Uprkos svom napretku psihoterapije i psihijatrije i dalje ništa ne leči Dušu toliko koliko Sreća…
Dobri lepi dani…
Mir i radost…
Kad je sve potaman…
Kad je osmeh lajtmotiv…
I kad se onako uživa do daske…
I lepo i dobro živi…
Stoga vam to od srca i želim dogodine…
Što više Sreće…
I da vam jednostavno ne trebamo više…
Svi mi…
Profesionalci uz oblasti duševnog zdravlja…
Večiti Borci protiv Nesreće…
Stoga vam od srca želim da se dogodine usrećite…
Da nađete ili stvorite sebi posao – Parče Hleba u kome ćete uživati…imati povremene satisfakcije da ste nešto važno i dobro uradili…i na kome ćete zaraditi tačno onoliko koliko vam je i potrebno…
Pa da odatle pođete kući…Nekome Vašem…koga ste dobro izabrali…ko ima sve ono što vi vrednujete kod Ljudi…a nema nepremostivih mana i problema…sa kojim se možete sve dogovoriti…i napraviti samo vaš Mali Svet…u kome će vladati samo vaša itimna pravila…i u kome će vam biti lepo…lako i zabavno…većinu vremena…
Pa da odatle odete u vaše identitete…na primer…Sina…Ujaka i Brata…koji su vam važni i zbog kojih biste poginuli…i koji vas jako pokreću…
Pa onda na drugovanje i provod sa Kumovima i Prijateljima…svim onim ljudima kojima sjaje oči i koji vole život i sve što je u njemu dobro i lepo…i sa kojima će vas obrazi boleti od smejanja…i zbog kojih ćete biti ponosni što su vaši…i što ste s njima…a život će prosto biti čarobna lakoća postojanja…
Pa onda na vaše strasti…hobije…i rituale…
Da da Bog pa dogodine ponovo u Hilandar na Svetu Goru…
Pa na 50 metara dubine u nekom tropskom moru…
Pa na svetski kongres psihoterapije u Seul u junu…
Pa u kafanu svaki vikend do zore na pevanje na sav glas…emocije na max…smejanje…i grljenje…
Pa na planinu…u mir…u mindfulness…
Pa na košarku…ako se to u ovim godinama može nazvati tako…pa na treće poluvreme posle…
Pa na jedno dve hiljade kafa ispijenih natenane sa ljudima koje volite…
Ili po aerodromima uz onu slatku euforiju pred put…
Pa po svim tim restoranima…da se probaju sva ta čudesa…
Pa po muzejima…da se nadahne…i poraste u mozak..
I pozorištima…da bi se shvatilo…šta je zaista važno…
Pa kad se lepo napune baterije…
I duša malo odmori…
Opet u novi krug…
Na posao koji je važan i lep…
Pa u ljubav koja je važna i lepa…
Pa u identitete koji su važni i lepi…
Pa u strasti koje su važne i lepe…
Pa jovo nanovo…
I biće to jedna sasvim posebna i sjajna godina…
Prepuna sreće…
U kojoj ćete biti poznati po osmehu i dobroj energiji…
I u kojoj vam neće trebati mnogo stručne pomoći…
Želim vam svima od srca upravo jednu takvu Srećnu Godinu…
Jer ja za bolji način življenja ne znam…
A ovaj sigruno radi…
Garantujem specijalističkim pečatom… 🙂
I držim palčeve da svi nađete ili stvorite sebi sve od pomenutog…
Ili makar nešto po svom ukusu…
I da vas mimoiđu sve one ružne stvari…
Ili makar da im ne date da vas slome…
I da se iznova i iznova podižete…koliko god puta pokleknuli…
Zapamtite…
Svi ljudi koji su autentično srećni na ovom svetu su to upravo zato što žive u potpunosti u skladu sa svojim sistemom vrednosti…
I apsolutno najviše vremena provode upravo na mestima koje im najviše greju dušu…
Zato im je i tako lako da budu zdravi…
I da budu dobro…
I zato su to i ubedljivo najveći Majstori Življenja na ovoj planeti…
Prosto je…
Koliko je neko srećan…
Toliko je u pravu…
Stoga vam želim od srca da vi dogodine postanete upravo to…
I da vam duše prosto pucaju od radosti i sreće…
I da se samo smešite…
I guštate život do poslednje kapi…baš onako kako vi mislite da treba…
Hajde živeli!
