Архиве категорија: Uncategorized

Prosečna zebra

Jedan od boljih i bolnijih uvida koje sam stekao čeprkajući po sebi je da 90% mojih patnji nisu posledica mojih životnih okolnosti već najobičnijeg rigidnog zahteva spram Univerzuma…koji bi se najkraće mogao definisati kao „sve mora biti onako kako sam Ja zamislio“…
Znam…
I mene je sramota…
Ali dobro bio sam i mlađi…
90 % mog besa je bilo zbog toga što stvari u nekom trenutku nisu bile onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih anksioznosti su bile zbog toga što nisam bio siguran da li će stvari u budućnosti biti onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih depresivnosti su bile zbog toga što par puta u prošlosti stvari nisu ispale onakve kakve sam Ja zamislio da će biti…
90 % mojih povređenosti su nastale kada se ljudi koje sam percipirao bliskim nisu prema meni poneli onako kako sam Ja zamislio da bi trebalo da se ponašaju…
90% mojih zavisti su bile zbog toga što neko drugi ima stvari koje sam Ja zamislio da ću imati…
90% mog stida je bilo zbog toga što u nekom trenutku ljudi o meni nisu mislili ono što sam Ja zamislio da će misliti…
90% mojih osećaja krivice je bilo zbog toga što nisam ono što sam Ja zamislio da ću biti…
Bukvalno…
Ovih 10% je zaista bilo do života…
I par puta je stvarno bilo baš bezveze i teško…
Ali…
Iskreno…
90 % mojih patnji je nastalo zbog toga što mi je u tom trenutku bio pokvaren Aparat za Zamišljanje…
I što sam zaboravio koliko sam Ja zaista važan deo ovog Univerzuma…
Koliko je to bahato Ja…Ja…Ja…Ja…pogubno po nosioca…
Kako sam kroz život često prolazio kao neka Zebra Govornik koja tamo negde u Africi žustro propoveda o položaju zebri u lancu ishrane…i o tome kako je nezamislivo to da njih maltene svako ko naiđe jede iako one jedu samo travu…i kako to ne može više tako…i kako nije fer…i da nešto mora da se uradi po tom pitanju…i koja i dalje stoji za improvizovanom govornicom i nastavlja da pametuje dok sve ostale počinju da beže od čopora lavova koji hvataju zalet…
U zamišljanju je problem a ne u životu…
Život je vazda isti…
Jedna beskrajna sinusoida uspona i padova…
Loših i dobrih dana…
Povoljnih i nepovoljnih ishoda…
Iz moje perspektive…
Ili zebrine…
I to mi je dosta pomoglo…da shvatim mudrost važniju od svih…
Da ukoliko želim duševni mir…ne treba sve stvari da postanu onakve kakvim sam ih ja zamislio…
Već da ja shvatim da su one takve kakve zaista jesu…
I da to prihvatim…
Pa da se adaptiram…
Popravim što se popraviti može…
I prestanem da kontrolišem…ono što nije do mene…
I da se ljutim što sve nije onako kako sam ja zamislio…
Već da budem zahvalan na svemu onome što se igrom slučaja osvarilo…
Na dobrim danima…
Na čarobnim trenutcima kad se trud isplati…
I kad se ponekad ostvare fundamentalne želje…koje se suštinski i ne razlikuju od uobičajnih fundamentalnih želja jedne prosečne zebre…
Uostalom…
Znate onaj stari fazon da iskušenje najlakše prođe ukoliko mu se prepustiš…
Slično je i sa životom…

Dobar(a) u krevetu

Neverovatno je koliko ljudi čvrsto veruje da je za sticanje jednog od ubedljivo najpoželjnih epiteta – „biti dobar(a) u krevetu“ neophodno imati neke natčovečanske i idealne osobine…karakteristike i sposobnosti…
Sve po Men’s healthu i Cosmopolitenu…
Ogromne penise…
Ili grudi…
Snažne ruke…
Ili vitke butine…
Pločice…
Ili strukove…
Moći satima…
Ili znati sve…
Visiti s plafona kao šišmiš…
Ili oguliti kolena…
Međutim…
Ja sam poprilično ubeđen da je istina sasvim drugačija…i da je za taj ultimativni epitet…koji je neobično važan i jednom i drugom polu…i koji bi apsolutno svi želeli da imaju…neophodno svega nekoliko stvari:
