Архиве категорија: Uncategorized

Knjiga

Jedna jedina knjiga nam može promeniti život…
Samo je treba pronaći…
I pravilno je uglaviti 🙂

Advertisements

Dobra deca

Legendarni Duško Radović je govorio da…
„Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja“…
Apsoutna istina…
Ono što je takođe fascinantno važno znati je da neko može biti dobro dete čak iako ne sluša svoje roditelje…
Čak iako je taj neko dete koje ima između 18 i 88 godina…
Znam…
Neverovatno ali istinito…
Dobro dete možete biti čak iako se udate za siromaha…
Oženite devojku koja nikada nije bila u pozorištu…
Upišete umetnički fakultet…
Ili se odselite iz najlepše zemlje na svetu…
UPRKOS SVIMA…I SVEMU…
Koliko god nam svima bilo važno da dobijemo odobravanje od naših roditelja…ono nam nije neophodno…I ne moramo imati isti pogled na svet…I isti sistem vrednosti…kao oni…
Da je tako…svi bismo I dalje razmišljali kao Adam I Eva…
Ukoliko imamo dobre roditelje…koji nam autentično žele uspeh I sreću…možemo se sresti I na kraju…kad našim sopstvenim putevima I stranputicama…dospemo do onoga što su nam želeli…
Ukoliko nemamo dobronamerne roditelje…neposlušnost je bukvalno jedini način kako možemo preživeti…
Suština je u tome da postoji ogromna razlika između slušanja i osluškivanja…
Slušanje je za decu…I pse…
Osluškivanje je za ljude…
Slušanje je korisno do neke tamo 18-te godine…dok još nemamo ni briga ni pameti…i svakako može dosta da nam pomogne…I da prevenira nepopravljive prelome krhkih stabljika…koje misle da su svemoćne I nesalomive…do prvih mrazova…
Osluškivanje je jedina prava stvar za 18 + ljude…
To je drevna tehnika kojom možete oslušnuti sve što vam roditelji poručuju…ubaciti te podatke u sistem za analizu iza vaših očiju…promisliti šta vam zaista poručuju…šta je ispod površine…i šta njihovo iskustvo…mudrost i ljubav zaista pokušavaju da vam kažu…da bi vas zaštitili od patnje…koju su možda I sami iskusili…ili kojoj su svedočili…
I potom uporediti to sa vašim sopstvenim sistemom vrednosti…ili ga ponekad I unaprediti na viši nivo…inkorporacijom roditeljskih saveta u sopstveni sistem odlučivanja…
Ponekad je važno ubaciti u tu pretešku I prekomplikovanu jednačinu predviđanja sudbine… njihove savete…
Na primer…
Da je život sa iskompleksiranim muškarcem pravi pakao…
Da je život sa malograđankom osuđen na prizemnost…
Da biti gladan poznavalac istorije umetnosti i nije preterano čarobno…
I da ste tamo preko uvek stranac…
Pa promisliti šta je nama zaista važno I krenuti sa njima…na to… I tamo UPRKOS SVEMU…ako mi mislimo I osećamo da tako treba…
Ponekad je pravi put…
Biti uz njega I pomoći mu da ojača…dok ne stane na noge…
Ulagati…emancipovati…vodati svuda…I raditi na nečijim potencijalima…sve dok nas svojom zdravom osnovom I bistrinom ne prerastu…
Iskoristiti poznavanje I ljubav prema istoriji umetnosti za dekupaž…tetovaže…ili dizajn sajtova…
Ili se vremenom adaptirati…autentično asimilovati…I uklopiti se u uređenost…red…sistem…jezik I smisao…jednostavno postati pravi dosadni Švajcarac…
Tojest…
Najvažnije je…nakon osluškivanja…potankog razmišljanja…skupiti petlju…doneti odluku…i uraditi po svom…pa kud puklo da puklo…
Zašto je to važno?
Zato što ćete ili ubosti iz prve…i usrećiti se..možda ne po aršinima sveta…nego po svojim sopstvenim merilima…koja su baš vama važna…pa ćete moći u neko tamo nedeljno popodne biti ponosni na sebe I uživati u svojim izborima…koji su se pokazali ispravnim…I njihovim plodovima…koje sada ubirete…a roditelji će već leći na rudu…kada vaše zadovoljstvo I ispunjenost budu autentično videli I osetili…tojest kada budu mogli da se opuste jer se njihovi stahovi nisu ostvarili…I kada shvate da vam je zaista dobro…
Ili ćete se…da se tako akademski izrazim…zajebati…što je sastavni deo života…i deo procesa učenja i sazrevanja i opamećivanja…
To je jednostavno neophodan začin kojim život pokušava da nas oplemeni…da nas nečemu nauči…
Ponekad je zaista surov…ali zato kad objasni…potpuno nam je sve jasno…
I to lupanje sopstvene glave o sopstvene zidove je zaista blagotvorna stvar…
Knjige su sjajne…ali u poređenju sa neprospavanim noćima I depresivnim epizodama nakon velikih životnih lomova I promašaja…nemaju nikakav edukativni potencijal…
Paradoksalno…
Veoma je važno da budemo sami sebi krivi i da nemamo taj savršeni alibi “poslušao sam moje”…
To je neophodan faktor da bismo mogli da shvatimo da smo pogrešili…pa da zastanemo…shvatimo zašto se to desilo…pa da otpatimo…da prebolimo…pa da se opametimo…I promenimo način razmišljanja…pa da okrenemo naš brod ka nekom novom horizontu…sada kao iskusniji kapetan…koji je već preživeo I oluju I brodolom…
Duboko sam ubeđen da upornim radom na sebi…trudom I unapređivanjem…stalnom vežbom I ispravljanjem greški…uz pomoć iskrenog…bezuslovno prihvatajućeg I saosećajnog odnosa prema sebi…svako može postati krojač svoje sreće…
A poneko I pravi pravcati Majstor…
Batalite odeću u koju bi da vas obuku…
Makaze u ruke!

