Nije to toliko teško…
Treba ih samo…
1. Nenormalno puno voleti i jasno im pokazati to…
2. Naučiti ih da sva ljudska prava apsolutno važe i za njih…ali i za svako drugo ljudsko biće…
3. Zaštititi ih od stvari koje ih prevazilaze dok su nejaki…
4. Iškolovati ih za nešto što vole i u čemu su talentovani…
5. Pustiti ih da odlepršaju gde oni žele kada im krila dovoljno ojačaju…
Ako ste to uspeli…
Ostvarili ste jednu Svetu Dužnost…
Dovoljno ste dobar Roditelj…
I poboljšali ste i ulepšali ovu planetu…
Pa malo li je to?

Dok god mi držimo naše lepe i normalne želje na nivou preferencija…na primer…“jako bi bilo lepo da imam skladne odnose…poštovanje i ljubav sa nekim članovima porodice…ali ne moram ukoliko je to jednostavno nemoguće postići i nije ponuđeno kao opcija“… sve će biti sasvim u redu…
Ukoliko imamo sreće…lepo ćemo se slagati sa njima jer i oni to igrom slučaja hoće i mogu…i sve će biti super…
Ukoliko ne…nećemo se previše jediti…već ćemo naći sebi životnu poziciju gde nas neće moći puno mučiti…i gde nam neće naše celokupno mentalno blagostanje i sreća suviše zavisiti od njih…
Šalio sam se skoro sa klijentom koji je od svojih ličnih monstruma iz porodice pobegao na Novi Zeland da je i to možda preblizu…ali da je po svemu sudeći ipak izgleda krenulo nabolje…i da se polako oporavlja…i počinje da cveta kao čovek…u neuporedivo boljim i zdravijim uslovima…makar i na kraj sveta…
Problem nastaje kada se ta lepa želja i preferencija podigne na jedan nivo više…na nivo apsolutističkih i rigidnih zahteva…“ja moram imati dobre i bliske odnose sa nekim članovima porodice…bez obzira na okolnosti i to kakvi su oni“…bez obzira na to što su oni možda bolesni…bezobrazni…jednostavno nisu po našem ukusu…pored njih se osećamo uvek ružno i loše…ili nas vazda uvlače u stotinu problema…
Toksični članovi porodice ne zaslužuju oproštaj i beskonačne šanse samo zato što su igrom slučaja iste krvi kao i mi…
Niti moramo provoditi vreme sa njima…
Niti imati bilo kakav odnos…
Niti imamo ikakvu obavezu da budemo porodica sa nekim sa kim bi to na papiru bilo očekivano i logično…a u realnosti je živi pakao…
Mislim…
Bilo bi lepo ali NE MORA da se desi…
I po tom pitanju je suština uvek važnija od forme…
I regula…
I toga gde se ko rodio…
I od strane koga…
Neverovatna je sreća da mi možemo sebi birati nove članove porodice…
I da mi tu u potpunosti odlučujemo o uslovima konkursa…i o postignućima koje neko treba da ispuni da bi i ostao član naše porodice…
Nećete me ubediti da moj kum meni nije rođeni brat…
A moja najbolja prijateljica rod najrođeniji…
I da za ovu Bandu koja dolazi kod mene na slavu ne bih uradio i dao sve što i za bilo kog nominalnog Đurića…
Jer oni to i jesu sasvim…ako se ja pitam…samo se drugačije prezivaju…
A da ne pričam tek o rađanju novih članova…sa nekim ko je baš naš Čovek… onako suštinski od glave do pete…
O stvaranju novih ljudskih bića koje ćemo toliko napuniti ljubavlju…pažnjom…posvećenošću…i vaspitanjem…da će nam prosto biti lako da sa takvima posle budemo porodica…
Ne zato što se tako mora…
Već što će nam tako igrom slučaja biti jako lepo…
Znate već…
Bol je u životu siguran…
