Архиве категорија: Uncategorized

Crna i Plava

Nikada neću zaboraviti to veče…
U povratku sa šipki iz Hajd parka…prilazim malom Maxiju u Stjepana Filipovića…stecištu gospode i propalica iz celog naselja…
Letnja je noć…
I petak…
Ispred Maxija je parkiran crni džip…ponos Bavarske…lep koliko samo može biti jedan auto…
Uobičajno pitanje samom sebi…i sudbini…“hoću li ja ikad ovo voziti?“…
Vrata se otvaraju…muzika odjedanput postaje preglasna…i onda vidim nešto još lepše od auta…iako sam mislio da tako nešto ni ne može postojati…
25 godina…crna kosa…crne oči…crna šminka…crna majca…crni šorčić…crne sandale…
Vrat…ključne kosti…dekolte…butine…kolena…i deo listova…
Večernji parfem…doduše za nijansu prejak…
Beli zubi…grohot…ogromna tetovirana ruka sa onim bilderskim venama koja je vraća u kola…grubo…ali ne deluje da joj to smeta…pošto se kliberi od uveta do uveta…kratak poljubac…i dorćolski bariton…“uzmi nam sve što sam ti rekao…i šta god hoćeš sebi“…nekoliko žutih novčanica prebačenih preko suvozačevog sedišta…
Maltene se sudaramo na ulazu…
Propuštam je…
Što iz džentlmenstva…što da bih video i drugi deo listova…
I ulazim u Maxi…
Uzimam uobičajne stvari za večeru…i stajem u red…taman iza nje…
Malograđanski odmeravam šta je kupila…
Uobičajni set za petak veče…idealnu pripremu za splav…dzek…nekoliko red bulova…eurokrem blok…durex…I orbit…
Vraćam se u pristojnost…u trenutku kada podiže korpu na pult…
I onda vidim nju…
25 godina…plava kosa…na kraju…smeđa…na početku…štreberske šiške…plave oči…bez ikakve šminke…bela flekava majca…ili nekoliko njih…i onaj ljubićasti prsluk…bele pantalone…bele klompe…
Podočnjaci…umorne oči…prve bore…ali ipak…ispod…neobično lepa…
Dostojanstvena…mila…i vredna…iako joj je duša u nosu…i verovatno mrzi i sebe…i Maxi…i Srbiju…i svet…
Možda I zgodna…ali ko bi to mogao znati…ispod svih tih krpa…koje verovatno nosi da se ne bi smrzla dok prebacuje zaleđene namirnice iz komore…tu baš i nema džentlmenstva…
Osmeha naravno bez…
Posmatra vršnjakinju…kao uostalom i svako ko se tog trenutka zatekao u Maxiju…bez obzira na pol…
Pakuje sve što je Crna uzela…i postavlja pitanje iz protokola „još nešto za vas?“…onako…polu – nadrndano…polu – kao da će da zaplače…
Crna nehotice plaća…njoj ionako te cifre ništa ne znači…ionako nije njen novac u pitanju…
Plava uzima svoje tri dnevnice…prebrojava ih uz knedlu u grlu…vraća kusur…i zahvaljuje se…potpuno profesionalno…iako deluje kao vulkan pred erupciju…
Crna odlazi…
Razmišljam…
Koja je lepša?
Sa kojom od njih bih…hipotetički…želeo da budem?
Koja od njih bih želeo da budem?
Koju od njih bih voleo da imam za mlađu sestru?
Koja od njih je u pravu?
Kojoj od njih je bolje?
Kojoj je teže?
Kojoj će kako biti za godinu?
Ili za pet?
Šta bi se desilo kada bi se nekom čarolijom sada zamenile…i kada bi Plava produžila u ludu noć…a Crna u običnu noć u Maxiju?
Da li bi se snašle u novonastalim ulogama?
Teško je I jedno I drugo…
Da je ovo film…verovatno bi bile iz istog odeljenja iz srednje…
I imali bismo kratki fleš bek…
Plava u prvom redu…sređena fruzura…uredna garderoba…složene sveske…i pernica…sve po PS-u…širok osmeh…ponos njene radničke porodice…i razredne…i sve petice u knjižici…
Crna pozadi…u trenerci…sa neurednom kosom…zagledana u telefon…sa žvakom u ustima…koju samo klinke mogu toliko iritantno žvakati…neispavana…namrgođena…nadrndana…jer ponovo nije spavala cele noći…dok su joj se roditelji svađali…i razvodili…nije ni brzo stečeno bogatstvo za svakoga…
Presek…
Sledeći kadar…
Pet godina kasnije…
Plava diplomira na Ekonomskom fakultetu… presrećna…zbog svojih…koji je čekaju uz gibanicu I pivo…da se proslavi…kako dolikuje…