Šta sam ja Bogu zgrešio?

Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli trogodišnjak koga upravo teraju da jede boraniju u malom vrtiću u Pasterovoj…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli učenica 7 razreda osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“ u Resavskoj nakon što je shvatila da će definitivno biti nedovoljna na polugođu i da će verovatno zbog toga neće ići ni na zimovanje niti dobiti UGG-sice za Novu Godinu…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli učenica srednje medicniske škole u Deligradskoj nakon što je shvatila da joj je simpatija iz odeljenja seenovala poruku i da sada pokazuje telefon svom drugu iz klupe…uz onaj posebno ponižavajući podsmeh…uz ono „ej vidi ovu molim te“…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli student medicine po izlasku sa Instituta za anatomiju nakon što je sedmi put pao ispit iz anatomije…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli tridesetdvogodišnji muškarac po izlasku sa Klinke za urologiju u Resavskoj ulici gledajući otpusnu listu na kojoj nedvosmisleno piše da je sterilan…da njegovi testisi ne sadrže nijednog jedinog spermatozoida…i da nikada neće moći da ima svoju decu…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli tridesetdvogodišnja žena tokom silaska niz stepenice sa odeljenja za multiplu sklerozu na Klinici za neurologiju u Ulici Doktora Subotića…nakon što su joj nesumnjivo potvrdili dijagnozu…koje se najviše plašila…
Šta sam ja Bogu zgrešila?
Pomisli nešto starija žena na stepenicama ispred Instituta za onkologiju u Pasrterovoj nakon što su joj rekli da ima još tri meseca života…možda šest…
Šta sam ja Bogu zgrešio?
Pomisli sredovečni čovek ispred kapele u Deligradskoj dok popunjava bezbrojne formulare…sa kojim će moći da podigne svog sina jedinca…poginulog u saobraćajci tokom vikenda…
Ne znam…
Zamišljam jednu veliku zgradu na Nebu…
Neke velike stepenice…
Bezbroj kancelarija…
Ogroman broj zaposlenih koji obrađuju sve pristigle molbe i zahteve…
Sve poruke srdžbe i ljutnje…
Tapacirana vrata Direktora na poslednjem spratu do koga je jako teško doći…
Ali koji bi verovatno kada bi imao vremena da se pozabavi Jednim Prosečnim Prepodnevom na Savskom Vencu u Beogradu…prokomentarisao da je to jednostavno tako…i da je sve to deo Života…i da nigde ni ne piše da će biti lako…te da nije poenta u tome kakav ti je život…već kakav si Čovek…
I prebacio svoje misli na neku Siriju…gde je isto tako jedno obično prepodne…
Stvarno se divim…
Ovima koji veruju da je život samo lep…sjajan i ružičast…
Da je svuda cveće i proleće…
I da nam Univerzum nešto duguje…
I da će nam dati sve što poželimo jer smo posebni i mi to zaslužujemo…
Ponekad pomislim da su oni možda srećnici…
I da su pravu…
Ali nisu…
I ja nažalost ne mogu u to da verujem…
