Uprkos svom napretku moderne psihijatrije i psihoterapije još uvek ne postoji delotvorniji…brži i jači antidepresiv od njegovog visočanstva – Rešenog Problema…
Pravi je paradoks da mi ponekad potrošimo kilograme lekova da pomognemo ljudima da nekako prežive u uslovima dugotrajno nerešenih problema…
Kao da im prste naslonjene na vrelu ringlu oblažemo hladnim oblogama…
Ok…svakako će manje boleti…
Ali opet…
Nije u tome spas…
Možda su ti prsti stvoreni za neka druga mesta…
Za neke vangle zaostale od spremanja torte…
Za kamenčiće razbacane po nekom plićaku na moru…
Za sviranje na nekoj violini…
Ili neka mnogo bezobraznija mesta…
Uostalom…
Sigurno se nećemo na Ružu ljutiti što ne uspeva u Pustinji…
I što se eto malčice sasušila…
Najpametnije bi bilo da je presadimo…
Pa obezbedimo sve što joj je potrebno…
Damo joj vreme…i budemo strpljivi…
Kako bi nam jednog dana bilo sasvim lako da uživamo diveći se toj raskošnoj lepoti…
Kakva je samo sreća što i za Dušu važe potpuno ista pravila….
E sad…
Ruža ili Duša…
Nema puno ni veze…
Cvet je cvet…

Pročitah maločas na netu da…
Varalica misli da svi varaju…
Lažov da svi lažu…
Kradljivac da svi kradu…
Loš da su svi loši…
A dobar da su svi dobri…
Svako polazi od sebe…
I pomsilih da li to onda važi i za one ljude koji stalno pričaju i tvrde da nema više dobrih prilika među osobama suprotnog pola…
Svi su im loši…nikakvi…i bezveze…
I nema šanse da se nađe neko ko će valjati…
Da li i tu važi ista analogija?
Da svako polazi od sebe?
Ili je situacija potpuno obrnuta po tom pitanju…
Te oni veruju da su nešto posebno…i da zaslužuju crveni tepih…standing ovation…i lovorike…pa im je možda najbolje i najsigurnije da tu krhku ideju o posebnosti ni ne proveravaju…za svaki slučaj…pa im je najlakše da se uopšte ni ne igraju…
A stvar je vrlo jasna…
Nijedna generalizacija nije istinita…
Zamislite da kažete da nema nijednog lepog grada na svetu…
Nijednog ukusnog jela…
Nijednog raskošnog vina…
Nijednog dobrog filma…
Nijedne muzike koja će vas inspirisati i pokrenuti…
To jednostavno ne pije vodu…
I jasno je da nije istina…
Slažem se da ima svakakvih i gradova…i jela…i vina…i filmova i muzike…
Ali svako može sebi otkriti svoje…koji će mu jako prijati…
Ako radi na sebi…
Ako priušti sebi priliku da može da bira…
Ako izoštri čula…
Ako istanča ukus…
Ako izuči tematiku…
I ako se jako potrudi da potraži…
Nema toga koji na kraju neće nešto pronaći…baš po svom ukusu…
Kakva je samo sreća da to pravilo važi i za Ljude…

Stara dobra…
Ne prelazi jelen preko puta…
Već put prelazi preko šume…
Nisu deca kriva…što postanu loši…nesrećni…oštećeni…neshvaćeni…i nevoljeni ljudi…
Već roditelji koji ih nisu naučili…čuvali… inspirisali…i voleli…
Ne može Jaje biti krivo što nije iždžigljalo…
Ako ga Koka ne zarezuje dva posto…
I kao što sam potpuno fasciniran onim zelenim mostovima preko auto puteva koje možete videti u uređenim zemljama…koji omogućavaju svima da idu svojim poslom…i ljudima i životinjama…bez mogućnosti za incident…
Tako i čvrsto verujem da postoji mogućnost da izgradimo Puteve kojima će ići Nevoljeni i Nesrećni Ljudi…
Da ih ne gazimo…
I ne čudimo se kad nam zbunjeni…nesnađeni i prepadnuti izlete pred farove…
Nije to njihova krivica…
Mnogo je tesko orijentisati se u mraku potpunog nerazumavanja i bez ičega za šta bi se mogli uhvatiti…
Kakvi crni novci…
Ukoliko smo bili voljeni kad deca…
Većeg bogatstva…i bolje startne pozicije za život jednostavno nema…
I imamo na čemu biti zahvalni…
