Архиве категорија: Uncategorized

Krš

Po ovakvim danima…u Aprilu…i u Beogradu…čoveku je zaista malo potrebno da bi bio srećan…
Ipak…
Kao što po lošim danima uvek može biti gore…
Tako i po ovakvim…uvek postoji šansa da dan postane još bolji…
Upravo mi se to jutros i desilo čim sam zakoračio ispred svoje zgrade…
Nisam se ni navikao na sunce…ni progledao od bjeska..kad me prenu glas komšije od preko puta…“Komšo daj da pomognemo ovom čoveku…eno ga muči se jadan već pola sata“…
Rekoh „Hajde, hajde naravno“…mada još uvek nisam ni znao šta je u pitanju…
I tek tada videh…
Reno megan…dizel…beli…karavan…u cvetu adolescencije…a jednom vrlo verovatno princ pariskih taksista…klinički “mrtav“ na parkingu…
Ćale…na otvorenim suvozačevim vratima…pokušava da ga zaleti…uskoči i upali…proćelav…visok…i preznojen…sa naočarima…i stomakom…intelektualac…koji se verovatno usrećio pre nekoliko godina…sigurnim poslom u nekoj bolnici…sudu…institutu…opštini…ili bilo kojoj državnoj firmi…koga sam bukvalno istog trenutka mogao da zamislim…kako se srećan…u pratnji kuma automehaničara…vraća sa sa Bubanj Potoka nakon što je uzeo „nov auto“…od trećeg vlasnika…od kad je u Srbiji…i kako se egzaltirano dere…dok jure nizbrdo…uz oblak dima iza njih…“vidi kume kako hvata u trećoj…idemo mi sad na ćevape i pivo…da proslavimo“…
I ćerkica…iza kola…desetak godina…čačkalice umesto nogu…i daj Bože 30 kilograma…kike…i puno različitih nijansi roze u garderobi…natrontana…kao da je zima…onoliko kako samo ćerke i mogu biti natrontane kada ih očevi oblače…ranom zorom dok žure…
Nejaki Duo koji pokušava da upali auto „na gurku“…
Duboko sam ubeđen da samo muka rađa empatiju…
I da možda baš zbog toga Zlo i postoji na ovom svetu…
Jednostavmo…da bi se Dobro imalo rašta i roditi…
I čvrsto verujem u Tajni Kod Svih Nas Koji Smo Vozili/mo Krševe…o uzajamnoj pomoći… kada nekog od nas zakači neminovno…bez obzira koliko u tom trenutku žurili ili bili lepo obučeni…još od one zime kada je po rečima mog majstora akumulator mogao još malo da izdrži…a nikako nije bio po redu…na spisku prioriteta…i svih tih Nepoznatih Diskretnih Heroja koji su me te zime lansirali…na volontiranje…
Dok sam odložio ranac u moj auto…komša je već napravio plan…ćale će sesti unutra…a nas dvojica ćemo ga pogurati…
Ćale je naravno već počeo svoju tužnu priču…kao i svi ljudi koje je sramota…dok im pomažu…„Ma upravo sam krenuo kod majstora…moram da zamenim taj alternator…nego nikako da stignem preko nedelje od posla…hvala vam ljudi…šta da kažem“…
I bilo bi to jedno sasvim uobičajno jutro na Novom Beogradu…i ništa ne bi bilo strašno…da se u trenutku kad smo nas dvojica uprli…između naših ruku na gepeku…nije pojavio još jedan par ruku…nešto manjih…doduše…
Komša i ja se samo pogledasmo…i mislim da od tog trenutka ni celokupni ragbi tim Doroćola ne bi proizveo veću silu od nas dvojice…