Jer se Jedno Obično Popodne na Psihoterapiji sastoji od nekoliko ovakvih „šta sam ja Bogu zgrešio“ priča…
Ali zato znam…
Da čak i ovoliko nepravedan…nefer…okrutan…surov i ponekad besmislen život ima smisla…koliko god to paradoksalno zvučalo…
I da je na nama da ga pronađemo…Sami Sebi…
Jer već sutra…
Jedan trogodišnjak će prvi put učestvovati u pozorišnoj predstavi…glumeći drvo…
Jedna učenica će otići na porodični ručak sa svojim ponosnim roditeljima nakon što je pobedila na opštinskom u recitovanju…
Jedna srednjoškolka će se prvi put poljubiti u parkiću ispred psihijatrijske klinike…
Jednog studenta će pijanog drugovi nositi kući u studenjak nakon položene anatomije…i saznanja da „može“ da završi medicinu…
Jedan muškarac će osetiti prvu erekciju u životu nakon terapije na urološkoj klinici…
Jedna žena će prespavati noć bez epi napada uz nove neurološke lekove…
Jedna žena će preživeti karcinom dojke uprkos svim verovatnoćama…i prognozama…
Jedan par će sutra izaći na onaj drugi izlaz sa GAK-a sa žgebčetom u naručju nakon 18 –te vantelesne…
To je sve samo život…
I jednostavno su takva Pravila Igre u ovom Univerzumu…
Na ovoj Planeti…
Nekad je jako ružno…
Nekad je jako lepo…
Što pre to prihvatimo…
I osmislimo ono što je do nas…
To će nam pre biti bolje…
Jer…
Ako bi samo gore pomenuti Junaci zamislili da im se dešava sudbina jedne osobe iza njih u tekstu…ukoliko bi se mentalno samo za trenutak pomerili za jedno mesto unapred u priči…niko se ne bi preterano jedio…ni sekirao…ni Bogohulio…
Odmah bi potpisali taj ugovor…
Osim poslenjeg Junaka koji možda ni nema gde napred…
Jer šta je gore od toga da ti pogine sin jedinac?
Osim možda da ga nisi ni imao…
Ali to je već veoma teška matematika…
Koja nas vraća na početak…
I osnovne postulate racionalno emotivno bihejvioralne psihoterapije…da nismo uznemireni onim što nam se dešava…već načinom kako to sagledavamo…
Da su naša osećanja uvek posledica visoko subjektivnih kostrukata objektivne realnosti…
Tojest da naš način razmišljanja određuje to kako ćemo se osećati…a ne realnost sama po sebi…
I da uvek imamo opciju da se držimo bogohulne pozicije – što baš meni?
Ili zahvalne – hvala što se baš meni nije desilo nešto još gore iz Zemaljskog Dijapazona Muka…
Svakako…
Što bi rekao moj Učitelj Vladan Beara…
„Ukoliko vam je uživanje smisao života…GARANTUJEM da ćete postati depresivni…jer svakom život u jednom trenutku postane surov“…
Spas nije u tome da problema nema…
I da uživamo neprestano…
Već je Lek u Smislu…
U našim malim principima življenja koji su u potpunosti u skladu sa našim sistemom vrednosti…
Shvatanju da smo mi samo obični ljudi na jednoj običnoj planeti koja ima svoja pravila…pisana i nepisana…
U osmišljavanju besmislenog…
U stoičkom trpljenju nedaća…
U razvijanju mudrosti…
U zahvalnosti…
U ljubavi…
I u slavljenju Onih Retkih Čarobnih Trenutaka Sreće…Radosti i Smeha…
Zbog kojih vredi živeti…
Uprkos Svemu…

