Baš mi je bilo zanimljivo kad mi je skoro jedna moja divna…prešarmantna i preduhovita koleginica psiihijatar…objašnjavala zašto žene mahom obožavaju grub…jak…intenzivan i snažan seks…u kome će osetiti jasnu mušku snagu i dominaciju…
Stvar je tu veoma jasna…
Prvo jako prija telesno…
Nekako je uzbudljiv i sveprožimajući…i pruža priliku za neslućeni ugođaj i telesnu ekstazu…kad se boje razliju…kad se izgubi dah…i kad se sve nekako pomeša…i um i telo…i osećaji…i mirisi…i sreća…i uživanje…i radost…i juče…i sutra…
A drugo…na psihološkom nivou ta jačina paradoksalno obezbeđuje ženama ideju da što se nebezbednije osećaju u samom seksu sa tim muškarcem…kako ona to divno i duhovito sa Onim Raskošnim Ženskim Osmehom kaže…kad me ovaj moj do’vati i otrese kao Mačak Muškatlu…to na nekom evolutivnom nivou u dubini duše imaju više osećaj da bi taj muškarac mogao biti sposoban i da ih zaštiti od bilo koga i od bilo čega…i da bi uz njega bile bezbedne ne samo one same…već i njihova mladunčad…
To je u stvari najuzbudljivija pomisao…
Koja dopire nekako iz samo kičme…
I dodaje…
Ništa lepše od opasnog…snažnog i sposobnog muškarca koji je dobar prema meni…i tu za mene…
I uz koga mi čitav svet deluje kao neko Igralište…po kome mogu zaplesati…i zabavljati se…jer znam da je on tu negde u senci kao neki Lav…koji me čuva iz prikrajka…
Nikad mi to ne bi palo napamet…
A u stvari je sasvim logično…
I na samoj specijalizaciji sam više naučio na kafama sa pametnim i obrazovanim ljudima no po amfiteatrima i knjigama…
I hvala za edukaciju…
Imaću to u vidu…
Kada budem objašnjavao mojim finim i nežnim i osećajnim klijentima što ih žene ne biraju…
I zašto im stalno kažu…
Divan si…kao čovek i drug…ali ne osećam to nešto…nemamo tu neku romantičnu povezanost…
Čista evolucija…
Biranje najboljih gena sa kojima ćemo se ukrstiti…
I omogućavanje našima da prolepršaju i zagospodare svetom…
Večita Igra između polova…
A opet najsuroviji i najspektakularniji fenomen na svetu…

Uvek mi je bilo fascinantno kada sam vozio kolima od na primer Beograda do Beča koliki procenat ljudi u kojoj zemlji vozi po propisima…
U Srbija recimo 20 % ljudi vozi po propisima…
U Hrvatskoj 50 %…
U Sloveniji 80 %…
U Austriji maltene svi…
A ono što mi je uvek bilo jos zanimljivije je da to nema nikakve veze sa time koje su im tablice i odakle ti ljudi potiču…
Jer su i kola sa ovim našim i hrvatskim nekako momentalno počinjale fino da voze čim bi se broj kamera iznad auto puta nekako povećava kako smo se približavali Beču…
Ne…
Ljudi su svuda na planeti potpuno isti…
Jedina razliika je u tome koliko je neka zemlja uređena…koliko funkcioniše red…i pravna država…to jest ono da zakon važi za sve…bez obzira ko je i šta je…i da sasvim izvesno znate šta vaš čeka ako se pravite pametni…ili ste karakterno bahati ili bezobrazni…
A još mi je simpatičnije bilo kada su mog druga odrali u Norveškoj kada je kao i svaki prosečan Srbenda od prvih para kupio ljutu mašinu i izašao da je proba uz one fjordove…
Još je i na razgovor sa psihologom morao…da se utvrdi da li je dovoljno normalan da ima pravo da učestvuje u saobraćaju…jer otkud mu ideja da ne poštuje zakon…to normalni i pristojni ljudi prosto ne rade…
A onda mi je samo jednom sinulo…
Slično je i u brakovima…i u porodicama…i u firmama…i u državama…
Najviše se zlostavljaju oni ljudi za koje zlostavljači znaju da neće biti nikakvih posledica i kazni ako nastave…
I zato je bitno da te ljude…a pogotovo žene i decu…i ostale ugrožene kategorije…nesebično podržimo i zaštitimo na sve moguće načine…dok dovoljno ne očvrsnu da mogu sami sebe da čuvaju…
A pogotovo da se svako od nas maksimalno potrudi da sebi obezbedi takvu poziciju da ništa ne mora…i da u svakom odnosu ima potuno jasnu kaznenu politiku…
A po pitanju nasilja i zlostavljanja sasvim striktnu i isključivu…
Prosto je…
Ako neko zna da ću se razvesti od njega…da ću mu dati otkaz…da ću prekinuti da imam odnos sa njim pa makar i potpuno istu krv delili…i da ću otići makar i na Aljasku ako ću tamo imati priliku da mi bude dobro…ko će me i kako tačno maltretirati…
Jednom možda da…
Dok se ne odzbunim…
Što se često desi ljudima…koji nikada nikome zlo ne bi naneli…pa veruju da to mora važiti i obratno…iako to u realnosti važi isto onoliko koliko bi važilo kada bi ušli kod gladnog lava u kavez i rekli dolazim u miru i ne jedem lavove…
A lav vas mrtav ladan pojeo u slast…jer mu je jednostavno takva ćud i misli da tako treba…
Ali više puta svakako ne…
Pa ko zna…
Možda jednog dana nećemo toliko stradati ni na putevima…
A ni ovako…