Mnogo bi bolje i ljudskije bilo da im obezbedimo prostor i atmosferu gde će biti bezbedni…
Gde će moći da se oporave…
I naviknu na normalno…lepo i dobro…
Ako ni zbog čega drugog…samo zbog toga što smo to mogli biti mi…samo da nismo ovoliki srećnici…
A možda…
Kada jednog dana shvate da se još nije rodio čovek koji ne zaslužuje da bude voljen…
I da je prvi udah po rođenju sasvim dovoljna kvalifikacija za tu titulu…
A da su sve ostalo samo okolnosti i trivijalnosti…
Da i jednog dana budu sasvim dobro…
I da budu srećni…
U razdraganom i bezbrižnom galopu po nekoj njihovoj Šumi…
Za šta su svi Jeleni prosto i stvoreni…

Moja pacijentkinja kaže da obožava da gleda slike iz prošlosti zato što jedino tada može da se opusti i uživa…
Jednostavno tada nema anksioznosti…
Prosto ne možete poginuti i doživeti neku ogromnu neprijatnost na letovanju sa koga ste se vratili pre tri godine…
Sve čega ste se plašili se najčešće nije ni desilo…
A ako i jeste…pretekli ste…i to je sada samo uspomena…i deo života…koji nastavlja dalje…
Problematično je uvek ono sledeće…koje tek dolazi…jer se na njemu opet bilo šta može desiti…
I kontrola ne postoji…
A to nekim ljudima jako puno smeta…
Konstantno ih drži na žeravici onog paklenog „a šta ako se…?“…koje ruži i kvari sve što je iole lepo…
Jedan od načina kako se sa time možemo izboriti je da prestanemo da se toliko obaziremo na okolnosti…koje najčešće nemaju nikakve veze sa nama…niti mi imamo toliko uticaja na njih…da prestanemo da pokušavamo da iskontrolišemo budućnost…i počnemo da se fokusiramo na nas same…u smislu toga da okolnosti vladaju samo nad Slabima…a da su one samo instrumenti i mogućnosti za Mudre…
Nisu problemi problem…već naša mogućnost ili nemogućnost da ih rešimo…
A tu je već samo nebo granica…za naš rast…evoluciju i očvršćavanje…
Kakve sam samo Dečake poznavao na fakultetu…i kakve su to samo Ljudine danas postali…
Ja da sam problem jednostavno bi ih izbegavao…
Što da se bakćem i mučim sa njima…kad će me na kraju ionako rešiti…kad tad…na ovaj ili onaj način…smisliće oni već nešto…kao i uvek…
Možda će nam tako biti puno lakše…
Znate već onu predobru Kamijevu…
„Veličina čoveka je u njegovoj odluci da bude jači od svoje sudbine“
Kakve veze onda ima kakva će nam biti sudbina…
Dok god se budemo borili i dok god se ne predajemo…
Postoji prilika da budemo Velikani…
I mi se pitamo za to kakav će nam biti kraj…
Pa nek’ pljušti…
Znate kakvih Kabanica sada ima…
A i šta nam Kiša može ukoliko smo nepromočivi?
Osim da nam podari raskošnu Dugu…
Jednom kad se razvedri…

O kako samo volim Nedelju…
Ubedljivo najlepši dan…
Volim taj mir i tišinu…
I da ništa ne moram…
A da mogu bilo šta i bilo gde ako mi se hoće…
Mislim da ne postoji bolja izreka za Nedelju od one briljantnog Dostojevskog koji kaže da je „čovek sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrajao onako kako one to zaslužuju, uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu“…
E sad…
Ne bih da zvučim nezahvalno…
Ali Nedelja u životu uopšte nema previše…
U najboljem slučaju…i ako smo zaista vraški srećnici…okusićemo svega tri do četiri hiljade njih…
Proleti to za čas…
Zato su toliko i dragocene..
I treba ih čuvati po svaku cenu…i više nego bilo šta…
I provoditi ih isključivo sa ljudima koje volimo…
Odmarati…
Ugađati sebi…
I uživati…
I nešto razmišljam…
Možda ipak i postoji bolja izreka za Nedelju…
„Treba otimati radost, danima što beže“
Majakovski
Drž’te ih!
I ne stajte dok ne budete srećni!