Mudra Investicija

Jedan od sigurnijih načina da se ispravno odlučite prilikom neke od bitnijih životnih odluka je da razmislite šta je u vašim željama promenjivo a šta ne?
Šta je to što se sa godina kod vas može izmeniti a šta će sigurno ostati nepromenjeno?
Šta je trenutno a šta neće proći?
Ukoliko želite da imate decu a vaš partner to ne želi…šta je tu promenjivo?
Vaša želja za potomostvom ili on…
Ukoliko želite da se nečim bavite a geografija na kojoj živite vam to ne dozvoljava…šta je tu promenjivo?
Vaš san ili zemlja u kojoj živite…
Ukoliko želite ženu za celi život a vaša partnerka je uglavnom lepa i zgodna…šta je tu promenjivo?
Vaša potreba za duhovitošću u kišnim danima…ili njena koža…
Ukoliko želite muškarca iz koga ćete izrasti i koji će biti tu za vas kao gromobran a vaš je trenutno moćan…šta je tu promenjivo?
Vaša potreba za saputnikom…ili stranka na vlasti…
Poprilično je jednostavno…
Kada racionalno sagledamo…
Prava je šteta što to tako retko radimo…
Svima bi nam bilo mnogo lakše…
Žene koje žele decu će to želeti i kao bake…i maziće sitnu dečicu po glavi u prolazu…
Kada sam pre pet godina doneo odluku da emigriram iz Srbije…prva stvar koju sam ukucao na googlu je bila koje su najbolje psihijatrijske klinike u Nemačkoj…
Imao sam druga koji je doslovce izabrao sebi suprugu zbog velikih grudi…majke mi…iako zaista zvuči neverovatno…o kakva promašena investicija…ne znam da li je čuo da je gravitacija neumoljiva…i da važi za sve…osim za duhovitost…i ostale prave ženske vrednosti…koje jednostavno ne dotiče…i ne menja nikada…
I koleginicu koja se grdno iznenadila…maltene šokirala…kada je shvatila s kim je zaista u braku…kad je preko noći spala ljuštura bogatstva i moći…koja ih je štitila od njih samih…i kada je njen mladi don neočekivano brzo zglajzao…posle onih izbora…i kada su krediti došli na naplatu…i pisani i nepisani…
Veoma je bitno da čuvamo naše želje…
Naš sistem vrednosti…i preferencije…
Da idemo ka onome što nam je zaista važno…
Da pametno ulažemo…
Ziheraški nepogrešivo…odmereno i mudro…
To je jedno od naših osnovnih ljudskih prava…
Ugoditi sebi…makar se svi okolo krstili…
Uostalom…
Čovek može sve promeniti osim svojih Istinskih Strasti…
Osim onoga zbog čega mu zacakle oči…
I osim onoga što duboko u njemu pokreće Zupčanike…
Oni su jednostavno kalibrisani na rođenju…
Naše je da znamo da smo sve pokušali…
I da nemamo koga da krivimo…
Da se jako potrudimo da uskratimo sebi Alibi za Kukanje…koliko god savršen bio…
Suština života i nije ništa drugo nego uporno trčati ka esencijama svojih želja…makar to bio Maraton sa Preponama…
U asimptotskom približavanju pravim vrednostima…koje smo sami sebi odabrali…po nama samima…
Ka potomstvu…
Ka profesiji…
Ka ženskoj duhovitosti…odanosti…posvećenosti…i dobroti…
Ka muškoj podršci…stabilnosti…zaštiti…i snazi…
Ne znam…
Nisam bankar…
Ni neki bogataš…
Ali da jesam…
Nikad ne bih štedeo u bitkoinima…i ostalim novotarijama…koje vas mogu obogatiti preko Noći…
Već u Zlatu…koje vas sigurno neće osiromašiti…za Života…

