Ne postoji smešnija priča o tome koliko je nebitno kako će nas neki ljudi procenjivati od one…kada je Jedan Moj Prijatelj…iznajmio neke luksuzne apartmane na Terazijama…sa iskonskom optimističkom muškom idejom da će u njih srećan i ponosan doći malo kasnije nakon ludog noćnog provoda…u nekom dražesnom ženskom društvu…ali je veče sasvim neplanirano otišlo u potpuno drugom pravcu tako što je ta žena koju je pikirao…i kojoj se od srca nadao…naivno verujući da se muškarci ikad za išta i pitaju…nestala u vidu lastinog repa sa nekim drugim momkom koji je znao da je nasmeje i da pobudi najlepše delove nje…a ovaj moj Junoša ostao sa nama trojicom…😀
Najsmešniji deo noći počinje onog trenutka kada smo se razilazili u pola noći i svi kretali svojim rođenim kućama…a ovog mog je duša počela da boli što će soba dizajnirana samo za uživanje…koju je by the way papreno platio propasti…te je doneo sasvim logičnu mušku odluku da ode do sobe…kako to sad kulturno da kažem…da se samozadovolji…i da sebi malčice rukougodi…😀
Ništa to ne bi bilo strašno…da sutra apartmanima koji imaju ocenu na bookingu 9,9 nije dao ocenu 7…sa komentarom…“sve je top…samo nije nešto atmosfera…praznjikavo je poprilično noću“…😀😀😀😀
Voleo bih da se toga setite kada vas neko bude ocenjivao…
Ta ocena je bitna koliko i to koliko vam je bitan taj neko koji vam ju je i namenio…
Svako moje mišljenje mnogo više govori o meni nego o tome o čemu mislim…
Ako vam je ta osoba potpuno nebitna…i njen život ni u ludilu ne bi preuzeli za svoj…uopšte se nemojte živcirati…
Jer je u ostalim sobama tog hotela te noći prštalo sve za deset…i zaljubljenima je baš lako bilo da budu srećni…i da im ništa ne smeta…
A kad su srećni ljudi ikada i rekli nešto ružno o nekome?
A za ovog mog ćemo lako…
Šta je loša noć ikad mogla Optimistima?

Pričao mi je skoro prijatelj koji je vodio svoje predivne ćerkice u Diznilend kako ga je potpuno oduševilo esnafsko pravilo koga se pridržavaju sve Maskote koje rade tamo…
„Nijedna Maskota neće PRVA prestati da grli dete“…😀
Snažni Zagrljaj…potpuno prirodna reakcija kada dete vidi svog junaka iz crtaća u prirodnoj veličini…će trajati sve do onog trenutka dok dete ne odluči da je dosta…najčešće zato što je krajičkom oka spazilo drugog junaka kako prolazi…i zatrčalo se iz sve snage prema njemu…
Razmišljam kako je to lepo…
Razmisljam kakva bi nam samo ova planeta bila kada bismo se svi tog pravila pridržavali…
Zamislite samo…
Kakva bi to Bajka bila…

Prezanimljivo mi je kako čovek iz svega može nešto naučiti…
Sređujem danas predavanje o anksioznosti za webinar 18. Marta i razmišljam…pošto je ovo četvrta radionica koju ću organizivati ove godine..kako se učesnici i mailovi koje dobijam od njih kako bi se prijavili za učešće potpuno dijametralno razlikuju…
Prva radionica je bilo o sindromu sagorevanja na poslu…te su takvi bili i mailovi…profesionalni…uredni…svako slovo i zarez na mestu…jasni…koncizni…i sa onim kilometarskim potpisima na kraju koji nabrajaju dokle je ta osoba dobacila u školovanju ili karijeri…plaćanje je bilo promptno…lako…preko online bankarstva…i sve završeno očas posla…jer se nema puno vremena za bacanje…neće se burn out sam od sebe stvoriti…
