Архиве категорија: :-)

Radovanje

Uvek mi se jako dopadao onaj fazon koji vam dekan isprica na uvodnom predavanju prvog dana kada upišete medicinu…i koji vam tada deluje simpatično i smešno…jer još uvek ne znate u šta ste se uvalili…i mislite se u sebi…“ma ne može to biti toliko teško koliko pričaju…pametan sam ja…“
Naravno…bez ikakve uvrede prema drugim fakultetima koje ja svakako nikad ne bih završio jer jednostavno nemam taj tip inteligencije i imaginacije…a svaki je težak na svoj način…i prosto se divim mom advokatu kada krene da priča napamet naučene članove zakona…ili mom drugu inženjeru koji je pokušao da mi objasni kako u stvari radi procesor…gde sam ja ostao na tome da se jako greje…i da im je to problem u daljem razvoju…
Naime…fazon zvuči otprilike ovako…
Dođe jedan dan profesor i kaže studentu ETFa, studentu prava i studentu medicine da treba da nauče telefonski imenik…
Student prava se odmah pobuni i zapita: “ Možemo li da naučimo samo imena?“…
Student ETFa se na to nadoveže i zapita: „Možemo li da naučimo samo brojeve telefona?“…
A student medicine unezvereno i polunadrndano zapita – „Za kad to treba da se nauči?“… 🙂
Eto…
Čisto da znate što ne pišem ovih dana…
I sporo odgovaram na poruke…
Učim jedan vrlo specijalizovani i ogromni imenik…
I ne bi me začudilo da sretnem samoga sebe na stepenicama kad se budem vraćao iz šetnje…koliko sam rasejan…i zanesen…
Ali dobro…
Sve je to deo puta…
Intenzitet Radosti koju ćemo osetiti kada nam se neka želja ostvari vazda zavisi od lične važnosti koji taj cilj ima za nas…od količine muke…vremena čekanja i nivoa tenzije koju smo nagomilali pokušavajući da ga ostvarimo…
Kako sada stvari stoje…
Vala ću se radovati… 🙂

Budući muž

Reče mi pre neki dan klijent…
„Dobri moj doktore…kako sada stvari stoje…ukoliko nastavim ovoliko da se sekiram…ovoliko da radim…ovako da živim i ovoliko da ne obraćam pažnju na sebe i na svoje zdravlje sve što sam u životu stekao i sva zadovoljstva koja sam odlagao potrošiće i proživeće budući muž moje sadašnje a tada već uveliko bivše žene…šarmantne i dobrodržeće udovice“ 🙂
I nasmejasmo se od srca…
Pre no što ćemo zaplakati…
Obojica…
Ali dobro…
Uvid je pola zdravlja…
I nikad nije kasno da se sve izokrene naopačke…
Možda je najlakše početi tako što ćemo umesto „nemam vremena za nešto“ početi da govorimo „nije mi to priritet“…
Jer…
Sasvim drukčije zvuči „nemam vremena za zdravlje“ od „nije mi prioritet da budem zdrav“…
Ili „nemam vremena da budem srećan i da uživam“ od „nije mi prioritet da budem srećan i da uživam“…
Ili „nemam vremena za porodicu i prijatelje“ od „nisu mi prioritet porodica i prijatelji“…
Jer vremena uvek ima…
Samo ne može sve biti na prvom mestu…
I tu se redni brojevi rađaju uobičajno…
Prvo mesto…pa drugo…pa treće…pa šta ostane…
Pa ko zna…
I aktuelni muževi su žive duše…
Možda je vreme da se i oni malčice zabave… 🙂

