Svi postupci i terapije koje se primenju u dečjoj i adolescentnoj psihijatriji se mogu podvesti pod aktivnosti koje će potenciranjem zaštitinih i stimulativnih faktora a smanjivanjem i isključivanjem riziko faktora omogućiti detetu da razvije maksimum svog biološkog potencijala…
I ne bih sad dužio o tim pojedinačnim faktorima…
Oni su većini normalnih i pristojnih ljudi sasvim poznati…
I ovi dobri…
A pogotovo oni loši…
Ono na šta bih se fokusirao je jedna neumitna činjenica koje je svestan svaki profesionalac koji se bavi tom tematikom…
Ma koliko dete imalo nesrećnu genetiku…nepovoljnu porodičnu atmosferu… teške trenutke u odrastanju…i prokletu sudbinu…jedan jedini autentični…črsti… dobrobamerni…sigurni…i posvećeni Ljudski Odnos pun ljubavi…pažnje…nežnosti…i dobrote…može to dete spasiti…
Jedan Ujak…
Jedna Tetka…
Jedan Đed stric…
Jedna Baka od strinine sestre…
Jedan Komšija…
Jedan Učitelj…
Jedan Trener…
Jedan Sveštenik…
Jedan Posvećeni Profesionalac u nekoj od institucija…koji još uvek nije izgubio nadu i elan…
Jedna jedina osoba koje će iskonski voleti to dete…podržavati ga…govoriti mu istinu…čuvati ga i paziti…i biti tu za njega…
Koja će mu dati priliku da se razvije…nadahnuti ga na sve moguće plodonosne načine…a omogućiti mu da ima gde da se vrati kada postane čupavo…
Koliko je to samo lepo…
Obožavam one klipove sa usvojenim psima…kad ih uzmu traumirane i prepadnute…pa ih posle snimaju srećne…kad se opuste i razgale po nekom porodičnom dvorištu….
I psi imaju neviđenu sposobnost rezilijentnosti spram ružnog…
A kamoli deca…
Naravno ukoliko im damo i mrvicu lepog…podsticajnog i sugurnog…
A najlepša stvar je da ne postoji niko od nas ko se tome ne bi mogao posvetiti..već danas…
Svi mi imamo kome to pružiti…i kome se posvetiti…
Kažu da bi bilo dobro da budemo promena koju želimo da vidimo u svetu…
Ne vidim u šta bi sigurnije bilo uložiti…
Zamislite taj grad…zemlju ili planetu…za dvadesetak godina…
Možda baš kad mi onemoćamo…
I kada naša sposobnost rezilijencije padne na minimum…
Kakva je to samo Ušteđevina…
I kakav bi to samo Raj bio…

Prvo kašnjenje u razvoju deteta koje zahteva neodložnu konsultaciju kod dečjeg psihijatra je potpuno odsustvo osmeha…i aposolutno nepokazivanje topline i zadovoljstva sa 6 meseci starosti…
Ukoliko se dete autentično osmehuje…99% je u potpunosti psihički i neurološki zdravo…
Koliko je to samo fantastično…
Ta činjenica da je Osmeh najeklatantniji miljokaz normalnog mentalnog razvoja…
Uostalom…
Situacija se bitno ne menja ni kasnije…kada ostarimo…
Potpuno odsustvo osmeha u poslednjih šest meseci je svakako potpuno legitiman razlog da posetimo stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja…
I da se pozabavimo kvalitetom sopstvenog života…
I za odrasle je Osmeh fantastičan lakmus papir za mentalno zdravlje…
I vrlo bitan dijagnostički parametar…koji uvek treba proveriti…potražiti…i stimulisati…
Ko još uvek može da se autentično osmehuje…ne treba puno da brine…svanuće kad tada…
Od vajkada nema puno boljih i zrelijih koping mehanizama spram života od humora…i neuzimanja stvari suviše lično i ozbiljno…
Sposobnost šegačenja je ultra brzi skrining za ljudskost i normalnost…
Uostalom…
Odavno verujem da od Osmeha nema puno bolje Lozinke za Ljude…

