Месечне архиве: мај 2020

Kapljica

„Jedino ograničenje našem dostignuću je naša sposobnost da tačno odredimo ono što želimo“
Tony Robbins
Sjajno…
I to ne na onaj detinjasti i budalast način…tako što ćemo stajati pred ogledalom i pričati mu kako smo mi baš super…i tražiti od univerzuma ono što nam mož’ misliti pripada…
Uzgred budi rečeno…
Univerzum nije preterano briga ni za celokupne galaksije…koje su nezamislivo veće od naše…
I one jednostavno nestanu…eksplodiraju ili budu usisane u crne rupe ukoliko se tako namesti…
A svakako ga baš nešto zažili za sudbinu Vladimira Đurića…iz Beograda…
Ne zvuči li vam cela ta priča malo glupavo?
Stoga…
To biranje treba obaviti na mnogo dubljem i suštinskijem nivou…
Naša sudbina se stvara na osnovu izbora neprijatnosti koje možemo da istrpimo…da bismo dobili to što želimo…
Na primer…
Moja drugarica jede samo 100 grama badema i 6 litara vode na dan…sedam dana pred slikanje…jer ŽELI da izgleda kao foto model…sa naslovne strane…
Moj poznanik je otišao na naftnu bušotinu u Severno more…jer ŽELI da ima novca za taj čudotvorni lek koji je njegovom sinu potreban i sva potrebna pomogala…
Moja koleginica spava 4 sata dnevno godinama i piše naučne radove na lap topu dok se vozi ujutru i uveče u metrou…jer ŽELI da završi post dok studije na jednom od top pet svetskih univerziteta…
Mog druga ne mrzi da ujutru uzdiše u teretani dva sata…i ne boli ga da uveče dva sata sparinguje…jer ŽELI da vidi svoje ruke podignutim na kraju meča…
Ja lično ne bih mogao da istrpim muku potrebnu da bih se uopšte i kvalifikovao da pomislim da POŽELIM bilo šta od ovoga iznad…ni nedelju dana…
(Plan ishrane za foto modela ni jedno popodne… 🙂 )
Ali sam to doduše uspeo za neke stvari koje ja lično ŽELIM…
I trpeo godinama…za tih par trenutaka uživanja…
Za par momenata kada sam onako iskonski ponosan na sebe…
I mogu vam reći…
Ukoliko ste adekvatno i mudro odabrali…
Svaka muka je najobičnija Šetnja…
Uostalom…
Pamtite li ijednog čoveka po tome šta je želeo?
I po tome šta je pričao da će uraditi?
Ni ja…
A mnogima se divim zbog toga kakva su Čuda uspeli da ostvare…
Uprkos svemu…
Jer…
Šta uopšte i može Stena jednoj upornoj i motivisanoj Kapljici?

Žaba i Princ

Izašla mi je pre neki dan na internetu reklama za kurs Saše Mišića o ugostiteljstvu…
S obzirom da mi je uvek bio simpatičan i da sam s radošću gledao „Paklenu kuhinju“…reših da pogledam na brzinu…
A i s obzirom da mi još uvek odzvanjaju reči mog kuma u danu kada smo diplomirali na medicini…“Sad smo se ostvarili kao intelektualci…vreme je da i zaradimo neki novac 🙂 “…i činjenica da smo još od tada počeli da kujemo planove o restoranu „Kod dva doktora“…
Pa što da ne…
Kad mogu jeleni…
Što ne bismo mogli i mi… 🙂
No da ne dužim…
Na pola reklame saznah jednu potpnuo fantastičnu stvar…
Siguran način da saznate da će vaš restoran propasti je da…iz nedelje u nedelju ne čujete pitanje „Izvinite, gde je ovde toalet?“…
To je potpuno siguran pokazatelj da u vaš restoran ne dolazi nijedan novi gost…već su sve stvare mušterije…što će…po sili prirode i statistike…sigurno dovesti do toga da kad tad propadnete…
I to me je potpuno oduševilo…i možda ću stvarno upisati kurs…ako mi vreme dozoli…
Ko zna čega sve tu ima još pametnog…
Međutim…
Istog trenutka sam shvatio u čemu je ogroman problem mojih usamljenih klijenata i klijentkinja…
U nekim 30 + godina spontano upoznavanje prestaje…
Vrtlog rutine ih jednostavno usisa…
I autopilot programiran u detinjstvu preuzme život po podešavanjima koja se nikad više ne proveravaju…bez obzira što te koordinate ne vode nikuda…
Te ni njima po godinu dana niko ne postavi pitanje „Čime se baviš?“…i „Odakle si?“…
A jako ih limitira u narodu dobro poznato pravilo „Ništa sa platnog spiska…niti sa spiska stanara…“ 🙂
S obzirom da često samo rade i sede kući…
I shvatih…
Ponekad je jedini način da stignemo do Kvaliteta…da jednostavno prođemo kroz Serpentine Kvaniteta…
Da izoštrimo čula…
Spustimo malo gard…
I dozvolimo nekome Novom priliku da ga upoznamo…
I potrudimo se da sebi priuštimo nešto novo…na novom mestu…sa potpuno novim ljudima…i novom energijom…
Pa nek’ najbolji pobedi…
Jer…
Sigurno ste i vi primetili da niko nije pametniji od dece…
I što bi rekle moje dve komšinice od 5 i 7 godina…u žustroj raspravi na klupici ispod mog prozora…pre neki dan…
„Ništa se ti meni ne sekiraj Saro…ponekad moraš poljubiti puno Žaba…da bi pronašla svog Princa“… 🙂

