Месечне архиве: септембар 2017

Na posletku

Uvek kada imam loš dan setim se jednog čoveka…i odmah bi bude za nijansu lakše…

Njegovo ime je Ronald Wayne…

Malo ljudi je za njega čulo…

On je jedan od tri ko-osnivača kompanije Apple…koji je 1976. godine po ugovoru o vlasništvu imao 10% akcija kompanije…

Taj čovek je jedanaestog dana od osnivanja kompanije Apple prodao svoj udeo u vlasništvu za 800 dolara…

Mislio je da je to vrlo dobar posao…

Danas bi te akcije vredele oko 62 milijarde dolara…

Pre tri-četiri godine paket od 100 % akcija Firme Vladimir Đurić je vredeo oko 300 dinara…

Kolika je i inače tržišna vrednost prosečnog mladog intelektualca…u Predelima od Krvi i Meda…

Na svu sreću…bilo je par ludaka…mazohista…hazardera…kockara…i adrenalinskih ovisnika…koji su ih tada hteli kupiti…

I uložiti…

Par Osnivača…par ljudi iz istog Legla…par ljudi koji su tu maltene od početka Muke…par Uzora…par Altruista i Ljudina…nekoliko njih kojima se dopao potencijal početne verzije softvera…i par njih po kojima se taj softver unapređivao…da bi ih mogao ispratiti…par osmeha…i jedne oči…

Ni dan danas mi nije jasno zašto?

Šta su oni to videli?

I kako je moguće da vas neko toliko voli?

Čudni neki ljudi…

Važno je da se povremeno zapitate…

Ko poseduje vaše akcije?

Koliki udeo?

Da li im redovno isplaćujete dividende?

Da li ih zovete za jubileje i novogodišnje koktele?

Da li im poklanjate satove za godine vernosti?

Da li ste zahvalni na početnom kapitalu…dok ste još bili nejaki i lomljivi?

I na vođstvu i podrsci dok ste se otiskivali sa dna?

I na ostajanju uz vas kada vam je krenulo…

I na praštanju vaših uspeha…

Na strpljenju…

Na poverenju…

Na veri u vas…

Na pažnji…

Na odanosti…

Na sposobnosti da vas nasmeju…

Na ljubavi…

Ja jesam…

Nedovoljno…ali se trudim…

I to mi je Ideja Vodilja…

Životni Cilj…

Glavna motivacija i izvor elana…

Lek za lenjost…i penicilin za besmisao…

Da Oni budu srećni…

Da im se isplati…

Da budu ponosni…

Da se ispostavi da su bili u pravu…

Da je vredelo ulagati…

I da svako od njih dobije hiljadu puta više no što je uložio…

Na posletku…

I da moji lični Waynovi imaju o čemu da pričaju…za nekim mračnim šankom…o tome kako su bili lakomisleni i brzopleti…

A da Mi slavimo još jače…jos glasnije…da Grohot oko Nas bude jači…zagrljaji čvršći…a oči nasmejanije…

Da smo još povezaniji…

I na posletku…

Da Nas je više…

 

Advertisements

Pijanci

Svaki dan u putu do posla prolazim pored grupice pijanaca na uglu Vojvode Milenka i Resavske…

Maltene smo kolege…u izgaranju…doduše…svako u svojoj oblasti…i svom polju ingerencija…

Skoro da sam ih i zavoleo…

Mirni su…nenapadni…maltene simpatični…zaronjeni u svoje priče…prvobitni smeh i galamu…u rano popodne… kada odlazim na posao…i posledičnu tugu…zagledanost i ćutanje…kada se vraćam…noću…

Razmišljam kako sve pijance ovoga grada (ili Planete) vežu dve identične stvari…

Prva je da je svako od njih pojedinačno imao neki problem zbog kog je počeo da pije…

Da li je to nepravednost komunizma…ili kapitalizma…Tito ili Sloba…90-te ili 2000-te ili 10-te…strog profesor na fakultetu…neuzvraćena ljubav…nepravda…izneverena očekivanja…ili bruka pred bitnim očima…neprepoznat talenat…nezaposlenost…ili impotencija…siromaštvo…ili nepovoljna geografska širina porodilišta…ili užasan primer za ugledanje u kući…neočekivana smrt nekoga važnog…ili prokleta genetika…neuravnoteženost hemije u mozgu koja vapi za hemijom spolja…