Druga radionica je bila o tome kako da mladi ne upropaste sebi život već u mladosti…te su takvi bili i mailovi…ćao doco…kako si…š’a ima…potpuno neorganizovani…luckasti i smešni…poneka tetka ili mama koja bi platila za sina…koji naravno ne bi ni došao na radionicu…ili bi igrao igricu na telefonu dok je trajala…i recimo da se jedna trećina učesnika prijavila u poslednjih 24 sata…jer su naravno zaboravili da to urade i pre…i jer je to svakako ogroman period kad si mlad…a i što bi se žurilo…ima toliko toga prečeg da se radi…dok je mesečina…
Treće predavanje je bilo o depresiji…te su takvi bili i mailovi…kratki…teški…mračni…ali sa puno neke lepe ljudske nade da će im konačno biti za mrvicu bolje…i da je to prvi korak na koji su spremni pre odlaska kod psihijatra…i sa opet dosta ljubavi koja se množila u njima…“uplatila bih za moju depresivnu kumu“…“volela bih da trgnem mog divnog supruga…ne znam šta mu je…kao da kišni oblak lije iznad njega…a znate kakav je to jablan nekada bio“…i sa dosta ograničenom komunikacijom…kad da dođemo i to je to…
A jutros čitam i odgovaram na mailove oko predstojećeg predavanja o anksioznosti…i brk mi igra… 😀
Troje me je pitalo da li mora kamera da se uključi…dvoje da li je neophodno da se učestvuje ili može samo da se sluša jer bi „crkli“ ako moraju da se predstave pred svima…moja divna pacijentkinja „stari hipohondar“ me je pitala kako da zna da tog dana neće biti bolesna ili u bolnici ili na pregledu na kliničkom…i da li može da uplati dan pre…(mada ni to nije definitivno sigurno da će biti dobro ali mogla bi da proba)…student me je pitao da li ću mu vratiti novac ako mu nestane internet dok traje predavanje…jer se to desilo već nekoliko puta u 2026-oj…koleginica sa faksa…bečki đak…i štreber koji nam je svima pomagao da polažemo ispite…pola i ne bismo da je nije bilo…Bog da je poživi…i merna jedinica za perfekcionizam mi je postavila oko 247 pitanja vezano za predavanje od kojih barem 200 meni nikada u životu ne bi palo na pamet…ali ću barem 20 uključiti u predavanje jer su sjajne opservacije…a opet i sasvim simpatično luckasti…i nikom normalnom ne bi pali napamet…gospođa u penziji me je pitala da li može da plati predavanje nakon što ga posluša…jer „kako ona da zna da ću ga ja održati i da je neću prevariti…i tako…hiljadu i jedno šta ako…silna potreba da se iskontroliše budućnost…ogroman strah da će se obrukati i ispasti smešni i nedorasli…što da je smrtonosno…sad bi vam ovo moj Lebdeći Duh ovo pisao…
Sve je lakše kad se čovek ne uzima preozbiljno…
I kad sebe prihvati pogrešivog i nesavršenog…a opet jako zainteresovanog da se unapredi i usavrši…
I to me podseti…na prvo predavanje iz psihoterapije kojom se bavim…dobrog starog Epikteta koji je tvrdio da „mi nikada nismo uznemireni stvarima koje nam se dešavaju već načinom na koji gledamo na njih“…
I bi mi milo…
I dalje verujem da je taj način vrlo promenjiv…
Ne baš potpuno…
Ali sasvim dovoljno da se pređe u funkcionalno…korisno…logično i zdravo…
A onda je i sve ostalo u životu promenjivo…
I dalje me to svakog dana raduje kada pođem na posao…
Imam u glavi još barem nekoliko različitih tema za neka buduća predavanja…
No se sad već malo bojim…
Kad spojim nas ljubitelje emocionalnog prejedanja…anoreksičare…one koji pate zbog ljubavi…zavisnike u svojim večitim jurnjavama za dopaminom…pasionirane znatiželjnike o ljudskoj seksualnosti…one preplavljene krivicom i emocionalno nestabilne…bojim se nastaće potpuni kuršlus…😀
Zvaće me iz gugla kada krenu mailovi…
No dobro…
I dalje verujem da se svakom čoveku može pomoći…
Ako ga sagledamo baš tako…
Kao čoveka…