Makar Nedeljom…

Po pitanju seksualnosti u braku…ja čvrsto verujem da postoji pet kategorija ljudi:
1. Oni koji vole seks sa jednim partnerom…sigurnost…rutinu…iste mirise…dodire…pokrete…poze…bezbednost i izvesnost…i u tome jako uživaju…i ne bi legli sa nekim nepozatnim i tuđim ni po koju cenu…
2. Oni koji se razvode kada im seks sa jednim partnerom dosadi…a neće da varaju jer im je to moralno neprihvatljivo…a seksualnost jako važna i esencijalna za njihovo telesno i mentalno blagostanje…pa im brakovi jako kratko traju…što je sasvim legitimno…i na neki način čestito…ali sa jako skupom cenom…
3. Oni koji varaju…i zabavljaju se sa strane…oni koji jednostavno odvoje svoju porodičnost i ljudsku ljubav prema svom partneru…od svoje seksualnosti koju namire na drugom mestu…ispune se utiscima…energijom…lepotom…sjajnim trenucima…pa se lepo vrate svojoj kući…još bolji…
4. Oni koji eksperimentišu…koji se toliko vole i razumeju i koji su na tom nivou emancipacije…da više nemaju tajni jedni pred drugima…pa im je savrešeno ok i da vise sa plafona…ili da probaju bilo koju novotariju ili igračku…da zajedno gledaju filmove ili čitaju knjige koje ih uzbuđuju…pa razgovaraju o tome…i sabiraju utiske koji će ih još više uzbuditi…povremeno se podruže sa nekim drugim parom…ili dovedu još nekoga kod sebe u postelju…ili dozvole svom partenru koga obožavaju da ima seks sa drugim ljudima…jer znaju da će mu to značiti i produžiti mu život…što im je i najvažnije…oni koji uživaju neopterećeni lažnim moralom…načelima okoline ili malograđanštinom…i ne dozvoljavaju da ih drugi uče šta je lepo…već to sami sebi otkriju…pa naprave uslove za kompletni ugođaj…
5. Oni koji ćute i trpe…nemaju s kim u svom rođenom braku da porazgovaraju o tome koliko im je dosadno…banalno…i ponekad zaista mučno i neprijatno da spavaju sa svojim rođenim partnerom…ali iz nekog razloga ne mogu da budu nijedna od gore ponuđenih opcija…pa onda tu neutešnu libidinoznu energiju sruče u frustraciju i psihopatologiju u gorem…a kreativnost i stvaranje na nekom drugom životnom polju u boljem slučaju…ili jako porade na sebi…da bi obezbedili sebi poziciju da mogu biti jedni od gore pomenutih…
Sveštenicima je lako…
Oni imaju knjigu u koju pogledaju i imaju uputstvo za svakoga ko veruje…
U religioznim zemljama je seksualnost zato i religiozno uslovljena…i zato smo mi do seksualne revolucije sedamdesetih godina prošlog veka imali ogroman procenat neurotičnih jer ljudi nisu mogli da se uklope u seksualnost zvanu „venčaj se pa spavaj sa svojim partenrom do kraja života…a najviše onda kada praviš decu“…i to je to…hteo ti to ili ne…i bez obzira na to kakav si…i kakve su ti potrebe…
Nama koji se bavimo duševnim zdravljem ljudi je mnogo teže…
Mi nemamo tu knjigu…
I kod nas ne postoje Istine…već samo mišljenja i stavovi…koji su podložni diskusijama…analizama…argumentacijama…proverama i zaključivanju…što smatram i suštinom i najvećom lepotom intelektualnosti…
Mi moramo prvo da sednemo sa klijentom…da vidimo gde je zapelo…i optkrijemo kako je sve počelo…pa da izlistamo ponuđene opcije za spas…pa da onda razmotrimo zajedno sa njim šta se najviše uklapa u njegov autentični sistem vrednosti…pa da otklonimo otpore…mehanizme odbrane i iracionalnosti koje smetaju…pa zajedno procenimo šta je to što bi mu moglo doneti najdugoročniji i najveći mogući hedonizam…pa da pustimo klijenta da sam odluči…i da potom analiziramo posledice kad se vrati iz tih odluka…naslađujemo se slušajući dobre priče…ili saosećamo kad su loše…i menjamo ponovo sve naglavačke ako nisu prvi put dobro izabrali…
