Sve što treba da znate o čovečanstvu se nalazi u činjenici da je trenutno najbogatiji čovek na svetu Bernard Arnault…
Čovek koji prodaje stvari čiji je glavni atribut to da pokazuju nečiji status i bogatstvo…a ne bilo kakva suštinska i upotrebna vrednost… Vlasnik brendova kao što su : Louis Vuitton…Fendi…Bulgari…Gucci…Dom Perignon…Moet & Chandon…Hennessy…itd…
Najbogatiji čovek na svetu je čovek koji zapravo prodaje iluziju koju ćemo širiti oko sebe da smo bogati…
Čoveče…
Dvanaest miliona godina evolucije od šimpanze do čoveka…i opet se sve vrti oko hijerarhije i seksa…
Ko je ko?
Ko će koga?
Koliko je to sve samo strašno…i površno…
Prava je sreća da smo mi jedina bića na ovoj planeti koja imaju s čime da sebi biraju sudbinu…koliko toliko mimo nagona…
I da određuju svoje sopstvene vrednosti i način kako želimo da živimo…
Makar se svi oko nas krstili…
Još nisam upoznao srećnije ljude od Primoraca…
Ljudi zaljubljenih u More…Sunce…Ribu…Vino…Smeh…Muziku…Strast…i Ljubav…
Ljudi koji znaju da žive…
I šta je zaista važno…
I još nisam video nijednog od njih u markiranoj garderobi i sa onom smešnom čašom za Dom Perignon u ruci…
Uostalom…
Ko se od toga i može napiti?
I kakva je to garderoba koju ti je žao da ne isprljaš?
Solju…vinom…i karminom?
Bernarde praštaj…
Tebi svaka čast…
I svim ljudima koji misle da tvoje đakonije vrede jako dragocenog vremena…koje je potrebno da potroše mukotrpno trčeći na svojim ličnim koturima za hrčke…da bi ih mogli sebi priuštiti…
I samo napred…
Nek’ vam je svima sa srećom…
I nek’ svako troši svoj život baš onako kako misli da treba…
Al’ nećeš se od mene vala hleba najesti…
Crna Goro…
Istro…
Dalmacijo…
Ma celi Mediteranu…
I Svetska Mora…
Čekajte me…
Stižem brzo…
I dobro vam došao…
U Raskopčanoj Havajci… 🙂

Većina nas se sa radošću i nekom lepom nostalgijom seća Starih Dobrih Prošlih Vremena…
Pravi srećnici među nama su svesni toga da su ta vremena upravo i danas…
Baš sad u ovom trenutku dok vi čitate…a ja pišem sve ovo…
I da ih treba slaviti…
I čuvati…
I ušmrknuti…onako do kraja nozdrva…
I ispiti do dna…
Da…baš na ovu promrzlu i nikakvu subotu mislim…
Jer život tako brzo prođe…
I nema toliko puno prilika za Radost…
I da budemo onako iskonski srećni…
Naravno…
Ukoliko se jako ne potrudimo oko toga…
I iz petinih žila ne izborimo za svaki Zlatni Dan…
Ma šta za dan…
Za svaki sat…
Makar…
Kako bismo onako iskonski nasmešili dušu…
Jer Nasmešena Duša je u stvari sve…
Sve što nam je na ovom svetu zaista i potrebno…
I sve što je zaista i važno i dragoceno…

Potpuno me je fascinirala izreka Džidua Kišnamurtija…
„Nije ljubomoran onaj koji voli…već onaj koji želi da je voljen“…
Bože…kakva istina…
Tu je prosto uvek srž problema…
Ali i rešenje…
Prosto je…
Ta/j koja/i bi jako želeli da nas voli nije ekskluzivni i jedini…čudotvorni nosilac te tajne moći pružanja ljubavi…i voljenja nas…
Niti pokazatelj toga da li tu ljubav uopšte i zaslužujemo…
I koliko vredimo…
Ima ih makar sto na ovom belom svetu…
A možda i više…
A još ako mi sami zavolimo sebe…
I tu ljubav pronađemo unutra…
U nama samima…
I postanemo ponosni na to što jesmo…ili što smo postali…ili što postajemo…
Gde će nam tek onda biti kraj…
Možda nam taj neko neće više toliko pakleno ni trebati….
Niti će to više biti pitanje života ili smrti…
Osim kao jagoda na šlagu…
Ona stara bapska „jedan se oteg’o…drugi se proteg’o“ i dalje važi…
U toj izreci nikad i nije ni bio akcenat na drugima…
Već na nama samima…
I na okrenutosti ka budućnosti…
U kojoj će svaki Raskošni Kolač moći da pronađe svoju Jagodu na Šlagu…