I srećna vam Nova godina…
U stvari…
Blago 2023-oj što ćete baš za njenoga vakta biti tako dobro…
I što će baš te brojke biti upisane na vrhu svih tih Čarobnih Momenata Radosti…koje ćete posle nasmešeni premotavati u sećanju…
Kakva je to samo Srećnica od godine…

Ukoliko napolju pljušti kiša a vi ste baš naumili da negde pođete…postoji nekoliko konstruktivnih načina da se ta muka reši…
Prvi je da se vratite kući…i sačekate da kiša prestane…jer ne vredi da idete po lošem vremenu…
Drugi je da se obučete od glave do pete u pelerinu i one čizme za pecanje i odšljapkate tamo gde ste naumili…
Treći je da osvestite da niste od šećera i da iskisnete do gole kože…ništa vam neće faliti…ako vredi to gde ste se zaputili…
Četvrti je da se odselite tamo gde uopšte nema kiše…u neku pustinju…i ne bakćete se uopšte sa ovom pričom…
I to je verovatno svima potpuno jasno…
I verovatno se pitate što ste uopšte ovo i čitali…
Ono što me godinama intrigira i kod mojih pacijenata…i kod mojih klijenata…i kod mojih prijatelja…i kod moje porodice…a što je najgore…i kod mene samog…je to što ogroman procenat ljudi u pomenutoj situaciji stane negde i kisne…duri se…hukće…prevrće očima…proklinje univerzum…i besni što pada kiša a oni to uopšte nisu tako zamislili…
A kiša jednostavno pada…
Jer joj se pada…
I tako je vreme tog dana…
Prava muka nastaje onda kada to nećemo da prihvatimo…
Kao da se mi nešto pitamo…
I kao da mi to određujemo…
Ovaj život je beskrajno jednostavan…
Mi postajemo nesrećni i punimo svoju dušu nezdravim i mračnim emocijama onog trenutka kada počnemo da se durimo što stvari nisu onakve kakve smo mi zamislili da će biti…
Umesto da jednostavno pronađemo naše malo mesto u stvarima baš takvim kakve jesu…
Ukoliko vas muž/žena varaju…prihvatite to…i razvedite se/oprostite i krenite na bračnu terapiju/nađite i vi sebi dečka ili devojku/ili ih sve zajedno privedite kod vas recimo svakog utorka uveče…
Ukoliko vas maltretiraju u firmi…dajte otkaz/ili nabudžite svoj cv upotrebljivim skilovima pa pregovarajte o svojim uslovima/ili ih brate stvorite sami sebi u svojoj firmi/ili naučite da crtate one obrve ili da lepite pločice/ili se odselite tamo gde cene baš takve kakvi ste vi…
Moja majka uvek priča da nije bilo srećnijeg deteta u gradu kada pada kiša…
I hvala joj na tome…što je to bio naš Mali Porodični Ritual…
Čim krene da pada…
Eto nas da šljapkamo…
Urezao mi se taj miris…
I bezbrižnost…
I sreća u grudima…
Trebalo je da me vidite u tim detinjim gumenim čizmama i u pelerini…
Kako trčim od bare do bare…nasmejan oko ušiju…
Možda od tada nemam nikakav problem sa kišom…
Sve je to samo sastavni deo zivota…
I prilika za Ugođaj…
Kao uostalom i maltene sve ostalo…
Tako da gospodo…
Stop durenju…
Čizme na noge…
I srećno vam bilo Šljapkanje…
Gde god da ste zaputili…

Loša vest je da mi ne možemo naterati ljude da nas tretiraju dobro…
Dobra vest je da možemo da ih nateramo da zažale što nisu iskoristili tu priliku…dok su je još imali…
Nakon odbacivanja ili maltretmana koji doživimo od nekoga…sa tog izvora bola vode dva Putića…
Jedan koji vodi u samosažaljevanje…očaj…ležanje u krevetu…dubiozu…Destrukciju i onaj parališući strah i stalno zapitkivanje da li to dokazuje da mi nikada nikome nećemo biti dovoljno dobri…
I drugi koji vodi u uspravljanje…ramena zabačena unazad…visoko podignut pogled…Konstrukciju…inat u svoju korist…i nenormalan trud i rad da porastemo na svim onim poljima koja su baš nama lično jako važna…i koja mi vrednujemo…kako bi se unapredili…i postali bolja Prilika…
