Samo me je juče iznenada prenuo krik „mama…mama…mama“…dok sam prolazio ispred školskog dvorišta osnovne škole u mom kraju…
Onda sam video usplahirenu…kovržavu devojčicu sa zlatnom kosom od recimo sedam godina kako u punom sprintu prepadnuto trči u naručje svoje majke…
I potom mamu koja je kleknula…
I malu šaku kako gužva njenu majicu na leđima u čvrstom stisku…taj univerzalni primatski simbol ultimativne beznednosti…koju mladunče može imati…
U ovo ludo vreme…ispunjeno tragedijama…prvo sam pomislio da nije opet neki užas pa mala trči da spase svoju živu glavu…i „šta li se sad dođavola dešava?“…
A onda sam video i šta je užas…
Užas ima brat bratu pola kile…
Braon ufrćkanu dlaku…
Tamne oči…
Najsmešniji lavež koji možete da zamislite…
I pripada porodici veoma krvoločnih i opasnih pudli… 🙂
Onih koje se nose pod miškom po tržnim centrima…umesto torbice…
Čvrsto pozicioniranih u lancu ishrane tik iznad komaraca…
Međutim…onda je pred mojim očima počelo da se odigrava još nešto lepše…
Mama od pudle je isto kleknula…i počela da priča svojoj mezimici i hrabroj zaštitnici…“ šta je bilo bebo…što laješ bre na devojčicu…šta si se zbunila…pa vidiš da je mala i dobra…šta je s tobom danas“…
I onda je čarolija zaista i otpočela…
Mame su se dogovorile u pogledu…kako već to samo i mogu ljudi koji nekoga jako vole…i samo nasmešile…i krizni menadžment ove napete situacije je polako otpočeo…
Pudličin zaštitnički instikt je polako popustio i mame su samo počele da se približavaju jedna prema drugoj…sve tako čučeći…i uskoro se prepadnuta ruka kovržave devojvčice sa mamine majice našla baš tamo gde i treba…najpre po leđima…pa iza ušiiju…a onda i po stomaku pudlice…
I suze i strah su za tren postale osmeh i radost…
Mama od pudlice je onda pitala „što se pile plašiš…pa vidiš kako je slatka i pufnasta“…i isto nastavila da tetoše svoju mezimicu…a preslatka devojčica je samo raširila ruke…još jednom protrljala uplakane oči…uzdahnula onako detinje posle plakanja…i nastavila da mazi svoju novu prijateljicu…
Onda sam ja osvestio da ću možda izgledati sasvim čudno što već nekoliko trenutaka samo stojim zaleđen…gledam ih…smešim se oko glave i punim svoju dušu…
Trenutaka u kojima shvatam istinu veću od svih…a to je da ljudi imaju urođenu sposobnost da trijumfuju nad strahom…opasnošću…mukom i traumom…
Samo ih treba podržati i podstaknuti dok su krhki…dok se boje…i dok im je teško…
A ništa više ne podstiče od saosećanja…empatije i podrške…
Od Zajedništva spram muke…
I Ljubavi….te stare Moćne Isceljiteljke…
Ako ova obična komšijska ljubav i pažnja i saosećanje mogu nasmešiti jedno uplakano dete…zamislite šta bi mogla naša združena akcija da uradi…
Prosto je…
Ako vidite da se neko boji…da mu je teško i da se muči…samo nemojte odmoći…a ako možete…i imate vremena…zastanite i pomozite…kako god možete…na koji god način…
Kao što sam ja juče naučio tokom master klasa koji je držala mama od pudle…
Ništa nema toliku moć…
Mali gestovi pažnje pokreću Lavine…
Zamišljam malu kovrdžavu kako je vrhunski veterinar za trideset godina…i kako je poznata po tome da i najuplašenije pse može umiriti svojim čarobnim saosećanjem prema nekome ko se boji…toplom energijom…osmehom koji smiruje i leči…i školovanim češkanjem iza ušiju…
I zamišljam mamu od pudle…kako kao bakica uleće sa svojim nekim novim krznenim čudom…koji joj boji penzionerske dane…i puni dušu radošću…kod nje u ordinaciju…potpuno prepadnuta što mezimac nije kakio već tri dana…
I kako se čarolija od juče odmotava unazad…
Samo u drugom smeru…
Kako suze i strah postaju smeh i radost…
Kako sve dobija svoj smisao…
„Komšinica Rado…jeste li to vi?“
„Mico pa ti si postala veterinar…o hvala Bogu…šta je ovom mom nesposobnjakoviću“
„Ma ništa…previše granula ste mu dali…ne mora uvek da vas obrlati na ovaj preslatki pogled…evo lekić…očekujem da će sve biti dobro popodne…možda ćete morati trkom u parkić“… 🙂
I kako nastavlja da ga ljubi i mazi i izgovara na sav glas „ma šta je bre bilo lepotane moj klempavi“…
I kako se krug empatije i ljubavi zaklapa…
Homo sapiensi možda jesu najdominantnija vrsta na planeti…
Ali bi Homo empaticusi to trebalo da postanu…
Pridružimo se tom pokretu…
Saosećanje je jako zarazno…i moćno…
I ne treba puno da se primi…
A ne košta uopšte…
A i šta uopšte možemo izgubiti…
Možda samo to da ne moramo umreti da bi počeli da živimo u Raju?