Većina roditelja bi umrla za svoju decu…
Ono…dalo srce na transplantaciju ili stalo ispred metka…
Neuopredivo manji procenat je spreman da živi za svoju decu…
Ono…da se živi zdravo…da se ratosilja poroka…da se čuva…da se bori za sebe…da menja svoj život…
I možda i najznačajnije…da izgradi život koji ima logike imitirati…
Tu obično nije problem pamet…
Već hrabrost…
To jest srce…
A bez srca se malo toga može postići…
Zato su deca i dragocena…
Kao poslednja prilika da zaista izgradimo Dobar Život…koji vredi kopirati…
Reči u vaspitavanju nemaju neki preveliki značaj…
Dobar Primer i to da smo zaista Pravi Uzori neuporedivo više radi…
I naravno da je to vraški teško…
Nema od tog težeg poduhvata…
Ali je zato i satisfakcija najveća…
Jer od imanja Dobre Dece nema veće radosti…
Pomozimo im stoga…
Osvetlimo im put…
Budimo hrabri…
I donosimo uporno odluke koje bismo voleli da oni jednog dana donose…
Pošteno i iskreno…
To je ubedljivo najvažniji poduhvat koji možemo uraditi u životu…
Ali je zato i nagrada najspektakularnija…

Jedan od najvećih limitirajućih faktora psihoterapije je to što ljudi smatraju nerešivim one probleme čije im rešenje nije po volji…
A u stvari je sve veoma jednostavno…
Ili ćemo biti srećni na nekom poslu ili ćemo biti srećni bez njega…pa postepeno naći ili stvoriti sebi neki drugi…
Ili ćemo biti srećni sa nekom osobom koju volimo ili ćemo biti srećni bez nje…pa postepeno naći i zavoleti neku drugu…
Ili ćemo biti srećni u odnosu sa nekim članom porodice ili ćemo biti srećni kada prekinemo taj odnos…pa ćemo postepeno naći i izgraditi sebi novu porodicu…
Ili ćemo biti srećni na nekom mestu na kugli zemaljskoj ili ćemo biti srećni kada otkrijemo neke nove predele…pa ćemo postepeno od njih stvoriti sebi dom i mesto gde nam je duša baš na mestu…
Ko izgradi sebe takvim da može sebi da uredi ova četiri polja življenja…i da usput nađe sebi mrvicu nekog filozofskog pogleda na svet koji će njemu lično raditi…a da ostavi prstohvat vremena za radost i ugađanje sopstvenoj duši…njemu će neobično lako biti da puno i često bude srećan…
Posao psihoterapeuta je ponekad samo u tome da detaljno nekome objasni da je put do Najlepših Vidikovaca uvek uzbrdo…
I da se do njih nikada ne stiže lako…
I da se sve što je zaista vredno na ovome svetu obično nalazi tek iza naših strahova…prevaziđenih prepreka…herojske upornosti i tone uloženog truda…
No baš zato su te destinacije na koje dospemo i dragocene…
Baš zato i vredi sve te napore izdržati…
Baš zato mnogi i posustanu…
Baš zato je i toliko malo srećnih i ispunjenih ljudi na ovome svetu…
Neobično sam zahvalan ljudima sa kojima razgovaram koji su me naučili da je taj broj ipak veoma promenjiv…
Kad se hoće…
I kad se sme…
A da za sreću nikad nije kasno…
Hvala Heroji…

Do skoro sam mislio da je kontrateža suicidalnosti da se nekako i bilo kako preživi…
I u prvom periodu karijere sam kao mladi lekar proveo dane i noći na intenzivnoj nezi Klinike Laza Lazarević boreći se upravo za to…da bi me pre nekog vremena jedan moj hrabri i mudri pacijent naučio da je kontrateža suicidalnosti u stvari temeljna…radikalna i decidirana odluka da neko počne zaista da živi…punim plućima…bez trulih kompromisa…u skladu sa time ko je i šta je zaista…sa time kakve su mu iskonske vrednosti…šta je za njega pravi smisao življenja…i u skladu sa time šta mu zaista raduje dušu…uporno se trudeći da izgradi život u kome će dobar osećaj u grudima…povoljne okolnosti…zdravo okruženje i blistavo lepi prizori biti sasvim uobičajni i izdašni…
To je za mene bilo otkrovenje…
I važna lekcija…
Pogotovo što sam ga upoznao kao ispumpani helijumski balon na podijumu sedam dana nakon neke proslave…
A to mi je izgovorio uz osmeh koji imaju samo ljudi koji su prošli sami pakao pa im je sada konačno dobro…kada mi je izgledao kao neki Moćni Dirižabl u laganom letu ka zalasku sunca nad Jadranom….
Hvala…
Odavno znam…
Nigde se psihijatrija bolje ne može naučiti no od hrabrih i mudrih pacijenata…
Naše je samo da to prenesemo onima kojima trenutno ne ide…
I onima koji su trenutno krhki…

Sva savetovanja se na kraju svedu na ovaj citat…
„Ako imaš problem, to znači da se on može rešiti. Ako ne može da se reši, onda to nije problem. To je realnost koju treba prihvatiti“
Gustavo Fring
Najveća uloga psihoterapeuta na savetovanju je da ljude koji su se zbunili…i koji uporno teraju sebe da prihvate probleme koji su sasvim rešivi i koje bi u stvari trebalo momentalno da rešavaju…kao i one koji pokušavaju da reše probleme koji su sasvim nerešivi…usmere na pravi put…da ne budu kao oni insekti koji padnu na leđa pa ne mogu da se okrenu a vrte ko ludi iz sve snage sa nožicama u vazduhu…dok ne crknu od muke…
Kako je samo lepo gledati ove naše…kad se okrenu…i dozovu pameti…
Kakav je to samo trk…
Kako ih je samo lepo videti kako srećni jezde…
Kako je to samo lep poziv…