Месечне архиве: август 2017

Cujte Srbi

„Sve što radite u krevetu je prekrasno i apsolutno ispravno. Bitno je da se to svidja oboma, i da ne šteti ničijem zdravlju.

Seksualnom devijacijom se može smatrati jedino odsustvo seksa. Sve ostalo je stvar ukusa.“

Sigmund Frojd

Reče Tata Frojd pre sto godina otprilike…

Verovali ili ne…

Kod nas se ljudi još uvek stide masturbacije…i sramota ih je da kažu partneru šta ih uzbuđuje…žene se ustručavaju da im se hoće seks…a muškarci da im se neće…i još se uvek hvale da su nekog kresnuli…dok se žene toga stide kao da su radile nešto neprirodno i nenormalno…

Malograđanština level pro…

I to je jedan u nizu razloga zbog kojih smo besni…frustrirani…ljuti…svadljivi…napeti..namrgodjeni i u fazonu „šta ti mene gledaš brate“…spremni na tuču uvek…i ispravljanje krivih Drina…kao i nesvrsishodnu sublimaciju frustrirane seksualne energije…(videti pod nedojebana koleginica ili frustrirani šef)…

Jedna od mojih omiljenih knjiga je „Čujte Srbi“ Arčibalda Rajsa…

Nema potrebnije knjige u srednjoškolskoj lektiri…od te…

Ukoliko ikada budem pisao knjigu sa tim naslovom…

Moja poruka će biti…

Na prvoj strani…velikim slovima…u boldu…

Vodite Ljubav….a ne Rat!