Prigrlimo ga na tom sveobuhvatnom ljudskom nivou…
A jako napadnemo svim silama sve ono što ga onespokojava…muči i pravi mu problem…
A to je i dalje najčešće vezano za to kako o nečemu misli…
I dalje čvrsto verujem da se rešenje uvek tu i može pronaći…
Ali i u to…da je dobro odmereni terapijski Humor usmeren na patologiju…a milujući i podržavajući za celokupnu ličnost naših pacijenata i njih kao ljudska bića…ne puno različita od nas samij…naš večiti i dobro oprobani saveznik…

Iskidao sam se od smeha kada je na nekoj proslavi diplomiranja na fakultetu pre neku godinu moj dobar drugar…iz porodice muškaraca zvane Hodajuća Smrt za žene…upitao u mom prisustvu našu isto tako sjajnu koleginicu…iz porodice žena zvane Najbolje Ribe u generaciji… „Hej Malena…šta ima novo kod tebe?“…a ona odgovorila „Pa ništa…evo razvela sam se“…da bi se on sav ustreptao i razgalio i uspalio…kao onaj mačak u crtaću što mu se tri dolara pojave u očima kada vidi slaninicu…privukao stolicu do nje…i mrtav ladan rekao…“Kakve divne vesti…nek ti je sa srećom Malena…i ja sam…može Čaša Vina?“… 😀
Zaista verujem da su smrtonosne samo one stvari i pojave kojima damo taj predznak…
I da naši invaliditeti…neuspesi…mane…zablude i promašaji nikada ne treba da postanu naši identiteti…
Dok je čovek živ sve se na ovom svetu može ispraviti…i urediti…
I da se uvek…ali uvek može zapevati ona stara…“Počnimo ljubav ispočetka“… 🙂
Srećno bilo ekipa…
Prosto ne mogu da dočekam sledeću proslavu da čujem šta je bilo… 😀

Ako o nečemu volim da razgovaram na psihoterapiji to je onda domen seksualnosti…
Iako su ponekad seksualni problemi vrlo teški…stigmatizirajući…bolni i onesposobljavajući…dobra stvar sa seksologijom je u tome što je tu maltene svako stanje popravljivo…ukoliko su ljudi otvoreni…motivisani…uporni…emancipovani i neosuđujući prema sebi…i ako dobiju adekvatnu podršku…a ponekad se može čuti i poneki pravi pravcati Biser…po kojima možete rezumeti i pravu suštinu nekog seksološkog problema…
Priča mi jedna moja divna prijateljica pre neku godinu kako je imala seks sa momkom…kako to da opišemo…moderni tip…Čistunac…ono sve spolja gladac…nigde dlake na telu…mišići…pomade…parfemi…kreme za bore…rigorozne dijete…uske nogavice i pripijene košulje…koji je bio toliko nesiguran u sebe i svoj performans tokom seksa…da ju je na svakih 30 sekundi pitao „jesi svršila?“…pa 30 sekundi kasnije „a sad?“…i vrlo brzo potom „a sad?“…jedno četristo puta tokom tih mučnih desatak minuta za nju…da mu je ona u jednom trenutku rekla „e hvala tebi zemljače na ovome do sad…ja stvarno nigde ne žurim…nemoj me pitati više jesam li…ja ću to sama kad ti odeš kući…ajde ti sad polako…verovatno imaš nešto zakazano kod kozmetičara…“ 
Ili skoro…jedan moj dobri prijatelj…bejbi fejs…a hodajuća smrt za žene…kako mu je jedna slična Čistunica u odsudnim trenucima…kada se stvar zakuvavala…i vrhunac se približavao…počela da nabraja…“dušo stani…vidim da si blizu…samo slušaj…nemoj po meni…nemoj u mene…nemoj po licu…nemoj po kosi…nemoj po posteljini juče sam je oprala…nemoj po parketu zbog fleka…a ova moja zahuktala legendica stade i reče…“e slušaj evo ti ga pa ti svrši sestro…“
Smejao sam se dva sata…
I dalje mi brk zaigra kad god se ovih priča setim…
Ali zaista…
Seksalnost je tu da nam bude lepo…
Da se radujemo…
Da se volimo…
Da se povezujemo…
Da se lečimo…
Da se smešimo…
Da uzdišemo…
Da budemo nežni…
Da budemo strasni…