Patnja je već stvar izbora…
Čvrsto verujem da je ta dihotomija čvrsto uplivisana našim načinom razmišljanja…
I time…
Da li stalno nešto moramo…i zahtevamo da nešto mora biti onako kako smo mi zamislili…
Ili smo osvestili da je neuporedivo bolje da samo želimo…i da se nadamo da će sve biti dobro i lepo…ali da ipak imamo navežbanu ogromnu mogućnost prilagođavanja ukoliko to naše zamišljeno nije ni ponuđeno u realnosti…jer će nas upravo ta mentalna fleksibilnost najpre i dovesti do blagostanja…
Važno je da nikada ne zaboravimo da pomenuto pravilo o patnji važi i obrnuto…
Prilike da budemo srećni u životu su takođe sigurne…
Da li ćemo ih iskoristiti je takođe stvar izbora…
Miljenici Sreće su u stvari samo ljudi koji znaju kako se to često postiže…

Pravilo za zagrevanje u teretani je da tu vežbu koju planirate raditi…uradite u jednoj seriji sa težinom koja je upola manja od one koju i želite da podižete…
Kako bi se mišići…ligamenti i psiha postepeno pripremili za muku…
Takođe…
Jako je važno da povremeno podignete i maksimalmu moguću težinu…koju uopšte i možete podići…kako bi mišići mogli da daju sve od sebe…i stimulisali se da još više porastu…kako bi preživeli…
Najlepši trenutak u teretani je kada posle nekog vremena u kome ste je jako trudili i bili uporni…vaša pređašnja maksimalna težina postane vaše težina za zagrevanje…
Kakav je to samo osećaj…
I koliko je to samo lepo…
Taj osećaj da možete…
Da ste uspeli…
Da ste car…
I da se vredi truditi…
Tada je vreme za ponos na sebe…
Za šepurenje…
I za ubiranje plodova…
I uopšte vam više neće biti teško da nastavite i dalje da se trudite…
Jer zaista vredi…
A Plodovi će vremenom postajati sve raskošniji…
Potpuno isto važi i za ostala polja u životu…
Dscipline su malčice drugačije… komplikovanije…i teže…
I ponekad je potrebno jako puno vremena i truda da biste nešto postigli…
Ali je pravilo isto…
Otkrij šta ti je važno…
Poželi…
Odluči…
Shvati kako se do toga može nekako doći u skladu sa realnošću…
Jako se potrudi…
Budi uporan u tome…
Postigni uspeh…
Pa se šepuri…
I pokupi Nagrade…
Pa slavi i uživaj…
Ljudi kojima često dobro ide u životu su samo ljudi koji su se navikli na ovu sekvencu…
I počeli da uživaju u svakom njenom delu…
Kao Procesu koji kroz Serpentine Muke ukoliko se jako potrudimo na kraju donosi Radost…
Naravno…
Dosta je lako kad ste već nekoliko puta uspešno prošli to Putovanje…
I nauživali se u Destinacijama na koje ste dospeli…
Perpetum mobile u grudima za trud se upravo tako pali…
A onda je zaista samo Nebo granica…

Jedna od većih nepravdi u ljudskoj fiziologiji je da nam se najviše spava onda kada smo najmlađi i kada nam najviše vremena i treba…
Za razliku od starosti kada je i šest sati puna kapa…a najveći problem predstavlja pitanje čime ispuniti ovih osamnaest preostalih sati…
Stoga…
Ako ste jutros neispavani maksimalno…i hitate negde da se trudite…da učite…da porastete i da steknete veštine i znanja koja će vam omogućiti da živite jako lep život za jako malo vremena provedenog u radu i obavezama…i ako ste se zabavljali do daske ovog vikenda…pa ste osvestili zašto u stvari i treba živeti…
Ništa se ne sekirajte…