1. Biti privlačan sam sebi…
2. Otključati i navežbati sopstvenu seksualnost…
3. Biti u krevetu sa nekim ko nas inspiriše…i do koga nam je stalo…
4. Biti otvoren za kreaciju…i uživanciju…
Sve ostalo su samo sitnice i trivijalnosti…
Dlake koje smetaju znate već kome…
I gluposti koje potpiruju naše komplekse i frustracije…
Alibiji koji nam nedaju da se opustimo i uhvatimo u koštac sa suštinskim stvarima…
Prava je sreća da se i ova Drevna Veština može naučiti…
K’o engleski…
Naravno…
Neko je talentovaniji…neko brže kapira…neko ima bolje učitelje…i više mogućnosti da vežba…i manje se stidi da proba…
Ali apsolutno ne postoji čovek koji ga ne može propričati…ukoliko se dovoljno jako i dugo potrudi…
Prosto je…
Svako ko je stigao Negde…morao je da započne Odande gde je bio…
Pa hajde…
Gotov je karantin…
I proleće je…
Čuvajte se…
I srećno…

Fontana želja

Da mi je neko rekao da ću sve svoje seanse prebaciti na skype…
Da će mi moja omiljena fotelja za rad zvrljati prazna…
I da danima neću izlaziti iz kuće…zdrav i prav…i to u aprilu…mesecu kada je Beograd svetska prestonica lepote…
Ne bih mu verovao…
No…
Odavno znam…
Živ se čovek na sve navikne…
I dobro je da je tako…
I da nije te magične sposobnosti odavno bismo izumrli kao vrsta…
Sapijens je zagospodario svetom zbog najsofisticiranije i najbrže sposobnosti adaptacije…
I ta sposobnost nam omogućava da preživimo neke neviđene muke i neprijatnosti…
I svakojake šokove…
Međutim…
Ta sposobnost može biti i mač sa dve oštrice…
Trpeti je racionalno i zdravo samo ako su naše okolnosti nepromenjive…
Ukoliko su promenjive…ne treba trpeti ni minut više nego što je neophodno…
Ukoliko trpimo samo zato što smo navikli…i mrzi nas i strah nas je da se promenimo…nije problem do okolnosti koje nas muče…več do nas…
I tu treba potražiti promenu…
I lek…
I po pitanju veze u kojoj smo…
I po pitanju posla kojim se bavimo…
I po pitanju porodice iz koje smo…
I po pitanju ljudi sa kojima provodimo vreme…
I po pitanju zemlje u kojoj živimo…
I po pitanju bilo koje neprijatnosti koja nas nervira…
Uostalom…
Znate kako je najlakše skuvati žabu…
Samo polako dogrevate vodu…
Dok se ona ne navikne na to da je skuvana…
Trpljenje treba prolongirati samo dok ne obezbedimo sebi prigodno mesto za doskok…
I dok ne prikupimo snagu sa skok…
Ma koliko nam šapice bile vične trnju…pravi spas za njih je prošetati po nečemu mekanom…
Za neki Morski Pesak su one zaista dizajnirane…
I prava je šteta što toliko često…zamišljeni u ozbiljne filozofske ekspertize i mudre dubioze…zaboravimo na iskonsku psihoterapijsku tehniku…
Staro dobro Rešavanje Problema…
Inicijativu…
I Promenu…
Jer…
Znate sigurno onaj čuveni vic sa fontanom i novčićem…
Nije pokvarena fontana želja…
Već Magija ne funkcioniše dok se Novčić ne ubaci…

Alfa i lavica

Suštinski problem sa ljubomorom nije u tome što ona boli…mori…muči…nervira i mrači čak i potencijalno lepe dane…
Već je u tome što ljubomora jednostavno ne radi…
Nikakva količina ljubomore još nije sprečila neminovno…
Ukoliko je ono čega se ljubomorni najviše plaše izgledno…i logično…
Slično kao što to ne radi ni strah od smrti…
Možemo se plašiti koliko hoćemo…
Umrećemo sigurno…
Naše je u stvari da to odložimo koliko god je moguće…
I da što više proživimo…
Srećom procenti neuspešnosti ljubomore nisu toliko izgledni…kao za smrtnost…
Ali je trend sličan…
Katanci…i lanci…i provere…i prismotre…i bezbednosni prstenovi prosto ne rade…
Nema tog zatvora iz kog se ne može pobeći…