Snaja i svekrva

Đorđe ima 29 godina…
Što bi se reklo…uspešan mladić…visok…lep…novopečeni intelektualac…imućan…iz dobre kuće…
Milica je to sve isto…sa istog fakulteta…i iz isto tako dobre kuće…samo siromašne…da ne kažem Uobičajne Srpske Pristojne Porodice…
Nakon završenih studija…trogodišnje veze…raskošnog svadbenog veselja…njih dvoje započinju zajednički život…
Očekivani raj…ubrzo postaje čist pakao…
Nakon niza kratkih provokacija…nešto dužih svađa…uobičajnih podjebavanja…spuštanja i sitnih pakosti…Milica i Svekrva prestaju da komuniciraju…zauvek…pod mantrom „ako ona ikad prođe ova vrata…ja odoh“…
Đorđe na svaki pomen kompromisa i smiravanja strasti prođe kao konobar u kafani kad razdvaja pijance…
Šljus….po glavi…ma čekajte bre ženske glave…šljus…
I tako…vreme prolazi…
Đorđe razmišlja…i sekira se…depresivan nad svojom sudbinom…anksiozan pred svaki praznik…slavu…Novu godinu …ili rođendan…kakav će haos sada da ispadne…kako da izbalansira nešto što se ne može izbalansirati…besan nakon svakog izliva agresije na njega…u igri između dve vatre gde je lopta njegova duša …a tvrdi oštri beton njegova trenutna životna situacija…a njih dve predane i zanesene igračice…sa penom na ustima…žarom u zenicama i spremne na sve samo da bi pobedile…da bi postale „Šampion Đorđa 2017“…povređen do srži što se niko ne zapita „kako je bre njemu“…
Uobičajna srpska priča…Svekrva i Snaja..dve ovnice na brvnu…i provalija ispod…
Đorđe uporno pokušava…kao što bi i svako…miri…meri svaku reč…balansira…svađa se…postavlja na mesto…razdvaja sukobljene strane…a dobija po nosu samo „jel mi je to hvala za sve sine“ i „bravo veliki mužu moj majkin sine bez one stvari“…
Đorđe u trenutku shvata…pod dobrim gasom…i besplatnom psihoterapijom kod kuma na terasi…da je on postao treći ovan…koji upire o suprostavljene rogove na brvnu…zahtevajući da mu se ostavari jedna obična želja…da mu se…na primer… supruga i majka ne poubijaju za trpezarijskim stolom…
Sasvim lepa…ljudska…najnormalnija želja…koja se ne mora ostvariti… ni njemu…niti bilo kome drugom…
I da njegova muka nastaje zbog toga što on to ne može da prihvati…što mu je do tog normalnog odnosa toliko stalo….da upada u nezdrave emocije za čas…i onda tako blokiran i omađijan svojim strastima greši…i pravi situaciju još gorom…
U trenutku shvata…da je njegovo razmišljanje toliko iracionalno…a ponašanje isto toliko disfunkcionalno kao kada bi danas…na 40 stepeni u Beogradu…izašao napolje u perjanoj jakni i ljutio se na sudbinu…sunce…i toplu Košavu…globalno zagrevanje…Haarp…i štrajkovao protiv Amerike…što je danas toliko vruće…a on to ne podnosi…i želeo bi da je 20 stepeni…jer njemu to prija…što bi bilo normalno za ovu geografiju…i tako bi bilo svima mnogo bolje i komotnije…
Što više istrajava u tom Štrajku to će mu biti teže…a baš ništa neće postići…osim eventualnog onesvešćivanja…
Umesto tog samoubistva…on odlučuje da od sutra okrene novi list…spusti roletne…raspali klimu…naruči hranu umesto kuvanja iste…rehidrira se redovno…i odmara…dok ne prođe ovaj pakao…adaptira se na realnost…a ne na to kakava bi realnost po njemu morala da bude…spusti svoj apsolutistički zahtev na nivo želje…“voleo bih da je napolju 20 stepeni…ali ne mora tako i da bude…hajde sada da vidimo kako ćemo da preživimo…“
Potraži konstruktivno rešenje za problem…
Postavi jasna porodična pravila…
Zabrani porodične ručkove…dok je rat u toku…
Zabrani pljuvanje protivnice…dok je on prisutan…
Zabrani pridikovanje na vreme provedeno sa onom tvojom ženom/majkom…jer ima vremena za sve…i on ima pravo da voli…i bude dobar sa obe…iako se one ne podnose…to nije njihova stvar…
Jer će mu to doneti korist i blagodet odmah…
Automatsku psihološku dekompresiju i olakšanje…
Neće više biti anksiozan pred svaki susret…jer ih neće ni biti…
Neće više biti besan jer mu neko priča nešto što ne bi smeo o nekome koga mnogo voli…jer to više neće ni slušati…
I neće više biti depresivan zbog svoje sudbine…već samo tužan…što nije baš po njegovom…jer da se ne lažemo…ukoliko je Stara Đavolja Dihotomija Snaja/Svekrva njegov jedini problem…ipak je on jedan srećnik…ta muka je maltene pravilo službe…ko ga terao da se ženi…
A možda će jednog dana takav njegov stav dovesti do primirja…do unormaljenja odnosa…do razmene zarobljenika…i do komuniciranja na nivou izrečenog a ne protumačenog…
Do trošenja njihove ljubavi na njega…a ne na otimanje o njega…
Možda će i Milina kovrdžava kosa…ista ko bakina…i smejalice na obrazima…iste ko majkine…postati mirovna misija…možda će njen smeh začiniti sporazum u Rambujeu pod patronatom Ujedninjenih Đoređevih Žena…i dovesti do prekida vatre…
Pa će konačno moći da pojede…Milicine princes krofne…nakon majkine gibanice…što je oduvek želeo i za šta je živeo…dok njih dve uz kaficu ogovaraju tetku…
I možda će njeno širenje ruku i ka majci i ka baki…postati podsetnik da je život toliko težak…sam po sebi…da su unutarporodični ratovi siguran put u propast…
A da se i Đavo zapita u čemu greši i šta sad da radi…ukoliko je porodica složna…
I da je Milino prezime sada njihova jedina Zastava…Grb…i Dres…za koji se gine…bez obzira ko je protivnik…
Ko god da je protiv Njih…