U moru mudrih i naučno sofisriciranih znanja koje sam imao priliku da čujem ovaj vikend u Bečićima…ipak mi se najviše izdvojio jedan kratak savet…izrečen tokom najvažnijeg dela svakog kongresa…a to je svakako društveni program…ovom prlikom uz sjajno organizovanu muziku i vino tokom krstarenja po božanstvenoj Boki Kotorskoj…
Savet je izgovorila jedna sjajna Profesorka pred penzijom…doajen farmacije…i erudita…žena sa kojom nakon tri minuta razgovora shvatite da je to jedan ozbilljan svetski nivo…i jedna suštinska intelektualnost i širokoumnost…i da je to svakako jedna žena koja je znala da živi…
Vrlo je kratak…
„Mladi kolega…idite dok vas zovu“… 
Sećam se da sam samo zastao…
Nasmešio se…
I rekao hvala…
Kao i sve velike mudrosti…i ova je vrlo jednostavna…
Prosto je…
Ne postoji veća zabluda od one da ima vremena…
I još uvek ne postoji bolji repelent za prolaznost od ispunjenog života…
Život sam po sebi nema neki poseban smisao…
Kakva je zato samo radost da svako od nas može da odabere svoj smisao i svoj način življenja…
I da ga onda zastupa i brani do poslednjeg daha…
Dobro…
Možda sam đed za medicinijade…mada sam bio ubeđen da ću večno ići na njih…
Ali za kongrese…te Medicinijade za Odrasle…se tek zagrevam…
I ne da ću ići kad me pozovu…
Nego se nosim mišlju da rasprostrem mali štand u Knez Mihajlovoj…
Vladimir Đurić…
Psihijatar…
Voli da priča…
Tačnije ne zaklapa…
Voli da putuje…
Voli da upoznaje Ljude sa Širokim Dušama…Pametnim Očima…i Raskošnim Osmesima…
Voli sa se druži…
Voli da stiče nova iskustva…
Predavaće za stan i hranu… 🙂
I broj telefona u dnu…
Ne znam koliko ću živeti…
Ali bih voleo da u trenu kad zalepršam ka gore…mogu samo da se nasmešim…i pomislim…Đuriću bravo…ponosan sam na tebe…
Boga mi si ga živeo…
Svaka čast…
Nemaš za čim da žališ…
I da se onda samo blaženo zavalim u oblak i zažmurim…dok se pred očima prikazuje šareni kaleidoskop svih tih božanstveno lepih trenutaka…uspomena i ludih sećanja…
Život bez kajanja u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti je večiti antidot smrti…
Eto…
Ponekad se na kongresima farmaceuta otkriju i Ultimativni Lekovi za Dušu…
Hvala Profesorka…
Lekcija je više nego usvojena… 🙂

Jako volim Budvu…
Decenijama već…
Tu sam bio na svom prvom letovanju sa društvom sa 16 godina…spucao sav džeparac drugo veče…a potom 5 dana jeo jedan burek u pekari za doručak i jedan giros za večeru u Školijeri…i sedeo sa drugovima na nekoj trafo stanici blizu Trokadera…jer se tu sasvim lepo čula muzika iz onih klubova koji su mi tad izgledali kao Las Vegas…a naš preostali budžet je mogao da pokrije i umerenu konzumaciju…
Potom mi je postala zauvek urezana u duši zbog jedno deset medicinijada na kojima sam bio…bukvalno srećan i nasmešen u svakom trenutku…i sa takvim ludim uspomenama zbog kojih u stvari i treba studirati…jer sve ostalo će se stići i naučiti i sve zaista piše u knjigama…ali retko kada ćete čuti nekoga da vam kaže…kako mi je bilo lepo na studijama…sećaš se kad smo ono listali stranice i podvlačili… 🙂
Onda sam tu dolazio u nekim mračnim godinama po mene…kada nisam kontrolisao svoju sudbinu i osećao se poniženo i bezvredno…i često jako tužan kretao put mora…samo da se malo isključim iz patnje…koja bi nekako uvek postajala za nijansu manja čim bih pukao gore na Brajiće…i bacio pogled na onu ljepotu…uvek bi mi se u tom trenutku nekako vratila nada da će sve biti ok…i da je život ipak lep…i mislim da prosto nikada u životu za ovih 900 dolazaka u Budvu do sad…nisam bio nesrećan kada pođem dole niz te serpetnine…spustim malo prozore…udahnem duboko na nozdrve koliko god jako mogu…osetim tu Ariju u duši i odvrnem muziku do daske…