A i koja to normalna ptiva voli da bude u Kavezu…
Jedino što zaista pomaže…i jedni pravi antidot ljubomori je Rad Na Sebi…
Unapređivanje nas samih na svim mogućim poljima na kojima se jedan Homo Sapiens i može unaprediti…
Od seksualnosti…
Preko spretnosti…šarma…i okolnosti…
Do mudrosti…
Čime ćemo…kada stasamo…nekome jako otežati da od nas ode…
Prosto mu se neće isplatiti…
Lavica iz čopora se ne pari samo sa Alfom zato što to tako mora i upisano je na pesku savane…
Već zato što tako želi…
I sve u njoj govori da je tu najbolji genetski materijal…
Na kome se može napojiti…
I oplemeniti svoj…
I da je tu logično…i prijatno i korisno ostati…
Jer život van čopora deluje smrtonosno…
Prava ljubav je Sloboda…
Rad na potencijalima osobe koju volimo…
I Privilegija koju dajemo nekome time što mu dajemo priliku da bude sa nama…
I posvećujemo mu Vreme…valutu najskuplju od svih…
A da uz tu privilegiju evenutlano možemo dati i uputstvo za upotrebu…
Pravila koliko možemo da izdržimo pre no što ćemo se slomiti i pokvariti…
I granice rezervata…
Ali…
Možda je ipak najvažnije da mi shvatimo da je važan deo te slobode i nečije pravo da se tih pravila pridržava ili ne…
To nije naš deo posla…
Zato je Rad Na Sebi toliko i dobar…i delotvoran…i jednostavno radi…
Em ćemo postići cilj…da nas sve bolji i lepši i kvaliteniji žele…možda čak i oni koji se i nama dopadaju…i sa kojima bi i mi ostali…
Em nećemo baš ni crći ukoliko nas iznevere…
Za dobrog Alfu izbor lavica je neograničen…
I lako će se skrasiti tamo gde mu je dobro…
Stoga…
Ukoliko hoćete da iskontrolišete i da saznate da li će vas neko prevariti…
Otkrijte ko će više nagrabusiti ukoliko se to desi…
Prava sigurnost se krije samo u tome…da to ne budete vi…
A ako baš i jeste…
Prava je sreća da se i ta jednačina može promeniti…
Možda i do kraja ove godine…a do 2030-te sigurno…
Ukoliko prestanete da trošite vreme na ono što nema nikakve veze sa vama…
I počnete da radite na onome što ne zavisi ni od koga drugog…
A to ste Vi sami…

Karantin

„Izludeću u karantinu…
Ovo je zaista neizdrživo…i nepodnošljivo…
I dokle će bre više ovo mučenje da traje…“
Najčešće rečenice na seansama ovih dana…
Ne znam…
Da je lako baš i nije…
Pre dvadeset dana sam gledao smeštaje na Airbnb-u za Evrposki kongres psihijatara u Madridu koji je trebalo da bude sad u petak…i razmišljao se da li ću stati u Odelo za kongrese…
A sada se radujem što su svi Moji dobro…što nemamo Baš Jako Ugroženih i što još uvek imamo internet i struju…
I svima nam je šok…
I ipak smo većina nas najrazmaženija sorta Homo Sapiensa od samog osnivanja vrste…
I toliko mnogo nam je potreba i neophodno…i na toliki smo komfor i luksuz navikli…
Da je pad morao biti strmoglav…
Ali…
Kao i uvek u ljudskoj vrsti nije pitanje u količini muke koja je pred nama…već u tome šta nam trpljenje te muke donosi…
Odlazak kod ginekologa je pretpostavljam neprijatan…ali je neodlazak smrtonosan…
Nema veće muke od hemioterapije…osim možda umreti od neke karcinomčine bez nade i bez ispaljenog metka…
Do četrdesete planiram otići na svoju prvu kolonoskopiju…ne zato što…da izvinete volim da mi nešto bude u dupetu…već zato što je karcionom debelog creva drugi najčešći karcionom kod muškaraca na Balakanu…cigarete sam već ostavio…ima deset godina…a za prostatu je rano…
Studiranje je sam pakao većini…ali je rad za mizernu satnicu potpuno nespojiv sa zdravim razumom…a ne možemo baš svi ni biti talentovani za fudbal i pevanje…a ni zlikovci…
