Архиве категорија: Uncategorized

Marama

Ne pamtim da sam ikada toliko smožden krenuo na odmor…
Čarter je po običaju bio noćni…
Autobus koji nas je čekao na aerodromu je bio krš…
Vreme je bilo taman…vrelo sunce i prijatni vetar sa mora…
Ostrvo je na prvi pogled izgledalo čudesno…
Ali…za nekih desetak godina…ništa od toga neću pamtiti…niti će biti važno…
Koliko razgovor…koji se obavljao na sedištu iza mene…taman tako da sam sve mogao čuti…
„Da li ti je dobro?“
„Jeste, jeste…“
„Nije ti muka?“
„Nije, nije“
„Evo stižemo brzo…uzmi malo vode…“
„Ne mogu sad…uzeću malo kad stignemo u sobu…baš sam se umorila“
„Da li ti treba kesa?“
„Za sad još ne…nadam se da brzo stižemo…“
Dijalog između dva sasvim obična ženska glasa…jednog mladog i optimističnog…i jednog starog i umornog…koja se ničim nisu razlikovala od ostalih glasova koji su se mogli čuti po autobusu i cike dece koja su egzaltirano mahala moru…
Tek sam na izlasku shvatio dubinu tog dijaloga…
Ćerka…student…crna dugaka kosa…smejalice…naočare…majica…šorc i patike…sto rančeva i torbica na njoj…spremna apsolutno na sve…
Majka…marama na glavi…dukserica…trenerka…i ništa više na njoj…i te oči koje nažalost danas sve češće viđamo…oko nas…
Odmah mi je bilo jasno…
Moja majka je ljudima uvek posmatrala zube…kao i svaki pravi stomatolog…
I uvek je komentarisala nečiju teskobu „kako je to greška dečijeg stomatologa“…i tako to…
Profesionalna deformacija…
Mi smo nažalost baždareni na tugu i nesreću…
I Oči…
I marama na glavi meni uvek sluti na hemioterapiju…što je uz gornji dijalog…sada već bilo sasvim izvesno…
Brzina kojom su išli ka hotelu…i ćerkino nošenje svega…uz pridržavanje majke…je to samo potvrdilo…
Ne pamtim da sam ikad na odmor otišao umorniji i iscrpljeniji…i fizički i psihički…
Psihoterapija je nalepši posao na svetu…
Kada pomaže…i kada je uspešna…
Suštinski problem je što često nije…
I što je nejaka pred nepravdama…ludiliima…udarcima i besmislima života…
Šta reći nekome kome majka umire od raka?
Kako utešiti?
Koliko saosećati?
Šta posavetovati?
Osim da je povede na more…
Odmah…
Ukoliko može i ukoliko to želi…
I ukoliko lečenje to dozvoljava…
I ukoliko lekari to odobre…
Ukoliko mu se radovala pre…
I ukoliko joj je još malo ostalo…
Da se pozajmi…da sve organizuje…da bude što je moguće udobnije…
Da sve ponese…i da tetoše…koliko god može…
Da insistira i da ohrabruje…da joj neće ništa faliti…
Da sve organizuje sa lekarima…i osiguranjima…
Da spakuje i da ponese sve stvari…
Da sedi pored nje ceo prvi dan dok se ne odmori od puta…
Da se ustane u cik zore…jer je svaki sat dragocen…
I da se sedi u vodi dok se obe ne smežuraju…
Da se odmara i drema na plaži po ceo dan…
I da se juri na zapad ostrva zbog zalaska…
Da se sluša njena muzika iz mladosti u kolima…i da se peva na sav glas…
Da se jede sve…pogotovo ono što goji i ne valja…i što obožava…
Da se ispijaju frapei…i ogovara…
I da se popije čaša vina…
Da se smeju starim pričama…
I da se zaplaču u sledećem trenutku…
Ali da joj ona onda poruči „hajde nećemo valjda sad da se samosažaljevamo i da cmizdrimo ovde“…i da se ode na muziku…
Da se luduje…
I da je pridržava…
Da steknu još po neku Anegdotu i Uspomenu…
I da se ćuti…
Da joj se zahvali…
Da joj kaže sve što joj je važno da kaže…
Koliko je dobar posao odradila…i koliko joj je značila…i da ništa ne bi uspela bez nje…
Koliko je dobra majka bila…i koliko ceni sav trud i odricanja koje je uložila…
Da je zaista počastvovana što joj je baš ona to bila…
Da joj oprosti svaku grešku koju svaki roditelj kad tad napravi…najčešće iz najbolje namere…
Da se grle…
Da uživaju za njihovu dušu…
Da rade šta god njih dve vole da rade…zajedno…
Da se lepo pozdrave…
Mama sa morem…
I međusobno…kada bude došlo vreme…
Psihoterapija nažalost može samo to…
Da pomogne ljudima koji debituju u nečemu što psihoterapeuti čuju jedanput nedeljno…
Da im pomogne da osmisle neosmišljivo….
I da prihvate neprihvatljivo…
Da shvate da je i smrt samo uobičajni Deo Života…
Da sve što je lepo ima kraj…
Ništa lično…
I ništa strašno…
Ako smo voleli…
I ako nas je neko voleo…
I ako smo uživali dok smo za to imali priliku…
Onako kako mi to volimo…