A teško je i ljudima…jer danas više nije pitanje kako se uklopiti u religioznu dogmu…
Već šta izabrati od svih mogućih načina življenja…
Pa je zato i svačija odgovornost za svoju ličnu sreću mnogo veća…
Ali je zato sada i neuporedivo lepše…
Jer je po meni uvek bolje ručati za nekim raskošnim švedskim stolom…uzeti od svega po malo…pa drugi put sipati baš ono što se nama najviše dopada i što je ubedljivo najlepše po našem ukusu…nego imati jedno tipsko jelo za sve…pa kome se ono igrom slučaja dopada super…kome ne nek trpi…ili ostane gladan…
Životnjama je lako…
Vidi…uzbudi se…pojuri…uživaj…oplodi…i teraj dalje…
Veliko je pitanje da li smo mi Homo Sapiensi kao vrsta monogamni…
I da li postoji veća pokretačka sila na ovom svetu od zaljubljenosti i strasti…
Od želje za nečim novim…
Prava je nesreća što ta sila…možda baš i zbog te razorne snage…jako teško može dugo da traje…
Kao i sve što brzo gori…
A mi živote ipak živimo decenijama…a ne na vikende…
Zaljubljenost i seksualnost idu savrešeno zajedno…
I tu je sve ok…
Do godinu dana…koliko ta zaljubljenost obično maksimalno traje…
Posle toga u tri četvrtine slučajeva ostane samo pepeo…a u jednoj četvrtini ostane ljubav…
A seksualnost je čudna živuljka…
Koja ili pođe sa tom ljubavi ili ne…
A onda je tek ogromno pitanje da li je uopšte mudro što seksualnost vezujemo za ljubav…koja je neuporeduvo uzvišenija…jača…dugoročnija…i sveprožimajućija stvar…oko koje je najbolje napraviti naše najdugoročnije odnose…ili Kuću…
A još upitnije je da li seksualnost treba vezivati za brakove i porodičnost…
Da ne kažem kredite…karijere…rodbine…i prekomplikovane oklonosti koje će nam život sigurno doneti…
A tek za religioznost…
Koja nam može jako pomoći za neke druge stvari…
I pitanja koja su mnogo značajnija…
Pogotovo ako se podignemo sa nivoa relogioznosti na nivo duhovnosti…gde je sve mnogo jasnije…
Osim naravno kod srećnika…koji su sebi našli sve na jednom mestu…ali njih je zaista jako malo…
Ostali se moraju snalaziti…
I prilagođavati…
Ali nije li to najbolja moguća opcija za nas…pobednike evolucije…koji imamo ovoliko velike mozgove…
Za razliku od životinja…koje imaju samo jedan utabani put…
Naše mogućnosti su nepresušne…
Samo trebamo otkriti ko smo mi…
Šta nam je važno…
I šta će nas učiniti najsrećnijim na najduže staze…
A to je uvek moguće…
Dolazi zima…
Nadam se da ćete naći način da se zgrejete…
Makar i sami…
A da ne kažem koliki je tek potencijal zagrevanja udvoje…
Pogotovo ako vam se ta osoba sviđa…
Samo sebe stavite na prvo mesto…
I vi donesite tu odluku…
U skladu sa vama…
Ne slušajte nikoga od nas…
Naše je da to otkrijemo i ugodimo sami sebi…
A vi uživajte…
I srećno…

Ne postoji puno bolnijih stanja od odbačenosti…
One bolne i sveprožimajuće usamljenosti…koja mrači sve što je lepo…i ubija u pojam…
I osećaja da nikome nismo interesantni…niti zanimljivi…
Saznanja da ne postoji iko ko bi želeo da provodi vreme sa nama…
Ako za nečim ljudi pate u ovim suludim…ubrzanim i pretrpanim vremenima to je manjak prijatelja…
One suštinske ljudske povezanosti…koja omugaćava preživljavanje…i svemu daje smisao…a da ne kažem koliko samo veseli dušu…i daje životu boje…
Postoje tri grupe razloga zašto bi neko uopšte i želeo da provodi vreme sa nama:
1. Zato što imaju neku korist od nas…u najgorem slučaju…
2. Zato što su u nama prepoznali nešto što i oni sami imaju…a što je i suština svakog pravog prijateljstva…
