Месечне архиве: октобар 2020

Eskimi

Sinoć u pola noći naleteh na ovaj prezanimljivi isečak iz knjige „Neuroze“…sjajnog Profesora Ljubomira Erića…
Pa da…
Svako ima svoju muku…
I nigde se na Planeti čovek ne može opustiti…
Zbog toga od danas postajemo specijalizovani centar u Beogradu za Eskime za zapadnog Glenlanda…
Ređe istočnog… 🙂
Ponedeljak je…valja nešto dobro započeti…
Dobrodošli dragi Ljudi…
Hajde…
Rešiće se sve…
Ako preživite dolazak GSP-om do nas…
Moru se posle samo možete radovati… 🙂

Stepenice

Svi fascinantni uspesi i životne priče kojima se divimo su u stvari Kolekcija Malih Koraka…
Makrotrudova koji su doneli Mikrouspehe…
Najveći problem je što deca u nama uvek hoće sve i odmah…i to neograničeno…po mogućstvu bez ikakve neprijatnosti…
U fazonu… „a pa ne mogu ja da se mučim“…
Zato i volim onu staru Edvarda de Bona koja postulira da je…
„Nesrećnost najbolje definisati kao razliku između naše darovitosti i naših očekivanja.“
Prava je sreća da se i lek za nesreću krije upravo tu…
U smanjenju te razlike…
A možda čak i u njenom obrtanju u plus…

Specijalizacija

Fali još jedan stubac koji se ili štampa ili je na kompjuteru ili je naručen pa će stići…
Ali to je otprilike sve što neko treba da nauči da bi položio specijalistički ispit iz psihijatrije…
I stekao to prestižno zvanje…
Sve što je preda mnom u mesecima koji dolaze…
Prava je sreća da sam glavat… 🙂
I da nema puno spektakularnijih nauka…
Interesantnijih puteljaka…
Fascinantijih priča…
I boljih objašnjenja za neke pojave u životu…
I da bih ja to i ovako čituckao za svoju dušu…i na plaži na moru…koliko je interesantno…
Uostalom…
Kad već nisam bogati naslednik ili košarkaš…prosto i ne znam čime bih se pre bavio u životu…nego psihijatrijom i psihoterapijom…
Zato sam i upisao medicinu…
I mnogo mi je drago što sam…nakon sedam mora i gora…još malo pa tu…
Sad je „SAMO“ preostalo da pod stare dane sve ovo naguram u sebe i da naučim teoriju onako kako me je moj dobri Profa i učio da treba…
„Vlado nauči psihijatriju tako dobro da svaki put u ordinaciju možes ući opušten kao u kafanu“…
Videćemo…
Dug je put preda mnom…
Ali…
Kafanu isto volim…
Slavlja pogotovo…
Lumperajke i glasnu muziku…
Međutim…
Odavno sam shvatio…
Da su najlepša ona koja dugo čekaš…i za koja se dugo pomučiš…
Pa zaslužiš…
I onda lepo sebi daš oduška…do daske…
Ma da…
Šta mi teško…
Za čas će leto…
A i zaista je lepše kad je bašta na otvorenom… 🙂

WhatsApp

Obožavam ovaj Primer…
I često ga spominjem…
Na slici su Brajan Akton i Jan Koum…
Drugovi i programeri…
2008 godine obojica su aplicirali za posao u Facebooku…i odbijeni su…
2009 godine su počeli da rade na aplikaciji za dopisivanje WhatsApp…
2014 godine su prodali WhatsApp za 19 milijardi dolara…Facebooku…
Ko Vas ono beše neće?

Dečji hirurg

Odavno nisam pročitao ništa potresnije…
I lepše…
I divnije…
U pitanju je objava Džima Klarka…dečjeg hirurga…
„Danas sam operisao jednu devojčicu. Trebala joj je nulta negativna krvna grupa. Mi je nismo imali, ali njen brat blizanac je ista krvna grupa kao i ona. Objasnio sam mu da je pitanje života ili smrti. Umirio se, sedeo malo u tišini i nakon što je razmislio, otišao je da se pozdravi sa svojim roditeljima. Nisam pridavao značaj ovom postupku, sve dok mu nismo izvadili krv, tada me je upitao: “I kada ću da umrem?” On je mislio da treba da da svoj život da bi spasio njen. Na sreću, oboje su sada dobro“
🙂
Mali ljudi…
A ogromne (neiskvarene) duše…