To je svakako manje važno…

A druga zajednička stvar je da niko od njih taj problem nije rešio alkoholom…

Potpuno je jasno da nas bežanje u poroke samo drži u začaranim krugovima odlaganja patnje…

Životni problemi rađaju nezadovoljstvo…tugu…frustraciju i ljutnju…emocije koje su zdrave iako su negativne to jest neprijatne…i koje su prirodna reakcija na nesreću…

Kao što nas ruka jako zaboli kada je prislonimo na vrelu ringlu…

Taj intenzivan bol služi da bi je istog sekunda sklonili…da bi se spasili od većeg problema…

Evolutivno taj bol postoji da bi se pokrenuli…da bi preživeli…

Ukoliko mi lečimo taj bol…a ne sklanjamo ruku…ili ne gasimo ringlu…mislim da vam je jasno šta će se desiti na duže staze…mada verovatno ne znate koliko se lako umire od opekotina…ili od Nesrećnosti…

Ukoliko mi anesteziramo te negativne emocije…alkoholom ili bilo kojim drugim „lekom“…

Mi u stvari na taj način ubijamo prirodnu motivaciju koja nam je neophodna da bi se promenili…

I tonemo sve dublje i dublje…

Tada alkohol predstavlja samo bocu sa kiseonikom koja nas vuče na dno okeana…

Koja kao pomaže i preživljavamo dok je ima…

Manje nas boli i baškarimo se opušteno dok idemo ka mestima sa manje sunčeve svetlosti…ka mračnijim dubinama…

Čudimo se stvorenjima koja srećemo usput kako se se muče…koja daju sve od sebe da izrone…

Jer mi imamo kiseonik…i baš nas briga…

Ali gravitacija je neumitna…

Boca je teška…i ograničena..

I ostaćemo bez kiseonika u najgorem mogućem trenutku…na samom dnu…

I tada stvarno nema izlaza…

Nikoga neće biti tu…i naši mišići će od nevežbanja biti potpuno neupotrebljivi…

I nećemo moći da se vratimo na površinu…prosto je predaleko…i nemoguće…

Jednostavno stvari su tada nepopravljive…i nerešive…

Vreme je nepovratno izgubljeno…

I propustili smo sve prilike…za spas…

Stoga…

Plivajte iz petinih žila kada bujica krene da vas nosi ka dnu…

Jako…uporno…i koliko god to bilo bilo bolno i neprijatno…

Batalite olakšice…i lažne pomagače…

Jedina suštinska brana psihopatologiji je Sreća…

A ona je uvek uzvodno….

 

 

Muževi i reka

Prvi se muževi u vodu bacaju… 🙂

Reče moja klijentkinja danas….

I nasmeja me od srca…

Mada…

Paradoksalno…

Samo brakovi koji se mogu razvesti…su zaista dobri brakovi…

Jedino žene koje se NE SMEJU razvesti trpe nasilje i zlostavljanje…

Postaju robinje svog izbora…predrasuda…i malogradjanstine…vrlo često zarobljene Užasnim Lisicama Nemaštine…

Igraju partiju sa lošim kartama sa kojima nikada ne mogu dobiti…koliko god se trudile…

Jake…emancipovane…mudre…racionalne i žene koje drže do sebe…

U povratku sa reke….