Komša uspe i da prozbori „Neka Ćero mi ćemo…idi ti kod tate sedi…“
Ali…
Hajde ti to objasni…
Srpkinji koja je uprla…
Koja odrasta u siromaštvu…
I u svakodnevnim frustracijama…
Kojoj je Inat zalivan od malena…izdašno…i uporno…
I koja se zainatila spram muke…i nesreće…za svoju Porodicu…
Da upali njenog Duška…(uvek sam se pitao da li i bogati imaju lična imena za svoje automobile ili ih…da Bog sačuva…ne smatraju živim )…
I tako se Bob Tim Našeg Bloka…zalauflao…
I ova priča bi verovatno i imala uobičajan završetak…da se Reno upalio…da nam je Mala samo mahnula sa zadnjeg sedišta…i da su njih dvoje otišli kod majstora po planu…da ćale lepo ostavi pola plate koju je već odavno i potrošio kao svaki pošten ćovek…i da ga tamo posmatraju onako kako majstori i vlasnici skupih automobila posmatraju ponosne vlasnike krševa…
Međutim…
Megan se već preselio u neki automobilski raj…i počeo da jezdi po nekom Autobanu na Nebu… reanimacija nije urodila plodom…i jednostavno ništa nismo uradili…ni nakon nekoliko pokušaja…te smo ga…na naredbu kormilara…kome je bilo glupo da nas više cima…samo uparkirali…na prvo slobodno parking mesto…
I pozdravili se…
„Hvala vam ljudi…izvinite što sam vas iscimao…sad ću ja da zovem ovog mog majstora“…
„Ništa…ništa…dešava se“..
Promrmljah koju sa komšom o košarci…
I krenuh na posao…
I pomislih…da li u nekoj tamo Švajcarskoj ljudi pomažu komšijama kada ima stane auto?
Ili samo pozovu pomoć na putu?
Ili imaju to uključeno u garanciju iz koje ni ne izlaze nikada…pa neko samo dođe da to reši…nepoznat…i profesionalan?
Ili tamo automobili uopšte ni ne staju?
I dokle ćemo ovako da živimo?
Posmatrajući pristojne ljude oko nas kako se muče i zlopate…
Iz tih misli me prenu zvuk paljenja mog Bamblbija…tako da prosto nisam znao da li da mi bude drago ili da me bude sramota…
Kad začuh…
Iz pozadine…
I onako veselo…kako to samo Srbi mogu…kad je neko sranje…
Ćaletove reči…
„Miškice…promena plana…nećemo danas kod majstora…idemo mi po naše bicikle…da čujem ko je za Adu?“
I Ćerin krik…
„Jeeeeeeee“…
I odjedanput…
Uz Beograd…
April…
Sunce…
I Muzika se odjedanput pojavi…u dušama svih nas iz bob tima…
Svakom na svoj način…
I nekako dan otpoče na jednoj drugoj frekfenciji…
Zdravijoj i boljoj…
I tada shvatih…
Uvek postoji način…
Da se Ludilo osmisli…
Da se Balon Normalnosti oko nas napumpa…
I da se uhvati dan…pa makar i ništa ne išlo kako treba…
I podsetih se da će…
Sve biti u redu…
Da nam Zlo ne može ništa dok god se borimo…
I da možda i ne može biti toliko zlo ukoliko nas spaja…
I ukoliko nas tera da stvaramo Nešto Dobro…
I dok uprkos njemu čuvamo i negujemo ono što je u nama najbolje…
Empatiju…
Snalaženje…
Inat…
Altruizam…
Pomaganje…
Krotkost…
I Dobrotu…
Dok god smo onakvi kakvi smo kroz istoriju vazda i bili…
Za nas nema zime…
Kakve god Krševe vozili…