Crna i Plava

Nikada neću zaboraviti to veče…
U povratku sa šipki iz Hajd parka…prilazim malom Maxiju u Stjepana Filipovića…stecištu gospode i propalica iz celog naselja…
Letnja je noć…
I petak…
Ispred Maxija je parkiran crni džip…ponos Bavarske…lep koliko samo može biti jedan auto…
Uobičajno pitanje samom sebi…i sudbini…“hoću li ja ikad ovo voziti?“…
Vrata se otvaraju…muzika odjedanput postaje preglasna…i onda vidim nešto još lepše od auta…iako sam mislio da tako nešto ni ne može postojati…
25 godina…crna kosa…crne oči…crna šminka…crna majca…crni šorčić…crne sandale…
Vrat…ključne kosti…dekolte…butine…kolena…i deo listova…
Večernji parfem…doduše za nijansu prejak…
Beli zubi…grohot…ogromna tetovirana ruka sa onim bilderskim venama koja je vraća u kola…grubo…ali ne deluje da joj to smeta…pošto se kliberi od uveta do uveta…kratak poljubac…i dorćolski bariton…“uzmi nam sve što sam ti rekao…i šta god hoćeš sebi“…nekoliko žutih novčanica prebačenih preko suvozačevog sedišta…
Maltene se sudaramo na ulazu…
Propuštam je…
Što iz džentlmenstva…što da bih video i drugi deo listova…
I ulazim u Maxi…
Uzimam uobičajne stvari za večeru…i stajem u red…taman iza nje…
Malograđanski odmeravam šta je kupila…
Uobičajni set za petak veče…idealnu pripremu za splav…dzek…nekoliko red bulova…eurokrem blok…durex…I orbit…
Vraćam se u pristojnost…u trenutku kada podiže korpu na pult…
I onda vidim nju…
25 godina…plava kosa…na kraju…smeđa…na početku…štreberske šiške…plave oči…bez ikakve šminke…bela flekava majca…ili nekoliko njih…i onaj ljubićasti prsluk…bele pantalone…bele klompe…
Podočnjaci…umorne oči…prve bore…ali ipak…ispod…neobično lepa…
Dostojanstvena…mila…i vredna…iako joj je duša u nosu…i verovatno mrzi i sebe…i Maxi…i Srbiju…i svet…
Možda I zgodna…ali ko bi to mogao znati…ispod svih tih krpa…koje verovatno nosi da se ne bi smrzla dok prebacuje zaleđene namirnice iz komore…tu baš i nema džentlmenstva…
Osmeha naravno bez…
Posmatra vršnjakinju…kao uostalom i svako ko se tog trenutka zatekao u Maxiju…bez obzira na pol…
Pakuje sve što je Crna uzela…i postavlja pitanje iz protokola „još nešto za vas?“…onako…polu – nadrndano…polu – kao da će da zaplače…
Crna nehotice plaća…njoj ionako te cifre ništa ne znači…ionako nije njen novac u pitanju…
Plava uzima svoje tri dnevnice…prebrojava ih uz knedlu u grlu…vraća kusur…i zahvaljuje se…potpuno profesionalno…iako deluje kao vulkan pred erupciju…
Crna odlazi…
Razmišljam…
Koja je lepša?
Sa kojom od njih bih…hipotetički…želeo da budem?
Koja od njih bih želeo da budem?
Koju od njih bih voleo da imam za mlađu sestru?
Koja od njih je u pravu?
Kojoj od njih je bolje?
Kojoj je teže?
Kojoj će kako biti za godinu?
Ili za pet?
Šta bi se desilo kada bi se nekom čarolijom sada zamenile…i kada bi Plava produžila u ludu noć…a Crna u običnu noć u Maxiju?
Da li bi se snašle u novonastalim ulogama?
Teško je I jedno I drugo…
Da je ovo film…verovatno bi bile iz istog odeljenja iz srednje…
I imali bismo kratki fleš bek…
Plava u prvom redu…sređena fruzura…uredna garderoba…složene sveske…i pernica…sve po PS-u…širok osmeh…ponos njene radničke porodice…i razredne…i sve petice u knjižici…
Crna pozadi…u trenerci…sa neurednom kosom…zagledana u telefon…sa žvakom u ustima…koju samo klinke mogu toliko iritantno žvakati…neispavana…namrgođena…nadrndana…jer ponovo nije spavala cele noći…dok su joj se roditelji svađali…i razvodili…nije ni brzo stečeno bogatstvo za svakoga…
Presek…
Sledeći kadar…
Pet godina kasnije…
Plava diplomira na Ekonomskom fakultetu… presrećna…zbog svojih…koji je čekaju uz gibanicu I pivo…da se proslavi…kako dolikuje…
