„Slušaj omladinac…najvažnija stvar u karijeri za jednog mladog doktora kao što si ti je da zapamtiš jedno staro pravilo…a to je…ništa sa spiska zaposlenih i ništa da spiska stanara“… 🙂
Reče jedan od mojih kasnije omiljenih kolega…doajen srpske medicine…prvi put kad me je video…a tipa četvrti dan od kada sam počeo da radim nakon fakulteta…čovek sa velikim č…uzor i kolega od onog starog doktorskog kova prepunog vrlina…od koga sam kasnije toliko toga naučio o psihijatriji…a još i više o životu…
I zaista…
Prosto je tako…
Jer 90 % aferica neće uspeti…a jako je teško imati za šeficu bivšu ljubavnicu…pogotovo ako se niste pokazali…a još gore bivšeg koji će se primitivno naslađivati pred celim kolektivom…ako ste se pokazali…ili smarača/čicu koji će vam ružiti svaki trenutak kad konačno pođete svojoj kući…
A od ovih 10% koje će uspeti…u najoptimističnijem scenariju…šta će vam pobogu muž/žena na poslu…samo vam još oni tu fale…i neke stvari prosto ne idu…
Dobro…može se promeniti radno mesto…i sve…
Ali…
Ameri imaju onu lepu izreku o biznisu i zadovoljstvu…i o tome kako se oni nikada ne mešaju…
I potpuno se slažem sa tim…
Pravi je problem što previše radimo…
I što onda naše normalne potrebe nemaju kad i gde da se namire…
A i zabranjeno voće je zabranjeno voće…
Ko ga uzme kajaće se…
Ko ga ne uzme kajaće se…
Pa je lako zabrazditi…
I pogrešiti…
Ali opet…
Pravi problem je što je u životu toliko lako propasti…i uvaliti se u neki problem…iz koga se posle teško izlazi…
Da samo baš pravi Majstori uspeju sve te Zamke da omaše…
Zato je njihova i Zaslužena Nagrada…
Zato im je i lepo…
I to ne samo lepo…
Nego i dugo lepo…što je jedino i važno ozbiljnim ljudima…
I mirno…
I opušteno…
Bez nepotrebnih sekiracija…
I jasno posloženo…
Lako je u dobrim životnim okolnostima biti srećan…
Za mnoge se ni ne pitamo…pa kome se šta zalomi…
Zato je i jako važno makar u ovim koje su do nas da budemo mudri i odmereni…
Pa će nam kad tad biti lako da budemo srećni…
Sasvim zasluženo…

Kako steći samopouzdanje?
Jedno od najčešćih pitanja koje dobijam…
Veoma teško…
Ali ne i nemoguće…
Najpre je potrebno shvatiti da samopouzdanje nastaje suštinski u detinjstvu a najkasnije tokom perioda osnovne škole…na osnovu toga kakva nam je genetika…kakvi su nam bili roditelji i kako smo se snašli među vršnjacima na samom početku…
Što znači da samopouzdanje potpada pod ono staro psihijatrijsko pravilo…nisi kriv što nešto imaš/nemaš ali si jako odgovoran da to lečiš/stekneš i da se oporaviš/zaceliš kako bi ti život bio bolji i lakši…iako nisi ni kriv ni dužan…jer ćeš upravo ti najviše patiti…ukoliko to ne uradiš…
Tako se i stiče samopouzdanje…
Najpre treba osvestiti da nismo ništa posebno…da nema čoveka koji nema neku veliku manu…i da niko nije savršen…ali da je to samo pokazatelj toga da je neko Čovek…po difoltu pogrešivo i nesavršeno biće…a ne pokazatelj da je neko manje vredan…da nema ljudskih prava…i da treba da se sakrije u neki mrak…
A potom preći na još težu etapu…u kojoj je potrebno uporno i mukotrpno ispunjavati Obećanja koja smo zadali sami sebi…
Najpre mikroobećanja…
Pa srednja…
Pa onda ona najveća…životna i suštinska…koja će nam obezbediti da nam život bude na duge staze lepši i lakši…
I Mesto u Loži iz koje to možemo posmatrati i naslađivati se…
Jer…
Zamislite samo čoveka koji sebe bezuslovno prihvata kao ljudsko biće sa svim svojim ograničenjima…manama i greškama…koji je mukotrpnim trudom uspeo da napravi sebi životnu poziciju u kojoj mu je zaista jako dobro…
Pa što ne bi bio pun samopouzdanja?
Šta njemu ko može?
I ako nešto nema steći će…
I ako nešto što ima izgubi steći će ponovo…
Prosto Ima Sebe…
Ukoliko svaki strah kome se nismo suočili postaje novi Limit koji imamo…
Šta će onda biti sa ljudima koji su shvatili da hrabrost nije odustvo straha…
Već manir da se uz nenormalan strah i mukotrpan trud uporno ide ka nečemu što nam je zaista važno…bez obzira na sve…
Samopouzdanje je običan Suvenir koji se nosi sa tog Putovanja…
Na sva ostala…