Upustiti se u strahote preduzetništva u maloj bari punoj krokodila je strašno…ali je u poređenju sa besmislom državne službe i prodajom duše đavolu korporacije…majčina dušica…
Prići devojci kad si mlad i slobodan je hod po minskom polju…ali se većina kada ostari i prestane da bude slobodno mnogo više kaje zbog propuštenih prilika nego zbog blamova…koji preko noći postaju sjajne anegdote…
Živa je muka singl devojci od 35 da izađe iz paradigme „pojaviće se neko“…i da napravi prvi korak…ali je usamljenost po skandinavskim psihijatrima od skoro isto dijagnoza…na F…
Da sam dinar dobio svaki put na terapiju kada mi je neko rekao da ne može da krene na nešto tipa ples ili MMA ili engleski…jer to ne zna i obrukaće se…i svi će mu se smejati…ozbiljno bih se obogatio…a jeeeeste…naravno…na ples ćemo krenuti tek kad pobedimo na svetskom prvesntvu u tangu…i na MMA tek kad potpišemo za UFC…a na početni nivo engleskog tek kad nam izgovor postane kao kod britanske kraljice…
I tako u nedogled…
Ovaj Univerzum nije preterano kreativan po pitanu opcija…
Postoje četiri vrste izbora koje možemo napraviti…koji će nas potom odvesti u jednom od četiri ponuđena smera…
Neprijatnom i beskorisnom…
Prijatnom ali beskorisnom…
Neprijatnom ali korisnom…
I…
Prijatnom i korisnom…
O prvom i četvrtom ne bih trošio reči…
Nemojte raditi posao koji ne volite…koji ne znate da radite…na kome vam je nepijatno…i na kome ste malo plaćeni…i naravno ostanite na poslu koji volite…koji znate da radite…na kome vam je prijatno…i za koji ste adekvatno nagrađeni…
I nastavite da ćuvate dobru vezu u kojoj je lepo i lako…i koja ima perspektivu…
I bež te od loše u kojoj je ružno i teško…i u kojoj nema perspektive…
Međutim…
Jedna od najvećih mudrosti u životu je pravilno i pravovremeno odabrati između druge i treće opcije…
I oni koji u tome često uspeju su pravi Majstori Života…
I najlakše ćete ih prepoznati po tome što su najčešće dugo i uoporno stvarali dobre živote u kojima posle mogu natenane uživati…
Što su učili…postali eksperti…pa naplatili…i potrošili…
Što su se razvijali kao Ljudi…postali dopadljivi…pa se dopali onima koji se i njima dopadaju…i umnožili…
Što su čuvali zdravlje…da bi imali sa čime protiv starosti i bolesti…
Što su proširivali zonu komfora…dok stvarno nije postala prijatna…na najudaljenijim mestima…
Što su prljali maltene svaki deo sebe…osim obraza…
Što su odbijali arteficijalne izvore hormona sreće…i mukotrpno stvarali autentične…
Što su ulagali u najvrednije valute…nedostupne novcu…
Put do sreće je obično popločan mukom…
I znate sigurno onu staru da se sreća ne može naći već se samo može stvoriti…
Proći će i karantin…
Nerijatna a vrlo korisna star…
Koja nas je možda i sačuvala kao vrstu…u nekim tmurnijim vremenima…
Zamislite samo da se krijete u zamku od vandala u starom veku…kuge u srednjem…kolere u prvom svetskom ili da ste jevrejin u drugom…
I to bez interneta!!!
Proći će svakako…
I nažalost nema bolje i pametnije opcije od toga da ostanemo kod kuće…
Jer…
Dobra odluka je uvek ona koja donosi najveću moguću sreću za najveći mogući broj ljudi…
A ovo su jako teška vremena…
No…
Kako god da je napolju…
Prave odluke su se uvek donosile iznutra…
Junaštvo je još od Marka Miljanova bilo braniti sebe od drugoga…svim silama…pa makar to bio i virus…
Ali je ponekad mnogo važnije obratiti pražnju na Čojstvo…koje se vazda sastojalo u tome da druge zaštitimo od sebe…pa makar prenosili i virus…
Teška su vremena…
Ali kako bismo drugačije mi Mali Obični Ljudi i došli u priliku da navežbamo i jedno i drugo…
I postali Veliki…
Ostanite kod Kuće!
Smrt Koroni!
Živeli Ljudi!
Živeo Život!

