dobrog Duška Radovića…
„Deca ne podnose vaspitavanje…Morate kriti od dece da ih vaspitavate…Pa ako na kraju i primete da su prevarena I vaspitana – biće im krivo…ali će tada već biti kasno…“ 😀
Deca prosto nemaju veliku sposobnost slušanja…
Prava je sreća da su u imitiranju nenadmašna…
Biti im Dobra Mustra je stoga najsvetija roditeljska dužnost….

Dirnulo me je do kostiju kada mi je skoro jedan od najuspešnijih i najimućnijih ljudi sa kojima razgovaram na psihoteraliji rekao da je krucijalni trenutak koji je pokrenuo lavinu događaja koji su doveli do svih tih veličanstvenih uspeha bio trenutak kada je kao tek svršeni diplomac trebalo hitno da plati neku postdiplomsku edukaciju…koja se kasnije pokazala kao Zlatna Kočija…i kada je potpuno očajan zvao svoje roditelje sa halo govornice (mlađi nek gugluju šta je to 😀)…da mu hitno pošalju kako znaju i umeju trideset hiljada dinara…da će ih čekati sutra oko podneva u pošti…
Kaže da se tačno seća tog prepodneva…
Mirisa kiše sa beogradskog asfalta u nozdrvama…
Ideje da mu se život tog trenutka lomi…
I trenutka kada je podigao 22780 dinara…koje su mu stigle postnetom…
Bilo mu je jasno kao dan…da je to bukvalno zadnji dinar koji su imali da mu pošalju…
I da se u njegovoj malenoj rodnoj kući neće baš preterano jesti do kraja meseca…
Potom mu je cimer iz studenjaka…današnji CFO…pozajmio ostatak novca…
I ostalo je istorija…
Volim onaj fazon da ponekad ti tražiš motivaciju a da ponekad motivacija nađe tebe…i prateću sliku bicikliste koji pedalira iz sve snage kroz šumu bežeći od medveda… 😀
Slično je i u životu…
Ponekad je najsigurniji način da uspeš to da ne možeš sebi da priuštiš da ne uspeš…
Jer znaš ko je sve na tvojoj strani…
Koliko su se odrekli…
I koliko će im to značiti…
Prosto neuspeh nije opcija…
Nema te Planine koja će zauzdati Bistru i Hrabru Planinsku Rečicu čvrsto namerenu da stigne do svog Mora…
Raduje me što su mu roditelji još uvek živi…
Raduje me što su već jako dugo srećni i ponosni…i nadasve siti…
Raduje me to što je sve na kraju dobro ispalo…i što je svaki minut njihovog zajedničkog truda vredio…
Raduje me ona genijalna misao Marka Aurelija da je sve do trenutka smrti…svaki poraz samo psihološki…
A najviše me raduje što ne postoji zanimanje gde čovek može tome više posvedočiti od mog…
Kakva je to samo vraška privilegija…

Medicinska definicija alkoholizma je da od njega pati svaka osoba koja popije više od 14 jedinica alkoholnih pića nedeljno…(14 rakijica…14 čaša vina itd)…
Psihijatrijska definicija alkoholizma se ne bavi toliko količinom već postulira da je to svaka upotreba alkohola koja dovodi do pada i propadanja na fizičkom…psihičkom…socijalnom… profesionalnom…životnom ili reputacionom planu…
Međutim ja najviše volim onu da je najsigurniji pokazatelj alkoholizma razlog zašto se pije…
Ko ga pije zbog tuge ili straha ili bola ili muke ili životnih problema…vrlo lako će postati alkoholičar…
Stvar je tu matematički vrlo jasna…
Život je prepun gore pomenutih mračnih razloga…
I ako nam je jedini način kako znamo da se uhvatimo u koštac sa njima to da se napijemo…i ako nam nisu izrasli zreliji i mudriji načini borbe sa problemima…na kraju ćemo se uvek propiti…
Jednostavno je teških dana previše…
I prosto su prečesti u životu…
Još ako imamo nesrećnu genetiku za zavisnosti…i Rupu u Duši koja je u nekom trenutku nastala u vidu neke traume…sve je predodređeno da sasvim propadnemo pijući…
Stoga…
Alkohol ili ne treba piti…
Ili ga treba piti retko i malo i u sasvim posebnim prilikama kada se nešto veliko i dugočekano slavi…
Alkohol je samo za Srećne Dane…
Ti dani su toliko retki…da ćemo biti sasvim bezbedni…

Kada razgovaramo o postporođajnom periodu…uvek izazovnom pogotovo za majke…ali i za očeve…
Uvek spominjem ove tri stvari…
Izreku koju mnogo volim da je ovaj svet prepun grešnika koji misle da su sveci i svetaca koji misle da su grešnici…
Zatim…da je najveći znak da je neko dobar roditelj upravo i stalna zapitanost da li to uopšte i jeste…
Mada to važi i za ostale zanimanja…tek sam na evropskom nivou psihijatara prvi put čuo odgovore „Ja to ne znam…nisam siguran…ja se tim delom psihijatrije ne bavim…proveriću…pitaću…konsultovaću se sa literaturom“…i gledao Najveće kako su ekstraordinarno skromni i ponizni pred veličanstvenim prostranstvima Nauke…
I na kraju nepobitnu činjenicu da je roditeljstvo teško samo dobrim roditeljima…
Lošima je to sasvim lagan hobi…
Mada…
Iako je teško…
Nema svetije dužnosti…
Važnije za tu Čeljad…
Važnije za nas same…
Važnije za Planetu…