Ako smo obezbedili sebi privilegiju da se možemo razvesti…
Da možemo dati otkaz…
I da se možemo preseliti…
Jako će nas teško neko maltretirati…
Možda nakratko…
Ali na duge staze svakako ne…
Prvi korak je da osvestimo da je za sreću Vladimira Đurića zadužen isključivo Vladimir Đurić…a ne okolnosti oko Vladimira Đurića…
Da nas niko neće zaštiti ukoliko mi sami to ne uradimo…
I da Krivu Drinu još niko nije ispravio…
Ali da su mnogi njome takvom kakva jeste otpolovili do svoje sreće…
Prosto je…
Ko nema Alternative uvek će jako patiti…
Ko ih stvori…ili ih u ovom trenutku mukotrpno i dugotrajno stvara…uopšte se za njega ne sekiram…
Kad tad će mu biti jako dobro…

Znate već onu staru o Krpi i Zakrpi…
Kao i većina bapskih izreka…i ova je veoma često tačna…
Jedine tri grupe ljudi koji ne potpadaju pod to pravilo…i koji nekako stalno ostaju bez svoje zakrpe su:
1. Divni…ubeđeni da za njih tako divne niko ne može biti dovoljno divan…
2. Ubijeni u pojam…ubeđeni da njih tako nikakve niko i ne može voleti…
3. Zadrti…rešeni da ako ne mogu da budu s onim s kim su oni zacrtali…onda nema ni smisla da budu sa bilo kim drugim…
Sve ostale će kad tad zakačati neka prilika iz te Vrteška Mogućnosti…
A onda je radost već tu iza ugla…
Zaista dobra okolnost je što za razliku od tkanina…koja su takva kakve su napravljene…i ne mogu se puno promeniti…
Ljudi su prosto čudo…
Ta fleksibilnost je prosto nestvarna…
I grupe su promenjive…
Duboka ubeđenost u to da neko pripada nekoj od pomenutih grupa je ionako samo jedna velika zabluda…orgomna greška u razmišljanju…i dugi niz godina uvežbana iracionalnost koja se može odbaciti ukoliko je neko spreman da dugo radi na sebi…
A ako sam nešto naučio razgovarajući sa ljudima…
To je da kada god se neko zaista jako potrudi…
Onako iz petinih žila…
I Ovaj Odozgo obično pomogne…
Ne mogu to da dokažem…
Ali u to zaista verujem…
A onda je zaista samo Nebo granica…

Ako sam u nekoj situaciji dobijao začuđene poglede i nevericu…to je veoma česta situacija na psihoterapiji kada klijenti počnu da vas ubeđuju da je glavni razlog zašto su oni „u problemu“ to što je život besmislen…nepravedan i nefer…i kada se vi jednostavno složite sa njima…
Prosto nisu navikli da im to neko potvrdi…
Jer laici tome obično protivreče…
I prosto ne znaju šta bi tada dalje…jer je celokuona misaona energija potrošena na argumentovanje te istine…a ne na njeno rešavanje nakon što smo to utvrdili…
Da…život je definitivno besmislen…nepravedan i nefer…
I to je jasno svakome ko je iole zagrebao ispod površnog i banalnog…
Memento mori…pa to da ne možemo zaštiti one koje volimo od patnje…pa tek zla sudbina za dobre ljude…i ostale teške priče koje su jednostavno kalibrisane datosti ovog univerzuma…
Tajna je u nečemu drugom…
Iako je život sam po sebi besmislen Naš Posao je da mu damo smisao…
I tu nema kraja ljudskoj kreativnosti…
Od monaha na Svetoj Gori…
Preko ljudi zaljubljenih u materijalno…
Umetnika i naučnika rešenih da promene svet…
Do šankera na Ibici…
I svega između…
I svako treba da pronađe mesto baš za sebe na toj Lestvici…
Baš tamo gde će njemu lično biti dobro…
I da se onda postara da potom živi u skladu sa tim novootkrivenim smislom…
I tu se niko nikome ne treba mešati…
Ako mene ne ugrožavaš…živi brate kako god ti misliš da treba…
Ja nisam toliko ekstreman…
I uopšte ne želim nešto spektakularno…
Ikigai za posao…
Dobro društvo…
I što više vremena za život u skladu sa Strastima i Vrednostima…
Nije nešto…
Ali radi…
I lepo rešava pomenuti problem sa početka teksta…
Zaključiti da je život besmislen…nepravedan i nefer…je isto što i shvatiti da si smrtan…
Samo prvo poluvreme…
I pravilo igre…
A u stvari pozivnica za neverovatan trud da se taj problem reši…
I kad tad i kako tako prevaziđe…
Ko u tome uspe…
Imao se rašta i roditi…
Jer nema puno važnijih zadataka u životu jednog čoveka…
Niti kraće prečice da sebi nasmeje i smiri Dušu…
A malo li je to?