Naspavaćete se i naodmarati onda kada puno lepih stvari nećete ni moći da radite…
A vremena će biti na pretek…
Tako da pun gas…
Nema stajanja…
Ništa vam neće faliti…
Ako ste mladi i unapređujete se i zabavljate se…samo napred…
To je to…ništa više i ne treba da radite…
Ako ste stariji…verovatno ste i vi provalili da neki vaši vršnjaci i dalje žive predobro…i potpuno su mladalačkog duha…i i dalje im gori vatra u grudima….a oči cakle…
Godine su ionako samo broj…
Możete umreti sa dvadeset…i samo čekati da vas sahrane sa osamdeset…
A možete jezditi po Rivi pod stare dane u invalidskim kolicima držeći se za ruke sa osobom koju najviše volite…i sa časom vina koje vam je preporučio vaš dugogodišnji kardiolog u držaču za čaše na kolicima…i smejati se na sav glas…dok ulepšavate dan svima pored kojih prođete tako slatki i srećni…kao što je radio i najlepši par koji sam ovog leta video na moru…sa 150 godina u zbiru najmanje…
Tako da i za vas važi ovo o rastu i zabavljanju…
Samo treba osvestiti da su sada u pitanju druge discipline…i da možda i nije bitno kako i koliko dobro nešto možete pod stare dane raditi…već koliko je još prilika uopšte i ostalo…i koliko je svaki Dobar Dan dragocen…
Mada to važi i za sve nas…
Vreme je ubedljivo najvažniji resurs na ovoj planeti…
Ko ga ima…
I ko zna kako da ga iskoristi…
I ko je sebi obezbedio uslove da može da uživa…
I ko zna šta mu zaista raduje Dušu…
Može se zaista i smatrati Bogatašem…
Jer novac i služi upravo za to…
Da obezbedi vreme za uživanje…
I tako ćete i najbolje razlikovati one koju su samo imućni…
Jer oni imaju samo novac…
Ali ne i vremena…
Niti znaju da uživaju…
Uostalom…
Tako je ova neverovatna prilika koju smo dobili da uopšte i možemo živeti i zamišljena da se troši…
Porasti…
Raširi vidike…
Obezbedi sebi životnu poziciju da možeš…
I onda radi ono što ti raduje dušu…
I uživaj koliko god možeš do poslednjeg daha…
Tako se i najbolje prepoznaju pravi Majstori Življenja…
I najveći Srećnici među nama…

Najbolja stvar na psihijatrijskim kongresima je što obrni okreni priča će se nekako dotaći teme ljudske seksualnosti…
Zato ih toliko i volim…
I zato su toliko i interesantni i nadahnjujući…
I uvek pomislim koliki sam srećnik što se baš time bavim…a ne recimo…bez ikakave uvrede…patologijom koja je svakako jedna od krucijalnih grana medicine…ali gde će se na kongresima satima razglabati o tome kako se dve ćelije neke karcinomčine dele pod mikroskopom…i za koliko vremena će ćelije baš tog izgleda koknuti svog domaćina…
Nadam se da tu ima seksa makar ovako privatno uveče… 🙂
Da se ljudi malo opuste…i okrepe…
Jer trebaće nam svima kad tad…
I valjalo bi da požive…
I sećam se divnog kongresa u Varšavi…kada je divna profesorka iz Danske…zaboravio sam joj ime…ali se sećam da je bila prava dama…da je imala raskošan i brz intelekt…i jako šarmantnu duhovitost…po kojoj ćete sve ove pređašnje epitete najpre i prepoznati…izašla pred 4000 psihijatara iz cele Evrope sa slajdom na kome su pisale tri najčešće greške koje ljudi danas prave u seksu…
Ogromnim slovima preko celog ekrana je pisalo:

1. Prebrzo
2. Prekratko
3. Prepovršno
   I zaista…