I onda su konačno došle godine u kojima je trud počeo da se isplaćuje…gde shvatiš da je i Beograd primorje kada možeš sebi da priuštiš avionsku kartu…i kako hoteli sa pet zvezdica postoje iz jednog jedinog razloga…a to je da ti bude jako lepo i da niočemu bukvalno ne razmišljaš dok maksimalno uživaš u svakom pogledu kako ljudsko biće može uživati dok si tu…i dok se ispunjavaš tim osećajem da si uspeo u životu i da sada tebi sve to pripada…i da je to sve potpuno normalno…
I sada se verovatno već pitate zašto ja ovo sve pišem…
Prosto je…
Hteo sam sa vama da podelim reč veću od svih…
Pet slova koje vam mogu spasiti dušu…
A to je reč TAMAN…
Ta reč opisuje tačnu poziciju u kojoj se nalaze ljudi koji su na ovoj planeti najsrećniji…a to je zaista uvek negde tačno između PREMALO I PREVIŠE…
Jednostavno je…
Premalo će nas izbaciti iz igre…
Zamislite da nikad nisam imao mogućnost da budem u Budvi…koliko bih samo Uspomena propustio…hvala majko na svakom odricanju…bilo je tu džeparca da se rastegne do kraja letovanja nego nas ponese ta pesma…i eto…ali lep je giros…i sta može mladom telu uopšte i faliti…
A previše nam zaista nije ni potrebno…
Moja prva asocijacija kada sam ušao u sobu od 60 kvadrata u Splendidu koja je raskošna bukvalno kao iz nekog dobrog filma je bila…Bože…kako bi se nas 40 ovde brat bratu smestili na medicinijadi i kako nikome nista aposolutno ne bi falilo…svakako bi se fokusirali na šalu…beskrajne doskočice…grohot i gitare uz more…a i važilo bi iskonsko pravilo muških soba…“ko prvi privede njegova je i soba“…koliko sam samo noći kukavac crni proveo po foteljama u foaljeima hotela zbog tog prokletog pravila…i glupe navike da su mi drugovi vazda dobri frajeri… 🙂
Što sve dalje implicira da ne moramo toliko ni da strepimo da li ćemo stići do tih gormjih pozicija…a možda ni da lomimo naše kičmice vazda negde trčeći…gubeći dragoceno vreme…i odlažući sve što je lepo i što zaista volimo da radimo… da bi smo jednog dana imali osam kupki…šesnaest različitih peškira…troslojni toalet papir i brendirane hotelske papuče…
Da bismo dobacili do tog statusa gde počinje previše…
Jer nema tu dame i gospodo uopšte toliko sreće koliko deluje da ima…
Sve je to lepo i udobno…
Ali sreća je u Taman…
A Taman mi sami sebi srećom biramo…
Taman je kišni dan…
Taman je mala porodična konoba tik uz more u Rafailovićima…
Taman je rashlađeno domaće vino…
Taman je crnogorski kačamak za predjelo…a njeguški stek posle…
Taman su Kumovi za stolom…pet sati neprestanog smeha…intelekualnih doskočica i jedne čiste životne radosti…
Taman je neprestana šala i zajebancija sa njima…taj blistavi fenomen Sinhroniciteta Duša…Raširenih Umova…i zajedničkih Vrednosti i Pogleda na svet…
Taman su moji Kumovi…
Taman su one neke naše pesme od kojih se ježimo tiho puštene sa telefona…baš u trenu kada smo se razgalili…
Taman je kada shvatite da je lepo vreme na moru u stvari samo za amatere…
I da je DOLCHE FAR NIENTE…najveća civilizacijska tekovina i dostugnuće Mediterana…
Ta umetnost da se ne radi ništa…a da se u tome jako uživa…
Da se zastane…uspori i odmori…
Da se napuni malo Duša…kad god je to moguće nekim malim Ugođajem i Radošću…
Taman je kada shvatite da je Društvo najvažnije…i stanje Svesti u kome ste…a ne okolnosti…
Naći sebi Taman je sve…
I najsrećniji ljudi koje poznajem su to već uspeli…
I sada jako ozbiljno čuvaju svoje Taman…
Hajde da učimo od njih…
Hajde da budemo kao oni…
Jer prosto je…
Znate već…
Koliko si srećan toliko si u pravu…
A ja ne znam nikoga kome to više polazi za rukom…