Месечне архиве: септембар 2020

Neodustajanje

Nizanje uspeha je svakako važno za prosperitet u životu…
Međutim…
Da bismo nešto u njemu i postigli neuporedivno važnija stvar je kako tolerišemo neuspehe…
Tu se uvek pravi suštinska razlika između Dečaka i Muškarca…Devojčice i Žene…
Uostalom…
Zašto bi ikad iko i porastao i ojačao ako mu sve uvek ide od ruke…
Mišići bez napora i bola ostaju zauvek isti…
Naravno…
Mi smo potpuno slobodni da radimo šta god poželimo…
Jedino nismo slobodni od posledica koje ti naši izbori donose…
Nekad za sekund…
Nekad za godinu…
Nekad za pet…
Stoga…
Neuspesi…poteškoće i neprijatnosti su do života…
I možda i njegov najintegralniji deo…
I neće prestati baš sad…eto zbog čudesnih nas…
Zamislite zebru koja želi posebna prava i crveni tepih za njena kopita…na tamo nekom poljančetu u Africi…
Jasno vam je koliko će preteći…filozofirajući…i kontemplirajući o nepravdama univerzuma…
A i kakav je to normalni život bez muke…
I radosti…kada ta muka prestane…ili se prevaziđe…
Nek’ život radi svoje…
To je do njega…
Prevladavanje…snalaženje…otpor i neodustajanje su do nas…
I nema važnije osobine koju jedan Čovek moze imati…
Od toga da je spreman da se bori do smrti za ono do čega mu je najviše stalo…
Pa ko prevagne…
Neka…dok upirete iz petinih žila i držite se zubima za taj poslednji milimetar koji vam je preostao…Sila bude s vama… 🙂
Mada…
Možda ste…tako zajapureni…a da toga niste ni svesni…samo zato što se niste predali…već uveliko i pobedili…

Izvesno stanje

Jedino polje ljudske psihopatologije gde psihijatrija i psihoterapija nisu napravile apsolutno nikakav iskorak za sve ove godine napretka i razvoja je izvesno stanje koje se javlja kod ljudi koji se neprestano žale i kukaju kako je njihov život loš…težak…dosadan i neispunjen dok istovremeno ne menjaju apsolutno ništa u svom životu…ni za milimetar…i večito rade uvek iste stvari iznova i iznova…nadajući se čudu s neba…baš ovaj put…
Nažalost tu smo i dalje potpuno nemoćni…
I ruke su nam svezane…
Naravno…
Dok naši pacijenti i klijenti ne okrenu drugi list…
I sve izokrenu naopčke…
Najpre minijaturno…
A potom i tektonski…
Tad ih je najteže stići…
Uhvatiti…
I biti im uopšte i potreban…
Doduše…
Nema bolje i prijatnije seanse od one kada neko dođe nekoliko meseci ili godina kasnije…čisto da se pohvali…i zahvali…
O kakva je to radost…
I kakva je to satisfakcija…