Архиве категорија: Uncategorized

Atina

Najlakši način da se izborimo sa ljudima koji ne znaju šta hoće je da mi sami to znamo…
Jednostavno je…
I pošteno…
Nikome ništa ne fali…
I svako ima pravo da razmišlja kako god želi…
I da se ponaša kako god hoće…
A pogotovo da nas neće…
Pitanje je samo da li mi baš to zaista želimo?
I da li to možemo da imamo?
Ukoliko su oba odgovora da…
Nemojte čitati dalje…
Samo idite za tim…potrudite se…stignite…osvojite…ustalite se…i uživajte…punim plućima…
Ukoliko je samo jedan odgovor da…
Odlučite se…
Nemojte se ljutiti što Beograd nije na moru…
Ili što Budva nema dva miliona stanovnika…i milion mogućnosti zimi…
Sve ima svoje crne i bele strane…
Otkrijte Adu…
Ili ronjenje…
Saznajte šta vam je zaista važno…
I koju neprijatnost vredi trpeti…zarad uživanja na duge staze…
Ukoliko su oba odgovora ne…
Iz ovih stopa…pravac na neki Put…
Stanite pored…
Ispužite palac i nasmešite se…
I pustite da vas život poveze…
Do neke nove Destinacije…
Ukoliko sami sa sobom porazgovaramo…
Iskreno i pošteno…
I otkrijemo…
Šta su naši principi…
Šta granice…
Šta mogućnosti…
Šta želje…
A šta realnost…
Šta potrebe…
A šta okolnosti…
Nema potrebe da se na bilo koga ljutimo…
Niti da se preterano u tome zadržavamo…
Ukoliko smo fokusirani na Putovanje…
Na naš sopstveni rast i oplemenjivanje…
Na kreativno i konstruktivno…
I na Avanuturu…
Sigurno ćemo jednom prilikom nabasati na Atinu…