Čibutkovčani

„Na psihoterapiju idu samo ludi ljudi“…
Jeste…
Kao što kod ginekologa idu samo prostitutke…a kod stomatologa samo ljudi koji nikada ne peru zube…
Odnos društva prema psihoterapiji, psihijatriji, mentalnom zdravlju i ljudima koji su izazvani psihopatologijom je u stvari mera razvoja i emancipacije tog društva…
Što razvijenije društvo to manja stigma…
Psihoterapija je potrebna svima…
Od tinejdžerke koja plače zbog slomljenog nokta do pacijenta sa paranoidnom shizofrenijom koga more halucinacije…
Tinejdžerku da ošamari…
Shizofreničara da pomiluje…
Takođe…
Psihoterapije nije besplatna…a realno ni jeftina…
Kao što nisu ni frizeri…manikiri…pedikiri…mesari…konobari…kao ni More u Grčkoj…niti reglaža trapa…
I ona potpada pod principe tržišta…
Što je neko bolji i iskusniji terapeut to će njegovo vreme biti skuplje…i manje će ga slobodnog biti…
Ali…
Kako kod nas imate muškarce sa ajfonom u džepu a bez trojke gore levo…
I žene sa onim malim smešnim preskupim torbicama (rekao bih marku ali stvarno ne znam, nije moj fah) koje nikada u životu nisu otišle kod ginekologa…
Tako imate i ljude…
Koji će piti…drogirati se…prejedati…seliti se…ludeti u izlascima…pokušavati da se samozaleče…očekujući druge ishode nakon istih postupaka, odluka i izbora…
Ljude koji će planirati svoje odluke po zvezdama…ići kod vračara…tarot majstora…raznoraznih nadrilekara…i samoprozvanih spasitelja i čudotvoraca…sa Crnog Tržišta Ljudske Nade…
Jer je to jeftinije… dostupnije…i agresivnije u marketingu od psihoterapije…
A manja je sramota otići kod njih…pogotovo u Čibutkovici…(bez zle namere prema Čibutkovčanima…sigurno tu ima dobrog sveta)
Ali…
Sentenca da je svako krojač svoje sreće…
Definitivno važi i u ovom slučaju…
Meni je psihoterapije promenila život…
I spolja i iznutra…
Lično i profesionalno…
I menja mi raspoloženje na bolje svaki put kada vidim nasmejanog klijenta koji je porastao…prevazišao svoje limite…i oslobodio svoje potencijale…kako živi…punim plućima…pada i ustaje…iznova i iznova…
Ne zbog Zvezda…
Već na putu ka njima…
Čvrsto…Uporno… i Racionalno kroz Trnje na Zemlji…

Pa ponedeljak je

Čitav život se molimo Bogu i strepimo da se ne razbolimo…hipohodrišemo…ili se pravimo ludi i zavaravamo da smo besmrtni…kao „neće brale grom u koprive“…i mislimo da se te stvari nekom drugom dešavaju…
Sve u svemu…retko koga veseli činjenica da je zdrav…
Jaka stvar…
Dok jesmo…mi to uzimamo zdravo za gotovo…“ samo to“ nam nije dovoljno…
Nerviraju nas novac…vremenska prognoza…salce…celulit…televizija…komšije…kolege…ovi sto nas neće…dosada…i Sitne Svakodnevne Srbistanske Nepravde…
Kakva bahatost…nezahvalnost…rasipništvo…i plitkost…
Sto bi rekao Dušan Kovačević…The Genious…bolest je nesreća…a zdravlje nije sreća…srećni smo samo kad smo bolesni pa ozdravimo…
Da li zaista moramo da dobijemo neku Karcinomčinu da bi shvatili koliko je život dragocen…neponovljiv…i još više kratak…
Da bi okrenuli taj broj…otputovali na tamo gde smo oduvek želeli…ispravili neku manu…izvinili se…rekli nekome važnom da ga volimo…drugačije prerasporedili vreme…i skupili hrabrost za nešto što smo oduvek želeli…stavili bocu za kiseonik ili padobran…na ledja…i otisnuli se…u strah…i adrenalin…
Da li se baš moramo razboleti da bi nas ti neostvareni snovi motivisali da ozdravimo…
A ovako ih odlažemo svakodnevno po difoltu…pritiskamo snooze u glavi svako jutro…decenijama…dok ne postanu samo sećanje…i žal…za propuštenim…neiskorišćena prilika iz mladosti…
Znam…
Jasno mi je da nekako moramo sebe zavarati da ima vremena…da bi bilo preteško da dok se brijemo ujutru razmišljamo kako nam je ovo možda poslednji dan..
Ko bi učio…otišao na posao…platio račune…jeo tonus hleb…brokoli i tofu…hidrirao se običnom vodom…i gledao serije na tv-u jer je vrućina…i nema para…a trebaju mu krajem septembra za nešto…
Znam da moramo biti odgovorni i realni…umereni…zapeti sada…da bi uživali posle…mudro i racionalno…
Odložiti kratkoročna zadovoljstva zarad dugoročnih…
Ali…
Život zaista nema reprizu…
I niko od nas ne zna koliko mu je ostalo…
Ali svi znamo šta bismo zaista želeli…
Šta bismo uradili…da imamo jos nedelju dana…pre bolova i invalidnosti…ili kada bismo nekako mogli tačno da znamo kada počinje kraj…
Možda ne moramo u stvarnosti preživeti golgotu razboljevanja i ozdravljenja…da bi progledali…da bi postali srećni…sa ovim sto već imamo…privilegijom vremena i zdravlja…potencijalom da uradimo šta god poželeli sa svojim životom…
Možda možemo to rešiti samo na filozofskom nivou…porasti…i omudriti se….
Od jutros…
Uhvatiti dan…
Biti spolja…ono što smo zaista iznutra…
I živeti do koske…
Uostalom…
Pa Ponedeljak je…