Jako volim ovu priču…

„Rešena da pronađe bogataša svog života, lepa i mlada devojka obratila se za pomoć na jednom poslovnom onlajn forumu, a kako stoje stvari objasnio joj je lično direktor jedne velike finansijske korporacije.
Devojka koja je odlučila da potraži bogatog supruga putem onlajn posta, nedavno je dobila odgovor i to od generalnog direktora finansijske korporacije J.P. Morgan, koji je u kratkom vremenu postao hit na Internetu.
„Mlada i lepa devojka“, kako je sebe opisala na forumu, postavila je pitanje šta treba da uradi da bi se udala za bogatog čoveka.

Pitanje je glasilo ovako:
„Biću iskrena u svemu što ću ovde napisati. Imam 25 godina i jako sam lepa. Imam stila i dobar ukus. Želja mi je da se udam za čoveka koji zarađuje najmanje 500 hiljada dolara godišnje. Možda mislite da sam pohlepna, ali po meni zarada od milion dolara godišnje u Njujorku spada u srednju klasu.
Moj zahtev je razuman. Da li na ovom forumu ima neko sa godišnjom platom od 500 hiljada dolara, a da nije oženjen? Ako ima, za njega imam jedno pitanje: Šta treba da uradim da se udam za tebe? Oni koje sam dosad upoznala najviše su zarađivali 250 hiljada godišnje i to je, izgleda, moja gornja granica. Ako neko želi da se preseli u rezidencijalnu četvrt na zapadu Njujorka, 250 hiljada jednostavno nije dovoljno.
Zbog toga, ovde ponizno postavljam nekoliko pitanja:
1) Gde se najčešće druže bogate neženje? (Navesti adrese barova u koje izlaze)
2) Na koju starosnu grupu treba da ciljam?
3) Zašto je većina supruga bogataša prosečnog izgleda?
4) Kako odlučujete koja će biti vaša supruga, a koja samo devojka?
Gospođica Priti“.

Gospođici je odgovor ubrzo stigao, i to od strane nikog drugog do direktora korporacije J.P. Morgan:
„Pročitao sam tvoj post s velikim zanimanjem. Postoji mnogo devojaka koje imaju slična pitanja kao što su tvoja. Dopusti mi da ti odgovorim iz profesionalnog ugla. Moj godišnji prihod je veći od 500 hiljada dolara, što zadovoljava tvoje potrebe.
Sa stanovišta poslovne osobe, bila bi loša odluka oženiti tebe. Ostavimo pojedinosti na stranu i pokušajmo da na to gledamo kao razmenu „lepote“ za „novac“. Osoba A pruža lepotu, dok osoba B tu lepotu plaća novcem.
Međutim, ovde postoji jedan ozbiljan problem. Tvoja lepota će nestati, ali moj novac neće, bar ne bez nekog ozbiljnog razloga. Činjenica je da se moj prihod može uvećavati iz godine u godinu, dok ti iz godine u godinu teško da možeš da budeš lepša.
Stoga, sa stanovišta ekonomije, ja sam uvećavanje imovine, a ti si amortizacija imovine. Ako je tvoja imovina samo lepota, ona za deset godina neće vrediti ništa. Rečnikom „Vol strita“ svaka trgovina ima početnu tačku, a izlazak s tobom je „tačka početka trgovine“.
Ako je trgovinska vrednost nečega pala, mi ćemo je prodati jer nije dobra ideja držati dugoročno nešto što propada. Možda će ti ovo grubo zvučati, ali propadanjem tvoje lepote biznismen će te prodati ili dati pod „zakup“.
I pazi devojko, onaj koji zarađuje 500 hiljada dolara godišnje nije budala. Možda će izaći sa tobom, ali te neće oženiti. Savetovao bih te da odustaneš od svoje potrage za bogatim čovekom. Inače, i sama možeš da postaneš uspešna i zarađuješ 500 hiljada godišnje. Za to imaš više šansi nego da oženiš bogatu budalu“. „