Često navodim ova četiri primera iz moje prakse…
Klijenta koji je podigao personal max na benču uz one tužne pesme nakon što je shvatio da je potpuno nevidljiv na svojoj godini na fakultetu…i da ga niko ne zarezuje dva posto…
Klijentkinju koja je pošla na napredni engleski sa ciljem da svoju potragu za dobrim frajerom podigne na nivo celog sveta…
Klijenta koji je napravio poslovnu imperiju ni iz čega nakon te noći kada je čuo „sladak si druže…ali nisi ti dobra prilika“…
Ili klijentkinju koja je pročitala celu lektiru jezičkog smera iz gimnazije i pogledala ceo repertoar beogradskih pozorišta nakon što je dobila fidbek da je lepa i zgodna ali jako dosadna i prazna…
Dalmatinci imaju onu izreku da je za uspeh u životu potrebna ili inspiracija ili dešperacija…
A najbolji Pomorci znaju da podese jedra tako da i kada vetar duva direktno na krmu mogu ići malo po malo napred…tako što nađu Način da ga preusmere iza njih…
I da od lošeg naprave da bude dobro…
Naravno dok Vetar ne okrene…
A uvek okrene…
Kad tad…
Bitno je da smo tada još u plovnom stanju…
I da znamo gde smo se zaputili…
I da smo u međuvremenu porasli…očvrsli i unapredili se…
Ko će iskusnog Moreplovca…naviknutog na Scile i Haribde…džinovske talase i uragane…zaustaviti kad povoljan vetar jednom krene…i kad se more konačno primiri…
Rajska Ostrva spremajte se…
Stižemo…

Postoji jedno divno pravilo koga se drže sve ozbiljno dobre i uspešne firme…a koje se tiče razvoja ljudi koji rade kod njih…i koje je veoma jednostavno…
Možete ulagati u njih pa da vam oni opet odu…
Ili ne ulagati u njih pa da vam oni ostanu…
Potpuno isto pravilo važi i za ljude koje volimo…
I tu su naše stalno unapređivanje…poboljšavanje uslova koje nudimo…davanje…trud…ljubav…podrška…i sloboda koju pružamo paradoksalno najlakši način da kvalitetni ljudi ostanu uz nas…
A da mi postanemo jako bogati…srećni i ispunjeni…
Ne postoji izreka koja nas može više usrećiti na toliko različitih životnih polja od one stare…
Daj…da bi imao…

Pravo ludilo konzumerističkog društva kome sam svedočio tokom vikenda u jednoj evropskoj prestonici…spašavajući živu glavu od horde razularenih potrošača…čvrsto rešenih da iskoriste božićne popuste…i potpuno spremnih da svoje mukotrpno provedeno vreme na poslu lako spucaju na znak ili dva na nekom parčetu materijala izprintanog u tamo nekom Bangladešu…je u rečenici koju je izgovorila moja draga prijateljica pre neku godinu…uz osmeh koji samo ona ima dok raskošnom inteligenicijom svaku običnu kafu pretvara u preduhoviti vodvilj…“nemam ja druže dovoljno samopouzdanja…osećanja smisla i radosti u životu da bih mogla da budem ružna i bez statusnih simbola na sebi“… 🙂
Upravo u tom manjku je i suština problema…
Ali i suština rešenja…
Možda tu i možemo nekako pobediti…
Ukoliko se iznutra pokrpimo…
I tu postanemo markirani…
I jako kvalitetni…
Ja sam uvek voleo ljude obućene za More…
Majica na pruge…
Bermude…
Japanke…
I naočare koje ti nije žao izgubiti…
Ako te uhvati noć…
U baru na plaži…
Jer su muzika…piće i društvo jednostavno predobri…
I više ništa nije važno…
Osim provoda…smeha…strasti i radosti…
I naravno osmeh oko glave…
Čisto kao amajlija…
I definitivni znak raspoznavanja da ga živiš…baš onako kako treba…
Naravno…
Svako ima pravo da svoj najdeficitarniji resurs troši upravo onako kako misli da treba…
Jer prosto nema ničega dragocenijeg na ovoj planeti…sveprožimajuće zaraženoj smrću…od Vremena…
Ja ću svoje bogami trošiti u Kupaćim…