   Generacije ljudi odrasle na pornografiji imaju potpuno izvitoperene stavove prema seksualnosti…
   I misle da seks treba da izgleda onako kako su ga satima i satima gledali na pornhub-u…
   A pornić i seksualnost su slični kao kašika supe i Tihi okean…
   I pritom ne mislim na to šta je sve dozvoljeno raditi…
   Tu je pravilo odavno jasno…
   Apsolutno Sve što su se dve osobe i dogovorile da će raditi…na šta su dobrovoljno pristale…u čemu će obe uživati…i sve što nikome od njih neće štetiti po pitanju zdravlja…
   Sve ostalo je Igralište za odrasle…
   I svako ima pravo na svoja pravila Igre…
   Već mislim na tu potpuno pogrešnu ideju da seks postoji samo da bismo doživeli orgazam…
   Mada ni on svakako nije sporan…
   On je jedna lepa navlakuša kojom nas evolucija mami i nagrađuje kada počnemo da radimo stvari koje će podstaći razmnožavanje…i opstanak naše vrste…
   Zamislite kolika je pobeda prirode što na primer ljudske ženke imaju organ predodređen samo za uživanje…
   Doduše maljušan je i muškarcima je malčice teže da ga pronađu… 🙂
   Ali dobro…njih je evolucija i predodredila da se snalaze u nepoznatim prostorima…
   Tako da…
   Samo malo strpljenja dame…
   Ili eventualno uzmite stvar u svoje ruke…i pokažite im gde…šta i kako treba… 🙂
   I svakako da orgazama treba da bude što je moguće više…
   Ukoliko hoćemo da budemo dobro psihički…
   I mi po istraživanja i znamo da su zemlje u kojima ljudi imaju više vremena da se bave raskošno lepim stvarima kao što je seks upravo i zemlje gde ima mnogo manje potrebe za psihijatrima…
   Ali…
   Suština je u tome da je Destinacija na koju želimo da stignemo kada krenemo na put svakako bitna…
   Da ona treba da bude što lepša…sadržajnija i grandioznija…
   Ali je svakako Putovanje do tamo neuporedivo važnije…
   I sve ono što na tom putovanju možemo doživeti…videti…dodirnuti…iskusiti…zagristi…popiti…udahnuti i osvestiti…
   Svaki taj Osećaj…
   I na koži…
   I u čulima…
   I unutra…
   I svi oni mali čarobni trenuci kada shvatimo da je to to…
   Da ovako i treba živeti…
   Da uživamo onako baš za našu dušu…
   Da smo srećni…
   I da je zivot lep…
   Svaki pravi somelijer će vam objasniti da je potpuno nebitno koje vino želimo da pijemo ako smo došli fokusirani na to da se napijemo…
   Ali da nije u tome poenta Vina…
   Već u svemu onome što tom Gutljaju predstoji…
   U iščekivanju…
   U vremenu koje smo odvojili da bismo uživali…
   U atmosferi u kojoj ga ispijamo…
   U tome ko je sa nama za stolom…
   U njegovim očima…
   I sjaju koji se polako pojavljuje…
   Podstaknut našom energijom…
   I u tom postepenom plesu dve duše…koji kap po kap dovodi do toga da se Vulkani koje svi mi nosimo negde duboko zakopane u sebi…u jednom trenutku pokrenu Zemljotresom Želje…koja će nas odatle dobro utabanim putevima voditi preko Polja Miline do Grandioznih Erupcija…i one dražesne euforije koju imate kada ste nešto jako lepo upravo doživeli…
   Pa se sad eto tako smešite i blistate onako za svoju dušu…
   Tako da dame i gospodo…
   Nedelja je…
   Kog dana više vremena imate za postepeno…sporo…dugo…duboko…suštinsko…kreativno i lepo?
   Za uživanciju?
   I za vas?
