Kada sam davne 2019. godine krenuo na svoj prvi evropski psihijatrijski kongres i bio pomalo uzbuđen i impresioniran tim zgoditkom…jedan od mojih Kumova me je ispratio sledećom porukom na telefonu…

„Pred polazak u Carigrad knez Miloš Obrenović je dao savet Petru Ičku…prvom srpskom ambasadoru kod turskog sultana…koji je ušo anale srpskih diplomatskih anegdota…
„Pazi, dobro Petre, kad budeš tamo pred Sultanom. Da se ku*čiš bre, da vide Turci da Srbija nije mačiji kašalj. Ne mogu oni da rade kako oni hoće. Ali Petre, dobro vodi računa. Ako na to tvoje ku*čenje, počne i Sultan da se ku*či, e… ti Petre, odma’ da odku*čiš, jer je Srbija ipak mala zemlja.
I da znaš – Sultan je slab na pare i na muško dupe, a mi pare da ti damo nemamo.“ 😀
I tako…
Ponekad je suština dobrog mentalnog zdravlja u prijateljstvu…
U podršci…
U iskonskom saznanju da vas neko voli i da je tu za nas…
I u neuzimanju života suviše ozbiljno…
Hvala Kume moj…
Dupe sačuvano…
Srbija lepo predstavljena…
Psihijatrija još više zavoljena…
Hvala što si tu sve ove godine i u dobru i u zlu…
I hvala što si uvek donosio Dugu u mračne periode…
I za to što su mi…za razliku od ostalih…mišići za smeh evo već 25 godina stalno nabildovani…
Ni ne znam kako bismo preživeli bez tog…

Često u razgovorima sa pacijentima o anksioznosti zaključimo da je glavni uzrok njihove patnje ne ono što im se zaista dešava već ŠTA AKO razmišljanje…
Šta ako mi se desi ovo…šta ako mi se desi ono…i onda samo upišite po ličnoj preferenciji omiljeni horor scenario…
I onda se često setim i spominjem jednu od mojih omiljenih priča o Spartancima…koje nekako još od dečačkih dana baš jako gotivim…
„Nakon što je uspeo da pokori većinu grčkih polisa, Filip II Makedonski je poslao poruku Spartancima koja je sadržala jasnu pretnju: „Ako dođem sa svojom vojskom u vašu zemlju, vaše kuće će goreti, vaši gradovi će biti opustošeni a vaše žene će postati udovice“!
Usledio je lakonski odgovor Spartanaca: „Ako“…“ 😀
I zbilja nema boljeg leka za anksioznost no rešavati probleme TEK onda kada se i dese…
Nikako pre…
A vreme pre njih umesto na užasavanje u tome kako će nam biti ako nas nešto zadesi…potrošiti na građenje sebe…svojih vrlina…rast i razvoj…i usavršavanje karaktera i filozofije življenja koji su junački…
Anksioznost je prosto uvek precenjivanje potencijalnih opasnosti a potcenjivanje sopstvenih sposobnosti…
A jasno vam je na čemu se tu najviše i može raditi…
I gde je mogućnost unapređenja neograničena…
Teško će neko biti anksiozan spram smrti i rata ukoliko se od malena pripremao da pogine za nešto važnije od života…
Za čast i slavu i vrednosti u koje veruje…
Ništa mi nije fascinantnije od činjenice da je jedini način da dobijete zagrobnu ploču u Sparti bio ili da poginite na bojnom polju ukoliko ste muškarac ili da umrete na porođaju ukoliko ste žena…
Kakva veličanstvena i junačka kultura…
Bravo Đuriću…
Spartanče…
Stvarno ćeš neopisivo stradati i namučiti se AKO ti i ove nedelje ne stigne onaj naručeni deo za kola…i ako ti ne bude dobra ona važna supervizija na edukaciji…
Neopisiva muka…
Idi malo u svoju sobu i jako se sekiraj…i potom kad presvisneš od nervoze tiho se isplači…biće ti lakše…
Ratniče moj neopevani…😉