Veselko

Često se setim tog popodneva…
Imali smo fantastičan terapijski odnos…
I već smo dosta toga postigli na terapiji…
Muka i bol su se već bili utulili…
Kad je spektakl nenadano otpočeo…
„I tako sam vam ja doktore ispao Veselko“
„Molim…šta ste ispali?“
„Veselko…znate li šta je to?“
„Ne“
„To vam je doktore bik koji nije plodan i koji služi da zabavi…uzbudi i pripremi kravu za seks dok ne dođe pravi priplodni bik koji će je na brzinu oploditi i ići dalje…da se gospodin ne zamara i ne gubi vreme na predigru“
„Aha“
( Natčovečanski napor da bukvalno ne umrem od smeha 🙂 )
„E to sam vam ja…ugađaj…hvali…neguj…pazi…poklanjaj pažnju…budi tu…troši pare…zasmejavaj…budi podržavajuć i saosećajan…radi sve što ona poželi…i za uzvrat ćes dobiti da ti ona kaže kako si dobar ovako kao drug ali da te ne vidi kao muškarca i gledaćeš je kako odlazi kod onog…po njenim ličnim rečima…prepotentnog zgodnog skota koji je ne zarezuje dva posto i tretira je kao kurvu…na seks…
No dobro…želim joj zdravlje…ali sreću ne…
Preživeće Veselko…nije mu ovo prvi put“
🙂
Humor…
Najzreliji…najzdraviji i najdelotvorniji mehanizam odbrane…spram uobičajnih životnih nedaća i udaraca…
I jedna od najvećih čarolija psihoterapije…
Kad klijenti počnu da se šale na svoj račun…to je to…psihoterapija je pri kraju…
A racionalnost…mir i spas su tu iza ugla…
I nema tog problema koji se neće rešiti…ako ga zdravorazumski sagledamo…i ne shvatimo kao smrtnu presudu i smak sveta…
A pogotovo ako naučimo da budemo sa sobom na ti…da ne sagledavamo život suviše ozbiljno…
I da se negujemo…
I čuvamo…
I prilagođavamo…
Posle sam ovaj dijalog često prepričavao…u sličnim situacijama…i mukama…
Pogotovo kad ljudi počnu suviše da se ubijaju u pojam što ih neko neće…
Prosto je…
Nije dovoljno da nam je neko lep…sjajan…privlačan i savršen…
I što bismo s njim hipotetički bili jako srećni…i ponosni na sebe…što smo ih osvojili…i što baš nas hoće…takvi divni…
Pitanje je šta nam taj neko zaista nudi…
I kako nas tretira…
Svakom se desi da ispadne Veselko…
To je sve sastavni deo života…i sazrevanja jednog bika…
Bitno je u tome ne istrajavati…
Raditi na osobinama kojim bi se svaki bik ponosio…
I ne trošiti vreme na krave koje nas ne zaslužuju…i koje ne znaju da cene to što im nudimo…
To je svakako njihovo pravo…
Naše je da nađemo bolju kojoj ćemo se dopadati takvi kakvi smo…ili kakvi smo u međuvremenu postali…
Jer…
Apsolutno svako zaslužuje da se prema njemu odnose kao prema priplodnom…
Naše je da se ne zadovoljimo sa manjim…
Da radimo na sebi…
Da se trudimo…
Da se unapređujemo…
Pa i da ih menjamo…
Dok tu jednu pravu…koja vredi i koja će znati da nas ceni…ne pronađemo…

Žaba i Princ

Izašla mi je pre neki dan na internetu reklama za kurs Saše Mišića o ugostiteljstvu…
S obzirom da mi je uvek bio simpatičan i da sam s radošću gledao „Paklenu kuhinju“…reših da pogledam na brzinu…
A i s obzirom da mi još uvek odzvanjaju reči mog kuma u danu kada smo diplomirali na medicini…“Sad smo se ostvarili kao intelektualci…vreme je da i zaradimo neki novac 🙂 “…i činjenica da smo još od tada počeli da kujemo planove o restoranu „Kod dva doktora“…
Pa što da ne…
Kad mogu jeleni…
Što ne bismo mogli i mi… 🙂
No da ne dužim…
Na pola reklame saznah jednu potpnuo fantastičnu stvar…
Siguran način da saznate da će vaš restoran propasti je da…iz nedelje u nedelju ne čujete pitanje „Izvinite, gde je ovde toalet?“…
To je potpuno siguran pokazatelj da u vaš restoran ne dolazi nijedan novi gost…već su sve stvare mušterije…što će…po sili prirode i statistike…sigurno dovesti do toga da kad tad propadnete…
I to me je potpuno oduševilo…i možda ću stvarno upisati kurs…ako mi vreme dozoli…
Ko zna čega sve tu ima još pametnog…
Međutim…
Istog trenutka sam shvatio u čemu je ogroman problem mojih usamljenih klijenata i klijentkinja…
U nekim 30 + godina spontano upoznavanje prestaje…
Vrtlog rutine ih jednostavno usisa…
I autopilot programiran u detinjstvu preuzme život po podešavanjima koja se nikad više ne proveravaju…bez obzira što te koordinate ne vode nikuda…
Te ni njima po godinu dana niko ne postavi pitanje „Čime se baviš?“…i „Odakle si?“…
A jako ih limitira u narodu dobro poznato pravilo „Ništa sa platnog spiska…niti sa spiska stanara…“ 🙂
S obzirom da često samo rade i sede kući…
I shvatih…
Ponekad je jedini način da stignemo do Kvaliteta…da jednostavno prođemo kroz Serpentine Kvaniteta…
Da izoštrimo čula…
Spustimo malo gard…
I dozvolimo nekome Novom priliku da ga upoznamo…
I potrudimo se da sebi priuštimo nešto novo…na novom mestu…sa potpuno novim ljudima…i novom energijom…
Pa nek’ najbolji pobedi…
Jer…
Sigurno ste i vi primetili da niko nije pametniji od dece…
I što bi rekle moje dve komšinice od 5 i 7 godina…u žustroj raspravi na klupici ispod mog prozora…pre neki dan…
„Ništa se ti meni ne sekiraj Saro…ponekad moraš poljubiti puno Žaba…da bi pronašla svog Princa“… 🙂