Da ugađamo jedni drugima…
Da se inspirišemo…
I da punimo ove naše Namučene Dušice…
Nije to nikakav sprint…
Takmičenje…
Konkurs za posao…
Merenje koliko smo vredni kao muškarci i žene…
Niti mesto gde sve treba da bude savršeno…fino…uštogljeno i po pravilima službe…
Seksualnost je kreacija…
Um koji leprša…
Telo koje gori…
I duša koja pleše…
Čarolija gde se povezujemo kako bismo otkrili svoje maksimume…
I koliko naši mozgovi mogu najviše proizvesti neurotransmitera sreće i radosti…
Zamišljam samo seks između ovo dvoje Čistunaca…
Kako sedaju sa timovima advokata pre…i popunjavaju bezbrojne formulare…informisane pristanke i odricanje od odgovornosti…
Kako je on naporan…a ona sitničava…
Kako su sve što je lepo pokvarili…
I kako je to najgori seks ikada na ovoj planeti…
Ali zamišljam i Jednu Od Onih Noći…između ovo dvoje mojih…
Dobro ne zamišljam tako…sram vas bilo…nego fenomenološki i hipotetično…
Zamišljam kako je život lep…
Kako on ne prestaje da je zasmejava…i da joj se udvara…
Kako ona ne prestaje da ga inspiriše…i zavodi…
Kako on zna kada da ubrza…
Kako ona zna kada da uspori…
Kako je on snažan i zna tačno kako treba sa ženama…
Kako je ona nežna i kako je srećan svako koga je milovala…
Kako on mož’ misliti ima poneku dlaku i stomačić…a ona poneku slatko-savršenu nesavršenost na svom telu koja nikada nijednom pravom muškarcu ne može smetati…
Kako oboje poznaju svoja tela…šta im prija…i u čemu uživaju…ali su veoma spremni i da uče i otkriju kako maksimalno ugoditi i nekom novom najpre nepoznatom a veoma brzo i vrlo poznatom telu…
I kako se oboje drže onog iskonskog seksološkog pravila „u seksu je sve dozvoljeno u čemu uživamo…na šta smo dobrovoljno pristali…i što nikome od nas ne narušava zdravlje“
I zamišljam da ih možda i upoznam…
Pa zamislite te anegdote…
Zamislite to smejanje kasnije…
Zamislite tu lepu…pametnu…opuštenu i nasmešenu dečicu…
Koje će neko suštinski voleti…
I vaspitati da je sekusalnost jako važna…da moramo biti emancipovani…obazrivi i predostrožni spram nje svakako…
I čuvati se…
Ali da je ona i jedna od najlepših prirodnih pojava na ovom svetu…
Najveće Igralište za pametne…
I da od Sapioseksualaca niko bolje nije prošao u ovom životu…
Eto jedne dobre ideje za ovaj vikend…
Eto prilike da se Planeta jako ulepša…

U top tri najboljih tešenja koja sam ikada čuo kada se nekome muškarcu baš i nije digla ona stvar kako bi trebalo je svakako rečenica Jedne Moje Divne Prijateljice… prelepe…prezgodne i predobre žene…Boginje humora…“Ma hajde…nije to ništa strašno…ništa se ti meni ne sekiraj…ko bi se sad tu rktao dva sata tamo vamo…to je bre ionako samo zabava sa sirotinju…to i rade samo muškarci koji nemaju šta drugo da ponude“… 
Kako bih samo voleo sa vidim osmeh na licu njenog Dedice…vrlo moćnog…pametnog i ostvarenog čoveka na svim drugim poljima…osim ovog donjeg…što je nekako sasvim i u skladu sa njihovom razlikom u godinama…
I koliko sam samo siguran da ona zna sa njim baš onako kako treba…
Da je on voli do neba….i da se sa njom ne oseća poniženo…bezvredno…i staro…
A da će ona od njega dobiti baš sve ono što je i njoj potrebno…
Zaštitu…ljubav…podršku i baš sve što na ovom svetu poželi…
Kako samo volim kada ljudi pronađu način da se zavole…
Da se međusobno na najšarolikije moguće načine usreće…
I da jedno drugom popune baš ona mesta na duši koja su im najtanja…
Ko smo mi da im to kvarimo…