Mali Ćofi

Jedna od boljih okolnosti kada završite medicinu je što nema te klinike ili bolnice gde nemate nekog svog sa godine…ili makar nekog ko se zna sa nekim koga vi znate sa godine…
Jedna od gorih okolnosti je što će vaš telefon neprestano zvoniti…i što će vas uvek neko zvati da mu pomognete za nekog svog…
Jer…znate već kako stvari kod nas funkcionišu…
Ti pozivi su po pravilu zbog nesreće…neprijatni i bolni…jer vas stalno podsećaju na to da se takva muka već sutra može desiti i vama i vašem nekom…
I frustrirajući…jer često i ne možete nikako pomoći…koliko god to želeli…
Tako me je i taj poziv uznemirio…
S druge strane žice je bio moj dobri drug…Boki…kum jednog od mojih najboljih prijatelja…koga znam decenijama…i jedan od onih ljudi koje svi vole…ljudina i muzičar…sa kojim sam barem jedno sto puta proveo divnu noć…pevao i smejao se na sav glas…slušao ga kako svira iz duše…i ludirao se do zore…bezbrižan…i ubeđen da se život sastoji samo od radosti…
Ovaj put se nismo smejali…
Ćale mu je bio loše…
Bukvalno nekoliko dana pred kraj…
Prognoza da će sa tim stadijumom tog karcinoma živeti još 6 meseci…je istekla još proletos…
I sada se smrt već uveliko baškarila po njihovom stanu…
I pred njegovim očima se odigravalo sve ono zbog čega sam vrlo za eutanaziju…kao i 90 % lekara…i prvi ću potpisati ukiliko me ikad budu pitali…i stručno…i lično…
Dobra stvar u medicini je što danas nema bola koji se ne može kupirati…
Loša stvar u našoj medicini je što tih brojnih stvari kod nas nema ili nisu dostupne svima…
Boki me je pozvao da pita mogu li mu nabaviti izvesne Durogesic flastere…lek-flastere koji u sebi sadrže Fentanil…supstancu skoro sto puta jaču od morfijuma…poslednji spas i lek za svaki bol…koji se obično propisuje umirućima…da im obezbedi makar minimum dostojanstva…i nažalost u poslednje vreme jedan od obaveznih lekova bez kojih svaki lekar hitne pomoći ni ne polazi u noć…
Mali hanzaplastić koji se zalepi na stomak…i dobijete dan bez bola…
Autentična pobeda medicine nad mukom i besmislom…
I spas…kad se kraj približi…
Međutim Durogesic flastera više nije bilo nigde…i nemoguće ih je bilo nabaviti ni u Domu zdravlja…niti bilo gde…jednostavno ih je nestalo u celoj zemlji…
Problem u snabdevanju je nastao…kao i uvek…zato što je kraj godine…i zato što su se zalihe izgleda potrošile…a novi tender se još nije održao…administrativna glupost…a s’ obzirom da je lek opioid…odnosno droga…ne može se kupiti u apoteci…niti bilo gde nabaviti legalno…
Odgovori nadležnih su bili…da će ga verovatno biti do kraja meseca…
Leka možda da…ali Bokijevog ćaleta po svemu sudeći ne…
Boki je prvo bio besan…psovao je i zemlju i sudbinu i Boga…pa očajan i tih…kao i uvek kad neko postane bespomoćan…
Pa se onda prenuo…i krenuo da zove…
No…nažalost ni ja…niti bilo ko drugi…mu nismo mogli pomoći…
Durogesic se jednostavno nijie mogao nabaviti privatno…
Prošlo je nekih mesec dana…i sreli smo se ponovo na slavi kod zajedničkog drugara pre neki dan…
Sahrana je kaže bila dostojanstvena…bilo je baš dosta ljudi…uostalom kao i uvek kada se pošteni i dobri ljudi sahranjuju…njegov govor je bio odmeren…potresan i lep…čak je i odsvirao ćaletovu omiljenu pesmu…
I onda mi je rekao nešto…zbog čega sam ponovo shvatio koliko sam ponosan na narod kome pripadam…
Na našu urođenu racionalnost i snalažljivost…
Na otpornost…i pamet…
Na to što je naš prirodni odgovor „dobro, šta ćemo sad?“ a ne „jao…jadni mi…i kako se ovo desilo“…