Rakijica

Jedan od fazona koji sam pokupio od strane mojih briljantnih Učitelja je da na poslednjoj seansi na kojoj se sporazumno završava jedna uspešna psihoterapija obavezno pitam klijenta šta je to što mu je najviše pomoglo…
Naravno…
Potajno je narcistički nadajući da će klijent reći neku ozbiljno duboku filozofsku misao…ili neki antički suštinski životni princip…ili pomenuti neku napuštenu iracionalnost koju je gajio u sebi od detinjstva i koja ga sada više ne ograničava…ili makar neku raskošnu kompleksnu REBT tehniku koja mu je preporodila život…bilo šta što bi pokazalo da smo nešto ozbiljno radili…
I tako juče razrogačenih očiju…i načujenih ušiju čuh…hajde da kažemo…nešto slično…
Citiram…da prostite…
„Doktore…najviše mi je po pitanju smanjivanja anksioznosti pomoglo to što sam razmišljanje – kuku majko šta ako mi se nešto desi…promenio u – ma jebe mi se…sve je to deo života…snaćiću se…mogu ja to“…
Eto… 🙂
Kakva stručna i profesionalna satisfakcija…
Pomažem k’o Rakijica… 🙂

Snovolovka

Što je teže putovanje…jači ćeš postati…
Stara istina…
Naravno…
Ovo važi samo ako ne odustanemo…
Što je vazda i najveća opasnost…
I crna rupa za snove…
Toliko je snova sahranjeno u toj Snovolovci…
Stoga…
Nek’ vam je sa srećom…
Izdržite…kako znate i umete…
I nemojte odustati…bez obzira na sve…
Jer…
Znate već…
„Veličina čoveka je u njegovoj odluci da bude jači od svoje sudbine“
Albert Camus