Nasmešio sam se od srca kada nam je pre neko veče moj dobri prijatelj…onako uz pivce…ispričao kako je započeo dopisivanje sa nekom zaista dražesnom devojkom sa rečenicom – „Ti si model? Ili si prelepa ovako volonterski? Ulepšavaš nam kontinent…onako za svoju dušu?“
Kakav antologijski i šarmantni klizeći start… 🙂
Posle smo se bukvalno valjali od smeha…kad se razgalio i zaleteo…i krenuo da nam priča sijaset presmešnih fora…anegdota i doskočica od samo te nedelje…
I to me podseti koliko su takvi ljudi dragoceni…
Hodajući Volonterski Antidepresivi…
Preduhoviti…nasmejani i uvek raspoloženi za šalu i zabavu…
Prepuni one sjajne detinje pozitivne energije…
Ambasadori šege…neprestano spremni za svakojake preintelignentne zezancije…
Vazda zagledani u lepo i dobro…
I stalni rasterivači mračnog…dosadnog…prizemnog…i ružnog…
Zaljubljenici u život…
I večiti optimisti…
I razmišljam…
Iako su volonteri…
Ti ljudi su potpuno neprocenjivi…
Ne postoji ništa na ovom svetu što treba više čuvati…

„Vidiš kakav ti je život druže…stalno se nešto mučiš…evo ja na primer…čitav život ne mogu da privedem devojku kući…prvo zbog mame…a sada zbog žene“… reče moj drug pre neki dan…i nasmeja me od srca… 🙂
I zaista…
Kada bi ljudi koji su singl počeli da cene lepotu i mogućnosti privođenja nekoga novog…
A kada bi zauzeti ljudi počeli da cene lepotu i mogućnosti toga što je neko već tu…
Kakav bi to samo raj bio…
I koliko bi nam svima bilo lakše i lepše…
Problem je što smo svi zagledani u ono što ne možemo da imamo…
I veoma dobro lažemo sebe…
Pa tu nema kraja nesreći…
Kao što ni u obrnutom smeru…
Ukoliko smo iskreni prema sebi…
I ukoliko živimo onako kako baš mi sami zaista i želimo…
Biti srećan uopšte nije teško…

„Doktore…ma nemojte molim vas da mi pričate…sad ću ja vama da kažem šta je vrhunac muške vernosti…eno moj drug…treći brak a i dalje ista ljubavnica…
Prvo njoj ujutru na Božić ulazi u kuću kao položajnik…pa onda ostale obilazi“… 🙂
Biseri psihoterapije…najlepšeg poziva na svetu…
Mada i jedna kognitivna greška koju svi mi vrlo često pravimo u suštini…
Čim kažemo svi muškarci ili žene pa nešto iza toga…na primer svi muškarci su danas neverni ili sve žene danas gledaju samo novac…mi pravimo kognitivnu grešku koja se naziva generalizacija…
Ne postoje pravila koje važe sa sve žene i za sve muškarce na svetu…i čim nešto toliko generalizujemo…uopštimo…već smo sasvim iracionalni…i na krivom putu…
Postoje samo pravila koja važe za nekog pojedinačnog muškarca i za neku pojedinačnu ženu…
On lično može biti neveran…
Ili ona lično može stavljati novac na prvo mesto…
Ili ne…
A ne svi ili sve…
A kad tako razmišljamo već je mnogo lakše proceniti da li su za nas ili ne…
Još je važnija stvar da s obzirom da generalizacije ne piju vodu…samim tim ne postoje ni nečija lična prokletstva…koja kažu da „s obzirom da su svi muškarci/žene takvi/e i takvi/e ja nikad neću moći da nađem nekoga/u ko/ja bi meni odgovarao/la“….
To prosto nikada nije istina…
I obično su to samo izgovori da se još više ne potrudimo…
Savršeni alibiji koji nas čine dugo nesrećnim…
Tako da…
Što bismo se onda puno sekirali?
Kakvog/u god da tražimo…
Baš takvih pojedinačnih primeraka ima…
Barem negde na planeti sasvim sigurno…
Izbor je zaista raskošan…
I apsolutno uvek postoji…
Ako se iole potrudimo…
Ako smo fleksibilni…
Fokusirani na ono što je baš nama suština…
I ne predajemo se…
Kad tad ćemo biti srećni…
Stoga…
Srećna potraga!