Na pobedu duha nad besmislom…
I na to što možda na kugli zemaljskoj i nema boljih reprezenata one stare da „ko nađe svoje zašto…može preživeti svako kako“…
I kako nema te muke u kojoj pravi Srbin neće naći neki način da preživi…da se snađe…da premosti…ili da pretekne…
Ko zna kako se ta snaga iskristalisala i akumulirala…verovatno zbog istorije koja nikad i nije bila dosadna i laka…
„Izvini brate što nisam mogao ono da ti nađem“…rekoh ja…
„Ma nema veze…brate…snašao sam se…znaš ko mi je pomogao?“…okrenu se ka drugu iz njihovog kraja…koji je sedeo na drugom kraju stola…“znaš malog Ćofija što je išao sa nama u osnovnu…e vidiš on mi je pomogao za ćaleta…“
Začuđeni pogledi za stolom su govorili da se nešto neobično desilo…
Ispostavilo se da je mali Ćofi…kako to da kažem…dobroćudni narkoman iz kraja…kakvog verovatno i vi imate u vašem…
Ispušteno dete…koje baš onda kada nije trebalo nije imao nikog svog da mu pomogne…da mu zvekne šamarčinu pa da ga zagrli…i da ga spase…od ulice…i probisveta…koji takve jedva čekaju…
Moj drug ga je pozvao kada je već ispucao sve opcije…i ponovo postao potpuno očajan…da mu nabavi ove flastere…kako zna i ume…na crnom tržištu…u skladu sa gornjim premisama…o našem narodu…i snalažljivosti…
Ćofi je rekao da će ga zvati popodne…čim se raspita…
Nije uspeo da ih nabavi to popodne…ali je rekao da će pokušati sutra ponovo u drugom kraju grada…“ima on tamo jednog druga“…
I onda je sutra popodne mobilni zazvonio…Ćofi je bio sav ushićen…“nabavio sam sedam Durogesic flastera…bugarskih…ali su u roku…ti su ti za Evropsku uniju pravljeni…oni su ti još bolji…tojest jači“…
Razmišljam…kako se moj drug raduje…kako mu konačno pada kamen sa srca nakon celodnevnog hodanja po stanu…i celonedeljenog nerviranja i svađanja u Domu zdravlja…razmišljanja da li da pobije sve njih…ili sebe…
Zamišljam kako se možda prvi put i nasmešio te jeseni dok pita Ćofija…
„Znaš gde sam?“ upita Boki…
„Znam…bio sam tu jedanput na rođendanu…zvao si me“…
Kako se i ne bi sećao…kad je to bila prava retkost…kao i svoj problematičnoj…ničijoj i ispuštenoj deci…koju svi izbegavaju…i koju niko ni ne poziva na rođendane…da ne bi kontaminirali dobru decu…
No čika Mića je kao stara komunjara insistirao da Boki obavezno pozove celo odeljenje…
Nema razdvajanja…sva su deca ista…sve mora da se deli…i sa svima mora da se druži…
Zamišljam kako mu Boki otvara…
Kako Ćofi odmah zna u kom pravcu da se uputi… po jaucima…
Zamišljam kako se u hodniku susreću sa majkom…koja je poluošašavljena od bensedina…ali koja ipak i tako sedirana zna da se od narkomana treba gnušati…i samo skloniti pogled u stranu…pre no što se zarazi…
Zamišljam kako Ćofi kaže „dobar dan čika Mićo…je l’ me se sećate…evo doneo sam vam ovaj lek“…kako čika Mića koji ne zna ni koja je godina…ni u kojoj je zemlji odgovara „o baš je lepo što si završio medicinu i što si uspeo u životu…bravo“…kako se Ćofi zahvaljuje u maniru prvaka drame narodnog pozorišta…kako skida zaštitnu foliju i lepi flaster čika MIći na stomak…
„Evo…za pet minuta će vam biti lakše“…reče Ćofi…
„Hvala sine“…reče čika Mića…
Kako se zenice skupljaju…
Kako bol prestaje…
Kako se neki poluosmeh olakšanja javlja…
Kako ćale prvu put u poslesnjih nedelju dana počinje da diše kako treba…
Kako uspeva ČAK i da zaspe…
Kako Boki plače pored…dok ga Ćofi teši…“hajde…biće sve dobro…sve je to deo života…“