Crna na Megatrendu…pretužna…jer njenih nema nigde…tojest…ima ih…ali su oni malčice smetnuli sa uma njeno diplomiranje…kao ustalom mnogo ranije I nju samu…zagledani u svoje fantazmagorije…iluzije…novčanike…ljubavnik(c)e I poroke…
Ponovo presek…
Nastavak ove noći…
Crnoj se sve vrti…belo je nije ni taklo…niti je uspelo da je otrezni…I uopšte joj nije jasno zašto je dodiruju sponzorovi drugovi I poslovni partneri…kada joj je ovoliko loše…da ne može ni da izgovori da neće…jer joj je toliko muka…
Plava čuči pored kreveta pred ikonom…plače I moli se…da bude bolje…I da je njen lični Svetac spase iz ovog besmislenog života…I potpunog ludila…tiho…da ne probudi roditelje…
Ne znam…
Ne postoji Udžbenik kako ko treba da živi…
Niti kakva koga Sudbina čeka…
Čvrsto verujem da je svako tvorac svoje sreće…
I da svako treba da donese izbore u skladu sa svojim sistemom vrednosti i u skladu sa svojim mogućnostima i realnim okolnostima u nekom trenutku…
I jako se trudim da NE OSUĐUJEM…
Ko zna kako je gaziti u tim sandalama ili u tim klompama?
Ko zna kako je voleti za novac ili raditi bez novca?
(Doduše…iskreno…samo ovo prvo…
Ko zna kako je spavati u njegovom penthausu ili u svojoj staroj devojačkoj sobi?
Ko zna šta koju muči?
Ko zna zbog čega koja plače?
I najvažnije…
Ko zna gde će koja završiti?
Možda se Crna navuče na dop I Renato je izvuče za pet godina…
Možda se Plava toliko razočara u sebe I Srbiju…pa pokuša sa Varikinom da izbledi sve…
Možda Crna ima plan…I pravi odskočnu dasku…u još veće snove…I ovo joj je najlogičniji put…iz njene realnosti…da stvori uslove…da sama sebi postane gazda…i otvori svoj salončić za ulepšavanje onih malih smešnih pasa…o kome je maštala…još dok je jedino maltezer bio uz nju…u tim strašnim noćima…I bude Gospođa do kraja života…
Možda Plava ima plan…I ovo mučenje joj služi samo da premosti do polaganja jezika…I odlaska…negde gde se normalnost ceni…trud I znanje takođe…I verovali ili ne…čak I plaćaju…I gde nije cilj preživeti…već živeti…negde…gde će pravila igre u društvu…ići uz njena pravila u duši…
Važno je samo da ne osuđujemo…
Nikoga…
I nikad…
I da gledamo svoja posla…jer to I nije pitanje za nas…
I da se ni slučajno ne zbunimo da smo ispod Crne…
Ili ne daj Bože…iznad Plave…
Zbog trenutnih okolnosti…promenjivih u milisekundi…
I za njih…ali I za nas…
Svi smo mi samo Ljudi…
Obični I isti…
I trčimo svoje Trke…
Ko zna ko je odakle počeo da trči?
I kome je kakva uzbrdica bila?
Zato je toliko i važno da budemo fini…pristojni…I ljubazni prema svakome koga zateknemo…
I da shvatimo da niko nije ni Iznad ni Ispod nas…
Bez obzira kako nam spolja izgledalo…
I bez obzira koji glupavi razlog uzeli u obzir prilikom procene…auto u kome se neko vozi…ili mesto gde radi…ili bukvalno bilo šta…
I da mi pojma nemamo kako je kome zaista…
Ko vodi kakve bitke?
Kome se povraća zbog sebe same…a kome zbog života koji živi?
Kome mislimo da je loše…i kvazi ga sažaljevamo…a u stvari uživamo u moralnoj superiornosti…da bi nama bilo lakše…a on je u stvari na Pravom Putu…sa Planom…na Misiji Usrećivanja Sebe…
Premudri Patrijarh Pavle je govorio da…
“Nevolja je bilo I bivaće.
Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti Ljudi ili Neljudi to samo od nas zavisi”…
Ozbiljno ćemo povećati sebi šanse da budemo Ljudi ukoliko ne budemo sudili drugima…
To ionako nije pitanje za nas…
Niko ne može znati koliko je neki Teret zaista težak…dok ga sam ne ponese…
Uostalom…
Ko je od nas bezgrešan i savršen?
Zato je i važno da ne sudimo…
Već da vežbamo Saosećanje…
Altruizam…
Podršku…
Ljudskost…
I Ljubav…
Jer…
Živa je istina još jedan briljantan citat Sveca…
“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila Raj”…