3. Zato što imamo u sebi nešto što bi i oni želeli da imaju…jer je imitiranje uvek bilo najviši oblik divljenja…i apsolutno najveći kompliment koji možemo dobiti…
Obrni…okreni…opet je do nas…
Cvetanje…je uvek bilo najlakši način da se Leptiri privuku…
Pravo Majstorstvo je u stvari u tome da odgajimo u sebi Cvetove…koji su neodoljivi baš onakvim Leptirima…kakve bismo i mi želeli da vidimo kako lepršaju tu u blizini…
Ako je nešto dobro na ovom svetu…
To je činjenica da je ta čudesna metamorfoza uvek moguća…ukoliko se baš jako potrudimo…
Uostalom…
Samo potencijal cvetova je neslućen…
Ta mogućnost rasta…ta igra kreativnosti…i ta šarenolikost su potpuno nestvarne…
A da ne pričamo o potencijalima Ljudi…
Po tom pitanju je zaista samo nebo granica…

Često me pitaju da li treba biti iskren i ogoliti se u ljubavi…
Kada god počnem da razmišljam o odgovoru na to pitanje…moja prva asocijacija bude briljantna izreka još sjajnijeg Irvina Jaloma koji kaže da je „Čin potpunog razotkrivanja jedne osobe drugoj, a da se i dalje bude prihvaćen glavni mehanizam terapeutske pomoći.“…
Od čega veće istine jednostavno nema…
I to je onaj čarobni deo psihoterapije koji ne piše u knjigama…
I koji možete pokupiti samo od Majstora…
I u to zaista verujem…
I po pitanju psihoterapije…
I po pitanju ljubavi…
Jer kad se ogolimo…odatle vode samo dva puta…
Prvi…da se nekome takvi kakvi smo ne dopadnemo…što je sasvim ok…i apsolutno svačije pravo…o ukusima je jednostavno nepristojno raspravljati…i jako će nam uštedeti vreme…živce…i energiju…koju bismo uložili…što trudeći se da se dopadnemo…tamo gde to nije ni ponuđeno…što folirajući se…da prikrijemo nešto što je nemoguće sakriti…
Ili da mu se…igrom slučaja dopadnemo…što je jedna divna ulaznica u svet upoznavanja…rasta…razumevanja…dogovaranja…saosećanja…i zajedničkog uživanja…
Tuđa mišljenja nisu smrtonosna…ukoliko im mi to ne dozvolimo…
I ukoliko shavtimo da naš pravi posao nije da se dopadnemo drugome…već da se dopadnemo sebi…
I da se upornim radom i trudom profilišemo tako…da postanemo Dobre Prilike…
Takve…da ljudima koji se nama sviđaju uopšte ne bude teško da im se svidimo…
I da to nekako bude sasvim logično…
Jednostavno…
Kada se ogolimo…mi u stvari ne možemo izgubiti…
Jer…
Za ljubav je potrebna Duša…
A ona je vrlo zimogrožljiva…
Zato je i nećete naći u površnom…
I zato Obmane ne pomažu…
I jednostavno ne rade…
Makar na duge staze…
Duši je uvek lepo unutra…
Na toplom…
Zato se Ljubav jedino u Suštini i može pronaći…

Moj divni prijatelj ima jednu izreku po kojoj je poznat…
„Svuda je lepo ako imaš para“… 🙂
I kada biste ga znali…bilo bi vam jasno da ona zaista i važi…
Pogotovo sad kada mu je krenulo…
Jer jedan takav Vulkan pozitivne energije…osmeha…radosti…optimizma…spremnosti na šalu i sklonosti ka uživanju se zaista retko gde može sresti…
Mada…
Ako ćemo biti sasvim iskreni takav je bio i sa limenkom najjeftinijeg piva u ruci…na klupici u parku…one noći kada sam ga prvi put i video…pre jedno dvadeset godina…
Tako da možda i nije do para…
One samo podižu ugođaj i uživanje na viši nivo…
Možda bi prava izreka trebalo da bude da je svuda dobro ako imaš Duševnog Zdravlja…
Možda je u tome zaista pravo bogatstvo…
Pravi je apsurd da naše živote obično potrošimo jureći za novcem…a žrtvujući pomenutu dragocenost…
No dobro…
Nikad nije kasno da se fokusiramo na te dve zaista basnoslovne stvari…
Na Dušu i Zdravlje…
Dva krucijalna faktora koji kada se spoje formiraju Najružičastije Naočare…kroz koje će nam zaista svuda biti lako da nam bude lepo…