Za više informacija

Za više informacija o karcinomu pluća…samo nastavite da pušite…
Za više informacija o depresiji…samo nastavite da živite život bez (samo vama znanog i otkrivenog) smisla…
Za više informacija o anksioznosti…samo nastavite da odlažete rešavanje problema…i da bežite od vaših strahova…
Za više informacija o impotenciji…samo nastavite da pokušavate da iskontrolišete autonomni nervni sistem (koji se zove autonomni onako 🙂 )…i da sebe definišete kao muškarca ili ne…na osnovu količine krvi u vašem penisu…
Za više informacija o prolaznosti…samo nastavite da ulažete sve svoje resurse u spoljašnjost…
Za više informacija o usamljenosti…samo nastavite da budete perfekcionista…
Za više informacija o siromaštvu…samo nastavite sa kupujete ono što zaslužujete umesto onoga što vam je stvarno potrebno…
Za više informacija o gojaznosti…samo nastavite da živite bez autentičnih zadovoljstava…i preskačite obroke jer nemate vremena za sebe…
Za više informacija o hipohondriji…samo ukucajte na guglu da vas boli glava…
Za više informacija o prosečnom životnom veku na Balkanu…samo nastavite da slušate nadrilekare…i forumaše…i ni slučajno ne idite kod pravih jer su svi loši…nezainteresovani i korumpirani…
Za više informacija o suicidalnosti…samo nastavite da mislite da psihijatrija nije nauka i da ona nikome ne može pomoći…i da je najveća sramota tamo potražiti pomoć…i da će sve proći samo od sebe…
Za više informacija o tome šta je pakao na zemlji…probajte tu drogu…niste valjda kukavica…
Za više informacija o poniženju…i o spirali koja će vas usisati do dna…počnite da pijete kad vam je teško…
Za više informacija o burnout-u…samo se zaposlite u korporaciji…i potrudite se da napredujete…
Za više informacija o besmislenosti…samo se uporno i pošteno trudite u državnoj službi…
Za više informacija o tome kako je živeti bez samopouzdanja…samo nastavite da definišete celokupnog sebe na osnovu onoga što nemate…niste i ne možete…i nastavite da uzimate zdravo za gotovo sve ono što imate…
Za više informacija o razdražljivosti…zahtevajte savršeno…u svakoj situaciji…i ni slučajno ne budite zahvalni ni na čemu što (samo igrom slučaja) imate…
Za više informacija o dosadi…samo nastvite da imate jedan jedini identitet u životu…i zanemarite sve ostale…
Za više informacija o stalnim nepovoljnim ishodima…i ličnim prokletstvima…samo nastavite da se ponašate uvek na isti način…jer je neprijatno promeniti se…i izložiti se strašnim neutabanim stazama…
Stari mudrac…genije i autentični životni učitelj Ivo Andrić je govorio da je…“beskorisno u starosti produžavati život…mladost treba produžavati“…
Slično je i sa racionalnošću…
I sa saznjem da smo sami krojači svoje sreće…
I da su reditelj…scenario…scenografija i epizodne uloge manje važni…ukoliko je Protagonista majstor…apriori talentovan…nesujetan…spreman da uči i da se razvija…
Što se pre opametimo i omudrimo…to će nam pre život postati lakši i lepši…
A svakako da je najbolje dok smo jošte mladi…
I dok se još bakćemo sa uzrocima…a ne sa posledicama…
Ponedeljak je…
Stoga…
Samo izvolite… 🙂

Majka i dete na MR

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=2104734603168033&id=1455360171438816&sfnsn=mo

Prvi ikada snimak magnetne rezonance koja prikazuje vezu između majke i deteta…
Tojest…
Koje sve delove mozga kod deteta aktivira poljubac majke…
Iliti…
Naučni dokaz koliko je nežnost važna za rast i razvoj…
Za decu to zasigurno znamo odavno…
Ali ko zna…
Možda važi i da odrasle…
Pokušajte…
Ne košta ništa… 🙂

Beckett Strong

Ko vam kaže da je život lep…laže…
Život je samo život…
Ponekad je baš lep…
Ponekad je baš ružan…
Jednostavno je tako…
Promenjivost je jedina konstanta…
Naše je odaberemo da li ćemo biti besni zbog nečega što nemamo…
Ili ćemo biti zahvalni na tome što imamo…
Pa makar to bila i sestrina ruka na leđima dok povraćamo…
Hajde Beckette…
Šta je leukemija za jednog dečaka…

Karate Kid

Hajde da stvorimo ovakav svet!
Lako je…
Podržite i navijajte svaki sledeci put kada vidite nekoga kome ne ide i ko se bori…
Nema puno lepših stvari koje možete uraditi sebi…
A da ne kažem koliko to može promeniti sudbinu nekome…
Potpuno sam siguran da je Phoenix te noći zaspao kao Karate Kid lično…
A onda…
Ko zna…
Možda jednog dana čujete huk sa tribina oko vas…
Baš onda kada vam to bude najviše trebalo…