Crna na Megatrendu…pretužna…jer njenih nema nigde…tojest…ima ih…ali su oni malčice smetnuli sa uma njeno diplomiranje…kao ustalom mnogo ranije I nju samu…zagledani u svoje fantazmagorije…iluzije…novčanike…ljubavnik(c)e I poroke…
Ponovo presek…
Nastavak ove noći…
Crnoj se sve vrti…belo je nije ni taklo…niti je uspelo da je otrezni…I uopšte joj nije jasno zašto je dodiruju sponzorovi drugovi I poslovni partneri…kada joj je ovoliko loše…da ne može ni da izgovori da neće…jer joj je toliko muka…
Plava čuči pored kreveta pred ikonom…plače I moli se…da bude bolje…I da je njen lični Svetac spase iz ovog besmislenog života…I potpunog ludila…tiho…da ne probudi roditelje…
Ne znam…
Ne postoji Udžbenik kako ko treba da živi…
Niti kakva koga Sudbina čeka…
Čvrsto verujem da je svako tvorac svoje sreće…
I da svako treba da donese izbore u skladu sa svojim sistemom vrednosti i u skladu sa svojim mogućnostima i realnim okolnostima u nekom trenutku…
I jako se trudim da NE OSUĐUJEM…
Ko zna kako je gaziti u tim sandalama ili u tim klompama?
Ko zna kako je voleti za novac ili raditi bez novca?
(Doduše…iskreno…samo ovo prvo…
Ko zna kako je spavati u njegovom penthausu ili u svojoj staroj devojačkoj sobi?
Ko zna šta koju muči?
Ko zna zbog čega koja plače?
I najvažnije…
Ko zna gde će koja završiti?
Možda se Crna navuče na dop I Renato je izvuče za pet godina…
Možda se Plava toliko razočara u sebe I Srbiju…pa pokuša sa Varikinom da izbledi sve…
Možda Crna ima plan…I pravi odskočnu dasku…u još veće snove…I ovo joj je najlogičniji put…iz njene realnosti…da stvori uslove…da sama sebi postane gazda…i otvori svoj salončić za ulepšavanje onih malih smešnih pasa…o kome je maštala…još dok je jedino maltezer bio uz nju…u tim strašnim noćima…I bude Gospođa do kraja života…
Možda Plava ima plan…I ovo mučenje joj služi samo da premosti do polaganja jezika…I odlaska…negde gde se normalnost ceni…trud I znanje takođe…I verovali ili ne…čak I plaćaju…I gde nije cilj preživeti…već živeti…negde…gde će pravila igre u društvu…ići uz njena pravila u duši…
Važno je samo da ne osuđujemo…
Nikoga…
I nikad…
I da gledamo svoja posla…jer to I nije pitanje za nas…
I da se ni slučajno ne zbunimo da smo ispod Crne…
Ili ne daj Bože…iznad Plave…
Zbog trenutnih okolnosti…promenjivih u milisekundi…
I za njih…ali I za nas…
Svi smo mi samo Ljudi…
Obični I isti…
I trčimo svoje Trke…
Ko zna ko je odakle počeo da trči?
I kome je kakva uzbrdica bila?
Zato je toliko i važno da budemo fini…pristojni…I ljubazni prema svakome koga zateknemo…
I da shvatimo da niko nije ni Iznad ni Ispod nas…
Bez obzira kako nam spolja izgledalo…
I bez obzira koji glupavi razlog uzeli u obzir prilikom procene…auto u kome se neko vozi…ili mesto gde radi…ili bukvalno bilo šta…
I da mi pojma nemamo kako je kome zaista…
Ko vodi kakve bitke?
Kome se povraća zbog sebe same…a kome zbog života koji živi?
Kome mislimo da je loše…i kvazi ga sažaljevamo…a u stvari uživamo u moralnoj superiornosti…da bi nama bilo lakše…a on je u stvari na Pravom Putu…sa Planom…na Misiji Usrećivanja Sebe…
Premudri Patrijarh Pavle je govorio da…
“Nevolja je bilo I bivaće.
Okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti Ljudi ili Neljudi to samo od nas zavisi”…
Ozbiljno ćemo povećati sebi šanse da budemo Ljudi ukoliko ne budemo sudili drugima…
To ionako nije pitanje za nas…
Niko ne može znati koliko je neki Teret zaista težak…dok ga sam ne ponese…
Uostalom…
Ko je od nas bezgrešan i savršen?
Zato je i važno da ne sudimo…
Već da vežbamo Saosećanje…
Altruizam…
Podršku…
Ljudskost…
I Ljubav…
Jer…
Živa je istina još jedan briljantan citat Sveca…
“Kada bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila Raj”…