Ovako izgledaju slušalice preko kojih već jedanaest godina svakog ponedeljka i četvrtka radim online psihoterapiju sa našim Ljudima rasutim svuda po svetu…
Ponekad pomislim da je za ovaj njihov izgled…k’o da su iz rata pobegle…zaslužno to što su se zaista svega naslušale…i što su toliko previše puta čule…
„Ostavio me je suprug“…
„Dobio sam otkaz“…
„Izgubila sam bebu“…
„Nije dobar onaj razultat patohistologije“…
Mada…
S druge strane…
Jako su mi mile…
I drage…
I udobne…
A i dalje sasvim dobro rade…doduše desna…levoj je zvuk malčice stradao nakon poslednjeg strasnog randevua sa vrelom kafom…u koju sam ih slučajno umočio…
Ali nešto mi se ne menjaju…
Vezao sam se za njih…
Ipak su te iste Sluške toliko puta čule i…
„Hej ipak sam izašla sa onim kolegom…doktore…pa izgleda da nije u meni bio problem…sve mi dole radi baš kako treba“…
„Hvala Bogu da me otpustiše onomad…nikada ne bih pokrenuo ovo svoje“…
„Doktore…samo da vam javim da sam se porodila sinoć…blizanci su mi medeni…toliko sam srećna“…
„Čist je magnet doco moj…nema više ni traga bolesti…u pravu je bio Profa…medicina to danas jako lepo leči…1:0 za mene…idem sad na More…da se malo osunčan…pa se vidimo uživo kad se vratim“…
I neka mi ih…
Dok se iole bude čulo nešto na njima…neću ih menjati…
Ko zna možda su…nakon svega preživljenog…specijalizirale i Višu Amajlijsku…
Pa pomažu i one koliko mogu…
I volonterski donose sreću…
Sigurno da Mrak ima svoju snagu…
I da je ponekad vraški nezgodan suparnik…
No nismo ni mi vala za bacanje…
Dok god su ove moje Malene Junakinje na strani Svanuća…
Nimalo se ne sekiram…
Smislićemo već nešto…
Da kad-tad okrene na Ovu Našu Stranu…

Mislim da ne postoji važnija odluka koju svaki novopečeni roditelj treba da donese onog momenta kada prvi put uzme svoje dete u naručje od one da li će rečenica „isti si kao tvoji roditelji“ zvučati kao najveća pohvala i povod za širok osmeh i snažno osećanje ponosa ili kao najstrašnija uvreda i povod za osećanje ogromnog stida…
Kakva je samo divna privilegija da to svaki roditelj može odabrati…
Kakva je to samo čudesna motivacija…

Zaista ponekad verujem da ne postoji veći uspeh na ovom belom svetu od toga da osoba koja je odrastala u traumatizujućim…oštećujućim i prestrašnim okolnostima izraste u osobu…ka kojoj bi to ranjeno…prepadnuto i uplakano dete trčalo iz sve snage u naručje da se zaštiti…
Vrlo često su te osobe divne…
I predstavljaju blistave hodajuće primere mentalnog zdravlja…imaju raskošno lepe karaktere…i neku granitnu ljudsku snagu…
A ponekad te osobe postanu i vrlo posvećeni i sjajni roditelji…
Detinjstva njihove dece…i negujuće roditeljstvo koje biraju da im pružaju su u stvari izvinjenje koje nikada nisu dobili od svojih roditelja…
No ono im više nije ni potrebno…
Kakve crne olimpijske medalje…
Od toga da se ni iz čega stvori Ljubav…to neopisivo čudo svih čuda u Svemiru…
Većeg uspeha jednostavno nema…
Trebalo bi da imamo Balkon samo za njih…
Imao bih da predložim barem desetak mojih pacijenata za velelepni i sasvim zasluženi doček…
Odavno se nikome toliko ne divim…
Odavno me niko toliko ne fascinira…
Živeli Diskretni Heroji!

Najveći problem sa time što ih neko nije zavoleo imaju ljudi koji sami sebe nisu zavoleli…
Ovim drugim srećnicima je ta spoljašnja ljubav dobrodošla ali ne i neophodna…
Pravi problem je u stvari u tome što je jako teško zavoleti sebe…ako ti to niko nikada nije pokazao kad ti je najviše trebalo…i kad si bio najkrhkiji…
Ali nije nemoguće…
I neostvarivo…
To je ponekad i najvažniji put na koji neko treba da se otisne na psihoterapiji…
Njen najsvetiji cilj…
I najhrabriji poduhvat koji jedan čovek može poduzeti…
Zato u svojoj biti psihoterapija i jeste ništa drugo do postepena i temeljna popravka loših uspomena…i njihova zamena novim toplim…razumnim…zdravim i isceljujućim saznanjima…i uvidima…koje potom treba toliko puta ponoviti i navežbati…dok ne postanu novi uobičajni način razmišljanja…
Ništa drugo do jedan visoko sofisticirani apdejt operativnog sistema po kome nam Duša funkcioniše…
A to je..ubeđen sam sve više i više…pre ili kasnije uvek moguće postići…
Zato je psihoterapija tako teška…duga…i izazovna…
Zato je i čarobna…