Anatomija

Sećam se kao da je juče bilo…
Anatomija na prvoj godini Medicine predstavlja ispit za koji vam svi pametnjakovići kažu „e ako položis anatomiju…ništa se ne sekiraj…završićeš i medicinu…sto posto… pitanje je samo kada“…
Što ne bi bilo toliko ni strašno da u sebi ne krije jednu implicitnu poruku da ako ne možeš da položiš…čitaj naučiš anatomiju…nećeš moći ni da završiš medicinu…a to mladoj glavi naviknutoj na uspehe…tapšanje po ramenu…ponos najbližih i divljenje zvuči potpuno neprihvatljivo…i sasvim smrtonosno…
Svaki ispit na medicini se sastoji iz tri dela…
Test…praktični…i usmeni…
Test sam spremio…što bi se reklo pravo studentski…za šest…najčestitiju studentsku ocenu…što je bilo sasvim ok…jer je uvek bilo barem još nekih nedelju dve do usmenog ispita…da se lepo finišira i uglanca znanje…
Sećam se i gde sam tačno sedeo u amfiteatru…na tom famoznom i ozloglašenom testu…
Sećam se opasne i stroge profesorke koja nas je postrojavala ko za streljanje…
I zvuka muve i grafoskopa koji je brujao (za mlađe koji ne znaju šta je grafoskop…guglajte 🙂 )…
Test je trajao šezdeset minuta i imao je trideset pitanja…osamnaest tačnih za prolaz…
Dva minuta po pitanju…koja su ponekad osim objektivne težine anatomije imale i onu posebnu drsku logičku komplikaciju u sebi…
Faktički bez vremana za premišljanje…i dileme…i bez ikakvog lufta za kontraritam…
Sećam se i napetosti u glavi…
I bure u telu…
Preznojenosti…i pulsa…
Drhtanja ruku…
Tenzije…
I osećaja u želucu kao da sam progutao veliki kamen…
Tačno u jedanaest…Profesorka je pljesnula rukama…i vreme je krenulo…
Prva tri pitanja sam znao…”care…kralju…legendo…”…je odzvanjalo u glavi… 🙂
Na četvrtom sam izgubio nekih pet minuta dok sam se presabrao…ali sam bio poprilično ubeđen da sam na kraju potrefio tačan odgovor…
Na sedmom pitanju sam zabagovao i nekih deset minuta pokušavao da razlučim da li nerv prolazi iznad ili ispred vene… (znam…žali Bože na šta mi mladost prođe )…
Dok sam stigao do tridesetog pitanja već sam na satu video da je test ušao u četrdeset peti minut…i panika je počela da nadolazi…
Mozak je naravno prestao da radi…
I više ne bih znao ni kako se zovem sa sigurnošću…
I svi telesni simptomi su se udvostručili…
Bura je postala Tornado…
Mali džangrizavac sa ramena koga od milja zovem Đole (po uzoru na Miću divnog Profesora Igora Krnetića…genija i jednog od mojih najvažnijih rol modela)…je već počeo svoj pakosni i zajedljivi pir…“hahahhah…ti da daš anatomiju…ahahahhah…e glupsone moj…ti si zamislio da ćeš biti doktor…ahahaha…presmešno…ništa od toga zemljače…nisi ti kao Dule…Dule je pametan i vredan i uči…a ti si jedna obična propalica…od koje nikada ništa neće biti…i kako te samo nije sramota…a sve imaš…tvoje je samo da učiš…sram te bilo“…
I to je otpilike bio kraj…
Kako je Đole preuzeo kontrolu glave…ja sam se isključio…
Sledećih petmaest minuta je proletelo u razmišljanju jesam li ja vredno ljudsko biće ili obično govno…sa jasnom tendencijom ka smrdljivijoj opciji…
Profesorka je pljeskom označila kraj testa…
I već sam znao da po rezultate ne moram ni da dolazim…s obzirom da sam poslednjih petnaest pitanja zaokružio po principu iz potapanja brodova…
I tako je i bilo…
Pao sam k’o kruška…
Međutim…
Nakon tog testa sam shvatio jednu veliku istinu…
Tajming je sve…
Kao i samopouzdanje i vera u sebe…
A one su tako krhke…
Pogotovo u godinama kad nemate na šta da se oslonite…
Jednostavno još uvek nemate uspehe koji su samo vaši…i za koje ste se godinama borili…
I svaki test glupavo predstavlja pitanje ko ste zaista…i da li vredite kao ljudsko biće…
Moja suštinska greška tog dana nije bila u tome što se nisam dobro spremio…verovatno bih u idealnim uslovima i položio…već u tome što sam pitanja radio po redu…a ne po znanju…
I što sam dragoceno vreme proćerdao na filozofiranje…dubiozu…i razmišljanje o položaju Vladimira Đurića u koordinatnom sistemu Kosmosa…umesto da se borim…i da dam sve od sebe na Utakmici…da ostavim Srce na Terenu…pa ćemo nakon toga o svemu lepo misliti…i pametovati…
Kao da me jedan uspeh ili neuspeh na testu može definisati…
Kakva glupost…
To je samo običan test…
Nikakav smak sveta…
Zamislite profesionalnog košarkaša koji dok šutira slobodno bacanje razmišlja da li je on uopšte za košarku ili ne…jasno vam je koji će procenat imati…
I od tada sam imao jasno pravilo za testove na faksu…
Prvo uraditi samo pitanja koja su laka i koja sigurno znaš…da se samopouzdanje nakupi…i da se Đole utuli…
Potom ona koja znaš kad dobro razmisliš i skoncentrišeš se…da se potvrdi mantra kojom sam…mojoj divnoj porodici hvala…zadojen u kući “pametan si ti…snaćićeš se”…
Potom ona koja natčovečanskim naporom možeš nekako dovesti do pedeset posto verovatnoće (od četiri odgovora svedeš na dva…od kojih je jedan tačan)…pa se pomoliti Svevišnjem…za malo pomoći odozgo…
I na kraju Sportska Prognoza… (uzgred…zaokružite uvek pod c…kad baš nemate nikakvog pojma šta je tačno…ne pitajte odakle znam)…
I to je to…
Od kad sam toga počeo da se pridržavam…nikad više nisam pao test na fakultetu…
Doduše nisam više ni izlazio nespreman…
Preveliki mi je stres bilo da padam…
A i dao sam nekako Anatomiju u sledećem roku pa sam znao da ću završiti medicinu… i da sam vredan kao ljudsko biće … 🙂
I sad se velika većina vas pita što je ovo čitalo…i što sam o ovome uopšte i pisao…
Prosto…
Svaki dan se susrećem sa ljudima koji prave istu grešku…
Jurcaju…
Lome se…
Ne skoncentrisani…
Rešavaju životne probleme po redu a ne po tome koje znaju rešiti…
I koji su zaista važni…i za reševanje …i za samopouzdanje…
Zapitani da li valjaju ili ne…što im ne ide…i da li će ikada krenuti…
Dozvoljavajući sebi da ih neki drugi testovi definišu kao ljudska bića…
Bez baze…
Bez samopouzdanja…
Bez plana…
Bez razmišljanja…
Bez truda…
Bez borbe…
I koji stalno padaju na mnogo važnijim stvarima od anatomije…
Na pitanjima kuda su se zaputili u životu?
Šta je najvažnije?
S kim će živeti?
Gde će živeti?
Čime će se baviti?
Koji ne rešavaju te suštine…
A bakću se izgledom…novcem…instagramima i fejsbucima…medijima…teorijama zavere…politikama…ostalim glupostima…banalnostima…i trivijalnostima…
A prosto je…
Dopišite do kraja 2020 na mestima gde je povučena crta…
Smisao života za mene je ___, najvažnije mi je da budem/imam _, želim da živim sa ___, u ___ i da se bavim _
I gotovo je…
Pustite sitna pitanja…
Ona će se rešiti sama od sebe…
Kad budete zavoleli sebe…i bili u fazonu…”ma mogu ja sve”…”bitno mi je da sam rešio ono najvažnije i suštinsko”…”ostalo ćemo lako”…”a i da mi ne uspe baš iz prve…neći odmah odustajati od sebe…već ću se boriti…kao i svi Pravi Ljudi”…
I položićete sigurno…
Na najvažnijem testu…
Po pitanju duševnog zdravlja….
Jednostavno…
Ko ima dobru bazu…
Ko ima plan…
Ko se jako potrudio…
Ko ima samopouzdanje…
Ko je smiren…
Ko je jak…
I ko se bori…
Jednostavno ne može (pro)pasti…
Ni na kakvom testu…
A ni u životu…
To prosto garanutujem…