Advertisements

Rulet

Uprkos uvreženom mišljenju poštovalaca lika i dela Ruleta…savršeni način da pobedite tu Paklenu Skalameriju ne postoji…
Jednostavno ne postoji Sistem kojim ćete moći da predvidite gde će se sledeći put ta Đavolja Kuglica zaustaviti…
Ponekad dolazi crveno pa crno…jedno za drugim…u regularnim razmacima…i logično…
Ponekad dolazi tri puta par…pa tri puta nepar…
Ali ni 7 crvenih polja zaredom ne dokazuje da će sledeći put biti crno…ili ne…
Orfanele su Vrlo Zle Čarobnice…
I uvek može biti i ovako ili onako…
Plus Nula koja sve to komplikuje time što nit je obojena…nit je parna…nit neparna…nit je pre 18…niti posle…
Jednostavno je nemoguće predvideti šta će se desiti u budućnosti…
I zbog toga je jedini siguran način da zaradite od ruleta…to da ga obilazite u širokom luku…
Jer…
On je jednostavno potpuno nekontrolisan…i dizajniran tako da iskoristi sve ljudske slabosti…i da upropasti…svakoga ko mu se približi…
Ono što me fascinira je… da je Rulet potpuno nedokučiv…a ima svega 36 brojeva i Nulu…
A zamislite tek Život…
Koliko je tu kombinacija…i koliko mogućnosti…
Do kojih sve vrednosti dobacuju Brojevi…
I koliko su Nule bolne…
A opet još nisam upoznao čoveka koji ne bi voleo da zna tačno šta će se dešavati u budućnosti…
Baš njemu…
Da predvidi…i da se pripremi…
Da bude spreman na najgore…
Da napravi plan…i da sve bude onako kako je on zamislio…
I zbog toga anksioznost vazda postoji…oduvek…
Ona je uzgredna karakteristika (ili bolje rečeno neželjeno dejstvo) velikog i plemenitog mozga koji imamo…
Čim možemo da predviđamo…automatski smo nagrabusili…
Čim imamo nešto do čega nam je jako stalo…i mogućnost da to izgubimo u jednoj jedinoj sekundi…kako da se opustimo?
I mnogi koristeći te naše strahove jako lepo žive…još od praistorije…
Međutim…ne znam kako to naš horoskopski znak može odrediti da li je pametnije žetone staviti na veliku ili malu seriju…
Na crveno ili crno…
Na par ili nepar…
A tek se zaista divim onima koji veruju u Magiju…i Ostala Proročanstva…
I često se pitam ko je tu srećniji…Lakoverni ili Mudri…
Ne znam da li ste znali da je anksioznost direktno srazmerna inteligenciji…po principu što je neko pametniji…više će se mučiti…
Ni sa pameću ne treba preterivati…
I to je prosto tako…
Ali zato čvrsto verujem da je i ta banalna odluka…gde staviti Žetone…a i celokupna naša Sudbina…uvek zavisna samo od onoga ko nam glavu nosi…
Isključivo od nas samih…
Koliko god to prestrašno i preodgovorno izgledalo…
I koliko god nas činilo krivcima ukoliko ne ide…
To je jednostavno tako…
I što pre to shvatimo…lakše i brže će nam biti bolje…
Isto tako…
Neki moji klijenti su čvrsto ubeđeni da su Baksuzi…
Da zbog toga što je dugo dolazila Crna boja…da će svaki sledeći krug biti isto tako poguban…
I da zbog toga što su par puta sve izgubili…na bitnim ulozima…da nikada ništa ništa dobiti…pogotovo ako im je važno…
Neki drugi su pak ubeđeni da su preplaćeni na Crvenu…i da oni to zaslužuju…jer su Bogom dani…pa se smrtno iznenade kada crna nadođe…
A Crna uvek naiđe…kad tad…
I Veterani Ruleta uvek pričaju da nisu prokleti dani kada su gubili…već oni kada su dobijali…
Oni navlače…
I uvlače…u Vrtlog koji vodi samo na Dno…bez Vazduha…
Posle tih „blistavih trenutaka“…sve je samo obično vađenje…i životarenje…
Obična jurnjava za tim Osećajem Pobede…
Rulet je svakako najbolje zaobići…ali šta da radimo sa životom?
Ideja čitavog trećeg talasa kognitivno bihejvioralnih terapija kojima sam sve više opčinjen i po kojima pokušavam i sam sve više da razmišljam…i da živim…je da je budućnost potpuno nezivesna i da je zbog toga potpuno iracionalno preterano se baktati s njom…
Da je suština u Mindfulnessu…
U toj usredsređenosti…u punoj svesnosti…i u prisustvu u sadašnjosti…
Tojest…da je jedino što mi zaista imamo samo ovaj trenutak…SADA I OVDE…
I da smo naša najbolja investicija na koju vredi ulagati…upravo MI SAMI…
Da neke bolne istine o nama samima…o bitnim drugima…i o životu moramo prihvatiti…i onda se posvetiti tome da ostvarimo ono što nam je zaista važno…
I da je najbolji lek za anskioznost upravo život u sadašnjosti koji je u potpunosti u skladu sa našim istinskim smislom koji smo sami sebi otkrili…
I da ukoliko smo već primorani da se kockamo…a to je jedostavno cena postojanja na ovoj Planeti…(neizvesnost je uključena u Ulaznicu…s tim što to piše malim slovima na drugoj strani) da bi svakako bolje bilo da za taj Rulet Života sedamo kao ljudi koji su tu samo navratili…uz čašicu…i u društvu osobe u koju smo zaljubljeni…i koja nam donosi sreću…čisto da se zabavimo u nekom Hotel Kazinu na nekoj Čarobnoj Rivijeri…umesto kao narkomani koji na ruletu pokušavaju da povrate novac za sledeču zelenašku ratu…koji su njihove vene već odavno proćerdale…
Nema pravila…
Niti načina da predvidimo budućnost…
Ali…
U kakvoj god …
Crvenoj ili Crnoj Varijanti…
I gde god…
Na Malim ili Velikim Brojevima…
I u Paru…ili Sami…
Jedino što ćemo uvek imati smo MI SAMI…
I baš ti Mi smo nam sasvim dovoljni…
Ukoliko smo mudro i uporno ulagali…
Ukoliko smo se razvijali…napredovali…jačali…i rasli…
I živeli…u skladu sa sopstvenim Vrednostima…
Dok je bilo vreme…
I dok nam nismo trebali…
U dve rečenice…
Budućnost nije problem…
A rešenje smo Mi…