Kako odlaze do treprzarije i kako sipaju rakijicu…“kako ga mama…nakon sinovog brecanja udostojava čak i kafom i kolačima“…i kako ga pita „sine jesi li ti dobro“…“jesam teta Nevenka…bilo je i gorih dana“…
Kako ćute…
Kako ga Boki ispraća i kako Ćofi kaže na vratima „po mom iskustvu ovo bi trebalo da ga drži 24 sata…vidimo se sutra ponovo…tu sam ja…ako još nešto zatreba…“
Boki ga grli…i ispraća…
I ostaje raznesen u hodniku…
Kao i svi mi na slavi dok nam to priča…
I tako je Ćofi…mali dobroćudni narkoman iz kraja…bio šef intenzivne nege i palijative u njihovom stanu sledećih nedelju dana…
Nije uzeo ni dinar…“jer se za lek ne kaže hvala“…a i imao je on za toliko…mala je to doza…
Niti se požalio da je umoran niti da ne može…
I eto…
Život je to…
Na ovim predelima od krvi i meda je vazda takav bio…
Sve je vrlo relativno…
I često obrnuto…
Zlikovci su često sasvim fin svet…
Čistunci su često zli…
Mali ljudi su ponekad veličine…
A veliki polusvet…
Tek kada dođe ružno shvatite ko je kakav…
I da se na muci oduvek poznaju junaci…
I razlikuju drugovi od prijatelja…
Nedaće su stalne…
Neprijatne i otežavajuće okolnosti su konstanta…
Ali je snalaženje i nagon za preživljavanjem još jači…
Prijateljstva kovana u muci čelična…
A smisao uvek postoji…ukoliko se potrudimo…
Život grub…
Ali su ljudi još jači…
Posle smo se svi smejali dok nam je Boki prepričavao kako su pretposlednju ćaletovu noć svi zajedno sedeli i umirali od smeha u njihovom stanu…Boki i Ćofi pijani (nije hteo da izlazi iz uloge lekara)…keva na bensedinu a ćale na fentanilu…i prepričavali doživljaje…ćale sa VMA…Ćofi sa ulice…mama sa biroa…a Boki iz kafane…
I kako će oca pamtiti tako nasmejanog…
I po toj noći…
Kada ga ništa nije bolelo…
I kada su mogli da se oproste kao ljudi…
I da mu maltene u poslednjem lucidnom trenutku kaže kako ga je mnogo voleo…i da je bio Ćale za primer…i da mu se zahvali na svemu što je uradio za njega…i da će se potruditi da živi onako kako ga je on učio…
I kako je nenormalno zahvalan na toj privilegiji…
Koju im je obezbedio Ćofi…
Mali Ćofi…dobroćudni narkoman iz kraja…koji nema nikoga svog…
Dobar svima osim sebi…
Ljudina…
I Prijatelj…
Živi dokaz…za to da o knjizi ne treba suditi po koricama…
I da je sve relativno…
Da je forma potpuno nebitna…spram suštine…
Da se…iako je manir „spolja gladac a iznutra jadac“ nažalost zavladao…prave vrline još mogu pronaći… ponekad na najzabačenijim i najnepristupačnijim mestima…gde biste se najmanje nadali…
I zamišljam kako će se čika Mića nekako zadovoljno smešiti uz rakijicu odozgore dok ih bude ovo proleće gledao subotom u Drajzerovoj…gde će konačno i Ćofiju biti popunjene stolice…za njegovim stolom…u sobi za posete…
Kako će mu nekim anđeoskim trikom poslati taj ponekada presudni tračak snage da se skine sa pošasti najveće od svih…
I da krene ispočetka…
Što sad i ne bi?
Kad konačno ima brata i kevu…
Nekog svog…
I zašto da se trudi…
I kome da se vrati…
Muka sa ovim životom je što da biste nešto postigli morate da se trudite decenijama…a da propadnete možete i večeras…
No…prava je sreća…
Da je i obrnuti put moguć…
Iako je često krivudav i uzbrdo…i jako je teško pokrenuti se u pravom smeru…
ALI UVEK POSTOJI NAČIN…
Da kreacija pobedi ludilo…
Da konstruktivno pobedi destruktivno…
Da pamet pobedi okolnosti…
Da se muka ukroti…
Da se pomogne…
Ili da se samo bude tu…uz nekoga…
UVEK POSTOJI NAČIN…
Da dobro pobedi…
Ukoliko smo Ljudi…
I ukoliko Ih imamo oko sebe…