Volim je zato što pokazuje koliko je život nekako surovo pošten i pravedan…
Sigurno je da su privlačne devojke privilegovanije na početku…
Slično kao i snažni i atletski superiorni muškarci…
Međutim…
To je jedna takva mišolovka za njih…ukoliko ne obrate pažnju na druge delove svoje ličnosti…i ne porade na sebi…
I retko kada sam viđao veći strah na kauču preko puta mene od onog kod ljudi koji postaju svesni da gube svoj jedini adut za dobar život…
No dobro…
Ko zna šta ga čeka…
I mućne malo glavom..
I shvati da su stvari najčešće jednostavno takve kakve jesu…
I s ove i s one strane…
Ljutili se mi ili ne…
Pa to prihvati bez jeda…
I potrudi se da unapredi sebi po novim postavkama Tržišta…
Ne može mu biti toliko loše…
Znate već…
Koliko je recimo Duhovitost dobra roba…
Koliko je neprocenjiva…
I sa kakvom blistavom budućnošću kao osobina…
Prosto je…
Bore su vazda bile samo dokaz da smo često smejali…
Ništa bitno…
U poređenju sa Osmehom…

Ne postoji puno surovijih istina vezanih za život od one stare Migel de Servantesa koja kaže da je „glad najbolji začin jelu“…
Prosto genijalno…
S druge strane…
To je i jedna od najlepših istina na ovoj planeti…
Jer omogućava i ljudima koji imaju zaista malo da jako puno uživaju…kad konačno do nečega i dođu…
I zato se toliko i raduju mrvicama…
I tako srećno izgledaju…
Mnogo je tu veći problem za one odozgor’…
Jednostavno su svega siti…
I malo šta ih više i može obradovati…
Stoga se tu i krije ogroman potencijal za sve nas ukoliko se omudrimo…
I iskočimo iz te stalne trke daj…još i još…do beskonačnosti…
I zastanemo…
Pozabavimo se zahvalnošću…
Navežbamo strpljivost…
I umerenost…
I naučimo da uživamo u trenutku…
I u malom…
U baš onome što nam zaista i treba…
A najbolje je što to pravilo uopšte ne važi samo za glad…
Već bukvalno i za sve ostalo…

Nema lepših seansi u psihoterapiji od onih na kojima slavimo dugo čekane i željene pa napokon ostvarene želje…
Koje su pre koji mesec ili godinu delovale sasvim neostavarivo…
Bukvalno za rubriku verovali ili ne…
Današnje Slavlje me podseti na nešto što svako ko se bavi ljudskom psihom odavno zna…
Nema puno veće nesreće koja može nekoga zakačiti u periodu odrastanja no da bude popularan među svojim vršnjacima…
Iz prostog razloga što se u periodu osnovne i srednje škole popularnost obično bazira na nečemu što nije nečija lična zasluga…već je jednostavno dobijeno na tacni…na primer na lepoti…na pameti…na talentu za sport ili muziku…ili na bogatstvu nečijih roditelja…a ne na onome što je taj neko sam sebi zaslužio…i stvorio…
A to je takva droga…sa koje je maltene nemoguće skinuti se…
I retko je ko tome uspeo da odoli…i da shvati da dobra startna pozicija nije preterano važna ukoliko je maraton u pitanju…
Jednostavno…
Te narcističke visine u tom periodu su jednostavno prevelike…
Kao što su i dubine socijalne anksioznosti…ukoliko nemamo privilegije dobijene genetikom i vaspitanjem…samo sa druge strane…
Nepopularnost u periodu odrastanja može biti smrtonosni otrov ukoliko dozvolimo da nas zarazi…i ubedi da ne valjamo uopšte kao ljudi…ili mala nuklearna elektrana u našim grudima ukoliko je shvatimo na pravi način i dozvolimo joj da nas motiviše da se jako trudimo…da učimo i treniramo…da se izlažemo našim strahovima…da podižemo lestvicu…da stičemo veštine i da rastemo…dan po dan…izazov po izazov…
Zato je i dobro…i nekako božanski pravedno…da s vremena na vreme uspe neko ko nije sve dobio na tacni…
Čisto zbog nas ostalih sasvim prosečnih…i običnih…
Prosto kao motivacija da se još više trudimo i verujemo da će jednog dana biti bolje…
Ukoliko se budemo nenormalno trudili…
Da vam kažem…
Nema puno veće profesionalne satisfakcije i ugođaja od prisustvovanja tome…
Pogotovo kada ste dugo sedili u Uglu i sekirali se dok su se udarci i nokdauni uporno ređali…
Doduše…
Uvek me je činilo ponosnim to što je Ustajanja uvek bilo za jedan broj više…
I to vas nekako veže za te Ljude…
I tera vas da još jače navijate za njih…
A mogu samo da zamislim kako je lepo biti u toj Koži danas…
Pa se lepo i zasluženo prošepuriti po gradu…
Nema puno veće sreće od tog…