Jako volim Jadransku magistralu…
Pošto ronim…često tuda prolazim…
Najčešće na potezu od Budve do Splita…
Fascinantan mi je taj put jer sam neporavljivi zaljubljenik u Jadran…najlepše more na svetu…koji je bio toliko ljubazan da na ovim našim obalama bude maltene sve vreme okrenut ka zapadu…kako bi nakon svog ugođaja danju…predveče imali i te čarobne zalaske…
Volim vožnju uz more…spuštene prozore…vetar u kosi…dobro ovo malo što je ostalo 😀…i sve te mirise i prizore…i večito odvrnutu muziku do daske…
Nekako nikad tu nisam prolazio a da nisam bio srećan…uzbuđen i radostan…što je i privilegija svih nas kojima je boravak uz more kuriozitet…a ne svakodnevica…jer ona divna izreka da je glad najbolji začin jelu…važi i za to…kao i za sve ostalo što se može poželiti…
Tim putem se lepo vozi…no ja tu nekako uvek žurim…na trajekt…ili da bih što više vremena imao na plaži…u moru ili pod njim…
A razlog zašto sve ovo pišem sada…je što sam juče prolazeći tuda ponovo nekoliko puta naišao na Najsrećnije Ljude u Kosmosu…kako u svom ritmu jezde…
Svako ko tu vozi…zna da se tim putem ide relativno brzo…sve dok sporadično ne naletite upravo na njih…
Raspadnuti kombi…sklepano improvizivano zbudženi kamper od 30 ili 40 godina starosti…preuređen na sve moguće načine u vozeću kamp kućicu…bicikle nazad…kajaci…sup daska…vesla…stolilce i stolovi na krovu…i hiljadu i jedna nalepnica na vratima vozača sa svih čarobnih mesta koje su obišli…koji jezdi u svom ritmu…
Oni nikad ne žure…
Što zbog stanja i pretovarenosti tih kombija…
Što zbog toga što na jedan način vozimo mi koji smo na moru nedelju ili dve godišnje a na sasvim drugi način oni koji tu dolaze na tri ili četiri meseca leti…
Što bi zaboga žurili…
To je manir samo nas ludih i ajde da tako umilno kažem…ne baš bistrih…
Često je za volanom neka Mama…draga i nasmešena…koja đuskajući i pevajući nešto na sav glas…malenim šakama vozi te grdosije…najčešče gledajući kroz volan…pretpostavljam menjajući Tatu…koji je prethodnu noć vozio iz neke Varšave…Minhena…Budimpešte…ili Novog Sada…
Obično se na suvozačevom sedištu ludira neko kovrdžavo dete…svo zamusavljeno od lubenice ili tako nečega…uvek bez majice…uvek sa šeširom…
Ma koliko ih dobrim kolima preticali…
Ma koliko bili uspešni…bogati…slavni i bitni…
Niko nije u boljoj životnoj poziciji…
Niti u boljem prevoznom sredstvu…
Jer nema važnije stvari niti dragocenije vrednosti na ovom svetu od Vremena…
I mogućnosti da ono što najviše voliš…sa onim koga najviše voliš…radiš najduže i najsporije moguće…
A znate već i onu divnu Mome Kapora da se čudi ljudima koji prodaju vino…jer šta će bolje kupiti za taj novac…😀
Slično je i sa ovim Srećnicima…
Nema tog unapređenja… titule… pozicije…slave ili novca kojim ih možete prevariti…
I namamiti ih da od ovoga odustanu…
Jer oni već žive najbolji mogući život…
Hvala za podsećanje…
I srećni vam puti…
Pa možda jednom budemo komšije…
Čitavo Leto…
Lepo bismo se mi slagali…