Sednu za Stari Dobri Sto Mogućnosti…

I zatraže novo deljenje…

Novu priliku za Sreću…

Ovaj put…

Kao bolje i iskusnije Igračice…

Ili si Čovek ili nisi

Skup mojih predrasuda o Nemačkoj se može podvesti pod onu staru…
Nemačka medicina je najbolja na svetu!
Red…rad… disciplina…tačnost…ozbiljnost…planiranje…uređenost…
Povučen tim razmišljanjem isplanirao sam put od Fulde do Strazbura u minut… tri presedanja…Fulda-Frankfurt-Karlsrue-Strazbur…da bih stigao tačno na početak Letnje Škole Psihoterapije koju organizuje Evropska Psihijatrijska Asocijacija…za koju sam se toliko spremao…i kojoj sam se toliko radovao…s obzirom da u Evropi ne postoji ništa bolje na šta možete otići…kako biste učili i porasli kao psihoterapeut…
Od Fulde do Frankfurta voz je šljakao perfektno…u sekund…
Mnogo nenašminkanih sređenih žena koje idu da rade…mnogo muškaraca u odelima koji raspoloženi idu na posao…sa osećanjem smisla i svrhe…mnogo studenata koji hrle na Univerzitet…ponosnih što trenutno apgrejduju svoj softver…na viši nivo…i srećnih što će sa tim parčetom papira posle moći da biraju gde će raditi…tojest…kome će posvetiti svoje znanje…vreme i trud…u zamenu za gospodski način života…
Voz stiže u minut…trčim sa sve koferom od centralne železničke stanice u Frankfurtu do polazišta Flixbusa…300 metara dalje…
Razmiljam kako mora da je neko sa fakultetom baš za to pravio ove velelepne stanice i povezivao ih sa drugim sistemima prevoza na ovako logičan način…no to je druga i dosta mračnija priča…
Stigao sam tri minuta ranije…zauzeo busiju…i posmatram kolege-putnike…
Bombaš samoubica arapin…Afrikanac intelektualac sa laptopom…grupa turista iz Koreje sa tabletima…Šveđanke sa bekpekovima i osmesima sede na asfaltu…glasni gojazni Amerikanci sa kesom iz Meka…par fluorescentnih rejvera iz Nemačke…i nekoliko srećnika iz Sirije koji su uspeli da sitgnu tamo gde su pošli i sad više ne znaju kud će sa svojom tugom…
Čovečanstvo u malom…
Prolazi 15 minuta…30…45…autobusa i dalje nema…
Radnik sa stajališta nam objašnjava da se desio karambol na autoputu i da će autobus kasniti dva i po sata…
Mislim se u sebi…jbt…pa u Beogradu nikad ne bi toliko kasnio…ubacili bi nekako novi autobus… makar nas u tom trenutku bombardovali…
Gotovo je…neću stići…neću uspeti da presednem na sledeći bus u Karlsrueu…
Zakasniću na ceremoniju otvaranja škole…i predstavljanje učesnika…
Plus ode 50-tak evrića….
Bezveze…
15 minuta kasnije na stanicu prispeva autobus iz Berlina koji vozi za Štutgard…
Letimično primećujem da prolazi i kroz Karlsrue…
Ushićen…stajem u red da uđem u njega…
Pokušavam da objasnim radniku sa stanice šta želim…i da je po meni sasvim logično da zbog toga što autobus, za koji sam kupio kartu, kasni 2.5 sata imam potpuno pravo da idem sa bilo kojim njihovim autobusom do Karlsruea..
Međutim…po malim slovima na poleđini karte… to je savršeno ok…samo što moram kupiti novu kartu od 30e…i odreći se refundacije za staru…
Besan…frustriran…nervozan…opsovah…onako sočno…po srpski…
U tom trenutku otpoče Čarolija…
Kondukter iz autobusa, koji je stajao pored, me pogleda…nasmeši se i reče…“Zemljače…odakle si ti?“
„Iz Beograda“…
„Baš iz Beograda“…
„Baš“..
„Srbin dakle“…
„Srbin“…
„Gospe mi…od vas se ni u Evropi ne može pobeć“
Širok osmeh…hrvatski akcenat…dinarska visina…prijateljske oči…balkanska duša…slovenska potreba „da se snađe“…da se nekako izigra sistem…
„Sačekaj Zemo samo da se pomeri Ovaj što nas kontroliše…pa ubacuj brzo kofer dole…i sedaj tu iza mene“…
Autobus polazi…Kondukter Spasilac dolazi do mene…uzima mi kartu ali je ne skenira…smeši se…namiguje… i kaže…
„Častiš kafu na pauzi Zemo“…
Komentarišemo evropsko prvenstvo u košarci…Bogdanoviće…život u tuđini…situaciju u Našim Napaćenim Zemljama…pljuljemo političare…i kriminalce…
On odlazi dalje da radi…
Ostajem sam…i nadahnut…Dobrotom…
Posmatram uređeni krajolik kroz prozor i potvrđujem u sebi odavno znane istine…
U koje se mogu zakleti…
Ko misli da su svi Hrvati loši…taj je Budala…
Ko misli da su svi Srbi dobri…taj je Budala…
Ko misli da postoji i jedna jedina pojedinačna karakteristika koja može definisati vrednost celokupnog čoveka…na primer…boja kože…oblik očiju…boja kose…visina…količina novca…nivo obrazovanja…adresa porodilišta…veličina penisa ili grudi…taj je Budala…
A posebno onaj koji misli da to može uraditi Obala sa koje neko posmatra Drinu…
Ili različito Predstavništvo na Nebu kome se molimo za potpuno iste stvari…
Autobus staje na semaforu…posmatram vaspitanog rasnog nemačkog psa koji mirno čeka sa gazdama da pređe ulicu…možete misliti…na zeleno…
I mislim se…
Ko je više pas?
Ovaj sa pasošem evropske unije…ili ona moja lutalica srbenda koju hranim ispred zgrade…
Ko je više životinja?
Mrav ili medved?
Svinja ili vuk?
Antilopa ili lav?
I bi mi potpuno jasno…
Da nijedna životinja ne može biti više životinja od neke druge…
Svaka je različita…
AlI su sve potpuno iste…
Po željama…pravima…i potrebama…
Isto je i sa ljudima…
Ili si Čovek…
ili nisi…
Živeli dobri ljudi!

