Архиве категорија: Uncategorized

Univerzum

Kada stvari postanu čupave…
Život nezgodan…i neprijatan…
Možda ne bi bilo loše da za trenutak zastanemo i setimo se koliko smo Mi Sami zaista važni…veliki i bitini…sa aspekta Univerzuma…
Da umesto pogleda iz naše centripetalne…subjektivne…I vrlo često iskrivljene perspektive sagledamo malčice širu sliku…
Odozdo…
Možda će nam tada I biti lakše da shvatimo da to što se nama dešava…što nas užasava… što ne možemo više ni na trenutak da podnesemo… što nas boli…što nas plaši…što nas ubija u pojam…I što nije fer…najčešće nije Ništa Lično…
Jednostavno se dešava…
Baš tu…I baš sada…kada mi postojimo…I baš tuda prolazimo…
I da je sve to Sastavni Deo Života…
Eto…
Prosto…
Jednostavno je tako…
Takva su pravila igre u ovom Univerzumu…
Da… hteli mi to da priznamo ili ne…postoji Nešto Veće čak I od V.Đ. (ili bilo koje druge kombinacije incijala…pokušajte slobodno sa vašim…radi provereno)…
Naše je samo da uradimo ono što je najčestitija stvar…od Iskona…
Da probamo da se snađemo…
Da preteknemo…
Da iskoristimo dan…
I privilegiju što smo ga uopšte dobili…uprkos svakoj verovatnoći….
Da pronađemo naš lični Smisao…
Kako bi obojili Crne Rupe…
Osmislili beskonačna lutanja beskrajnim prostranstvima Ničega…
I stvorili Zvezde…
Kojima ćemo se lično klanjati…
Koje ćemo slaviti…
I koje će nam obasjavati Put…
Od Iznutra…
Ka Napred…

Advertisements

Šta je sreća?

Sreća koju osećamo u nekom trenutku je najobičniji Količnik između onoga što imamo i onoga što želimo…
Taj Odnos je suštinski jedino važan…
I beskućniku…
I milioneru…
Sve ostalo je ekstremno raznoliko…promenjivo i subjektivno…
Apsolutne vrednosti brojioca i imenioca u tom količniku mogu varirati od plus do minus beskonačno…i potpuno su nevažne…
Nekome je…ostatak domaćinskog ručka zapakovan u kesici za frižider…okačenoj o kontejner…u njegovom reonu…potpuna Čarolija…
Dok je nekome to trenutak kaparisanja jahte za metar duže od one koju je kupio kolega…i bivši ortak…aktuelno smrtni neprijatelj…
Tako da…
U stvari…
Postoje dva načina kako se možemo usrećiti…
Prvi…
Da uspemo da ostvarimo sve što poželimo…što je vrlo upitno…i teško ostvarivo…čak i najboljima od nas…
Život jednostavno ne funkcioniše na taj način…i nismo mi Centar Univerzuma…ma šta god vam pričali Ovi Nasmejani…i Pozitivni…
I drugi…
Da uspemo da redukujemo zelje na fundamentalne…tojest na one koje su nama lično zaista najvažnije…i da prevrnemo i nebo i zemlju trudeći se da ih ostvarimo…
Da damo bukvalno sve od sebe na tom Putovanju…kako bi crpeli osećaj Zadovoljstva iz tog čestitog truda…ponosa…i upornosti…
Da budemo umereni u željama…
Mudro skromni u očekivanjima…
Stoički strpljivi pod nepravdom …
I granitno čvrsti spram uobičajnih životnih frustracija…
Pa makar povremeno i bili Nadrndani…
Jednostavno…
Takav je Put…
Stalne Uzbrdice i Nizbrdoce…
I nepregledne Serpentine…
Ali na njemu zaista vredi istrajati…
Zbog tih povremenih Zalazaka Sunca nad Morem koji nas nenadano puknu iza neke Dugačke Krivine…
Zbog tih retkih čarobnih trenutka kada postanemo svesni da je To Naše Malo i Važno…
Već tu…
I da smo uspeli…u onome što je najbitnije…
Baš za nas…
Tada bude sasvim u redu što nemamo Sve…
A i šta će nam?
Kad već imamo Sve…što nam je zaista potrebno…

