Tačno mogu da je zamislim kako skrhana leži…kako plače…kako sva drhti…kako bi uzela još jedan bromazepam da sve ovo što oseća što pre prestane…
Kako se oseća kao najveći baksuz na svetu…
Kako je ljuta jer stvarno ovo nije zaslužila…
Kako bi vrištala iz svog glasa ali kako ni za to nema snage…
Kako razmišlja o tome zašto je ovoliko kažnjena…
I čije grehe ona ispašta…
Ko je nju prokleo…
I ima li išta na ovom svetu smisla…
I zašto je sve toliko nefer i nepravedno…
I zašto njen život mora da bude ovoliko težak…kad onakvi zlikovci onako lepo žive…i sve im ide od ruke…
I kako će u ponedeljak još morati i na GAK…
Kako joj odzvanjaju još u glavi reči ginekologa koji joj objašnjava kako u ovakvim situacijama kiretaža jednostavno mora da se uradi…inače bi uginuli plod mogao da dovede do smrtonosnih komplikacija po nju…
I kako ju je i za to baš briga…
K’o da joj se i živi…
Ionako je sve bezveze…i besmisleno…i odvratno…
I taj prokleti kredit koji su konačno dobili…
I šestomesečna priprema…
U maštanje o dečjoj sobi…i kolicima…
I hiljadu injekcija koje je dobila…
I sto odlazaka kod ginekologa…
I ležanje u krevetu…umerena ishrana i pokušaji da se ne nervira…
I nada da će ovaj put konačno uspeti…
I pozitivna beta…
I par presjajnih dana…
I njih dvoje kako šetaju po keju kao reklama za život i sreću…
I „ma i ja ću imati dete…konačno…i sve će doći na svoje…hvala Bogu“…u duši…
I taj ultrazvuk pre dva dana…
I „sačekajte trenutak da pozovem profesorku“…
I hladno i profesionalno…“žao nam je…srčana radnja više ne postoji…plod više nije živ“…
I zamišljam je kako dolazi u ponedeljak na GAK…
Kako ne može da smisli nasmejanu i pijanu rodbinu ispred koja čeka neku srećniju ženu…
Neku koja može da rodi…
I kako ju je sramota što joj to uopše i pada napamet…
I što zavidi ljudima na sreći…
I kako se stidi sebe same…
I pita se kad je ona takva postala…
I da li su svi oni zavidni i zli ljudi u stvari samo ovako kao i ona nekada smrtno ranjeni od strane života…pa nisu uspeli da se oporave…
I kako više ne može normalno ni da misli…
I kako će morati da se trgne iz ove dubioze i pomućenih misli što pre…ukoliko želi da ostane normalna…i opet bude ona stara…
I kako koji sat kasnije stoji u izbledeloj žutoj spavaćici bez veša u hodniku dok čeka da je prozovu…
I dok gleda kako jednu po jednu izvode omamljene i uplakane koleginice iz sobe koje su osuđene da danas prožiljavaju sve ovo što i ona…
Ni krive ni dužne…
I kako konačno dolazi na red…
Kako ulazi u sobu iz najgorih horor filmova…
Onakvih zbog kojih bi momentalno promenila kanal…
Kako se nikada u životu nije ovoliko plašila…
I kako tada prvi put vidi nju…
Zelena kapica…
Zelena maska…
Zelena uniforma…
Zelene klompe…
I te tople i saosećajne Ljudske Oči…
U nekim boljim uslovima…i dvadesetak godina pre bi mogla da je zamisli kao stjuardesu…koja nasmejano služi…goste iz prve klase…na letu do nekog Pariza…
Kako joj te Hodajuće Oči kažu lezite ovde…ne bojte se…brzo će proći…i neće boleti…čim vas anestezija uhvati…zaspaćete i za čas se probuditi…i sve će biti brzo gotovo…
Zamišljam je kako leže na sto pod ogromnim reflektorom bez garderobe…
Kako se oseća tako ogoljeno i prestravljeno…
Kako razmišlja da joj je ovo bukvalno najteži dan u životu…
Kako su držači za noge ledeni…i kako joj je i ovako prehladno…
Kako počinje da drhti…
Kako oseća da joj se suze pod silom gravitacije otimaju iz očiju…i kako klize ka vratu…i onako odvratno je golicaju…
I kako se u tom živom paklu u jednom trenutku konačno pojavljuje majušni dašak smisla i nešto lepo…
Vidi te velike…tople…braon Ljudske Oči medicinske sestre koje joj još jedanput saosećajno govore da će sve biti u redu i da će brzo proći…
I kako onda oseća nešto toplo i mekano oko svojih prstiju na desnoj ruci kako je steže…kako anestezija polako počinje da deluje…kako spušta pogled ka svojoj ruci i kako tek tada shvata da ju je sestra jednostavno uhvatila za ruku…
Onako kako to Ljudi odvajkada rade kada je Neko Njihov uplašen…
Prastari ljudski trik protiv muke…
Drevna Magija protiv bola i patnje…
I drži je tako jako…i ne pušta…
K’o da joj je Majka…
I kako ju je to konačno slomilo…
I da bi sad tu još jače zaplakala…onako iz duše…jer je prethodnih dana sve bilo toliko ružno do tog trenutka…da se na ružno maltene i navikla…i da sad ne zna šta da radi sa ovim neočekivanim ljudskim…i dobrim…
Kako anestezija deluje…
I kako joj se oči sklapaju…
I kako se…nema ni sama pojma koliko vremena kasnije…polako budi…kako trepće…i kako ponovo vidi te Ljudske Dobre Oči kako se smeše i govore…“sve je gotovo…i sve je dobro prošlo…super ste…hajde…hajde…glavu gore…vidimo se mi dogodine u porodilištu“…
I kako ponovo postaje svesna tog toplog i snažnog stiska oko njene ruke…
I kako se misli „dobro je…sve je konačno gotovo…idemo dalje…biće bolje“…
I kako je obuzima neka neočekivana ogromna zahvalnost prema Medicinskoj Sestri-Majci…
Kako razmišlja kako još uvek ima tih Malih Običnih Ljudi koji rade svoj posao…onako kako i treba…i kako su i učili…
Koji svakog pacijenta gledaju kao da je neko njihov…
Koji se još uvek nisu ogorčili i razočarali…uprkos svemu ružnom čemu su izloženi svakodnevno…
Koji još uvek imaju saosećanja…i ljudskosti…
Koji razumeju šta je strah…
I koliko je teško biti s one strane medicine…
I kako ponovo zaključuje kako o čoveku ništa više ne govori od toga kako se ponaša u nekim sasvim običnim situacijama prema ljudima koji mu to nikada i nikako ne mogu uzvratiti…
Mali obični gestovi nežnosti…saosećanja i ljudskosti…
Koje mogu činiti samo Veliki…
I kako možda baš zbog njih još uvek nije sve otišlo dođavola…
I kako će možda baš zbog njih sunce i sutra ponovo svanuti…
I kako se dok je voze ka sobi…
Zariče da će i ona pripadati tom Tajnom Društvu Dobrih i Saosećajnih Ljudi…
Makar crkla…
Makar za inat…
Makar je život gazio još sto puta jače…
Kako neće dozvoliti da ružno pobedi…
Kako će se uvek boriti za Dugu…
Ma kakve Kiše pljuštale…