1. maj

U skladu sa današnjim praznikom…moram sa vama podeliti jedan vrlo ozbiljan savet kako da najbolje prevenirate sindrom sagorevanja na poslu…
Kako izbeći stres na poslu?
1. Nemoj ići na posao.
Iako zvuči potpuno banalno…na malo dubljem filozofskom nivou…to je zaista jedino pravo rešenje…
Premor se ne može izlečiti ni sa čim drugim no sa odmorom…I to produženim…
Nema nikakve druge magije…niti čarobne pilule…
Niti mašine koja ubrzava ili usporava vreme…
Zbog toga je Vreme ubedljivo najveći I najskuplji resurs…
I to “nemoj” me podseti na čuvenog Profesora Boričića sa Medicine koji je mrtav ladan u našem udžbeniku iz patologije napisao da je najsigurnije sredstvo kontracepcije čvrsto I odlučno Ne…
Iako je to neka druga I lepša priča…
Čvrsto I odlučno ne izrabljivanju I zlostavljanju I mučeništvu je jedini siguran način da ne budemo j…
I potpuno sam svestan…da ovaj savet može iritirati…
Svakoga ko nije bogati prestolonaslednik koji može čitav život ništa da ne radi…tojest da čitav život troši nečiji tuđi rad…
I pogotovo sve one ljude koji su bez aleterantiva…
Kao što je I mene bolelo dok sam bio doktor…sa još dve hiljade istih takvih divnih I jadnih u jednoj istoj koloni sa rečicom ne ispred koja sve obesmišljava u jednoj divnoj staroj zgradi na Novom Beogradu koja počinje na B…(I ovo slovo joj je dosta…makar na mojoj stranici)…
I ne volim tom ulicom ni da prođem…
Ali u tome I jeste suština rešenja…
Mi patimo samo dok moramo…
Čim ne moramo…
Čim imamo ili stvorimo alternative (koje zaista uvek postoje) možemo birati…
A čim možemo birati…što bismo onda patili…
Rigidnost je naš problem…a ne realnost…
Ko nauči da bude fleksibilan…teško će se slomiti…
Suština je u tome da naše resurse pretvorimo u alternative koje će nam omogućiti da izađemo na zelenu granu…u našoj ličnoj realnosti…koja je uvek onakva kakva jeste…a ne onakva kakva bi bilo lepo da bude…
Stoga je za nas Obične jedino rešenje vazda bilo da ne radimo neki posao već da da nađemo svoj Poziv…
Potpuno je nebitno šta je to konkretno…
Da se usavršimo u njemu toliko da na njega možemo ići kao u kafanu…
Da se njime bavimo tamo gde za tim poslom ima potrebe…ili da ga odaberemo u skladu sa našom geografskom lokacijom…
I da postanemo jako dobri…kako bi postali skupi…kako bi mogli raditi malo…i onako kako nama odgovara…kako bismo imali vremena za kvalitetan život…I energije za isti…
A to malo je po najnovijim istraživanjima ne više od 4 (i rečima četiri) sata dnevno…pet (ponovo rečima pet) dana nedeljno…čitavih 20 sati nedeljeno…uz naravno redovne godišnje odmore…kako naše mentalno zdravlje ne bi stradalo…
Sve preko toga je već opasno…
Zamislite…
I da shvatimo da je novac ekstremno važan…samo kao medijum koji nas spaja sa nama lično vrednim stvarima…koje su obično potpuno besplatne…I da ga baš zbog toga I mudro trošimo…ne računajuči da li bi bilo baš super da nešto još imamo I sebi kupimo …već koliko sati našeg života to nešto košta…
Verovali ili ne…
Pronaći ili stvoriti alternative je uvek moguće…
Čak I ovde…
Samo zaboravite na sindikate I političare…astrologe I pozitivne psihologe…zle sile I košavu…čarobnjake I čudotvorne esencije koje vam u trenutku promene život…
Oduvek je bilo isto…
Dok Lešinari likuju zbog Suše…
Ko pita Antilope da li im se trči tamo gde vode još uvek ima…
Čitava evolucija je u stvari pronalaženje alternativa…da se preživi…
Stoga…
Odaberite mudro čime želite da se bavite…u skladu sa vašim preferencijama I kapacitetima…
Ja sam rođen da ispijam kafe po aerodromima ili po mediteranskim gradovima…I da ocenjujem kvalitet istih…posmatrajući ljude…ali me niko neće platiti za to…I to je sasvim ok…I pošteno…
Preselite se usavršeni tamo gde ste potrebni ili izaberite da se usavršite u onome što je ovde potrebno…
Takođe…potpuno sam fasciniran onim Lovcima na krabe…po onim severnim morima…I mislim da bih u tome mogao biti jako dobar…I znam da su plate ogromne…samo ne na Slaviji…
I učite neprestano…od dobrih Učitelja…
Deset hiljada sati je potrebno da postanete majstor u bilo čemu…
U vaspitavanju dece…harmonici…vožnji…kineskom…ili stripritizu…potpuno je nebitno…
I cenite sebe…kada prođe određeno vreme koje ste proveli u tom treningu…jer to niko drugi umesto vas ne može uraditi…niti će vas zaštiti…nikoga jednostavno nije briga…za vas…
U ovom surovom svetu svako trči za svojim šargarepama I beži od svojih najdubljih strahova…
Naša sudbina nije nikome posebno važna…
I osnovna premisa kapitalizma je da smo svi u potpunosti zamenjivi…
Poenta je da postanemo što skuplje I teže zamenjivi…
I da shvatimo da sebi to nismo…
Da nema drugog života…
Niti drugih nas…
Niti ima vremena…
Niti je bilo šta važnije od nas samih…
I našeg blagostanja…
Srećan vam 1.maj…
Želim vam od srca da sledeće godine ni ne primetite da je Praznik…