Talasi

Vetar ne ostaje sa Morem zbog toga što imaju dogovor na papiru da ce zauvek ostati zajedno…
Niti zato što mu je žao (mirnog) mora…
Niti zato što ga je sramota da ode…
Niti zato što će ga osudjivati mesec ili sunce…
Niti zato što mu se ne vraća na planinu…
Niti zbog toga što ga more stalno proverava…ograničava i uslovljava…i ima ljubomorne ispade…zbog susednih mora…
Niti zbog toga što ce mu se to isplatiti u karijeri…i što će zbog toga biti „raskošniji“ vetar…iz visokog društva vetrova…
Vetar ostaje sa Morem zato sto jedino tako može stvoriti Talase..
Baš na tom mestu…i baš takvih osobina…
Neponovljivo jedinstvene…i nestvarno lepe…bas po njegovom ličnom ukusu…osećaju za lepo…i sistemu vrednosti…
I zbog toga što ga oni uvek mogu nasmejati…čak i dok je Nevreme…
I zbog toga sto je uživanje u njima…
Za njega Ultimativni Hedonizam…
I zato što bi u godini u kojoj je odlučio da da otkaz na poslu…uzme slobodno vreme za sebe… spakuje se i ode na putovanje oko sveta…kako bi iskulirao…upoznao sebe…i radio samo ono što ga čini istinski srećnim…i ispunjenim…
Baš te Talase…
Gledao 365 dana…
Taj Pogled je Razlog…

Mudraci, Šmekeri i Veličine

Na slici…

Siromah i bilioner..

Je l’ vas možda podseća na nekog?

Ponekad prikrivanje Kompleksa „košta“ više nego njihovo rešavanje…

Pritom ne mislim na uporednu cenu krpica…manikira i psihoterapije…

Ukoliko su nam kompleksi Sluge…situacija nije toliko loša… jer nam oni mogu biti sjajan motivator  za trud…rad na sebi i lični rast i razvoj kako bismo se uspeli  promeniti…da bismo ih se ratosiljali…ostavili ih u mladosti…u ranijim neapgrejdovanim verzijama Nas…i jednom rečju prerasli…

Na primer…

Kako bismo se motivisali da čitamo i učimo o svemu što ne znamo i što nas u školi nije  interesovalo….krenemo na put koji stvara Erudite…da se edukujemo iz istorije umetnosti ili kinematografije ili mode…da naučimo svoj posao još bolje…pa da se obogatimo…pa da se prolepšamo…da naučimo da živimo zdravo…pa da se prozgodnimo…i naučimo jezike…kako bi se ravnali sa svetom…a ne sa krajem…

Jednom rečju…rastemo tamo gde smo kratki…

Ukoliko su Gospodari…

I ukoliko nešto što nemamo služi kao dokaz naše bezvrednosti…

Mi ćemo bitku voditi na pogrešnom frontu…

Pokušavajući na sve načine da prikrijemo našu slabost…umesto da poradimo na njoj…

Stavljaćemo silikone da bi prikrili glupost…

Kupovati BMW-e da bi produžili centimetre…

Baviti se nečasnim radnjama da bi zaradili našu snagu…

Ponašati se kao kurva na ulici a kao dama u krevetu…

Umesto da se bezuslovno prihvatimo…

Shvatimo da smo pogrešiva ljudska bića…

Koja ne moraju nijednu posebnu stvar imati… niti posebno znati…niti biti…

Ali ukoliko žele…

I ukoliko bespotrebno ne rasipaju energiju na trivijalnosti..i obezvredjivanje…

Zaista sve mogu postići…

Jer…

Niko se naučen nije rodio…

Ali su mnogi Iskompleksirani Tinejdžeri…

Na kraju postali…

Mudraci…Šmekeri…i Veličine…