Jedna od najvećih zabluda koju često možete videti na psihoterapiji je duboko uverenje koga se čvrsto drže ljudi koji pate od anksioznosti a koje postulira da „ukoliko se stalno brinem oko nečega što me jako plaši…to se onda neće desiti“…
Zbog koga i u dobrim i blagoslovenim danima…kada se ništa ružno ne dešava…a samo zbog toga što se nešto potencijalno može desiti…oni pate kao da je već uveliko počeo smak sveta…ili neki najmračniji scenario…
Ako ne i više…
Bilo bi zaista divno da ta magija važi…
I ja bih…u tom slučaju…svoj život posvetio brizi…makar za moje Najvažnije…
Međutim…
To pomaže koliko i moje čvrsto uverenje da sam na moru potpuno bezbedan ukoliko plivam do bova…a da će me…ukoliko mi makar i jedan jedini delić tela pređe jedan centimetar nakon bova…nešto momentalno pojesti…
Eto toliko neprestana briga pomaže spram nepovoljnih događaja u budućnosti…
To su potpuno nezavisni parametri…
Naravno da treba obratiti pažnju na to kako plivamo…kakvi su vremenski uslovi…koje je more u pitanju…i ostale stvari koje su zaista važne po pitanju verovatnoće da nam se nešto desi…
Ali trošiti imaginaciju i energiju na zamišljanje toga kako bismo se osećali dok nas glođe neka ajkula…je sasvim iracionalno…pogrešno…i zaista nema nikakvog smisla…
Briga ne pomaže…
Ona samo kvari Lepo koje imamo u nekom trenutku…
Biće ono što će biti…
Suštinsko pitanje je vredi li biti tu?
Vredi li plivati?
Gde?
Koliko često?
S kim?
I ima li veće radosti za nas kontinentalce od mora?
I da li je obala uopšte toliko i bezbedna…koliko se zavaravamo da jeste…
Najlepše more je vazda tamo gde uopšte ni nema bova…
A ukoliko ih već i ima…
Prave lepote i ugođaj su tek nakon njih…
Pravi lek za strah je fokusirati se na zahvalnost što uopšte možemo i biti u moru…
Eksploatisati tu privilegiju do poslednjeg atoma snage…
Zaokupiti se nestvarnim lepotama koje su u tom trenutku oko nas…
I stvoriti uspomene za zimu…
Znate sigurno već onu staru koja kaže da je brod siguran u luci…
Ali nije on za luku pravljen…
Potpuno je isto i po pitanju Čoveka…

Viktor Frankl…tvorac Logoterapije… jedan od najbriljatnijih umova dvadesetog veka…čovek kome se divim…i čovek koji je…između ostalog…svoj terapijski pravac smišljao dok je kao mladić…i Jevrejin…boravio i čekao svoju sopstvenu egzekuciju u koncentracionom logoru u nacističkoj Nemačkoj…
Njegova psihoterapija je duboko egzistencijalistička…i postulira da čovek koji nađe svoje zašto…može preživeti bilo koje kako…
I da je pronalaženje smisla življenja suštinski lek za mnoge psihopatologije…
Jedna od njegovih najbriljatnijih postavki je tvrdnja da je poslednja ljudska sloboda…i sloboda koju mu niko ne može uzeti… upravo čovekova sloboda da bira koji će Stav zauzeti u ma koliko mizernim živtonim okolnostima…
I da se upravo u tom Stavu često može pronaći i način da preživi…
I pokretač oporavka njegove napaćene duše…
Sinoć pročitah jednu njegovu kratku kliničku vinjetu koja me je…malo je reći…raznela…dirnula…i ohrabrila…
Možda baš zbog toga što me je britko suočila sa mojim ličnim fundamentalnim strahovima…

„Jednom me je stariji kolega doktor konsultovao zbog teške depresije sa kojom se borio.
Nije mogao da prebrodi gubitak svoje supruge koja je umrla pre dve godine, sa kojom je proveo čitav život i koju je voleo više od svega.
Ramišljao sam kako bih mu uopšte i mogao pomoći?
Šta uopšte mogu da kažem u toliko delikatnoj situaciji?
Uzdržao sam se da mu bilo šta kažem, već sam odlučio da mu postavim pitanje: „Šta bi se dogodilo, dragi kolega, da ste prvo vi umrli, a vaša supruga morala da nastavi da živi bez vas?“
„Oh“, rekao je , „za nju bi to bilo strašno; kako bi samo patila, ne bi ona to mogla da izdrži, duša bi me bolela da kroz to mora da prolazi!
Na šta sam mu ja odgovorio: „Vidite, doktore, zbog toga što ste igrom slučaja vi ostali živi, ona je pošteđena takve patnje, vi ste je poštedeli takve patnje; ali sada to morate platiti življenjem bez nje i tugovanjem.
Doktor nije rekao ni reč, već je samo polako ustao, stisnuo mi ruku i mirno izašao iz kancelarije.”

Bol je u ovom životu siguran…
Patnja je stvar izbora…
Naš deo posla je da joj se suprotstavimo…
Kako znamo i umemo…
A ništa nije toliko delotvorno…koliko da pronađemo naš sopstveni Smisao…i Razlog zašto se vredi boriti…
Apsolutno ništa na ovom svetu nema toliki isceljiteljski potencijal…
Niti moć da nam okrepi Dušu…
A možda je i spasi…
Šta čoveku uopšte i mogu Vetar i Kiša…
Ukoliko se zaputio Tamo gde mu mu je lako da bude srećan…