Heroji

Zamislite da nekome ko boluje od astme kažete „hajde sad lepo diši“…
Ili nekome sa karcinomom „prestani bre da uzgajaš te ćelije više“…
Ili nekome sa slomljenom nogom „hajde više oporavi tu kost“…
Ili nekome sa alopecijom „bolje bi ti stajala duža kosa“…
Potpuno je jasno da takve rečenice neće nimalo pomoći onome kome ih uputite…mogu mu čak i otežati…a u svakom slučaju će ga nervirati…
I potpuno su besmislene…
I to je većini ljudi potpuno razumljivo…
Međutim…
Osetno manjem procentu ljudi je jasno da rečenice…
„Samo prestani da brineš toliko“…ljudima sa generalizovanim anksioznim poremećajem…
„Hajde pokreni se malo“…ljudima sa depresijom…
„Neće ti biti ništa“…ljudima sa panikom…
„Šta te briga šta drugi misle“…ljudima sa socijalnom anksioznošću…
„Život je lep“…ljudima sa suicidalnim idejama…
Zvuče potpuno identično…
I apsolutno ne pomažu…
A bole…
I smetaju…
Jer…
Oni bi to sve i sami uradili da mogu…i da znaju kako…
To je kao da neko ko već uveliko vozi bicikl bez onih dodatnih točkića sa strane govori nekome ko još uvek vozi sa njima kako je to lako…
Ma samo se pustiš…i okrećeš pedale…
I jeste…
Ali ne može na brzinu…
I preko reda…
Dok ne naučiš kako treba…
Dok ne stekneš Osećaj…
I dok dobro ne izguliš kolena i laktove…
Nećeš provozati…
Ono što će sigurno pomoći gore pomenutim ljudima je doslovce sledeća rečenica…
„Razumem te…i saosećam sa tobom…hajde da vidimo šta možemo da uradimo po tom pitanju…čvrsto verujem da ti može biti bolje“…
2018-ta je…
Uvek postoji neko rešenje…
Danas ne postoji psihički poremećaj koji ne možemo na neki način ukrotiti…i zalečiti…ili makar olakšati…
A mnoge možemo i u potpunosti otkloniti…
Ponekad je sasvim dovoljna promena kvaliteta života…i okolnosti…odbacivanje nekih loših navika…učvršćivanje dobrih…odmor…putovanje…boravak u prirodi…razgovor sa prijateljima…ili pronalaženje saborca za život…
Ponekad pomažu sport…joga…meditacija…vežbe disanja…mindfulnes…raznorazna opuštanja…
Ponekad jako pomaže vera…ili otkrivanje nekog višeg smisla…
Ponekad je psihoterapija…odgovorajućeg modaliteta sa odgovarajućim psihoterapeutom prava stvar…
Ponekad jedino lekovi mogu pomoći da se primiri ta oluja u glavi…
Ponekad je hospitalizacija jedini pravi put…
A ponekad je sve po malo potrebno…
Sve u svemu…
Da li za nekoga ko se guši od astme…boluje od karcionoma…šepa na štakama ili nema kosu mislite da je manje vredan?
Da je defektan?
Da ne treba da živi?
Da nema ljudska prava?
Da ne treba da se ljubi…da ima seks…niti da popije nekoliko piva uveče sa prijateljima?
Da ne treba da ide na More?
Da ne treba da ima decu?
Da ne treba da bude srećan?
Da ne treba da želi sve isto što I mi?
Ne postoji nikakva suštinska razlike između psihičkih I somatskih oboljenja…
To je danas potpuno jasno…
I prosto se podrazumeva…
U svim prosvećenim I civilizovanim delovima Planete…
Nebitno je šta nekoga muči…
Patnja je patnja…
Potpuno je nevažno da li nekoga boli neki deo tela ili duša…
Ukoliko trpi…
Ukoliko se bori…
Ukoliko mu ta muka nije alibi da bude nesrećan…
Niti izgovor za loš život…
Ukoliko je danas ustao…
I trudi se samo da pregura dan…
Ali se nada se da će već sutra sve biti ok…
Ukoliko je priznao da mu nije dobro…
I sada prevrće nebo I zemlju da mu bude bolje…
Ukoliko traži Način…koji je u potpunosti prilagođen njemu I njegovoj patologiji…kako sebi da pomogne…
Uporno…strpljivo…i stoički…
Kako onda može biti Slabić…
Kad od borbe sa samim sobom ne postoji ništa teže?
Hrabrost nikada nije ni podrazumevala potpuno odsustvo straha…
Već hod u pravom smeru…donošenje ispravnih odluka…i činjenje pravih stvari…
Uprkos strahu…
A to je već osobina Heroja…