„Dobar dan…poštovanje…uz osmeh…dobre oči…i laganim i ljubaznim tonom postavljeno pitanje…da li biste mogli da mi pomognete u vezi sa…pa upišite konkretno u vezi čega vam je u toj pojedinačnoj situaciji potrebna pomoć…od bobine do nekog spasonosnog leka…“ mi je u više vrata otvorilo i više puta pomoglo u životu nego sve škole zajedno…
I dalje verujem da su ljudi generalno dobronamerni…pristojni i fini…
Makar ogromna većina…
I da imaju duboko urođen osećaj da treba pomagati kad god možeš…
Ako ne urođen…onda hiljadama godina uvežbavan…još u ono doba kad je to bio jedini način da se preživi u zajednicama…koje su disale kao jedno…
Pokušajte…
I videćete…
Čuda čini…
A što je i najbolje…čvrsto verujem da se potvrdno odgovaranje na njega…i nesebično pomaganje koliko god je to moguće u situacijama kada nama neko postavi to isto pitanje…ipak negde Gore piše…
I da se sve kad tad vraća…
A što je najlepše…
Retko kada od onih kojima smo mi pomogli…
Već od sasvim neočekivanih izvršilaca…na najneobičnijim mestima…na najfascinantnije načine…
Knjigu bih mogao o tome napisati…
A još deset iz priča mojih pacijenata i prijatelja…
Ta dobra energija kruži u prirodi kao voda…
I ne može ni da nestane…
Ni da prestane…
Pa…
Dodajmo našu Kap…kad bude naš red…
I hvala svima koji u toj Veličanstvenoj Igri već hiljadama godina učestvuju…
Ponekad zaista mislim da je Pomaganje iskonski Nektar Života…
Retko šta nas je toliko održalo…
Odvajkada…
I dok je toga…
Uopšte se ne treba sekirati za nas…