Ukoliko mi ne zavolimo sebe…

Po mom skromnom mišljenju ukoliko bi pravili gradaciju najboljih pozicija u kojima se čovek može zateći…redosled bi otprilike bio ovakav…
Na prvom i najsrećnijem mestu bi se našli oni ljudi koji su srećni u vezi…oni koji imaju nekog svog…i oni kojima su svi potencijali otključani…
Potom bi tu bili oni koji su srećni sami sa sobom…iliti oni koji uživaju u svom singl statusu…eksploatišući sve njegove potencijalne mogućnosti i privilegije…oni koji žive punim plućima…koji sebe stavljaju na prvo mesto…i oni koji su prvo sebe otkrili do tančina pa im je sada lako da sami sebi ugađaju…i da budu Majstori Hedonizma…počevši od omiljenog vina…i malih ličnih rituala opuštanja i uživanja…pa sve do orgazma…
Pa onda oni koji su nesrećni ali u vezi…tojest oni koji su usamljeni na najgori mogući način…dok su sa nekim…koji nije za njih…ali eto makar imaju nešto…da prezentuju pred drugima…i prosto mogu da zamislim Boginju Sreće…mudru…blagu i nasmejanu staricu koja sa žaljenjem posmatra kako se muče i zlopate oni koji svoju sopstvenu sreću pokušavaju da nađu po nečijim tuđim merilima sreće…prosto mogu da je čujem kako tiho izgovara…onako više za svoju dušu…„Deco…pa ne ide to tako…kakva je to sreća koja se može kupiti?“…
I na kraju oni koji su nesrećni sami sa sobom…što je bukvalno smrtonosno…i psihički i fizički…
Ono što je dobra stvar je da su kategorije promenjive…
Niste prokleti niti blagosloveni ukoliko ste trenutno u jednoj…
Ma koliko dugo bili zaglavljeni…u istoj…
Ono što je loše je što ti skokovi nisu toliko laki…tojest iz kategorije u kategoriju se ne prelazi tako lako… Teško će neko iz četvrte kategorije odmah uskočiti u prvu…a prepodne mrzi sebe…a popodne čitav svet…
Druga loša stvar je to što ne postoji Čarobni Štapić…pa da lepo sednemo u našu dnevnu…ili još bolje spavaću sobu…izgovorimo par čarobnih reči…i pored nas se otelotvori savršeni partner…
Ne…to jednostavno ne ide tako…
Iako biste se iznenadili koliko veliki broj ljudi veruje…“da će se pojaviti Neko“…
Prosto je…
Kao i za sve važno u životu…
Prvo treba sebi odgovoriti na pitanje šta nas to onespokojava…pa poželeti…pa pretvoriti san u cilj…pa uložiti volju i trud…uprkos frustraciji i muci…kako bi se unapredili…u svakom mogućem pogledu kako jedna Žena/Muškarac može da se unapredi…i kako bismo na kraju zaslužili to malo sreće…da ostvarimo uspeh…
Suština je u tome da je Baka iz pasusa iznad dobronamerna i blagonaklona prema ljudima koji se drže ovog redosleda…
Psihoterapija je najlepši posao na svetu…
Koliko samo puta psihoterapeuti prisustvuju transformaciji Gusenica u Leptire…
I kakve sve Lepe Tajne kriju psihoterapijski kauči…
Kakve sve Čarobne Putopise koji oduzimaju dah…
Kakve Avanturističke Poduhvate koji su na početku izgledali potpuno neverovatno…i neostvarivo…
I najveća satisfakcija u našem poslu je posmatrati Leptire kada zalepršaju…
Kada rade ono za šta su stvoreni…
Gledati ih kako odleću ka svojim Cvetovima…po Sunčanim Danima…
Koliko su samo onda privlačni…
I sebi dovoljni…
A suština privlačnosti je uvek bila u nedostupnosti…
I u samopouzdanju…
Toj sigurnosti u sebe…koja se stiče tako što prvo bezuslovno prihvatimo sebe…tojest ono što smo dobili…a onda damo sve od sebe kako bi uporno postizali male i intimne pobede na nama važnim poljima…kako bi se unapredili…
Princip je uvek isti…
Surov i pošten…
Ukoliko mi ne zavolimo sebe…ko će nas drugi zavoleti?

Krš

Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim )…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…