Zatvorena vrata

Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…
Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…
Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…
Tek iz budućnosti to možemo znati…
Koliko je samo primera…
Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena **čićeva sestričina…
Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…
Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…
Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…
Verovali ili ne…
Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?
Ili pak dobro?
Ukoliko se Jovan propije…
Milica dobije karcinom pluća od cigareta…
Stevan navuče na dop…
A Ljilja postane kurva…
Onda je definitivno loš…
No…
Ukoliko se okrenu sebi…
I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…
UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…
I usmereni ka suštinskom cilju…
I shvate da život nije što i poljem preći…
Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…
Da to nije NIŠTA LIČNO…
I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…
Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…
I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…
Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…
Ko zna?
Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…
Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne
…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…
Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…
Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…
I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…
Ko zna?
Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…
Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…
Ukoliko budu strpljeni I spašeni…
I ukoliko sebe stave na prvo mesto…
I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…
I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…
Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…
Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…
Onda ništa i nije toliko strašno…
Uostalom…
Ko je i rekao da je lako?
Nijednom organizmu na planeti nije…
Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…
Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…
A tu je samo Nebo granica…
Stoga…
„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…
Jer je budućnost uvek otvorena…
I zavisi od nas…
A mi u njoj uvek imamo sebe…
Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…
Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…
Uostalom…
Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?
Neka limunada…
Španska serija…
Dosadna dubioza…
Ljubić…
Pornić…
Ili možda naučna fantastika…
Avantura…
Dobar triler…
Ili čak Epski spektakl…
Možda ste tek na početku filma…
Kakav je to film bez dobrog zapleta?
I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?
Kako da vidite od čega je satkan?
I koje su mu tajne moći?
Sačekajte da vidite rasplet…
Ili ga stvorite…
Ogromna je sreća…
Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…
Ipak niko drugi nije scenarista…
Već Mi…