Rebt centar

Image may contain: text„Tvoj totalitet je suviše kompleksan i suviše promenjiv da bi se merio. Stalno budi svestan toga.“
Albert Elis
Ponekad vam čitav život odredi par odluka…
Za mene je to bila odluka da pre pet godina kročim u REBT centar…
I lični i profesionalni deo života su od tada krenuli samo nabolje…
Topla preporuka za sve mlade stručnjake koji bi da uče od najboljih…
Rebt centar je apsolutno najbolje mesto za to..
.

Profa

Simpatični Čikica sa slike je Profesor Stirling Moorey…
Doajen i Legenda evropske psihoterapije i psihijatrije…dugogodišnji direktor Institura za Psihijatriju…na Kraljevskom Kolendžu u Londonu…
Imao sam tu privilegiju da ga upoznam i da od njega učim još pre dve godine na Letnjoj školi psihoterapije u Strazburu…a i sada sam bio na njegovom kursu u Varšavi…
U prinicipu…kada bi držao predavanje o automatskim menjačima kod traktora…ja bih se prijavio…koliko ga gotivim…i cenim…
Tokom tih pet dana U Francuskoj…gde smo imali bukvalno sve pa čak i plaćenu glumicu koja je glumila psihijatrijske poremećaje…a on i još trojica drugih Profesora Čarobnjaka nam pokazivali kako bi oni te seanse uradili…i kako bi joj pomogli baš u tom stanju i i u tom trenutku…imao sam utisak kao da sam Hari Poter koji je upravo zakoračio u Hogvorts…
Mislim da je me je glava bolela tih dana jer mi je mozak bukvalno porastao…
Tako zaliven…
Uostalom takve škole su mi zaista prioritet…jer za razliku od mog automehaničara koji je zimus uložio 20000 eura u neku dijagnostiku za turbine…ja ionako ni nemam u šta spolja ulagati…
Celu svoju ordinaciju nosim unutra…
I sa sobom…
Ipak…
Od svih profesora koji su tamo bili…Stirling Moorey mi je bio posebno upečatljiv…jer je ekspert upravo u psihoterapiji koju ja učim…i koju pokušavam dobro naučiti…i zbog toga što je on neko po kome se svi mi početnici možemo pravnati…i zbog toga što je jednom rečju Genije…
Međutim…
Razlog za ovaj post je situacija koja se odigrala drugog dana Škole…kada sam ja…u svom stilu…rekli bi dušmani…nešto zamišljen i zaintrigiran…postavio neko „čudno“ pitanje…koje mi je tada palo napamet…
Više iz nehata…
I onda dobio odgovor koji me je jako iznenadio „Doktore Djuric…ne znam odgovor na to pitanje…hajde dajte mi vremena do kraja škole da pregledam literaturu…pa ćete dobiti odgovor…hvala vam na izazovu…“
Ja se prvo zbunih…
Jebote…
Ja završih fakultet…pola doktorata i pola specijalizacije i još uvek ne čuh da neki naš profesor kaže da nešto ne zna…(osim naravno mojih Rol Modela i Učitelja koji su to baš zbog toga što su suprotni i ispravni…i zbog kojih sam i ja baš ovo što jesam)…
A ovde mi čovek koji je u top tri kognitivno bihejvioralnih psihoterapeuta na svetu odgovora da nešto ne zna…
Zabagova mi mozak u trenutku…
I sledećih sat vremena sam mislio samo o tome…
I onda shvatih…
Sasvim je ok biti Profesor Univerziteta i nešto ne znati…
Veličina je u skromnosti…
Veličina je obrnuto proporcionalna Sujeti i Taštini…
Ljudi koji sve znaju…ne znaju još uvek ništa…
Savršenstvo ne postoji…
Slagati da nešto znaš je greh…
A pogotovo raditi nešto u šta nisi siguran…
A što može nekome da naudi…
I da je sasvim ok nešto ne znati…priznati sebi to…ALI I DRUGIMA…i potruditi se da to što pre ispraviš…da naučiš…
Toliko sam bio fasciniran tim trenutkom…
I naravno…
Tokom svečane večere poslednje noći je samo došao za moj sto…sa sve čašom vina u ruci…i dao mi odgovor na pitanje…koje naravno nikad neću zaboraviti…ne zbog odgovora…već zbog tog njegovog gesta i načina kako me je posmatrao kao sebi ravnog…jer smo svi mali pred naukom…Rudari pred Podzemnim Lavirintima Psihoterapije…
Kao neki dobroćudni deka koji svog unuka podučava Životu…u nekom dvorištu…po sunčanom danu…
Dobronamerno…skromno…tiho…ali premudro…i za ceo život…
I od tada znam…
Šta je to savršeno u prirodi?
Beograd je najlepši grad na svetu osim kada je temperatura preko 30 stepeni…
Krit je božanstven ali prevelik…
Da bi ste prisustvovali Aurori Borealis morate se malko smrznuti…
Koja životinja je savršena?
Vilin konjic…paun…panda…ili slon…
Da li je osoba u koju ste se zaljubili najlepša na svetu…
Ili je vaša majka…koju obožavate…bez nekih osobina koje vas jako nerviraju…
Ili je to vaš najbolji prijatelj sa sto mana…
Džordan je bio težak baksuz van terena…nakroman…alkoholičar i kockar…omražen od svih…koji su gra privatno upoznali…
Zašto bismo onda mi morali da budemo savršeni?
Osim ako nam to nije iracionalni i nemogući način da zavolimo sebe…
Kao…ako postanemo savršeni onda ćemo postati ok…pred tim strašnim sudom naših merila…
A na taj način nikad nećemo uspeti…
Perfekcionizam je poguban po vlasnika…
Kao neki Živi Pesak koji sami održavamo…i zalivamo…odozdole…
Ali zato…
Ukoliko prihvatimo koje su naše Mane…odbacimo Taštinu…i okrenemo se Rastu…bezuslovno prihavtajući to da smo samo Obična Ljudska Bića…
Bilo da smo psihoterapeuti…
Ili manekenke…
Ili fudbaleri…
Ili violinisti…
Ili roditelji…
Ili muževi…
Ili braća…
Put je doslovce popločan da postanemo Veliki…
I da se usrećimo…
U onome što je nama zaista važno…
Hvala Profo!

