Архиве категорија: Uncategorized

Prevladavanje

Suštinska razlika između uspešnih i neuspešnih ljudi je u tome koliko su vični u prevladavanju neprijatnosti i strahova…

Advertisements

Karate Kid

Hajde da stvorimo ovakav svet!
Lako je…
Podržite i navijajte svaki sledeci put kada vidite nekoga kome ne ide i ko se bori…
Nema puno lepših stvari koje možete uraditi sebi…
A da ne kažem koliko to može promeniti sudbinu nekome…
Potpuno sam siguran da je Phoenix te noći zaspao kao Karate Kid lično…
A onda…
Ko zna…
Možda jednog dana čujete huk sa tribina oko vas…
Baš onda kada vam to bude najviše trebalo…

Roštilj

Na roštilju na kome često ručam…stanje redovno…
Gužva…par taksista sa pivom ispred…par đaka iz obližnje škole stavljaju priloge u đačku pljeskavicu…blaga nervoza ubrzanih gladnih kapitalističkih hrčaka koji čekaju da im se spremi hrana pre no što se vrate u firmu preko puta…majka što uslužuje…onaj posebni miris…dim…narodnjak sa radija i ventilator na trideset stepeni…
Treći sam u redu…
Ispred su žena i muškarac…srednjih godina…
Žena je obučena za kraj…majca na bretele…šorčić…japanke…svezana kosa…i crvenilo na ramenima sa Ade…
Muškarac je sa posla…polo majca…dobrano natopljena znojem od jutros…pantalone koje mogu samo da zamislim koliko će mu prijati kad ih skine…čim uđe u kuću…i cipele za posao…prelomljen na pola…i zagledan u telefon…koji mu jedini drži pažnju…tojest koji jedini može biti dovoljan stimulus da prestane da razmišlja o svim problemima koji ga muče i koje je od jutros preturio preko glave…premoren…i odsutan…samo fizički prisutan u redu…mislima daleko…
Majka-prodavačica završava sa usluživanjem žene i postavlja sasvim rutinsko pitanje muškarcu…
„Jeste li vas dvoje zajedno?“
On nonšalantno podiže pogled sa telefona…prekide čitanje članka o reprezentaciji…i odgovori u sekundi…
„Aha…evo već petnaest godina…ne mogu da zamislim svoj život bez nje“…
Vreme stade…
Čarolija otpoče…
Osmeh zavlada mesarom…
On spusti telefon…poljubi ženu ispred u slepoočnicu…izvadi novčanik…i zapita „koliko smo dužni?“…
Radnica naplati…i dalje se smešeći…kao uostalom i svi mi…
I odoše…držeći se za ruke…
I opraviše nam dan svima…
Možda i mesec…
O da…
Ljubav definitivno na usta ulazi…
Ali mogu da zamislim da su i njene uši bile vrlo zadovoljne onim što su čule…
I da su svim snagama navijale za njega…
I da se nekako provukao…čak iako ne kuva…i povremeno smrducka kao i sav pošten svet po sparnim danima…i ko zna šta mu još sve nedostaje po mens health kriterijumima…
Ljubav su sitnice…
Život su sitnice…
Male lepe stvari po običnim mestima…
Male šale…
Mali znakovi pažnje…
Mali rutuali…
Mala iznenađenja…
Mala ludiranja…
Mali obični trenuci sa nekim koga volite…
Oni su zaista jedino što je važno…što nam niko ne može oduzeti…što se pamti…i što ne može da devalvira…
Baš zato i verujem da nema ničega vrednijeg od njih…
I da su oni najsigurnija investicija…
Živeli Trenuci!
Živeli Normalci!

Atina

Najlakši način da se izborimo sa ljudima koji ne znaju šta hoće je da mi sami to znamo…
Jednostavno je…
I pošteno…
Nikome ništa ne fali…
I svako ima pravo da razmišlja kako god želi…
I da se ponaša kako god hoće…
A pogotovo da nas neće…
Pitanje je samo da li mi baš to zaista želimo?
I da li to možemo da imamo?
Ukoliko su oba odgovora da…
Nemojte čitati dalje…
Samo idite za tim…potrudite se…stignite…osvojite…ustalite se…i uživajte…punim plućima…
Ukoliko je samo jedan odgovor da…
Odlučite se…
Nemojte se ljutiti što Beograd nije na moru…
Ili što Budva nema dva miliona stanovnika…i milion mogućnosti zimi…
Sve ima svoje crne i bele strane…
Otkrijte Adu…
Ili ronjenje…
Saznajte šta vam je zaista važno…
I koju neprijatnost vredi trpeti…zarad uživanja na duge staze…
Ukoliko su oba odgovora ne…
Iz ovih stopa…pravac na neki Put…
Stanite pored…
Ispužite palac i nasmešite se…
I pustite da vas život poveze…
Do neke nove Destinacije…
Ukoliko sami sa sobom porazgovaramo…
Iskreno i pošteno…
I otkrijemo…
Šta su naši principi…
Šta granice…
Šta mogućnosti…
Šta želje…
A šta realnost…
Šta potrebe…
A šta okolnosti…
Nema potrebe da se na bilo koga ljutimo…
Niti da se preterano u tome zadržavamo…
Ukoliko smo fokusirani na Putovanje…
Na naš sopstveni rast i oplemenjivanje…
Na kreativno i konstruktivno…
I na Avanuturu…
Sigurno ćemo jednom prilikom nabasati na Atinu…