   I srećno vam bilo…
   Ma hajde jednom se živi…
   A i kakva je kriza…
   Možda je najbolje da se svi postepeno vratimo iskonskim i potpuno besplatnim izvorima zadovoljstava…
   Koji tako puno vrede…
   I koji su sasvim neprocenjivi…

Počeo sam o tim ljudima da razmišljam kad sam shvatio da većina mojih pacijenta sa agorafobijom i paničnim poremećajem ne može ni doći bez njih na prvi psihijatrijski pregled…
Oni će vam naravno samo mahnuti pred vratima ordinacije…nasmešiti se…pogledati vas u fazonu…“e odavde doco ti brate preuzmi“…zagrliti i poljubiti tog nekog svog koga su dopratili na početak lečenja jer oni nikako ne bi ni mogli sami doći…usled ogromnog straha koji njihov um neprestano produkuje do neslućenih razmera…i onda ih samo vidite kako šmugnu niz stepenice…da čekaju ispred…kako bi pitali „kako je bilo“…i prokomentarišu…“jesam li ti rekla da to nije ništa strašno…da si se samo prepala…i da će biti sve u redu…sad ćemo mi to zajedno da lečimo i da izlečimo“…
Onda mi je klijentkinja ispričala kako ju je najbolja prijateljica vozila na aerodrom kad je pošla za Prag da sama sebi rodi dete…i pred sam rastanak joj dala dečiju benkicu sa natpisom „volim te mama“…i kako je tu Amajliju posle nosila sa sobom sve vreme…od ulaska u salu za inseminacije…do izlaska iz porodiilišta sa sinom jedincom…kome će to postati omiljena benkica…od koje se ne razdvaja…i koja ga čuva od svih uroka…
Ili moja drugarica sa faksa koja nikada ne bi završila medicinu da je cimerka iz studenjaka nije uzela za ruku…rekla „e sad sestro polazi“…i odvela je na ispit iz anatomije…na koji već treći rok nije izašla…jer ne zna dovoljno…pa su posle zajedno slavile desetku u Džakarti…do zore…
Pa mi je onda klijent ispričao kako mu je najbolji drug od daj Bože 70 kg…intelektualac…sa sve onim velikim naočarima…navikao da živi od pameti i da ne podiže ništa teže od listova knjiga…i čovek koji se verovatno nikada u životu i nije potukao…niti mrava zgazio…jedini došao da pravi društvo kada su mu pretili ljudi koje niko od nas ne bi voleo da ima za neprijatelje…i kada mu je rekao…“opasni su…ali nismo majku mu ni mi tikve bez korena…uz tebe sam…pa šta bude da bude…nek’ nam je Bog u pomoći“…pa drmnuo rakijicu i opalio ga u rame…pred razgovor koji mu je ipak nekako sačuvao firmu…
Ili drug čijoj je devojci koja baš i nije devojka već više zabava na jednu noć već uveliko kasnila menstruacija…a on bio već na ivici teške panike i očaja…i razmišljao da se obesi…ali je ipak pozvao kuma da mu pravi društvo i da malo prošetaju po gradu kako bi se malo izduvao…kako mu je kum na kraju šetnje od četiri sata…spustio tenziju za 50 % izjavom…“a i njega ćemo da iškolujemo…i podignemo…kakav je to muškarac koji to ne može da priušti…ajde nek’ je živ i zdrav…ja ću da ti ga krstim“…
I od tada ih sve više primećujem…
Ljude Talije…
Hodajuće Amajlije…
Ljude koji donose sreću…
Ili makar jako razblažuju nesreću…
Majstore za rasterivanje crnih oblaka…
I razblaživanje strahova…
Ljude koje je lepota poznavati…
I imati ih na svojoj strani…
Ljude koji će biti uz nas kad nam ne ide…
I kad nam najviše treba…
I kad se najviše bojimo…
Ljude koji čine ovaj svet vrednim i lepim…
I ljude zbog kojih još uvek nije sve otišlo dođavola…
Razmišljam koliko je lepo što ih još uvek ima…
I kako bi nam svima bilo sjajno da ih je još i više…
Što možda i nije nemoguće…
Hm…
Kome sam ja ono beše Talija?
Kome bi danas malo sreće i vetra u leđa moglo promeniti život?

„Putovanja su fatalna prema predrasudama, nečovečnosti i ograničenim shvatanjima“…
Mark Tven
Prosto je…
Kakve crne škole…lepota…zgodnoća…novci… titule…i postignuća…
Širina Pogleda je nešto najvažnije što trebamo kod sebe izgraditi…
Jer džabe gledamo…
Ako ne vidimo…
Ako smo skučene imaginacije…
I podešeni na muvlju estetiku…
Jednostavno je Pčelama uvek nekako bolje…
U njihovim svetovima se sve vrti oko Cvetova i Meda…
Pa im je i zivot nekako lepši i mirišljaviji…
Nego konkurentskim insektima…
Jednostavno…
Oči su im bolje kalabrisane…
A zamislite šta sve tek mogu ove naše ljudske…
Ukoliko se dobro podese…
Stoga…
Stop amovima na očima…
Širina na max…
Samo tako će lepo…dobro…i pametno zagospodariti ovim svetom…
Ili ćemo ga makar neuporedivo više primećivati…
Što je možda već sasvim i dovoljno…