Rulet

Uprkos uvreženom mišljenju poštovalaca lika i dela Ruleta…savršeni način da pobedite tu Paklenu Skalameriju ne postoji…
Jednostavno ne postoji Sistem kojim ćete moći da predvidite gde će se sledeći put ta Đavolja Kuglica zaustaviti…
Ponekad dolazi crveno pa crno…jedno za drugim…u regularnim razmacima…i logično…
Ponekad dolazi tri puta par…pa tri puta nepar…
Ali ni 7 crvenih polja zaredom ne dokazuje da će sledeći put biti crno…ili ne…
Orfanele su Vrlo Zle Čarobnice…
I uvek može biti i ovako ili onako…
Plus Nula koja sve to komplikuje time što nit je obojena…nit je parna…nit neparna…nit je pre 18…niti posle…
Jednostavno je nemoguće predvideti šta će se desiti u budućnosti…
I zbog toga je jedini siguran način da zaradite od ruleta…to da ga obilazite u širokom luku…
Jer…
On je jednostavno potpuno nekontrolisan…i dizajniran tako da iskoristi sve ljudske slabosti…i da upropasti…svakoga ko mu se približi…
Ono što me fascinira je… da je Rulet potpuno nedokučiv…a ima svega 36 brojeva i Nulu…
A zamislite tek Život…
Koliko je tu kombinacija…i koliko mogućnosti…
Do kojih sve vrednosti dobacuju Brojevi…
I koliko su Nule bolne…
A opet još nisam upoznao čoveka koji ne bi voleo da zna tačno šta će se dešavati u budućnosti…
Baš njemu…
Da predvidi…i da se pripremi…
Da bude spreman na najgore…
Da napravi plan…i da sve bude onako kako je on zamislio…
I zbog toga anksioznost vazda postoji…oduvek…
Ona je uzgredna karakteristika (ili bolje rečeno neželjeno dejstvo) velikog i plemenitog mozga koji imamo…
Čim možemo da predviđamo…automatski smo nagrabusili…
Čim imamo nešto do čega nam je jako stalo…i mogućnost da to izgubimo u jednoj jedinoj sekundi…kako da se opustimo?
I mnogi koristeći te naše strahove jako lepo žive…još od praistorije…
Međutim…ne znam kako to naš horoskopski znak može odrediti da li je pametnije žetone staviti na veliku ili malu seriju…
Na crveno ili crno…
Na par ili nepar…
A tek se zaista divim onima koji veruju u Magiju…i Ostala Proročanstva…
I često se pitam ko je tu srećniji…Lakoverni ili Mudri…
Ne znam da li ste znali da je anksioznost direktno srazmerna inteligenciji…po principu što je neko pametniji…više će se mučiti…
Ni sa pameću ne treba preterivati…
I to je prosto tako…
Ali zato čvrsto verujem da je i ta banalna odluka…gde staviti Žetone…a i celokupna naša Sudbina…uvek zavisna samo od onoga ko nam glavu nosi…
Isključivo od nas samih…
Koliko god to prestrašno i preodgovorno izgledalo…
I koliko god nas činilo krivcima ukoliko ne ide…
To je jednostavno tako…
I što pre to shvatimo…lakše i brže će nam biti bolje…
Isto tako…
Neki moji klijenti su čvrsto ubeđeni da su Baksuzi…
Da zbog toga što je dugo dolazila Crna boja…da će svaki sledeći krug biti isto tako poguban…
I da zbog toga što su par puta sve izgubili…na bitnim ulozima…da nikada ništa ništa dobiti…pogotovo ako im je važno…
Neki drugi su pak ubeđeni da su preplaćeni na Crvenu…i da oni to zaslužuju…jer su Bogom dani…pa se smrtno iznenade kada crna nadođe…
A Crna uvek naiđe…kad tad…
I Veterani Ruleta uvek pričaju da nisu prokleti dani kada su gubili…već oni kada su dobijali…
Oni navlače…
I uvlače…u Vrtlog koji vodi samo na Dno…bez Vazduha…
Posle tih „blistavih trenutaka“…sve je samo obično vađenje…i životarenje…
Obična jurnjava za tim Osećajem Pobede…
Rulet je svakako najbolje zaobići…ali šta da radimo sa životom?
Ideja čitavog trećeg talasa kognitivno bihejvioralnih terapija kojima sam sve više opčinjen i po kojima pokušavam i sam sve više da razmišljam…i da živim…je da je budućnost potpuno nezivesna i da je zbog toga potpuno iracionalno preterano se baktati s njom…
Da je suština u Mindfulnessu…
U toj usredsređenosti…u punoj svesnosti…i u prisustvu u sadašnjosti…
Tojest…da je jedino što mi zaista imamo samo ovaj trenutak…SADA I OVDE…
I da smo naša najbolja investicija na koju vredi ulagati…upravo MI SAMI…
Da neke bolne istine o nama samima…o bitnim drugima…i o životu moramo prihvatiti…i onda se posvetiti tome da ostvarimo ono što nam je zaista važno…
I da je najbolji lek za anskioznost upravo život u sadašnjosti koji je u potpunosti u skladu sa našim istinskim smislom koji smo sami sebi otkrili…
I da ukoliko smo već primorani da se kockamo…a to je jedostavno cena postojanja na ovoj Planeti…(neizvesnost je uključena u Ulaznicu…s tim što to piše malim slovima na drugoj strani) da bi svakako bolje bilo da za taj Rulet Života sedamo kao ljudi koji su tu samo navratili…uz čašicu…i u društvu osobe u koju smo zaljubljeni…i koja nam donosi sreću…čisto da se zabavimo u nekom Hotel Kazinu na nekoj Čarobnoj Rivijeri…umesto kao narkomani koji na ruletu pokušavaju da povrate novac za sledeču zelenašku ratu…koji su njihove vene već odavno proćerdale…
Nema pravila…
Niti načina da predvidimo budućnost…
Ali…
U kakvoj god …
Crvenoj ili Crnoj Varijanti…
I gde god…
Na Malim ili Velikim Brojevima…
I u Paru…ili Sami…
Jedino što ćemo uvek imati smo MI SAMI…
I baš ti Mi smo nam sasvim dovoljni…
Ukoliko smo mudro i uporno ulagali…
Ukoliko smo se razvijali…napredovali…jačali…i rasli…
I živeli…u skladu sa sopstvenim Vrednostima…
Dok je bilo vreme…
I dok nam nismo trebali…
U dve rečenice…
Budućnost nije problem…
A rešenje smo Mi…