Moć reči još

U ovakvu običnu sredu nije zgoreg setiti se stare dobre moći reči JOŠ…
Ne mogu ovo uraditi…još… (npr. Zgib)
Ovo ne radi…još… (npr. Diploma)
Ne znam ovo…još… (npr. Nemački)
Ovo nema smisla…još… (npr. Dijeta)
Ne razumem ovo…još… (npr. Ispit)
Nisam dobar u ovome…još… (npr. Flertovanje)
Nemam ovo…još… (npr. Decu)
Uostalom…
___________ (upišite po izboru)…šta nemate/ne znate/ne možete/niste…JOŠ…uvek…
Prihvatite to danas…
I lepo odmorite večeras…
Pa od sutra ujutru…
Počnite da radite na tome…još…jače i više…
Jer…
Ponekad je glavna razika između zatucanog i progresivnog…
Tojest između fiksiranog mindseta i mindseta okrenutog rastu…
Samo jedno malo još…na kraju rečenice…
A prosto je neverovatno na kakve vas sve Čarobne Destinacije mogu odvesti ta tri slova…u tom magičnom rasporedu…

Reklama za pivo

Bez obzira koji je naš lični Alibi…koliko god kratkoročno delovalo da je „lakše“ kukati…
Toliko taj Hobi na duže staze deluje na nas kao neki smrtonosni neizlečivi virus…
Ili u boljem slučaju kao živi pesak…
Koliko god ponekad izgledalo da ne postoji način da stignemo do naših vrednosti…i da je prosto nemoguće da ostvarimo to što želimo…uvek postoji Kreativan Način da dođemo do Esencije nečega što nam je važno…
Možda ne do Svega…i ne na način kako smo zamislili…ali makar do Suštine…
Apsolutno Uvek!
Ništa nije ubojitije za destrukciju…nesreću…frustraciju i muku od uma baždarenog na kreaciju…
Stoga…
Kukanje off…
Kreativna rešenja on!