1. maj

U skladu sa današnjim praznikom…moram sa vama podeliti jedan vrlo ozbiljan savet kako da najbolje prevenirate sindrom sagorevanja na poslu…
Kako izbeći stres na poslu?
1. Nemoj ići na posao.
Iako zvuči potpuno banalno…na malo dubljem filozofskom nivou…to je zaista jedino pravo rešenje…
Premor se ne može izlečiti ni sa čim drugim no sa odmorom…I to produženim…
Nema nikakve druge magije…niti čarobne pilule…
Niti mašine koja ubrzava ili usporava vreme…
Zbog toga je Vreme ubedljivo najveći I najskuplji resurs…
I to “nemoj” me podseti na čuvenog Profesora Boričića sa Medicine koji je mrtav ladan u našem udžbeniku iz patologije napisao da je najsigurnije sredstvo kontracepcije čvrsto I odlučno Ne…
Iako je to neka druga I lepša priča…
Čvrsto I odlučno ne izrabljivanju I zlostavljanju I mučeništvu je jedini siguran način da ne budemo j…
I potpuno sam svestan…da ovaj savet može iritirati…
Svakoga ko nije bogati prestolonaslednik koji može čitav život ništa da ne radi…tojest da čitav život troši nečiji tuđi rad…
I pogotovo sve one ljude koji su bez aleterantiva…
Kao što je I mene bolelo dok sam bio doktor…sa još dve hiljade istih takvih divnih I jadnih u jednoj istoj koloni sa rečicom ne ispred koja sve obesmišljava u jednoj divnoj staroj zgradi na Novom Beogradu koja počinje na B…(I ovo slovo joj je dosta…makar na mojoj stranici)…
I ne volim tom ulicom ni da prođem…
Ali u tome I jeste suština rešenja…
Mi patimo samo dok moramo…
Čim ne moramo…
Čim imamo ili stvorimo alternative (koje zaista uvek postoje) možemo birati…
A čim možemo birati…što bismo onda patili…
Rigidnost je naš problem…a ne realnost…
Ko nauči da bude fleksibilan…teško će se slomiti…
Suština je u tome da naše resurse pretvorimo u alternative koje će nam omogućiti da izađemo na zelenu granu…u našoj ličnoj realnosti…koja je uvek onakva kakva jeste…a ne onakva kakva bi bilo lepo da bude…
Stoga je za nas Obične jedino rešenje vazda bilo da ne radimo neki posao već da da nađemo svoj Poziv…
Potpuno je nebitno šta je to konkretno…
Da se usavršimo u njemu toliko da na njega možemo ići kao u kafanu…
Da se njime bavimo tamo gde za tim poslom ima potrebe…ili da ga odaberemo u skladu sa našom geografskom lokacijom…
I da postanemo jako dobri…kako bi postali skupi…kako bi mogli raditi malo…i onako kako nama odgovara…kako bismo imali vremena za kvalitetan život…I energije za isti…
A to malo je po najnovijim istraživanjima ne više od 4 (i rečima četiri) sata dnevno…pet (ponovo rečima pet) dana nedeljno…čitavih 20 sati nedeljeno…uz naravno redovne godišnje odmore…kako naše mentalno zdravlje ne bi stradalo…
Sve preko toga je već opasno…
Zamislite…
I da shvatimo da je novac ekstremno važan…samo kao medijum koji nas spaja sa nama lično vrednim stvarima…koje su obično potpuno besplatne…I da ga baš zbog toga I mudro trošimo…ne računajuči da li bi bilo baš super da nešto još imamo I sebi kupimo …već koliko sati našeg života to nešto košta…
Verovali ili ne…
Pronaći ili stvoriti alternative je uvek moguće…
Čak I ovde…
Samo zaboravite na sindikate I političare…astrologe I pozitivne psihologe…zle sile I košavu…čarobnjake I čudotvorne esencije koje vam u trenutku promene život…
Oduvek je bilo isto…
Dok Lešinari likuju zbog Suše…
Ko pita Antilope da li im se trči tamo gde vode još uvek ima…
Čitava evolucija je u stvari pronalaženje alternativa…da se preživi…
Stoga…
Odaberite mudro čime želite da se bavite…u skladu sa vašim preferencijama I kapacitetima…
Ja sam rođen da ispijam kafe po aerodromima ili po mediteranskim gradovima…I da ocenjujem kvalitet istih…posmatrajući ljude…ali me niko neće platiti za to…I to je sasvim ok…I pošteno…
Preselite se usavršeni tamo gde ste potrebni ili izaberite da se usavršite u onome što je ovde potrebno…
Takođe…potpuno sam fasciniran onim Lovcima na krabe…po onim severnim morima…I mislim da bih u tome mogao biti jako dobar…I znam da su plate ogromne…samo ne na Slaviji…
I učite neprestano…od dobrih Učitelja…
Deset hiljada sati je potrebno da postanete majstor u bilo čemu…
U vaspitavanju dece…harmonici…vožnji…kineskom…ili stripritizu…potpuno je nebitno…
I cenite sebe…kada prođe određeno vreme koje ste proveli u tom treningu…jer to niko drugi umesto vas ne može uraditi…niti će vas zaštiti…nikoga jednostavno nije briga…za vas…
U ovom surovom svetu svako trči za svojim šargarepama I beži od svojih najdubljih strahova…
Naša sudbina nije nikome posebno važna…
I osnovna premisa kapitalizma je da smo svi u potpunosti zamenjivi…
Poenta je da postanemo što skuplje I teže zamenjivi…
I da shvatimo da sebi to nismo…
Da nema drugog života…
Niti drugih nas…
Niti ima vremena…
Niti je bilo šta važnije od nas samih…
I našeg blagostanja…
Srećan vam 1.maj…
Želim vam od srca da sledeće godine ni ne primetite da je Praznik…