Advertisements

Zatvorena vrata

Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…
Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…
Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…
Tek iz budućnosti to možemo znati…
Koliko je samo primera…
Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena **čićeva sestričina…
Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…
Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…
Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…
Verovali ili ne…
Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?
Ili pak dobro?
Ukoliko se Jovan propije…
Milica dobije karcinom pluća od cigareta…
Stevan navuče na dop…
A Ljilja postane kurva…
Onda je definitivno loš…
No…
Ukoliko se okrenu sebi…
I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…
UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…
I usmereni ka suštinskom cilju…
I shvate da život nije što i poljem preći…
Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…
Da to nije NIŠTA LIČNO…
I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…
Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…
I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…
Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…
Ko zna?
Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…
Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne
…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…
Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…
Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…
I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…
Ko zna?
Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…
Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…
Ukoliko budu strpljeni I spašeni…
I ukoliko sebe stave na prvo mesto…
I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…
I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…
Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…
Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…
Onda ništa i nije toliko strašno…
Uostalom…
Ko je i rekao da je lako?
Nijednom organizmu na planeti nije…
Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…
Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…
A tu je samo Nebo granica…
Stoga…
„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…
Jer je budućnost uvek otvorena…
I zavisi od nas…
A mi u njoj uvek imamo sebe…
Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…
Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…
Uostalom…
Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?
Neka limunada…
Španska serija…
Dosadna dubioza…
Ljubić…
Pornić…
Ili možda naučna fantastika…
Avantura…
Dobar triler…
Ili čak Epski spektakl…
Možda ste tek na početku filma…
Kakav je to film bez dobrog zapleta?
I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?
Kako da vidite od čega je satkan?
I koje su mu tajne moći?
Sačekajte da vidite rasplet…
Ili ga stvorite…
Ogromna je sreća…
Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…
Ipak niko drugi nije scenarista…
Već Mi…

Šta biste rekli svom prijatelju?