Sokrat

„Pametni ljudi uče od svih i svega.
Prosečni ljudi uče iz iskustva.
Glupi ljudi već sve znaju“
Sokrat
Fascinatno…
Prava je sreća da se iz jedne u drugu kategoriju možemo premeštati…
Doduše…
U svim pravcima…
Stoga…
Ostanite skromni…
Ostanite otvoreni za nova znanja…
I stalno učite…
Apsolutno ništa drugo toliko ne utiče na Kranju Destinaciju do koje ćete dobaciti…
Od toga koliko ste sposobni da proširite svoj Um…
I ojačate Krila…

Frizer

Jutros reših da promenim frizera…
Ubi me emotional overeating u karantinu…pa rekoh da se spasi što se spasiti može…
Makar površinski…
I počeh da surfujem po beogradskim frizerajima u blizini…i u momentu se opredelih za jednog…
Ogroman fensi salon…
Udobna fotelja…
Sa velikom nosivošću…
I nasmejani frizer od uveta do uveta…sa majicom na kojoj ogromnim slovima piše „nije noga narašće“… 🙂
Odmah sam bio kupljen…
Zaista…
Možda stvarno komplikujemo previše…
I kontrolišemo sve…
Svaku okolnost…
Odnos…
I destinaciju…
Pokušavamo da sve u životu bude potaman i savršeno…
I onda ne možemo da uživamo ni kada je sasvim ok…
Sa uobičajnim nijansama sive..
Stoga…
Za stvari koje su popravljive i reverzibilne zaista često važi stara mantra…
Bolje Ups…
Nego Šta Ako…
Uzgred budi rečeno…
Oduševljen sam frizurom…
I dobili su stalnu mušteriju…
Svakako su izvukli maksimum moje lepote…
U ovom trenutku… 🙂

Mame

Ne bih da uzimam hleb iz usta svim onim časopisima…emisijama…forumima i savetovalištima za mame…koji su u principus sasvim ok i vrlo dobronamerni…ali koji ponekad više štete nego što koriste…i jako preopterećuju postavljanjem neostvarivih zahteva…pred neispavane…premorene…sluđene i prepadnute mame…sa ogromnim savestima…idealima…i ljubavima u sebi…
Znate ono…“dete vam ne ide na engleski a već je napunilo 7 meseci…sram vas bilo gospođo…kakva ste vi to majka?“…
Suština je mnogo kraća…
Dobra mama je mama koja je dobro…i kojoj je iskonski stalo do dobrobiti deteta…
Sve ostalo su samo sitnice…koje pomažu k’o majčina dušica…
Stoga…
Prosto je…
Drage Mame…
Pola sata za sebe…
Svakog dana…
Osim kada nemate vremena…
Tada je sat vremena za sebe neophodno… 🙂
I ljubav…ljubav…ljubav…
Plus Granice šta se sme a šta ne u skladu sa uzrastom…
Od izlaska iz krevetca do kontracepcije…
I nemojte brinuti…
Uspećete…
U tome što vam je najvažnije…
Verujte mi…
Engleski mogu naučiti čak i u osnovnoj…
Zaista im ništa neće faliti… 🙂

Žulj na Duši

Kao što žuljevi na nogama nastaju kada nosimo neadekvatnu i tesnu obuću…isto tako velika većina naše psihopatologije nastaje kao posledica toga što se mi sami nalazimo u uslovima koji su neadekvatni i tesni…
I kao što žulj na nozi ne može govoriti o slabosti kože stopala…i bezvrednosti vlasnika noge…
Isto tako ni bilo kakva mentalna poteškoća ne može govoriti o slabosti i bezvrednosti njenog nosioca…
To je često samo običan Žulj na Duši…
Najveći problem je što i u oporavku postoji velika sličnost…
Šta mislite da li će žulj na nozi prestati ako nastavite da još više zapinjete u istim patikama…u istom pravcu…istim tempom…
E pa isto tako neće proći ni ovi gornji…koji su neuporedivo bolniji…
Stoga…
Prosto je…
Najbolje je da prvo zastanete…
Pa naučite da odmorite a ne da odustanete od svojih ciljeva…
Pa skinete patike koje su vas urnisale…
I lepo dezinfikujete rane…
Date sebi vremena da vam rane zacele…
I da koža iznad njih lepo očvrsne…
I izvučete zaključke šta vas je najviše zeznulo…
Pa potom odete u prodavnicu i probate sto različitih modela…dok ne nađete onaj pravi…sa novonastalim iskustvom u trčanju…
I onda ih postepeno razgazite…
Po nekoj mekanoj podlozi…
Dok vam lepo ne nalegnu…
I onda trčite i trčite…pun gas…sve dok ne završite svoj lični Maraton…
Koji će vam dati osećaj da možete Sve…
I satisfakciju koju jedino ostvarenost i uspešnost mogu obezbediti…u toj milisekundi dok probijamo vrpcu našeg ličnog Cilja…
Kažu da ljude treba pamtiti po kraju…jer su na početku svi med i mleko…
Slično je i sa nama samima…
Nećemo valjda odseći sebi stopalo zbog par rana…
Niti odbaciti celog sebe zbog par simptomčića i poremećajčića…
Svi smo mi samo obična ljudska bića…
I sve je to mozda samo početak…ili etapa…
Proces rasta…
Učenja o svetu…ljudima…i nama samima…
I sazrevanje…
A ko zna gde će nam biti kraj kada očvrsnemo…
Duša je to…
Kad spadnu modrice…i zacele oguljotine…
Nema šta ona ne može…
Ukoliko se lepo ispuni…
I ukoliko joj obezbedimo prostrano Igralište…