Frizer

Jutros reših da promenim frizera…
Ubi me emotional overeating u karantinu…pa rekoh da se spasi što se spasiti može…
Makar površinski…
I počeh da surfujem po beogradskim frizerajima u blizini…i u momentu se opredelih za jednog…
Ogroman fensi salon…
Udobna fotelja…
Sa velikom nosivošću…
I nasmejani frizer od uveta do uveta…sa majicom na kojoj ogromnim slovima piše „nije noga narašće“… 🙂
Odmah sam bio kupljen…
Zaista…
Možda stvarno komplikujemo previše…
I kontrolišemo sve…
Svaku okolnost…
Odnos…
I destinaciju…
Pokušavamo da sve u životu bude potaman i savršeno…
I onda ne možemo da uživamo ni kada je sasvim ok…
Sa uobičajnim nijansama sive..
Stoga…
Za stvari koje su popravljive i reverzibilne zaista često važi stara mantra…
Bolje Ups…
Nego Šta Ako…
Uzgred budi rečeno…
Oduševljen sam frizurom…
I dobili su stalnu mušteriju…
Svakako su izvukli maksimum moje lepote…
U ovom trenutku… 🙂

Kretenka i Đubre

„Zamislite doktore ona Kretenka nije na kraju ništa htela sa mnom…načisto me iskulirala“…
Reče moj klijent nakon neuspešnog desanta na zauzetu ženu…
I nasmeja me od srca… 🙂
A posle smo se i zajedno slatko ismejali kada je osvestio šta je u stvari rekao…
I kako ga u stvari poštenje njegove simpatije iritira…i još više frustrira…
Ali i privlači…
Ili…
„Ono Đubre će ponovo na Novu godinu sa svojom rođenom ženom…crko da Bog da“…
Vapaj moje nesrećne i na pogrešnom mestu u pogrešno vreme zaljubljene klijentkinje…
Ogrezle u samopovređivanju…i čekanju da joj se sudbina pokrene…iako ju je sama sebi čvrsto usidrila…u plitkom…
I još odzvanja savetovalištem njen smeh kada smo skoro evocirali koliko je iracionalna bila…pre samo pola godine…
Kad neko počne sam sebe da zeza…i da se smeje ranijim verzijama svog razmišljanja…i da se zdušno šali na svoj račun…psihoterapija je gotova…i sasvim suvišna…
Njima više niko ništa ne može…
Eto…
Setite se ovih tragikomičnih primera kada se sledeći put budete sekirali oko toga šta neko priča o vama…
Epiteti koji su nam nakačeni mnogo češće govore o ljudima koji nam ih kače…
Nego o nama samima…
I apsolutno su uvek subjektivni…jer proističu iz motiva…nadanja…emocija…i sistema vrednosti koji su individualni…a ne univerzalni…
I ne mogu nam ama baš ništa dok im mi to ne dozvolimo…
I dok imamo u posedu Dragocenosti važnije i vrednije od svih…
Mirnu Savest…
I Sadašnjost u skladu sa onim kako mi mislimo da treba…
A možemo da se sasosećajno i od srca nasmejemo kako smo nekad iracionalni bili…

Vulgarnost

Prava psihoterapija je ona na kojoj se plače i psuje…
A jedna od spektakularnijih lepota jezika koji mi je srećom maternji je svakako kreativnost i raskošnost u vulgarnostima i psovkama svake vrste…
Te u tom tonu danas pravim presedan i delim jednu od najboljih motivacionih poruka ikada…
Koja mnogo gubi na težini ukoliko se pristojno sroči…
I koja se svakako mnogo dublje i metaforičnije može shvatiti…
Ukoliko se preskoči onaj…hajde tako da kažem…reproduktivni nivo…
A to je stara dobra…
Uči sine da bi se jebala s onim s kojim voliš a ne s onim s kojim moraš… 🙂
Eto…
I praštajte…