Šta biste rekli najboljem prijatelju koji je pao godinu na fakultetu?
Šta biste rekli najboljoj prijateljici koja je izgubila bebu u trećem mesecu trudnoće?
Šta biste rekli dobrom drugu koga je ostavila devojka?
Šta biste rekli dobroj drugarici koja je dobila otkaz?
Da je glupan od koga nikad ništa neće biti…
Da je ona kriva i da će svaki put biti tako…da ne pokušava više…
Da je on retard i da je to i zaslužio…i da ga nikad nijedna neće hteti…
Da je ona nesposobna neradnica koja ni posao ne može da zadrži…i da će sigurno propasti…
Pretpostavljam da baš i ne biste…
Ukoliko su vam dragi i ukoliko vam je stalo do njih…verovatno biste rekli…
Kakav je to student koji nije pao godinu…sve je to za ljude…i to ništa ne dokazuje…osim da se pristup učenju i prioriteti moraju promeniti…ajde glavu gore…biće sve u redu…samo sad moraš da se iscimaš…
Da ne možeš biti kriva za nešto što se ne može iskontrolisati…i što je priroda…a priroda je ponekad veoma surova…i ne dozvoljava nečemu nedovoljno jakom da preživi…i da je to danas sasvim uobičajna stvar…i da samo moraš da budeš uporna…eno Cica komšinica izgubila bebu pre dve godine…sad ima blizance…ajde glavu gore…biće sve u redu…
Ko te neće taj te ne zaslužuje…glavu gore…pa ima toliko žena…nećemo se sad poubijati zbog nje…idemo mi sad u kafanu…i sve će biti ok…ionako ona tvoja i nije bila nešto…možeš ti da nađeš sto puta bolju…ona lepa Jovana me ionako stalno pita za tebe…
Pa šta sad da radimo…nije smak sveta…pregurali smo mi i gore…ipak je ovo Srbija…Bog zatvori jedna vrata ali otškrine prozor…ko zna zašto je to dobro…ionako su te izrabljivali za crkavicu…zvaću sutra kuma da te poveže sa onim njegovima koji ti mogu pomoći…glavu gore…bićeš ti dobro…
Šta biste pre?
Iskreno?
A šta biste u gore pomenutim situacijama rekli SAMOM SEBI?
Ako nešto ne bismo nikada rekli svojim prijateljima…zašto bi to isto sebi naturali na nos?
Što ne važi za njih…ne može važiti ni za nas…
Iako smo nažalost svi jako vični u obezvređivanju…kažnjavanju i mučenju samog sebe…
Šampioni u samošikaniranju…
Najgrublji i najoštriji upravo prema sebi…
Nadrndani i politički nekorektni kada mi dođemo na red za procenu…
Najstrožiji žiri i sudija…
Sa jednim setom aršina za sebe…a drugim za ljude koje volimo…
A u stvari postoje samo jedni aršini…koji važe za sve…
Ono što važi za naše prijatelje mora važiti i za nas…zar ne?
Stoga…
Hajde da ovu jesen…za promenu…budemo malo nežni prema sebi…
Da radimo na bezuslovnom prihvatanju nas samih…
Da malo budemo prijatelji sebi a ne dušmani…
Da se ne bičujemo po leđima…nego da tim leđima priuštimo ponekad tapšanje…
Da ne otežavamo sami sebi…već da se bodrimo…i podržavamo…
Da se jako trudimo oko naših ciljeva…ali da ne odbacujemo celokupnog sebe…kad u nekom trenutku ne uspemo…
Neuspeh je vazda bio…samo nedovršeni uspeh…
I mi smo mi…a naša postignuća i životne okolnosti su nešto sasvim drugo…
Mi smo mnogo više od toga…
I uvek zaslužujemo ljubav…pažnju…nežnost…strpnjenje…opraštanje…podršku…i apsolutno sva ljudska prava…
Kao i naši prijatelji…
Kažu da je uz njih sve lakše…
I da je u dobrom društvu teško biti pesimista…
Ukoliko se sprijateljimo sami sa sobom…
Gde će nam biti kraj?

Univerzum

Kada stvari postanu čupave…
Život nezgodan…i neprijatan…
Možda ne bi bilo loše da za trenutak zastanemo i setimo se koliko smo Mi Sami zaista važni…veliki i bitini…sa aspekta Univerzuma…
Da umesto pogleda iz naše centripetalne…subjektivne…I vrlo često iskrivljene perspektive sagledamo malčice širu sliku…
Odozdo…
Možda će nam tada i biti lakše da shvatimo da to što se nama dešava…što nas užasava… što ne možemo više ni na trenutak da podnesemo… što nas boli…što nas plaši…što nas ubija u pojam…I što nije fer…najčešće nije Ništa Lično…
Jednostavno se dešava…
Baš tu…I baš sada…kada mi postojimo…I baš tuda prolazimo…
I da je sve to Sastavni Deo Života…
Eto…
Prosto…
Jednostavno je tako…
Takva su pravila igre u ovom Univerzumu…
Da… hteli mi to da priznamo ili ne…postoji Nešto Veće čak i od V.Đ. (ili bilo koje druge kombinacije incijala…pokušajte slobodno sa vašim…radi provereno)…
Naše je samo da uradimo ono što je najčestitija stvar…od Iskona…
Da probamo da se snađemo…
Da preteknemo…
Da iskoristimo dan…
I privilegiju što smo ga uopšte dobili…uprkos svakoj verovatnoći….
Da pronađemo naš lični Smisao…
Kako bi obojili Crne Rupe…
Osmislili beskonačna lutanja beskrajnim prostranstvima Ničega…
I stvorili Zvezde…
Kojima ćemo se lično klanjati…
Koje ćemo slaviti…
I koje će nam obasjavati Put…
Od Iznutra…
Ka Napred…