Ma koliko se trudili trbušnjaci se ne mogu napraviti…
Oni se samo mogu otkriti…
I pojaviti…
Kada uspete da spustite procenat masti u telu ispod 20 procenata…
A to je dugotrajan i mukotrpan proces…
Više nad tanjirom…no na treningu…
Slično je i sa samopouzdanjem…
I ono se ne može napraviti ni iz čega…
Već otkriti…
I pojaviti…
Kada padne procenat gluposti i iracionalnosti u koje potpuno bezveze verujemo…
Kada najpre prihvatimo sebe kao pogrešiva…nesavršena i sasvim obična ljudska bića…
Što je sasvim ok…
I potpuno normalno i uobičajno stanje svakog homo sapiensa…
Pa se potom jako dugo…uporno i strpljivo posvetimo izgradnji nečega što nam je jako važno i što baš mi lično jako vrednujemo…
I što imaju ljudi koje najviše cenimo…
Jer ne može sve…
To je prosto tako…
Ali može nešto što baš mi volimo…
Čemu se divimo…
I nešto što će nam poprilično poboljšati život…
Kao i trbušnjaci…
I samopouzdanje je samo Nusefekat…
Posledica toga kako razmišljamo…i kako živimo…
Stoga…
Dame i gospodo…
Brzo će Proleće…
Što ovo ne bi bilo najbolje ikad?
Pravi je trenutak da počnemo sa pripremama za to…

Ništa mi nije pomoglo u životu kao saznanje da neuspeh nije sušta suprotnost uspehu…
Neuspeh je u stvari samo sastavni deo uspeha…
Usputna stanica na putu ka sreći…
Ko to osvesti…
Biće mu mnogo lakše da pokuša…
Da se potrudi…
I da bude uporan i strpljiv…
A ko tako pristupi životu…
Biće mu kad tad dobro…
Sasvim sigurno….
Svi smo mi samo work in progress…
Neslućeni potencijali…
I mnogo više od toga kako nam trenutno nešto ide…
Zamislite da odbacimo More zbog jednog kišnog dana…
Jednostavno…
To je glupav koncept…
Jer posle kiše uvek dođe Sunce…
A svakako znate i onu staru…
Biće sve dobro na kraju…
Ako nije dobro…onda još uvek nije kraj…

Prava lepota psihoterapije je u tome što je ponekad samo jedno jedino pitanje potrebno da bi se postavila prava dijagnoza…
I da bi se otkrile neke duboke istine…
Na primer…
Da li biste se ponovo venčali za svog sadasnjeg partnera sa ovom pameću?
Druga sjajna stvar je što ne postoji nijedan odgovor koji je smrtonosan i nerešiv…
Ukoliko je istinit…
Obično je Rešenje samo pitanje vremena…truda…pameti…karaktera…kreativnosti i fleksibilnosti…
A ne okolnosti…
Život je beskrajno jednostavan…
Mi ga zakomplikujemo lažući najpre sebe a potom i druge…
Tu se najčešće i krije sav naš čemer i jad…
No dobro…
Tu se takođe nalaze i Spas…

Frojd tvrdi da se u korenu svake anksioznosti u stvari krije strah od smrti…
Kant opet tvrdi da se smrti najmanje boje oni čiji život ima najveću vrednost…
Možda su ova dva Mudraca sasvim u pravu…
I možda bi najbolje bilo da jednostavno saberemo dva i dva…
I da od ove godine napravimo najbolju ikad…
Baš onakvu kakvu mi želimo…
Uostalom…
Jedno od najneotuđivijih ljudskih prava je pravo na sopstveni sistem vrednosti…
I borbu da se život uredi baš onako kako mi mislimo da treba…
Što da ne?
Može Raj i na ovom svetu da otpočne…
A život sa Mirom u Duši je možda i najbliži tome…